Трећи косовски бој

Први косовски бој

Дан о Видовдану, 28. јуни лета господњег 1389.године, поље између Лаба и Ситнице, поље Косово... Кнез Лазар Хребељановић стао са свеколиком српском војском на мегдан турској сили. Он се опростио од овоземаљских вредности и определио се за небеске. Знао је он да је пораз неизбежан, али му достојанство и част не дозволише да одступи.

Да је коме послушати било како љуто кнеже проклињаше:
„Ко је Србин и српскога рода,
а не дође на бој на Косово,
од руке му ништа не родило,
ни у пољу пшеница бјелица,
ни у брду винова лозица,
не имао рода ни порода,
рђом капо док му је колена“

И пет стотина година робовања под Турцима мит о косовским јунацима преносио се са колена на колено међу Србима. Преноси се и данас. Физички пораз али духовна победа, пораз на бојном пољу, али победа части образа, пораз историјски али победа надисторијска, победа мучеништва и небеског опредељење.

Други косовски бој

Почело је нешто пре 20,00 часова 24.марта 1999.године, шест векова после Првог. Почео је Други косовски бој. На једној страни моћни НАТО савез који је имао огромну ангажовану авијацију: само на „терену“ је било 305 авиона борбене авијације и 136 авиона за подршку из 19 најмоћнијих земаља света, 20.000 војника алијансе размештених у Македонији и 15.000 војника размештених у Албанији. Поред тога у Албанији је било припремљено 15.000 припадника тзв ОВК. Насупрот тога војска једне мале и сиромашне државе која се није могла мерити ни са једном већом чланицом тог савеза, а камоли Америком. Дакле многострука предност у авијацији, новим технологијама којима се данас води рат је довела до нове борбе Давида и Голијата.

Тај „моћни“ НАТО је 78 дана хладно западњачки, модерно кукавички, технолошки са даљине и цинично („милосрдни нађео“) бомбардовао Србију, а највише Косово. За разлику од Турака ови нису хтели да се појаве на Косову пољу док све није било готово. За разлику од Турака ови нису желели директан мегдан већ су даљински као у видео игрицама „погађали циљеве“ са честом „колатералном штетом“. Више од великих разарања и жртви је болео тај медијски цинизам „хуманих интервенциониста“ са њиховим ганутим лицима забринутима за мир и стање албанске мањине у Србији. Резултат је био земља избомбардована бомбама и лажима, разорена материјално и морално понижена. Иако је војска сачувала своју технику понижење је било велико и наступило је малодушје. Штета материјална се процењује на 100 милијарди док је морална и духовна и непроцењива.

Но и поред свега тога чини се д су западни стратези били огорчени јер се Србија није одмах предала, јер није сасвим капитулирала. Можда и зато јер нису успели да издејствују да се на целој територији земље могу кретати возила НАТО-а. Поднета тужба против НАТО-а због антивцивилизацијског и нелегалног бомбардовања једне земље је једнострано и удворички повучена. Но Запад није променио однос према Србији – и даље смо на леду. Наставља се процес комадања или како је један западни политичар у неформалном разговору рекао „транжирања Србије“. Данас Србија поново крвари. 

Трећи косовски бој

Октобарска револуција нам је донела – демократију ма шта то значило и ма како је схватили. Та нова демократија је имала много аспеката али је један врло битан: Србија се окренула према онима који су је бомбардовали да би их некако умилостивила. Преко ноћи нам је НАТО постао пријатељ, мајор који је авионом бомбардовао Србију, дочекан као највећи пријатељ на батајничком аеродрому. Дотични „господин“ мајор је додуше изјавио да то што нам је заједно са осталом „господом“ разарао земљу „није ништа лично“ и ми га „пригрлисмо на велике, топле Српске груди“.

Уђосмо у „партнерство за мир“, НАТО поклонио нашој војсци две кухиње за кување војничког пасуља, неколико хиљада инжињеријских врећа за земљу, изведосмо неколико „значајних“ вежби по замисли о „концепту борбе против тероризма“ и сви у врху министарства Одбране и војске Страдије уста не затварају од среће што изведосмо те вежбе. Успоставили смо партнерске односе са „националном гардом Охаја“ што нам је порука којом се одређује где нам је место у „евроатлантским структурама“ чији смо, да се не лажемо, постали део (и без формалног чланства у НАТО пакту).  

А тај исти НАТО је „само мало“ разорио зграду генералштаба у центру Београда, маршалат, десетине касарни, војна складишта, делове градова, нафтна и електро постројења, мостове, делове градова... И тада, после „победе демократије“ дошао је почетак краја ове војске. Дакле није НАТО бомбардовање ослабио и уништило војску (иако је није ни Милошевић нешто чувао) већ је то учинила „НАТО ДЕМОКРАТИЈА“. Дакле оно што није успео распад земље и пропаст комунистичког и југословенског пројекта, оно што нису успеле ратне деведесете и неодговорни Милошевићев режим је успела у миру и без санкција „нова демократска власт“.
Војска је у претходном режиму била сироче и баласт за власт која је мислила на свој опстанак, док је у новом постала нешто још горе – нешто чега се требало ратосиљати што је могуће брже и „безболније“. Тако смо после Петог октобра имали више министара војних који су „рефомирсали“ али боље рећи „расформирали“ војску. Од Бориса Тадића преко Давинића и Станковића па до садашњег Шутановца. Они је реформишу али нико не рече шта ће од наше војске на крају преживети и да ли ће ишта остати. На прсте једне руке се могу набројати официри који су учествовали у рату (имају ратног искуства ), а да су још у активној служби. Сва је прилика да нам предстоји трећи косовски бој. Ко ће изаћи на мегдан – ако буде требало? Ко ће бранити Србију: невладине оргнизације, жене у црном, корумпирани и задригли партијаши, тајкуни и којекакви хохштаплери. Можда једино навијачи би били спремни да се боре, али је то посао озбиљнији од навијања и кавге са навијачима другог тима.

Ко је рекао да се неће борити ни у ком случају – па наши демократски политичари, генерали, медији, интелектуална и медијска елита. Наши генерали и министри војни су постали пацифисти ко онај генерал у Домановићевој Страдији (обавезно штиво), а жене у црној су милитантне ал наравно против српског национализма и оно мало воље за отпором. Јавно се заклињу да се ни под којим условима Србија неће бранити. Дакле могу албанци да раде шта хоће ми нећемо реаговати: могу прогласити независност ал ми нећемо ни обрву подићи, могу и да траже отцепљење прешевске долине ал то од нас неће измамити ни оштру ноту, могу да ударе на Ниш и Пирот ал ми нећемо реаговати. Остаћемо „мирни и достојанствени“.

Јер зашто би се брецали око тамо неког Косова, или југа србије кад имамо много значајније ствари као што су пријеми по великим европским метрополама, па потписивање којекавих споразума и „започињању преговора о започињању...“. Уосталом нама су важнији добри односи са нам блиском и милом гардом Охаја но тамо некакво далеко Косово.

Насупрот ових и оваквих „демократа“ (читај оних по вољи Америке) имамо и ове наше жалосне патриоте који ни сами не знају шта да чине. Коштуница нешто покушава, мошда чак и прети (али празном пушком), најављује некакву „неутралност“ Србије. Када, пре или после „дана Д“? А тај дан је јако близу, ближе него што мислимо. Слично и Радикали мало се буне али све је то некако само реторички. И поред тога што САД отворено, без резерве, подржавају сецесију Шиптара и отимање дела територије Србије, наши генерали и министар одбране упорно „лобирају“ за улазак у НАТО.

Срамота је да Русија и Путин више бране Косово од Тадића, Шутановца, Ђелића, Јеремића, Динкића и осталих. Председник Тадић каже : „ ... део земаља које су чланице СБ УН је против самосталности КиМ ...“. Господин Тадић треба да каже да су Русија, Кина и део афричких земаља – против независности, а Америка и већина земаља ЕУ су – за независност КиМ. Да се коначно каже шта је шта – Америка и ЕУ подржавају независно Косово и уцењују Србију да мора да призна независност ако жели наставак „процеса интеграција“ (чак ни чланства у ЕУ).

Основна ствар у политици, а то не мора да нам каже Шмит, је разликовати оног ко вам је пријатељ од оног је непријатељ. Да би сте имали икакву политику и стратегију и да би сте опстали на овој историјској и геополитичкој ветрометини мора се коначно рећи ко нам је пријатељ а ко није. Истина је горка али се мора признати – Америка је сада непријатељ српских виталних интереса. Свако би нормалан желео да има Америку уз себе ал како је она насупрот нас ми то не можемо игнорисати и као ној забијати главу у песак (па макар песак био „демократски“). Ако не неком незгодно да Запад назове непријатељским а Русију умерено пријатељском, нека се изрази ови раде у складу са нашим виталним интересима, а ови други су против њих. Господо „демократска“ реците коначно да Руси раде у нашем интересу, ако вам је „незгодно“ да их назовете пријатељима. Наравно да Русија и има неки свој политички циљ и интерес. Али зар Американци немају свој циљ и интерес?

На крају морамо се запитати којом то војном силом ћемо бранити Србију ако буде требало? Имамо „цела два“ Миг-а 29 исправна, уништили смо тенкове Т-55, уништићемо преостале Т-72, а оставићемо 212 тенкова Т-84, за које немамо оспособљене посаде, уништили смо ( када је Тадић био министар ) скоро све ПА ракете „С-2М“ и „игле“. Но још горе у ВС – Војсци Страдије је недостатак кадрова јер је војска кадровски ослабљена, да не кажемо десеткована. Мало је правих храбрих и способних официра који су се ’99 борили са НАТО-ом остало у војсци (нису их хтели Американци). Ко ће да се бори за земљу – неискусни војници, официри који знају енглески али не знају да се боре. Који официр и сме да се бори ако види како се Страдија односила према својим генералима које је испоручила у Хаг. Ко ће после свих реформских чистки и „евроатлантског испирања мозга“ спреман и способан да узме пушку или преузме команду у случају да будемо морали у Трећи Косовски Бој. Дакле да парафразирамо немачког филозофа Хајдегера – само нас неко чудо може спасити.  

Милош Мошоринац