Urbani besmisao: „Lisice” kao primer kulturne politike režima

I U trenutku kada pišem ovaj članak srpska politička, socijalna i ekonomska scena nalaze se u popriličnom haosu: proizvodnja se nalazi u padu već skoro dva meseca, protesti nezadovoljnih blokiraju puteve od Vranja do Zrenjanina, spoljnotrgovinski deficit, koji je prošle godine premašio četiri milijarde dolara, po svemu sudeći biće isto toliko veliki i ove godine, sa ukidanjem televizijskih prenosa skupštinskih zasedanja uvid građana u stvarno odvijanje zakonodavne delatnosti je minimiziran, predloženi i započeti proces donošenja novog Ustava Srbije sa famoznom komisijom kojoj nedostaju samo Brioni da sve bude kao nekad, predstavlja farsu sa veoma ograničenim rokom trajanja,2 zahuktala borba protiv kriminala preti da se pretvori u obračun sa samo pojedinim nepodobnim klanovima, dok neki drugi kontroverzni bisnismeni bliski vlasti nastavljaju da rade šta god hoće, direktor uprave carina pomeren je odmah nakon što je izašao u javnost sa relevantnim podacima o „šećernoj bolesti”, a na njegovo mesto je postavljen lični prijatelj i „zema” premijera, pojedini ministri i potpredsednici vlade vode besomučne verbalne ratove što između sebe, što sa drugim funkcionerima iste vlasti, a što sa udarnim medijskim pesnicama pojedinih delova iste te vlasti… Izgleda da je svima postalo jasno da ovaj galimatijas ne može još dugo da traje, te se zapravo sve ovo i svodi na početak jedne vrlo prljave predizborne kampanje. A kad počne kampanja znači da od temeljnog i ozbiljnog rada nema ništa, već se prelazi na objedinjavanje značajnih funkcija, regrutaciju „nezavisnih eksperata” i izgradnju potemkinovih sela. Prema tome izgleda da je već vreme da se pravi bilans učinka ove vlasti.

Izrada jednog takvog bilansa za ekonomiju, politiku i ustavnopravnu i institucionalnu delatnost ovog režima, neće međutim biti predmet ovog ogleda. Ja ću se usredsrediti na podjednako značajno, ali u potpunosti zanemareno područje kulturne i ideološke politike ovog režima. Cilj članka je upravo da se u jednom značajnom i čitanom političkom mesečniku ukaže na mnoštvo problematičnih stvari koje se dešavaju na ideološkovrednosnom polju. Naime, po tradiciji naši vodeći političari bave se isključivo onim golim mehanizmima vlasti oličenim u sili (policija, vojska, tajne službe), novcu (ministarstva, upravni odbori, velike kompanije), i goloj propagandi (informativni mediji) a u potpunosti ignorišu područja kulture, obrazovanja i naučne delatnosti na kojima se odvijaju podjednako značajni procesi za razvoj jedne države i nacije. Celokupno ovo područje ideologizacije i nametanja vrednosti društvu, ostavljeno je jednoj prilično uskoj, ali izuzetno dobro organizovanoj grupi ljudi koja je monopolizovala pozicije, institucije i finansije. Iz ove kuhinje sistematski dolaze genijalni predlozi poput onog da se iz školskog kurikuluma izbaci srpski jezik i da se umesto toga uči „jezik komunikacije”. Ova politika je profilisana, definisana i sistematski nametana. U skladu sa principima discipline koju sam u jednom drugom ogledu nazvao poppolitika,3 pokušaću da na jednom izuzetno značajnom primeru analiziram i odredim ideološke osnove, karakteristike i ciljeve današnje kulturne politike u Srbiji.

II

Predmet ovog eseja je „urbana” serija Lisicekoja se tokom protekle jeseni i zime prikazivala u udarnom terminu u nedelju uveče na prvom programu nacionalne televizije. Reč „urbano” nije slučajno izvučena u naslov ovog eseja. Ova reč, stavljena pod navodnike, zapravo je ključna odrednica celokupne ideološke i kulturne politike o kojoj govorim. Da bi se razumela, mora se shvatiti da se ona do besomučnosti koristi kao suprotnost primitivnom, ruralnom i dabome palanačkom. Naime, po starom dobrom totalitarnom, komunističkom sistemu vrednosti, uvek mogu postojati samo dve strane u sukobu – sile zla, prošlosti, tradicije, mraka, konzervativnosti, ksenofobičnosti, i sile dobra, svetlosti, progresivnosti, modernosti. Ova matrica se nesmetano reprodukuje na ovim prostorima već pola veka. To je isti onaj nesretni kult progresa koji je smatrao da je dovoljna industrijalizacija + elektrifikacija pa da svi naglavačke uletimo u komunizam. Trebalo je što više ljudi isterati sa sela i prebaciti u gradove, kako bi se na osnovu industrijalizacije i obrazovanja na pravim vrednostima izvršila modernizacija. Po pravilu su ignorisani ogromni suštinski i sistemski problemi koje je takav nesretni, neproduktivni, apstraktno udarnički duh ignorisao, a koji su se pojavljivali na svakom koraku i u svim mogućim oblastima. Obični ljudi su se sretali sa mnoštvom prepreka, rascepljeni između ideoloških zahteva države i svojih ličnih percepcija i potreba. Mesijanski duh drugova diktatora se nije predavao verujući da on sa dovoljno vere i sile može da otvori puteve progresa i opšteljudske humanizacije i emancipacije, odnosno da ljude tera u onakav komunizam kakav je on zacrtao. Kad bi stvari krenule nizbrdo, po pravilu su optuživane sile mraka, prošlosti, nacionalizma, palanaštva, plemenska svest koja nikako da se trgne od svog okruženja i koja se opire industrijskom i socijalnom inženjeringu. Ovakva generalna politika proizvodila je, naravno, odgovarajuću kulturnu politiku i zaslužnu kulturnu elitu. To su oni zaslužni umetnici koji su po definiciji u kulturi i umetnosti morali da šire taj duh novog, progresivnog, optimizma i modernizacije.

Vremenom se formirao krug te zaslužne elite koja je imala sve privilegije, mogućnost da putuje po svetu, da vodi domaće kulturne i izdavačke institucije i da stvori jedan zatvoren privilegovan svet ispod staklenog zvona političke zaštite, potpuno odvojen od istinske društvene realnosti i od najvećeg broja ljudi koji su živeli u zemlji. Elita i narod su živeli oštro odvojeni. Elita je imala svoje kulturne vrednosti, koje je kao moderne i aktuelne preuzimala i adaptirala sa zapada, dok je narod stvarao sopstvenu popularnu kulturu shodno svojim nižim potrošačkim potrebama. Ovo se naprimer ogleda u sukobu rokenrola i tzv. novokomponovanemuzike. Rokenrol je ovde uvek bio pre svega zabava bogate dece i tek u retkim trenucima je imao istinski subverzivnu ulogu. To je, zapravo, bila muzika koja je trebala da domaće komunističko modernizacijsko rukovodstvo legitimiše kao progresivno i moderno. Novokomponovana muzika, koja je stalno bila karakterisana kao šund, zapravo je svojim iskrenim tekstovima svedočila o raspolućenosti u biću miliona ljudi koji su na silu isterani iz svog prirodnog okruženja i bačeni u njima potpuno stranu okolinu. Ova zaista subverzivna popkultura je, međutim, morala da se toleriše jer je SFRJ, za razliku od npr. Bugarske koja je sve to zabranjivala, bila, pod pritiskom zapada, u velikoj meri tržišno liberalizovana zemlja pa je neofolk donosio ogroman profit. Tek je Milošević, nakon unutarpartijskog obračuna, uklonio celu ovu elitu. Oni su, međutim, uspeli da uz pomoć stranih fondacija i raznih međunarodnih asocijacija za pomoć umetnicima formiraju jedan sopstveni, „alternativni” svet pozorišnih institucija, alternativnih kulturnih centara, galerija, izdavačkih kuća, medija. Radilo se, zapravo, o održavanju istog onog dotadašnjeg sveta samo sa drugom vrstom finansiranja, jer su u pitanju bili potpuno isti ljudi i njihovi prijatelji, kumovi, deca i ostali roaci, a ceo taj incestuozni prostor je bilo jednako zatvoren kao i ranije. Nakon petog oktobra oni su, ne napuštajući ove alternativne izvore finansiranja, povratili i državne strukture i institucije tako da sada kontrolišu sve. Nigde se kao u ovoj oblasti nije pokazalo da se posle petog oktobra nismo zaputili u 2001. već da smo se vratili u 1988. Treba li naglasiti da je i nacionalna televizijska kuća, isto kao i novine Politika, došla pod šapu ovakve politike? Naravno da ne.

III

I tako smo od jeseni 2002. kao vrhunac talasa „urbanosti” koji je počeo da nam se nameće sa svih strana dobili i jednu urbanu televizisjku seriju. Serija Lisicerađena je u koprodukciji kuće Komuna i RTSa. Oko nje je okuplje na izuzetno urbanaekipa na čelu sa rediteljem Gorčinom Stojanovićem, jednim od korifeja naše nove urbanosti, rediteljem filmova Ubistvo sa predumišljajem i Stršljen, brojnih nagraivanih pozorišnih predstava i u to vreme upravnikom Jugoslovenskog dramskog pozorišta, te kolumnistom, nezavisnim intelektualcem itd. Scenario je radila takoe mlada urbanaspisateljica Ana Rodić, koja se od početka ubila pričajući kako cela ideja nema nikakve veze sa čuvenom američkom serijom Seks i grad (produkcija HBO, kod nas već nekoliko godina prikazuje najurbanija medijska kuća B92), iako se radi o evidentno „pozajmljenoj” ideji. Muziku su radili takoe ultraurbani Aleksandra Kovač i Roman Goršek, nekadašnji basista najfensiurbane beogradske grupe Plejboj. Naravno i svi ostali su urbani, počev od glavnih glumaca do gomile urbanih gradskih likova koji se pojavljuju u seriji: Bebi Dol, Biljana Srbljanović, Đule Van Gog…

Pred emitovanje prve epizode, serija je pompezno najavljena gostovanjem reditelja u drugom dnevniku RTS, pri čemu je isti naglasio da se nada kako će ovakva serija biti prihvaćena od širokog auditorijuma i da će steći status kakav je, na primer, imala serija Grlom u jagode. I onda je krenulo… Postoji naravno mnoštvo motiva iz ove serije koji su izuzetno pogodni za analizu, ali prvi koji se nametnuo je redak osećaj blještave i zvečeće praznine koji nas napada iz televizora. Zapravo, retko čovek oseti sramotu u ime nekog drugog, a upravo to se dogodilo onome ko je gledao prvih nekoliko epizoda Lisica i način na koji reditelj i scenarista potcenjuju inteligenciju svojih gledalaca. Sa ekrana je beskonačno odzvanjao eho besmisla, potpunog, neodređenog, praznog besmisla. Da je svesno nameravan, reditelju bi trebalo odati počast za visoku tehniku, no to nije bio slučaj. Videlo se da on pokušava nešto da nam prenese, ali nema šta. Jedino opštu urbanost, naravno. Radi se o onom čuvenom sportu bogate beogradske dece koji se zove „blejanje”. Najveći deo serije junaci provode u blejanju, koje se, doduše, odvija na različitim mestima. Kao i većina likova koji se sreću po dorćolskim kafićima, i junaci serije po ceo dan bleje i naravno smatraju da je to normalno. Pitanje je samo zašto reditelj smatra da je srbijanskom televizijskom auditorijumu zanimljivo da gleda to blejanje. Podsetimo se da se sve događa u Srbiji 2002. godine, zemlji koja je na početku tranzicije, gde svakodnevno mnoštvo ljudi ostaje bez posla, gde se sve teže nalaze osnovna sredstva za preživljavanje i u kojoj se ljudi uče da se krvavo bore za posao i hleb. Naravno, uz ovo blejanje ide i isto tako blejački, beskrajno isfoliran i izveštačen jezik junaka koji se međusobno oslovljavaju sa slatka, cico i sl.

Druga ključna stvar je upravo potvrda gore iznesene teze o apsolutnoj odvojenosti vladajuće elite od zemlje i naroda među kojim živi. Celokupna radnja osamnaest epizoda odvija se u svega nekoliko dorćolskih ulica, čemu treba dodati jednu svadbenu ekskurziju u Hajat i dva izlaska na Savu. I serija je s te strane potpuno iskrena i realna, jer opisuje nerealni život njihovih autora u jednom virtuelnom Beogradu i jednoj virtuelnoj Srbiji kakva postoji samo za njih. E, taj Beograd se upravo i sastoji od Dorćola i ostalih delova najužeg centra, eventualno od Vračara, Senjaka, Dedinja i splavova na Savi. U tom najužem centru smeštene su sve institucije kulture, svi mediji, fondacije, kafići i klubovi. To je taj čuveni krug dvojke u kome se odvija život celokupne naše elite. Stoga je sasvim realistično kada u jednoj epizodi glavna junakinja Mima sretne svog nekadašnjeg dečka i pita ga gde je bio sve to vreme, da se nije možda odselio iz grada, a on odgovara da je ona gotovo u pravu, jer se on zapravo preselio na Mirijevo, a preseljenje u predgrađe je isto kao da si se i odselio. Postoji još mnoštvo elemenata koji potvruju prethodnu tezu. Junaci serije se isključivo voze taksijem, eventualno nekim skupim automobilom, čak i kad su nezaposleni. Tokom svih osamnaest epizoda nijedan jedini put se nije video gradski autobus ili bilo koje drugo slično sredstvo zajedničkog prevoza. Međutim, da to postoji saznali smo indirektno, zahvaljujući nevoljama jedne od junakinja, Staše. Ona je naime provela burnu noć sa taksistom sa kojim se upoznala tokom vožnje, ali je on zatim nestao iako je obećavao da bi mogao da se njome oženi. Kada se ponovo pojavio, Staša rezignirano i uplakano vrišti da su svi muškarci isti i da ti taksisti samo pričaju, a trebalo bi da voze i da ćute. Stoga će ona odsad da se vozi „smrdljivim gradskim prevozom” sa naravno isto tako smrdljivim običnim svetom koji se inače valjda zbog sporta, a ne zbog potrebe i muke vozi gradskim prevozom. Ova vrsta prezira prema običnom narodu se teško sreće i to je upravo nastavak one tradicije priča o palanci. Dakle, ovi urbani imaju puno pravo da kontrolišu sve jer su oni odmakli na civilizacijskoj lestvici a onaj bedni puk koji nema „modernizacijski potencijal”, kako bi to Latinka Perović rekla, nek’ se vozi smrdljivim gradskim prevozom. Tako mu i treba. Neprirodnost leži u tome što ne verujem da bilo ko, pa ni naši poreski obveznici, želi da daje novac za pljuvanje po sebi. Naglašavam pljuvanje, i prezir koji su veoma različiti od ozbiljne i zasnovane kritike. Uz ovakva prevozna sredstva idu naravno i raskošni, perfektno sređeni stanovi i dorćolske kuće u kojima nekako žive svi junci serije. Precizno se vodi računa o svakom detalju, pa se voda u stanovima pije isključivo iz automata, Filip, kao i svaki pisac u Srbiji sa jednom objavljenom knjigom piše isključivo na laptopu. Radni prostor u dizajnerskoj agenciji je kao iz julovskih spotova itd. Modernizacija nego šta, to je upravo ona magična reč koja povezuje razne komunističke frakcije, pa tako i JUL sa kreatorima današnje kulturne politike.

U modernizaciju svakako spada i erotsko, seksualno osloboenje, pa tako i ono ima značajan prostor u Lisicama. I to, naravno, ima svoje logične istorijske uzroke, pa i o njima treba reći koju reč. Kao jedan izdanak one matrice o palanačkom duhu, postoji stara šezdesetosmaška predrasuda o tome kako je ovo konzervativna, patrijarhalna sredina u kojoj su seksualne teme tabuisane i stoga se ona mora prodrmati raznoraznim oblicima seksualnog oslobađanja, kao što su otvoreno govorenje o seksualnim problemima, afirmisanje golotinje u medijima, seksualnog diskursa u literarnom, pozorišnom i filmskom stvaralaštvu, prezentacija, prisustvo tabuisanih tema i radnji u javnosti itd.4 Lisicesu prepune ovoga, od insistiranja na što češćem menjaju seksualnih partnera junaka kao što su Damir ili Branka, afirmacije neobaveznog seksa, potpuno besmislenog demonstriranja položaja žene pri seksu na baru kafića, kada su ostale junakinje obučavale Nadu, zatim uvoenja slikara Andreja (Boris Milivojević) kao potpuno feminiziranog muškarca, Damirovog ljubljenja sa trudnicom, i konačno veoma naglašenog predstavljanja homoseksualaca kao normalnih junaka koji su tu svuda oko nas – scena sa pojavljivanjem dramaturga Biljane Srbljanović kao lezbejke koja startuje drugu devojku i mnoštva homoseksualaca koji se u jednom periodu regularno skupljaju u Damirovom kafiću. U ovom kontekstu treba pomenuti nastup glumice Hane Jovčić u emisiji Kulturni nokaut na televiziji B92 kada je neprestano ponavljala „jebanje”, „jebačina” itd kao nešto što je navodno tabuisano kod nas u društvu, pa da zbog toga treba provocirati otkravljivanje stalnim ponavljanjem ovih reči u javnosti.

Cela ova priča polazi inače od pogrešne pretpostavke, jer nije tačno da je ovo konzervativna i izrazito patrijarhalna, prema seksualnosti neprijateljski usmerena sredina, kao što nije tačno da su takve tendencije u prethodnom režimu kulminirale. Ako je država i nametala kult ratnika dok su trajali ratovi, model žene koji se tih godina afirmisao nije bio kult čedne majke posvećene porodici i isključivo rađanju malih Srba, budućih ratnika. Upravo obrnuto, nesputano tržište masovne kulture i ratni haos izbacili su u prvi plan vulgarizovanu estradnu zvezdu, pornografski obučenu protokurvu. A čak je i kult ratnika od 1995. namerno zamenjivan feminiziranim muškarcem kao pacifikovanim urbanim momkom.5 Uz, to ne zaboravimo da je Miloševićev režim svesno koristio ili tolerisao pornografiju kao deo konzervativnog konsenzusa, kao vrstu nadoknade za istinski oduzetu i sapetu životnu pa i erotsku energiju. Dakle, pogrešna je ideja da ovde postoje represivni kodovi koje treba labaviti. Ovde su tokom poslednjih deset godina nestali i uništeni gotovo svi moralni kodovi i normativna pravila. Njih, poput pravnih i drugih fundamentalnih institucija tek treba praviti i uspostavljati da bismo uopšte imali normativni okvir u kome se krećemo i funkcionišemo, pa tek nakon toga koristiti gore pominjane tehnike za kontrolu i labavljenje društvenih stega da ne bi zaista otišle u pravcu represije.

Sa takvom svojom strategijom serija ne da nije provokativna nego je čak nevieno politički korektna,6 jer propagira ono što jeste aktuelna globalna ideologija. Uz to, savršeno se uklapa u zahteve aktuelne reformske vlasti. Zanimljivo je napraviti paralelu sa krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Dok su tada istinski umetnički stvaraoci poput Žike Pavlovića ili Saše Petrovića išli u predgrađa, među realne ljude sa njihovim stvarnim problemima i prikazivali prljavštinu, bolest, izgubljenost, s druge strane su postojali reditelji koji su snimali umivene filmove u kojima su po zadatku prikazivali lepotu naših tek podignutih gradova, sređenost i urednost naše nove elite i njihovih samoupravnih postignuća. Ovakva serija ima upravo tu funkciju danas: pokazuje jedan neralan, lep, čist, sređen virtuelni Beograd po želji aktuelne političke elite, sa isto takvm akterima, mladim japijima skockanim po evropskom P.S.u: 7 jedina razlika je što evropski japiji nemaju vremena za blejanje nego stvarno rade. Još jedan oblik političke korektnosti je, naravno, angažovanje Frana Lasića. Nažalost, previše političke korektnosti kojom je natrpana ova serija oduzima čoveku zadovoljstvo što ponovo u jednom ovdašnjem projektu vidi jednog od najvećih šmekera bivše države. Posebno zato što Lasić više doe kao ukras a ne kao stvarni akter, njegovo pojavljivanje se više posmatra u kontekstu isforsirane politički korektne „regionalne saradnje” nego u kontekstu legitimne umetničke delatnosti. U moru ovih ideološki obojenih momenata, gube se ili su veoma loše urađeni neki motivi koji predstavljaju bogatu osnovu za umetničku razradu: priča o neodrasloj i propaloj generaciji, o beskrajnoj potrebi za nežnošću, toplinom, smislom, o rasturenim porodicama, o stalnoj pocepanosti između ostanka u zemlji i bežanja po svaku cenu itd. Međutim, reditelj, na žalost, ne uspeva da se izbori sa svojom osnovnom idejom, a to je da napravi modernu metasapunicu, što mu je zajednička opsesija sa Biljanom Srbljanović. Čak i uprkos tome što je seriju ostavio otvorenom, bez hepienda, Stojanović teško uspeva da izbegne osnovni nivo i povremeno priča zaliči na banalizaciju romana Džejn Ostin sa samo jednim pitanjem – Kako se udati? Time propada sam zanatski deo koji je jako dobro urađen, posebno epizoda na brodu kada su obale Beograda zaista lepo islikane. Da zaključimo: ključni problem sa ovom serijom je ono što je trenutno osnovni problem sa ovom državom i ovim društvom: diktatura navodno modernizacijske, reformske manjine koja se oseća mesijanski prozvanom da nas ostale sve modernizuje i uvede u, ne više komunizam, nego u Evropsku uniju, a što je novi surogat za taj apstraktni cilj. Problem, pak, sa takvom diktaturom je, ne samo što onemogućava konačno uspostavljanje legitimne izborne liberalne demokratije, nego što to nije ni obrazovna diktatura koja nas priprema za uspostavljanje takvog sistema. Jer, priča o približavanju Evropskoj uniji se svodi na potpuno apstraktnu neodređenu udarničku priču, i na preuzimanje evropske šminke. Ono što se, međutim, ne dobija od ove vlasti jeste stvarno obučavanje ljudi za to šta je potrebno da se krećemo ka EU, nema ozbiljnog rada na uspostavljanju demokratskih institucija, na uspostavljanju vladavine prava (štaviše, delovi vladajuće elite se sprdaju sa vladavinom prava kao sa „legalizomom”) i na istinskoj afirmaciji preduzetništva i jačanja ekonomije,8 koji jednostavno ne mogu da se razvijaju bez odgovarajućeg institucionalnog i pravnog okvira, a to ovi (post)komunisti nikako ne mogu da shvate. Ako ovako nastavimo zaista ćemo moći samo da blejimo i da se smaramo, baš kao junaci Lisica.9

1 Institut za evropske studije, Beograd.

2 Ako se sa tom komedijom nastavi i nesretno nedonošče od Ustava progura bez ikakvog legitimiteta, postoji verovatna mogućnost da to bude Ustav sa najkraćim rokom trajanja u istoriji Srbije. Inače srećna je okolnost što je na čelu te komisije ministar Vladan Batić, jer on svojom „privrženošću” vladavini prava u potpunosti oličava duh, ciljeve i smisao te nesretne komisije. Podsetimo se, radi se o verovatno jedinom ministru pravde u istoriji koji je pozivao na bojkot izbora koje organizuje njegova Vlada, odnosno o ministru zaduženom za institucije koji je direktno pozivao na podrivanje tih istih institucija.

3 O širem određenju dicipline koja se naziva poppolitika i popideologija pogledati u mojoj knjizi Diktatura, nacija, globalizacija, IES, 2002. Ukratko, ova disciplina se bavi izučavanjem politike i ideologije onako kako one fukcionišu i kako se rasprostiru u i preko područja masovne i popularne kulture. Ova disciplina polazi od ideje da se ideologizacija društva danas mnogo više vrši preko područja masovne kulture nego preko klasičnih obrazovnih institucija kao što su porodica, škola, crkva itd…

4 Otud jako zanimljiva podrška koju arhipornografski orijentisana pevačica Jelena Karleuša ima od gej zajednice u Srbiji. Na primer Jeca je proglašena za gejikonu jer se smatra da ona svojim raspusnim (ne)oblačenjem, narušava patrijarhalne kodove srbijanskog društva. Pogledati na http://www.gay.org.yu/

5 O tome više u eseju „Nadziranje i podvođenje” u knjizi Diktatura, nacija, globalizacija.

6 Još jedan dokaz o ukupnoj ideološkoj atmosferi koja ide uz ovu seriju je sramna panegirična i glorifikujuća televizijska kritika kritičarke Politike Branke Otašević koja se pojavila nakon prve emitovane epizode.

7 O tome svedoči i komentar o seriji koji je u Kulturnom nokautu dao ministar inostranih poslova Goran Svilanović. Za njega je to sasvim normalna serija koja prikazuje realne devojke kakvih on zna mnogo u Srbiji…

8 Utoliko su Lisiceveliki korak nazad u odnosu na poslednji serijal Porodičnog blaga, kada se priča završava time što unuk, pomoću teško izborene dedine ušteđevine otkupljuje autoservis u kome je naučio zanat, sa očiglednom voljom da celu porodicu natera da radi i zarađuje. Time se simbolično pravi luk od dede nekadašnjeg preduzetnika, preko srednje generacije, koja je uludo potrošila svoje vreme, do unuka koji svestan novih uslova trezveno i polako počinje da razvija posao, i time nastavlja tamo gde je deda nekada stao.

9 Postoji još jedan momenat koji ne treba ispustiti iz vida, a to je klasni momenat. Običnim, sve siromašnijim građanima Srbije ovakvi projekti, veoma slični akciji „Srbija na dobrom putu”, izgledaju kao guranje prsta u oči: dok se oni snalaze da prežive, ovi bogataši se baškare i hvale svojim bogatstvom. O tome treba konsultovati radove sve besnije repscene u Srbiji, momaka koji poput VIP ili 43 zla dolaze iz siromašnih predgrađa Beograda i drugih gradova Srbije.