Милован Данојлић – Предсмртно стање нације
Наш прослављени писац и песник, добитник највиших књижевних награда и друштвених признања, проницљиви посматрач и прецизни хроничар свог времена и окружења, пристао је да одвоји време док је на одмору у родном селу Ивановци и одговори на питања новинара. Његово сеоско порекло, београдско искуство, српска отаџбина и дуго живљење у Француској, дају посебну дубину његовим запажањима.
1.Живите са породицом у Француској, а свако лето проводите одмор у Србији, претежно у родном селу. Шта примећујете из године у годину?
М.Д.: Могу изнети неке утиске који, бојим се, неће бити нарочито оригинални. Наше друштво је у превирању, у вишеструком процепу, притиснуто и споља и изнутра. Већина нашег света желела је излазак из самоуправног социјализма, али је капитализам замишљала друкчије, у људскијем лику и облику. Видела га је пре свега кроз препуне самопослуге Италије, Аустрије и Немачке, за кратких боравака са девизама купљеним код нас, на црно, без ближе представе о основама на којима почива богатство Запада, превиђајући вековну пљачку страних сировина и крвав рад сопствених радних маса. Свак је себе, некада, видео као бизнисмена и великог предузимача, мало ко је мислио да ће допасти у положај слабо плаћеног радника, или, не дај Боже, незапосленог сиромаха зависног од социјалне помоћи.
Старт нашег капитализма у много чему ме подсећа на прве године послератног социјализма. Онда је дивљала национализација, сад дивља приватизација. Оба система обећавају срећу и обиље у будућности; оба се представљају као незаменљиви обрасци привређивања и расподеле. Обичан човек је збуњен, испада да је социјализам имао неких предности које није знао да цени. Наш свет има искуства са робовањем, у коме је, оставши без сопствених феудалних господара, сачувао неке демократске навике. Он се бојао окупатора али му, ни у смртном страху, није признавао хијерархијску предност. Због тога му тешко пада класна диференцијација, која је у току. У социјализму је постојала каква-таква сигурност запослења, скромна али општа здравствена заштита, бесплатно школовање, водило се рачуна о животу малог човека. Капитализам наступа са догматском безобзирношћу, његова идеолошка искључивост не заостаје за комунистичком искључивошћу, и не знам како ће се све ово завршити.
2. Како оцењујете духовно стање људи?
М.Д.: Дакако, клице данашњих зала постојале су и у бившем друштву, тек, нова клима још више погодује њиховом развоју. Наставља се пропадање села и сељаштва, по селима се готово нико не жени и не удаје, прираштај је катастрофално опао. Године 1945., када сам пошао у Основну школу, у две учионице седело је преко 70 ђака; данас их је четворо. Проблем је само делимично политичке, односно економске природе. Он је пре свега духовни. Народ је погођен у срж, изгубио је виталну енергију, овом народу се не живи. И то је најстрашнији утисак који се, при сваком повратку у земљу стиче. То је мучније од сваког сиромаштва, то предсмртно стање нације. Шта треба да се деси па да у народном организму поново проструји крв, да људе привуче пустоловина звана Живот? Процес се може подстицати споља, али тајна опстанка је дубоко у нама самима, она је у нашим ћелијама.
3. Видите ли неке промене које носе неку наду?
М.Д.: Рекао бих да је први шок од тзв. транзиције прошао, стање се унеколико стабилизовало, има више законитости и реда, људи се учвршћују у тачци до које су, после двадесет година срозавања, стигли. У Београду има доста нових трговина, фирми, лепих здања. Чуо сам да иза тога стоје, углавном, мафијаши. Мафијаши ће пре или после отићи, а то што је изграђено ће остати. Премного је трговине, премало производње, стварања. Постоји слобода говора и мишљења, нема сумње, а ето, ја сам друкчије замишљао њене плодове.
Сваке године проведем по два-три летња месеца на селу, у природи, што је природно, ту сам рођен. Мој случај није необичан. Необично је и ново за нас понашање садашњег председника Владе. Први пут у модерној историји Србија има председника који не летује на егзотичном острву, Азурној обали, Брионима или Светом Стефану, не чак ни на Кипру, него у варошици званој Белановица, у скромној кући коју му је оставила мајка. Поред куће пролазе сељаци на тракторима. Понеко му, у знак поздрава, махне руком. Овај, шведски елемент наше демократије није довољно запажен нити је оцењен како заслужује, и ја га истичем, независно од пријатељства са Коштуницом, започетог у Титотовј епоси, кад смо заједно пружали отпор самовлашћу. Белановица је, иначе, удаљена десетак километара од мог села.
Криза у којој се налази наше друштво се наставља, притисци са стране јачају, а све чешће се чују ставови да постајемо колонија. Колико је очувана самосталност државе по Вама?
М.Д.: Готово цела планета је, у овом тренутку, колонизована. Државе које воде самосталну политику могу се на прсте избројати. То су Русија, Кина, Куба, Боливија, Венецуела, Иран, Либија и још понеко. Све остало је покорено, натерано да слуша Великог Брата. Један је господар света, и ми смо га, пружајући отпор комунистичкој диктатури, славили и уздизали, утирали смо му стазу за победнички наступ. Милошевићев несрећни покушај очувања независности кажњен је тромесечним бомбардовањем земље. Поражени смо, бачени на колена. Наша зависност је многострука, маневарски простор сужен. Укинули су нам војску, родољуби су проглашени за злочинце, а злочинци су себе промовисали у милосрдне анђеле. Наравно, и у поробљености има различитих карактера и различитог држања. Једни робују радосно и с поносом, други стиснутих зуба, против воље, да не помињем плаћенике и чисте слуге. И та је традиција код нас стара, и јака. Ипак, често ми се учини да смо оборили главу више него што је потребно, да дајемо и оно што нам не траже. Ту је, уза све речено и та еврофилска логореја, као замена за свеспасавајућу комунистичку утопију. Ако се настави садашњи пад наталитета, у Европу ће ући старци који су превалили седамдесету...
Преговори о статусу Косова и Метохије улазе у драматичне фазе, ми се све више окрећемо Русији, између страха и наде, а како Ви видите могуће разрешење(а) овог историјског питања?
М.Д.: Приступ овом питању је од почетка погрешан, наопак и бесмислен; Запад је у решавање проблема унео своје незналачко насиље. Ако је већ решено да се Србији отме колевка њене државности и културе, онда о томе треба да преговарају Београд и Тирана, како би нашли најмање болан излаз зе једну и за другу страну. Друга албанска држава на Балкану, у лимитрофном положају, то је криминална лудорија. Ми можемо изгубити Косово – сила отме земље и градове! – али Косово независно не може и неће бити. Све је то тешка лаж и дубоко непоштење, и сканадалозни безобразлук тзв. Међународне заједнице. Сам Бог нам је послао Русију у помоћ. Крсташки рат против Србије не може се гледати независно од хиљадугодишњег ратовања против православне шизме. Дакле, крајњи циљ агресије је Русија, и Путин је то разумео. Срећом, и у Србији се уобличило језгро мудрих људи, почев од Патријарха па до неких званичника, укључујући и чланове Преговарачког тима...Право је задовољсво гледати и слушати неке од њих.
6.Процес глобализације све више продире у све области живота, а на пољу културе оставља бројне последице. Како оцењујете културну, првенствено књижевну сцену код нас и колико је дух провинцијалног епигонства преовладао? Како то зауставити?
М.Д.: Одрастао је читав један нараштај коме није допуштено да путује по свету, па о Западу има погрешну, идеализовану слику. Несумњива је техничка предност западног света, коју смо морали прихватити, за коју немамо добру замену, а с том предношћу нам се намеће доминација свакојаког ђубрета, које неупућени простодушно прихвтају. Наш простор је загађен идејним, моралним и материјалним бофлом; између наших бувљака, те отворених тржница Колумбије, Перуа, па и Француске, нема велике разлике. Свуда се за сиротињу производе сличне, безвредне крпе, и свуда енглески језик постаје лингуа франка коју намеће колонизатор. Слично је и са културом у ужем смислу речи. Књижевни живот је замро, часописи животаре, прилози се одавно не хоноришу, тиражи књига су занемарљиви. Језик, култура и вера су бедеми очувања националне посебности; зато су они на толиком удару. Епигонство је наследна болест малих лингвистичких заједница, а кад је земља у полуколонијалном положају, што је са нама случај, оно постаје опасније него иначе. Некад смо сажаљевали епигоне, или смо им се смешкали; данас их се грозимо. Многи не знају шта чине...
С друге стране, издавачка делатност цвета, међу преведеним књигама има веома вредних ствари. Држава би морала да истиче своје приоритете и да, колико- толико, усмерава културну политику. То се ради свуда у свету, али ми, за ту нијансу мондијализације, немамо слуха.
7.Имата два сина (14 и 15 година), они одрастају у Француској и у коликој мери је могуће сачувати код њих осећај националног идентитета, а не изоловати их од друштва у коме живе. Како сте се борили са тим изазовом, Ви и Ваша супруга?
М.Д.: Деца су ми рођена у Француској, Француска им је домовина, а Србију су упознали накнадно, њу осећају као отаџбину. Добро говоре српски, са малим акцентом. Учили смо их да поштују сваког човека, избегавали смо да их оптерећујемо неким нашим знањима и искуствима. За време бомбардовања Србије били су ужаснути, не на националној основи, него по чисто спортским мерилима; осамнаест на једног, то није фер, то не иде! У међувремену су разумели још понешто. Те ствари, у животу, саме од себе долазе на право место.
Шта тренутно пишете, могу ли се Ваши читаоци и поштоваоци у Србији надати надати неком новом издању?
М.Д.: Радим на књизи прозе из детињства и дечаштва, и то ће, колико видим, бити наставак ''Године (која) пролази кроз авлију''. Управо ми је изашла књига огледа ''Песници'', као и проширени избор из поезије Виљема Батлера Јејтса. Прошле године објавио сам књигу стихова ''Велика пијаца'', те препев Сабраних стихова Шарла Бодлера. С времена на време пишем лирске песме, а од недавно и епиграме. Не бих рекао да оно што објављујем наилази на запажнији одјек, моји читаоци су осиромашили, а овима, који су се обогатитли, немам шта да кажем.
Поред тога што имате статус веома цењеног и читаног писца, и код људи из струке и код читалаца, Ви сте задржали скромност и ненаметљивост, без сујете која често прати многе ваше колеге. Како сте то успели?
М.Д.: Хвала на комплименту. У младости сам много путовао по свету, трећину живота сам провео у туђини, па сам на време увидео колико смо, и као заједница, и као појединци, мали и неважни. Што нас не ослобађа обавезе да се боримо за своје достојанство.
Маја Радонић
(ПРАВДА)
