Прошле 2006. године почели су званични разговори о коначном статусу Косова и Метохије. Догодило се то 20 година после афере са такозваним Меморандумом Српске академије наука и уметности, 40 година од Брионског пленума Савеза комуниста Југославије (којом приликом је политички смакнут Александар Ранковић), 60 година од погубљења Драгољуба Михаиловића и 80 година од конгреса КПЈ у Бечу, која КПЈ је нарочито од конгреса у Дрездерну 1928. била разбијачки настројена спрам Краљевине Југославије, као “версајске творевине”.

Хајде да “путујемо у оба смера”: 1919. године била је Версајска мировна конференција, којом приликом је међународно призната Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца; 1929. преплићу се берзански слом и почетак Велике економске депресије у свету и завођење личног режима краља Александра, то јест монарходиктатуре код нас, мотивисане жељом да се Југославија сачува од сепаратистичког партијско-националног деловања; 1939. преплићу се почетак Другог светског рата и попустљива политика кнеза Павла према хрватским захтевима, опет у очајничком покушају спашавања Југославије; 1949. године основан је НАТО, као квинтесенција моћи Запада, оне исте моћи која ће нам 1979. намаћи дужничко-финансијску омчу око врата, а 1989. срушити Берлински зид и објавити тријумф у Хладном рату (70 година од Версајске конференције); пошто наша политичка елита није довољно добро схватила далекосежне последице овог догађаја и није успела – или није могла - да нађе модус вивенди у новој евро-америчкој архитектоници и геополитици, то смо 1999. – на педесетогодишњицу НАТО – (не)милосрдно војно, цивилно, (над)државно, радиоактивно и пропагандно нападнути, са ефектом фактичке отмице подручја Косова и Метохије и противправног процеса креирања фактичког стања независности овог подручја Републике Србије, на задовољство албанских апетита. (Поменимо, узгред, и чињеницу од значаја за политичко-трговачку аналитику да је Русија претходне 1998. доживела финансијски слом, у чему су и “прсти” ММФ – бар у погледу неадекватних савета како реаговати на кризу; дакле, 20 година од наступа Збигњева Бжежинског на 11. светском конгресу социолога у Упсали, 1978. године, када је рекао “…да треба охрабривати земље Европске заједнице да наставе са давањем кредита Југославији, јер ће повећање југословенског дуга иностранству у одређеном тренутку послужити као средство економског и политичког притиска, што је само краткорочно гледано штетно за зајмодавца, а дугорочно корисно за општу ствар и политику ‘омекшавања Југославије’”. А 1998. “закувавало се” на такозваним преговорима у Рамбујеу, где је припремљен терен за одлуку НАТО од 24. марта 1999. о агресији на двочлану СРЈ, 80 година од Версајске конференције...)

Током разговора о коначном статусу Косова и Метохије, стигле су и непристојне трговачке понуде: Косово или убрзани пријем у Европску Унију – већ 2009. (што би, дакле, „пало“ 10 година после агресије НАТО и 30 година од наметања дужничке омче и фактичког економског и политичког полупротектората).

(Ако је задуживање почивше Југославије (и у њој Србије) било геополитички мотивисано, онда зашто и могуће раздуживање не би било геополитички мотивисано? Можда је управо та финансијска тридесетогодишњица (2009.) прикладан моменат за једну мултидимензионалну и фер геополитичку и геоекономску нагодбу...)

Преговори о такозваном коначном статусу водили су се баш у Бечу, у хотелу “Доња Аустрија”. Да ли је то за српску страну паметно место?

Подсетимо се и ове “историјске нумерологије”: 1914. избио је Први светски рат, објавом рата Србији од стране Аустроугарске монархије; 1934. убијен је краљ Александар Карађорђевић; 1944. Петар II Карађорђевић историјски је намагарчен када је од стране Енглеза обрађен да се преко Радио Лондона обрати Југословенима и да позове све трупе да се ставе под команду партизанског НОП, на челу са Јосипом Брозом Титом, бившим аустроугарским капларом и ђаком војнообавештајне школе!

Предзавршни конституционално-правни ударац задат је Уставом конфедерализације и дезинтеграције из 1974. године. Орвеловске 1984. – према сведочењу једног британског обавештајца (објављено у Недељном телеграфу) - у “одређеним центрима моћи” донета је одлука да Југославију треба разбити! Те године у САНУ започињу припреме на изради тзв. Меморандума, који непредвиђено и неовлашћено доспева у јавност у свом нередигованом и неусвојеном виду 1986. године. До данас је главна верзија да се то десило тако што је документ са радног стола академика Јована Ђорђевића, писца свих комунистичких устава, узео његов зет – иначе, новинар Вечерњих Новости – и објавио! Уследио је умало вечерњи сумрак САНУ и оркестрирани напад на пробуђени “великосрпски национализам и хегемонизам”. Те године започиње политички успон Слободана Милошевића (ЦК СК Србије), који ескалира касније на Осмој седници СКС 1987. Дакле, политички успон дотадашњег банкара Милошевића догодио се 20 година након Брионског пленума, а учвршћење на чувеној 8. седници 9 година након помињаног говора Бжежинског на конгресу социолога у Упсали (овде немамо “округао” број – али и не треба; на десетогодишњицу се одиграо скандалозни конгрес СКЈ, који је означио распад партије, као дефинитивни увод у разби-распад државе.) Милошевићево дефинитивно уздизање од динамичног партијског апаратчика до вође догодило се 1989. на Косову и Метохији, десет година након намицања дужничке омче Југославији, после чувене његове реченице “Не сме нико да вас бије”. Почетак његовог краја наступио је 1999. године, а смрт под околностима који побуђују изразите сумње – 2006, у притворској јединици хашког Међународног суда за ратне злочине не простору бивше Југославије. Дакле, изгубио је живот 40 година после политичког смакнућа А. Ранковића, 20 година од почетка сопственог политичког успона и уједно 20 година од неовлашћеног обелодањивања Меморандума САНУ, као и 10 година од како је употребљен у Дејтону (САД). Ко је, пак, човек који повезује Ранковића, Милошевића, Меморандум групе академика САНУ и проблематику Косова и Метохије (о, зар ће то бити његова последња битка)? Конспиративно име му је Деда. Живи на Дедињу, а зове се Добрица Ћосић; бејаше он и први председник СР Југославије, као резидуалног дела насталог (боље рећи: преосталог) разби-распадом СФРЈ.

Словенија је прва прогласила и остварила независност – 1991, 10 година од шиптарске побуне и 50 година од напада нацистичке Немачке на Југославију (Хитлер, одушевљен дочеком у Марибору, у погледу Словеније изјављује: „Учините ми ову земљу Немачком!“), претходно напустивши и фактички разбивши савезни компартијски конгрес 1988. године (а на седамдесетогодишњицу ове или оне форме заједничке државе). На деведесетогодишњицу стварања одавно упокојене заједничке државе планирала је елита независне државе Словеније да међу првима призна евентуалну самопроглашену независност Косова и Метохије, током свог председавања Европском Унијом 2008. године. Уједно, то је 40 година од Ћосићевог дисонантног и упозоравајућег партијског говора о Косову и Метохији и почетка његовог политичког дисидентства, 30 година од Бжежинскијевог геополитичко-финансијско-дужничког плана, 20 година од словеначког разбијања Конгреса СКЈ и 10 година од преговарачке замке у Рамбујеу!

Да завршимо са Дедом. Ради се о великом књижевнику и углавном неуспелом политичком планеру и делатнику. Овде се – на српску жалост - намеће изрека „планови друмом, а живот шумом“.

Насловом своје књиге, инспирисане периодом када је био комесар у шуми, Добрица Ћосић се – симболички говорећи – показао као велики „метеоролог“, са дугорочном (историјском) прогнозом Далеко је сунце!

На истраживачима и аналитичарима је да тестирају и вреднују хипотезу коју имплицирају изложене заокружене годишњице и историјске симетрије.

Шта ће с нама бити „до пошљетка“ – показаће токови и ветрови историје који следе, али је судећи по томе што ће 2008. бити 90 година од краја Првог светског рата и стварања Краљевине СХС, а 2009. година 90 година од Мировне конференције у Версају, 50 година од стварања НАТО, 20 година од пада Берлинског зида и али и 10 година од агресије НАТО бити вероватно важне и бурне.