Момчило Селић

ЛУДИЛО, ИЛИ НЕШТО ГОРЕ?

Већ дуже, Војислав Коштуница нас теши да нема губитка Косова и Метохије без одговарајуће резолуције Савета безбедности УН. Слично су, колико се сећамо, говорили и Слободан Милошевић и његов министар иностраних послова, Вук Драшковић, позивајући се на недоношење резолуције УН да се СРЈ бомбардује. Чак се и Војислав Шешељ, у својој одбрани пред хашким судом позива на непостојање неке резолуције Савета безбедности УН да се такав Суд уопште и успостави.

Нажалост, на сва оваква надмудривања са међународном заједницом, српска јавност наставља да ћути, будући да изгледа нико од оних који себе сматрају представницима овога народа не жели да види, или да призна, да основни проблем с којим се суочавамо није правни, већ егзистенцијални, да не кажемо, морални. Наиме, ко има право да дозволи било коме осим Српском народу да одлучује о својој судбини? Каква то резолуција, било чија, може икоме дати мандат да нас напада, уништава и да нам отима територије?

Ваља се, наиме, на време подсетити суштине онога што се дешава: Уједињене нације још нису званична Светска влада, а и да јесу, ниједна власт нема прерогативе да своје грађане, да не кажемо поданике, понижава и уништава као што Међународна заједница чини с нама. Ваља усто имати на уму да ако било која влада, па и светска, то ради, онда њени поданици, да не кажемо грађани, имају суверено право да такве одлуке не поштују, кад већ немају снаге да против њих активно и устану.

Неопходно је такође подсетити да је право на побуну против нелегитимних, али и легитимних али тиранских власти суверено људско право зајамчено, између осталог, и америчким званичним документима, попут њихове Декларације независности и њиховог устава. Но, нека се Американци сами запитају ко над њима влада, у чије име, и с каквим могућим последицама, а ми да се позабавимо сопственим, српским безумницима.

То јест: је ли Коштуница, говорећи то што говори, свестан да својим ставом даје за право странцима да убудуће чине са нама шта год хоће, под условом да је то негде изгласано, па макар и демократски? Наиме, има ли таквог права, игде, да се рецимо тројица скупе и изгласају да четврти треба да буде убијен и поједен, будући прегласан? И, још битније, ко може томе четвртоме легитимно, правно забранити да такву одлуку не прихвати?

Јер, оно што сви српски политичари изгледа признају јесте управо то: да наводна легитимност власти, или силе, тој истој сили даје право одлучивања о животу и смрти бирача који су је издигли, а камоли о судбини оних који се о томе уопште нису ни питали. Наиме, Југославија, па и Србија у њој, јесте била један од оснивача Уједињених нација, али су те исте УН ту исту Југославију распарчале не питајући њену већину, Србе, слажу ли се с таквом одлуком.

И, шта је тада учинила српска политичка и друга елита? Уместо да иступимо, као народ, из тих “Уједињених народа”, и да као, рецимо Швајцарска, бринемо своју бригу плаћајући цену такве одлуке – која би сигурно била мања од цене уважавања континуалног антисрпског делања “Међународне зaједницe” – ми се и даље трпамо у ту шарену лажу тако да чак и ватрени српски националиста Војислав Шешељ, својим приговором на легитимност Хашког суда као да даје за право неком, заиста легитимном трибуналу, да суди и њему и нама за наш, како га они тумаче, злочиначки покушај да биолошки и духовно опстанемо.

Јер, моћ је једно, а право, да не помињемо правду, сасвим друго. Ми заиста немамо моћи, нити ћемо је икада имати, да ратујемо са “целим светом”, нити то ико од нас тражи, али ми имамо и морално право и још увек толико животне снаге, ако не већ политичке моћи, да наметање по нас погубних решења не признајемо – ни правно ни политички, ни државно ни лично ни скупно – и да се активно припремамо за историјску прилику када ћемо тај свој став моћи и да делотворно испољимо.

Заиста, коме требају све те баљезгарије о резолуцијама, међународним посматрачима, мисијама, ахтисаријима, и другим суманутим темема које нам душмани упорно намећу а ми још приљежније већ деценијама прихватамо? Ако већ мора, нека нас наши давитељи отворено окупирају, имајући искрености и државничког поштења бар колико нацисти у Другом рату – а не преко “наших” политичара, велеумника и моралних громада из брозовског, постброзовског, милошевићевског, досовског, и данашњег, мафијашког доба.