Vidovdan.org - Новак Новаковић: Прекречена традиција

Новак Новаковић

Прекречена традиција
Директорка Основне школе „Милица Стојадиновић Српкиња” у Врднику Аленка Орешчанин наредила је да се слика „Бој на Косову” на зиду у школи преглетује и прекречи. Молер је то урадио ноћу, па је на зиду, уместо слике широке шест и високе два метра, осванула белина. Како причају згранутим наставницима директорка је образложила да су сцене на слици штетне за савремено образовање деце, а белина је потребна за мултимедијалну наставу. То је била кап која је прелила чашу незадовољства њеним радом и директорка је смењена. Школски одбор посебно замерио директорки што је наредила да се прекречи мурал „Косовски бој” који је био један од симбола школе.
Иако је кречење слике Косовског боја вероватно било само један у низу инцидената у току сукоба директорке врдничке основне школе са запосленима и са члановима школског одбора ово све заједно показује много јасније но велике анализе и статистике колико је јадно стање у нашој просвети. Запослени су се жалили на самовољу новопостављене директорке која је изрицала суспензије што је по њима главни извор поремећених односа у школи, због чега је почео да трпи и образовни процес. Чак је Савет родитеља претио „бојкотом“, то јест да родитељи неће слати децу у школу. Како преноси штампа „у писму школског одбора покрајинском секретару за образовање Золтану Јегешу подробно су наведени сви случајеви реваншизма, сукоба, претњи, сплеткарења и клеветања, који су одликовали директоровање Аленке Орешчанин. Посебно је наведено да је директорка наредила да се у школи прекречи слика-мурал „Косовски бој” академског сликара Воје Стаменића, димензија пет са два и по метра, која је насликана пре 40 година, и која је била својеврсни симбол школе”. Те и такве наводе директорка негира и најављује расплет пред судом.
Ово је смо повод да говоримо о томе како се образују деца у Србији и ко су им учитељи и наставници и директори. Ако је ово слика доброг дела наше „реоформисане“ просвете онда ми и немамо чему да се надамо у будућности. Школама царује, као и у целом друштву непотизам и партитократија, јер се директори бирају често по политичком кључу, а не по знању и искуству. То је малогна комбинација партијске подобности, личних веза и политички коректног као кључних параметра по којима се бирају људи који треба да воде просветне институције. Пад образовног нивоа деце је последица тога, а да о моралном васпитању и да не говоримо.
Но оно што још више упада у очи је тај и такав однос према нашој традицији. Народ који се стиди својих славних предака ће бити понижен пред целим светом, што се нама и дешава. Преглетована и прекречена слика косовске битке говори много о „реформи“ нашег образовног система у коме важну црту има релативизација традиције, па и изругивање са светињама нашег народа (увођење веронауке је изузетак који потврђује правило). Као и у медијима и у просвети влада дух покондиреног европејства које мало мари за сопствено а некритички и површно копира туђе узоре. Однос према прекреченој слици косовске битке је однос према колективном самопоштовању народа на који се слика односи. Прекречеити ноћу „Косовски бој“ је симболички многозначно од тога да се белином креча жели постићи заборав као у филму „Време чуда“ дге комунисти покушавају да прекрече фреске светитеља у цркви, па до избора ноћи за извођење радова сведочи о томе да је особа која се одазива на наведено име и презиме као налогодавац имала свест о томе да је предузимање радње забрањено или бар спорно.

Можда би именована директорица и покушала да рестаурира предметну слику, да је тематика слике била у функцији борбе за женска права и промоције женског погледа на свет. Да ли би слика била прекречена да је њен назив био ''Бој Сифражеткиња за право гласа'' или ''Београдски бој учесника guy pride параде за право на изражавање сексуалне различитости''. Ако се питате зашто, укуцајте Аленка Орешчанин у гуглу и сазнаћете да је успешно завршила Женске студије (ма шта то значило и представљало), на тему ''Животна прича Милке''.

Замислите како би рераговали отмени друго-Срби у функцији савести друштва и чувара људских права, да је у истој мулти-култи покрајини или још горе у Чачку или Аранђеловцу неко прекречио слику рецимо сељачке буне хрватског Загорја. У вези са тим је хистерична реакција НВО сектора јер су на гиманзију Ј.Ј.Змај у Новом Саду хтели да ставе таблу са њеним оригиналним називом јер се у њему спомињу речи „српска“ и „православна гимназија“. Дакле речи као „српско“, „православно“ или „видовданско“ су изопштене из реформског новоговора и могу се изговарати само у негативном контексту и са изразом гађења.

Кад мало боље размислимо разлога за реакцију наведених група има и сада. Па замислите не само што су „прекречени“ Срби, ту је у складу са „суочавањем са прошлошћу“ никад довољно кажњених Срба, али за име људских и мањинских права прекречени су и Турци као припадници мањинске заједнице чија права треба посебно заштитити. Да ли тиме именована директорица непосредно вређа верска одећања припадника муслманске заједнице. Да ли је иста рука (рука као метафора) која је исписала срамни слоган ''нож, жица, Сребрница'' окречила и султана Мурата са синовима Јакупом и Бајазитом, те приказ исламских верских симбола и традиционалних одевних предмета, такође представљених на слици. То наравно представља „колатералну штету“ у борби против Косова и Видовдана.
Но шалу на страну прича није нимало наивна ни безазлена. Пре свега овде је реч о негативном, чак агресивно шовинистичком ставу неких кругова према српској традицији коју симболизује Косово и Видовдан. Ови „евроСрби“ како их је назвао Слободан Антонић мисле да ће се представити као прави Европљани ако забораве ко су и одакле су. Они тако јадни неће више бити ни Срби чега се гаде али ни Европљани чему теће, јер је истински европљанин само онај који поштује своју традицији з на ко је и којој заједници припада. Они неће бити ни исток ни запад, они су нико и ништа јер су прекречили своје памћење. Онај који ништа не памти нити ишта зна нити се може назвати паметним.
Неки од њих иду и даље па су објавили прави крсташки рат против свега што је српско, против српске вере, цркве, традиције, нације, историје, обичаја и институција. Сада им највише смета српска црква, војска, академија и држава јер у њима види главне противнике свог пројекта денацификације Срба то јест пројекта цивилизацијског унијаћења. Стога и они који су у филму „Време чуда“ покушавали да „прекрече“ српску традицију и видовданско опредељење, као и њихови садашњи наследници и следбеници нека знају да ће се и поред свих наслага идеолошког креча („од нас све почиње“) ипак на крају избити истинити лик – икона српске вере и традиције коју они тако ирационално презиру и мрзе. Колико год они кречеили – џаба су кречили (ако буде постојала „тврда вера“ барем код једног процента Срба) јер ће поново и поново избијати на видело врлине и вредности видовданске идеје и светосавске традиције.