Некада смо имали моћну војска, једну од јачих војних сила у Европи. После распада СФРЈ, распала се и та моћна војска, заснована на климавим темељима „братства и јединства народа и народности“. Наиме иако је војска била солидна по војним параметрима, политички и идеолошки су је спутавали. То је била војска у којој за постављење на високу функцију често није било пресудно војно знање и искуство. Чешће је некада било „пресудно“ то да је старешина политички лојалан и којој нацији је припадао. Тако су Словенци као малобројан и најмање били „наклоњени“ војном позиву, свој „хендикеп“ у ЈНА надокнађивали лакшим напредовањем у служби, лаким доласком до високих војних функција, избором места службовања... Тако да је у случају да се на једну војну функцију „кандидују“ Србин и Словенац овај други имао предност по „републичком кључу“ или што би данас рекли по принципу „позитивне дискриминације“.

На жалост готово је пропала она велика војска (и квалитативно и квантитативно) али су остали лоши обичаји међу којим је најважнија „негативна селекција“. Ти тзв „перспективни кадрови“ у ЈНА су се поред система „преко везе“, који и данас успешно функционише, на формацијска места постављали по тзв „кључу“ (политички, национални...). Тако да је као резултат, а слично је и данас, било то да су на важна формацијска места долазили: морално-политички подобни, кадрови по националној припадности, а за оне који су били способни кадрови који су мислили својом главом по систему „пошаљи га на нову дужност - па га се реши“. На важне и одговорне дужности све ређе и ређе су долазили – стварно најспособнији!

„СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ“

Војне Академије завршили способни и мање способни, командно-штабне школе само подобни, генерал-штабне по вези и кључу.. После завршетка Академије младе старешине рођене у Србији, које нису имале „среће“ (читај јаку везу) упућене на службу у Врхнику, Постојину, на Вис, у Тузлу, у Охрид, Штип.. Тамо су се оженили Словенкама, Хрватицама, Муслиманкама, Македонкама, родила се деца из тих мешовитих бракова, потом прекоманде једна, друга, ... десета. Деца у школи и са другарима на улици почну да уче Словеначки, па у БиХ наставе српско-хрватски „ијекавски“, па онда Македонски, ... па онда опет Словеначки, ...Супруге остале без посла после прве прекоманде супруга и никада више посао нису ни нашле... А близу места рођења старешина не може на службу, јер је то – привилегија. Тако су те породице и та деца из мешовитих бракова имали социјалне и идентитетске ломове током деведесетих са различитим, а неретко и трагичним исходима.

Познајемо пуковника са Калиновика, који је од потпоручника до пуковника у Новом Саду (откупио велики стан, па га продао, направио велелепну кућу у Новом Саду) и потпуковника из Новог Сада, који се са породицом, супругом и двојицом синова, селио седамнаест пута. Дошао је 1992.године из БиХ у Нови Сад и дан данас живи као подстанар са породицом у изнајмљеном једнособном стану. Оболели и супруга и он, синови студирају...

Ко су они: избеглице, прогнаници, сиротиња, коме припадају, ко о њима размишља, када сутра од газде добију отказ – куда и како даље? Нико и никада не говори о људима које је зла судбина натерала да данас у родном граду (као официр кога сам навео) буду грађани другог реда. Само по неко, некада, напомене – има „таквих“ око 18.000.

Нестала је ЈНА заједно са нестанком СФРЈ и свака новостворена држава је формирала неку нову, своју војску. Само је Србија „трансформисала“ бившу ЈНА у ВЈ, па ВЈ у ВСиЦГ и на крају у војску Србије. Исти људи, официри и подофицири, иста сада већ застарела опрема и наоружање, морнарица без мора, авијација без авиона.

Сви официри бивше ЈНА са породицама, који су хтели или морали да оду из бивших република СФРЈ, слили су се у Србију. Формиран је најјачи корпус – корпус од преко 18.000 бескућника од 1990-1992.године. Грађане, цивиле, назваше - „избеглице, прогнаници, бескућници“... Официре, подофицире и њихове породице – не назваше никако! Они су чини се били и остали нико и ништа, само цифра! Од 1990-2000.године војни бескућници чекали, селили се, негде у доба инфлације (1993.године) нису могли за породицу хлеб да купе, а камоли газди да плате стан. Па се тако дешавало да су пуковници (неки од њих магистри и доктори војних наука) продавали воће на пијаци, радили поподне „хонорарно“ код „контроверзних бизнисмена“ за бедну надницу, радили су – да би преживели. Да, да би буквално да би деци купили хлеб и најјефтинију саламу! Ћутали су и трпели, трпели су и ћутали.

Можемо се само присетити оне приче Лазе Лазаревића о војном инвалиду која се зове „Све ће то народ позлатити“ и схватти да није први пут да су српски ратници и официри после ратова напросто игнорисани. Но у овом случају је много горе јер се после Петог Октобра дошло до „прелома у српском мозгу“ па смо „покајнички“ под притиском Запада признали кривицу за све ратове од оних око распада бивше Југославије до ирачког. А са тим је ишло и то да је наша војска ако не кривац а оно саучесник у „злочиначком удруживању“, па као таква мора и да испашта.

ПЕТИ ОКТОБАР И МИНИСТРИ ВАЈНИ

Онда дођоше „петооктобарске промене“ и нека нада – да ће можда бити боље. Војска учествује у чувеној „октобарској револуцији“, тада је сви зову себи. Учествовала је тако што је остала је по страни! После „револуције“, сви је забораве!

После „промена“ мењали су и Војску! Променили јој: дугмад на униформи, скинули „титовке“ и увели беретке, нове ознаке на береткама, почели се ословљавати са „господине“... и ништа више. Чисто козметичке промене у војсци која је потребна свакој земљи а нарочито на геополитички трусном Балкану. Војска је остала на маргини без новца за плате и обуку и наоружање. Официри и подофицири са породицама и даље више гладни него сити, без крова над главом, почеше остајати и без посла (неки и насилно пензионисани), а нико до данас не рече када ће и да ли ће неко некада тој војсци пружити барем мало од онога што ти људи дадоше земљи. Овакав однос према својој војсци немају ни афричке земље.

Мењали се начелници генералштаба и – обећавали. Мењали се министри одбране и – обећавали! Био је и Борис Тадић министар војни (или вајни), био можда чак и војник у ЈНА, ни чинове није добро познавао, а камоли проблеме војске, обећавао, сликао се по медијима, и – ништа више. Једино што је до данас задржао припаднике „кобри“ за своје лично обезбеђење, зна човек шта ваља.

Био је и Давинић министар војни-вајни, пензионер УН, изнајмио сателит за неколико милиона евра, склопио штетан уговор са компанијом „МД“ за набавку опреме, поделио неколико станова „својима“ и – ништа више. Био и Станковић министар в(а)ојни, бивши генерал, патолог, јединице оперативне војске видео само у војним часописима, био, обећавао и ништа није испунио од онога што је обећао. Поставити патолога који сецира лешеве представља својеврсну поруку шта је та и таква војска била тој власти – леш.

Дошао је ове године Шутановац за министра војног-вајног, човек „образован“ - завршио курс НАТО-а у Гармиш Партен Кирхену (заједно са генералом Поношем), како чујемо председник Тадић му кум, па он по партијско-кумовском али и „гармишпартенкирхенском“ кључу постао министар војске. Могао је он по том „кључу“ (данас то савремено кажу „ по коалиционом споразуму“) да буде министар било чега: полиције, финансија, правде, економије... Они по том „коалиционом споразуму“ и са благословом Америке – могу све.

Дошао Шутановац и у Војсци све „процветало“, сви се препородили. Догодила се „чуда“ како његови ПР службе говоре – барем по одзиву нових регрута.

А ситуација је заиста тешка и готово катастрофална

Министар Шутановац пре неки дан каже: „ ... изјаве неких наших званичника да треба прекинути дипломатске односе са земљама које унилатерално признају Шиптарима независно КиМ су смешне, ... па људи моји ти дипломатски односи се граде годинама и годинама и нећемо их ваљда само због тога (?) прекидати...?“ Ово је заиста страшна изјава – дакле нећемо ваљда угрожавати своје „добре“ односе са онима који подржавају отцепљење дела наше територије тиме што ћемо замрзнути или прекинути дипломатске односе. Господин Шутановац као да заборавља да Србија постоји вековима и нећемо је ваљда због снисходљивости и удворништва толерисати њено распрачавање.

Ово нас подсећа на „Страдију“ генијалног Радоја Домановића где се дешава готово иста ситуација. На југу земље Анути (Арнаути) убијају и прогоне становнике Страдије, док се у престоници дешавају „патриотски протести“ а при томе министар војни ниште не предузима. Када га питају шта ће урадити он каже да је он миротворац и „да се војска неће мешати“. Читајте Страдију све ће вам бити јасно у каквој држави живите. А нашим политичарима саветујемо да им таст министра војног Мирослава Илића отпева песму „Србија је наше благо ..“ или можда песму „Америка, Америка земља велика“. Можда схвате да је држава ипак већа светиња од јаловог савезништва, „дипломатских односа“ и фотеље.

Милош Мошоринац