Демократски аранђеловачки устанак

Сходно демократском принципу да је сваки глас равноправан, без обзира да ли долази од криминалца или од судије Врховног суда, поставља се питање да ли и сваки медији, без обзира да ли је велики или мали, на локалној или националној фреквенцији, новине или телевизија, радио или интернет, имају исто право и исту валидност? Или право на медијско обликовање свести, на медијске пресудиоце шта је добро а шта лоше у транзиционом периоду једне државе и друштва, имају само „одабране”, финансијски добростојеће телевизије.

До јуче неухватљиви

Пешчани сат до јуче неухватљиве радијске емисије изгледа да је коначно исцурео. После неколико година непримереног, у великој мери нетачног и једностраног прозивања и вређања најважнијих националних институција српског народа, међу којима је и Српска Православна Црква која ужива највеће поверење код грађана Србије, после великог броја промоција на којима је српски народ квалификован као биолошки отпад (промоција у Југословенком драмском позоришту у Београду), неко се у Србији сетио, и то баш у срцу устаничке Шумадије, да каже „No pasaran”. Ево, већ чујем велики број демократских душебрижника како скачу на мене и реже да, јел’те, у деморатској земљи не сме бити забрањивања права говора и изношења ставова, а посебно ако то раде брадати, четнички националисти. Тачно, али нико не сме да забрани тим брадатим, четничким националистима да присуствују јавној промоцији безобличне, недодирљиве и неухватљиве пешчане емисије. А њима је, треба знати и никако не треба заборавити, било забрањено да присуствују промоцију јер је неко посетиоце делио на подобне и неподобне.


Случај „Аранђеловац”

Мислим да промотере те емисије брине, и тек треба да их брине, једна друга ствар. После петооктобарских промена, где су, да подсетимо и на то, у првим линијама испред Савезне скупштине у Београду стајали управо ти брадати четнички националисти из Шумадије, грађани Србије су неколико година мирно слушали нетолеранцију „толерантних” до јуче недодирљивих пешчаника, у највећој мери негодујући али ништа у демократским оквирима конкретно не предузимајући да се и њихов глас „против чује. Шта је у ствари, случај Аранђеловац? Случај ”Аранђеловац„ је, на првом месту, организована борба једног дела грађанства Србије, да се чује и глас ”против„ одређеног културолошког концепта пешчане, до јуче недодирљиве и неухватљиве емисије. Ко покушава да забрани право другом човеку да се чује и његов глас, и да је једино његово мишљење меродавно, у ствари је манични тоталитариста без обзира у коју демократску обланду се завио. Случај ”Аранђеловац„ је принципијелна борба да се вређани човек брани. Ако је Б92 јавно стала у одбрану своја два новинара када их је њихов бивши сарадник и саветник Петар Луковић напао и најпримитивније вређао, зашто то нико није урадио у току неколико година трајања до јуче неухватљиве пешчане емисије у којој је на најбестидини начин вређан велики број угледних људи Србије, а међу њима, веровали или не, и сам Патријарх Павле. Дакле, случај ”Аранђеловац„ је опомена новинарима да се не самоорганизују и не буне само када треба да бране свој сталеж, већ да то треба да чине у случају сваког беспризорног нападања и вређања било кога. Случај ”Аранђеловац„ је, на послетку, први устанак српског народа у 21. веку, у овом случају устанак који покреће лавину слободарског и демократским принципима оданог народа против медијске диктатуре једног дела опинковљене урбане телевизије, која ће, претпостављам, у наредним данима, под директивом ”хитно„, покренути нову хуманитарну акцију да би пољуљани ”имиџ„ поправила. Надам се, на крају, да ће из аранђеловачког устанка сви извући неке поуке: до јуче недодирљиви да су постали додирљиви, да ако ”кнезови нису ради кавзи да је рада сиротиња раја„ и да, сходно тој можда за њих несрећној народној особености Срба, морају сузбити свој неутемељен и недемократски говор мржње. С друге стране, надам се да ће устаници схватити да демократија 21. века има своје, свима доступне и дозвољене модалитете борбе којих треба да се придржавају и од којих не треба да одступају. Савладавање необузданости јунаштва у мирно људско достојанство не искључује активизам и организовање. До победе!


Бранимир Нешић,
члан редакције часописа ”Двери српске„