ГЛОБАЛНЕ ПРОМЕНЕ И КОСОВСКА ЗАВРШНИЦА







Душан Ковачев

Преговори о Космету се, већ дуже време, претежно у реторици САД, проглашавају датумом до којег мора бити «коначно решено» питање неминовне «надгледане независности Косова». Ова флоскула, нас у Србији, ужасавајуће неугодно подсећа на нацистички програм «коначног решења» јеврејског питања. Српски премијер Војислав Коштуница навео је да се независност Космета не прописује Ахтисаријевим планом, већ се њиме установљује суверенитет НАТО на том подручју. Принцип самоопредељења народа, легално средство поретка ОУН, које је у дефициту бољег употребила дипломатија САД, Коштуница је напао знатно раније. Тада је изнео став да је недозвољиво да Албанци двапут остваре ово право, противно суверенитету државе која је чланица ОУН и на њеној територији, наводећи да би овим био срушен међународноправни европски и светски поредак[1]

Није новост да се у Србији повезује косовски проблем с босанским[2] јер Ахтисаријев план и Лајчакове мере значе директно кршење конкретних прописа међународног права – Дејтонског споразума и Резолуције ОУН бр. 1244. Иако је Лајчак демантовао ову повезаност, већ се нашао у сукобу и пред политичким бојкотом босанских Срба.

Министар Јеремић је поново подсетио на везу осамостаљења Космета с политичком ситуацијом на Кавказу. Та паралела је погрешна, јер Абхазија нема међународноправни положај регулисан посебном резолуцијом СБ ОУН, нити су у њој распоређене трупе јединственог војног савеза који подржава њено отцепљење од Грузије. У ствари, пратећи употребу ове паралеле кроз наше домаће медије, уочићемо да је наводе управо они који су расположени за прихватање НАТО политике на Космету. Та чињеница је нарочито била уочљива крајем августа 2007. године, иако ни онда, као ни сад није било назнака да ће Русија одбацити верност међународном праву ради овако јадног реципроцитета.

КОСМЕТСКИ СУДЕТИ

У Беч се отишло с предложеним «Статусом најповлашћеније националне мањине» који се нуди Шиптарима на Космету . Међутим, какав је српски статус по питању преговарачког простора? Ово питање зависи од укупне светске ситуације, односно од могућности да Русија успешно буде заинтересована за његово решење у складу с међународним правом[4], али и од мотивације којом би, у складу с руским интересима, била заинтересована још нека важна сила.

ПУКОТИНА У ЕВРОАМЕРИЧКОМ БЛОКУ

Одавно је јасно да партнери САД из ЕУ нису јединствени по питању «независности» Космета, али је мало вероватно да политичка воља моћних земаља ЕУ снисходи противљењу Кипра, Шпаније, Румуније и Словачке. Земље југоисточне Европе (неке су већ постале део ЕУ), централне Европе и Италија, боре се, заједно са Србијом, да сузбију нелегални увоз дувана на своја тржишта. У јавности ових региона се помиње да је њихов стварни проблем један британско-aмерички концерн који стоји иза овог посла. Међутим, ради се само о врху леденог брега. Ствари се у свету мењају великом брзином. Руски привредни раст је незаустављив. Политичари САД су успешно осујетили руску енергетску «понуду века» Немачкој пре годину дана, али је мало вероватно да њихови ултиматуми имају ту тежину и у будућности. Нису сад само у игри руски гас и нафта.

Путин и Меркелова су пре кратког времена одржали састанак баш у погледу унапређења енергетске сарадње[5]. Што је најважније, посебно су уговорили сарадњу у области атомске физике. При том, треба знати да је према процени резерви Русија на трећем месту по истраженим залихама руде уранијума[6]. Озбиљност Русије као главног играча на тржишту уранијумом као енергентом произлази и из чињенице да она има потписан споразум с Казахстаном[7] око експлоатације ове руде, али и из иницијативе за стварањем Међународног центра за резерве нуклеарног горива у складу с међународним прописима[8]. Немачка је држава огромног технолошког потенцијала, чији су енергетски извори мизерни у односу на њене потребе. Русија са своје стране располаже технологијом за обогаћење уранијума, чије развијање је Немачкој забрањено мировним прописима из Другог светског рата. Путин и Меркелова имају «једно другом шта да дају». Кад би се ово корисно спојило с лепим, то значи да би Русија у перспективи могла да се нада да је у залеђу знаменитог «Нуклеарног штита» стекла природног савезника, а тај савезник би могао озбиљно да се нада како ће можда некада у будућности из Рамштајна[9] отићи амерички стратешки бомбардери и однети ракете средњег домета кући.

НАФТА И СВЕТ ИСЛАМА

Ако се испостави да су тачне прогнозе стручне јавности да од 2008. године постаје извесно да експлоатација фосилних горива физички неће моћи да одговори нивоу тражње[10], САД ће се наћи у огромном проблему. Њеном дипломатијом одавно доминирају моћни економски лобији међу којим се издваја тзв. «нафтни лоби», који је ову силу увалио у афганистанску и ирачку авантуру, а гони је и даље ради освајања нових ратних поља[11]. Уз помоћ својих савезника у ОПЕК, америчка дипломатија је успела да одржи невероватно ниску цену нафте, која је уз још неколико одлучујућих фактора овој сили донела предност а можда и победу у хладном рату над СССР.

Теза коју је изнео Дејан Мировић, да је подршка САД сепаратистичким југословенским Муслиманима у борби за осамостаљење на простору бивше СФРЈ била мотивисана потребама америчке енергетике за јефтином арапском нафтом, у светлу ових чињеница може да изгледа основана[12] и не бисмо погрешили ако грозничаве Лајчакове мере у БиХ или пак „подршке независном Косову“ не би повезали с нафтном политиком САД и ЕУ према арапским извозницама нафте.
Колико су САД немоћне да контролишу цене нафте види се из очајног поверења у способност ОПЕК да држи под контролом цену нафте[13]. Ове године цена нафте скочила је већ на 80 $, а све су прилике да ће крајем ове и почектом идуће 2008. да постигне и целих 100 $[14]. Очекивати да ће вође држава које владају изворима (међу њима је и Чавес) спустити цену нафте, да би се из неког романтичног разлога, одрекле добити у корист Американаца, бесмислено је.
Овај, већ извесни нафтни удар, по окончању преговора о Косову, тешко ће погодити све индустријске зависнике од нафте, а пре свега ЕУ и Јапан (но ни САД неће бити дугорочно поштеђена).

У том светлу сви изгледи за САД су узалудни. Путинова Русија се није упустила у арчење новца кроз трку у наоружању, а још да буде горе по америчку конкурентност, финансијски је постала и остала ликвидна, први пут после сто година. Ни «дар ул ислам» више не верује у америчке искрене намере, не после онога у Ираку и Афганистану. Талибани су почели да производе и растурају опијум за своје економске потребе (чега су се раније гнушали) и тиме постали прва нарко мафија у свету која се „одметнула“ од САД, што је вероватно био један од мотива напада на Афганистан. Саудијска Арабија, главни азијски савезник САД поред Израела, (те две америчке савезнице су у смртној завади), оптерећена је огромним наталитетом, услед чега и поред свег богатства има трајни социјални проблем, који прети да привуче екстремисте из суседног Ирака[15]. С друге стране, САД су наоружавањем[16] Саудијске Арабије створиле од ње регионалну војну силу. Са друге стране привидно парадоксално, хаотично стање створено окупацијом Ирака, оснажило је ирански утицај у овој земљи. Израел је грдном муком успео да савлада Хамас у Либану, али га није уништио. Напротив Хамас је из сукоба изашао као „морални победник“. Баш као што ни Турска није смела да уништи сепаратисте Курдистана, па се тој савезници САД баш жури да својим атлантским колегама обезбеде простор са кога би их можда напали традиционални руски савезници, Курди.

Експеримент стварања «сајбер модерне» експедиционе војске САД, која је требало да овлада нафтом богатим Ираком и одатле заузме нафтом и гасом још богатији Иран, прети да се претвори о огромни Абу Гариб за америчку војску. Америчке позиције се све више љуљају на Карибима, у Латинској Америци, Европи и Азији, а нарочито у Арапском заливу. САД представљају као свој економски успех то што бесомучно наоружавају своје савезнике у Азији, намеравајући да у сукоб увуку Иран[17].

ГЛОБАЛНЕ ПРОМЕНЕ И КОСОВО

Светски односи моћи се, дакле, преобликује убрзано. Путин је себи управо дозволио да понизи америчког државног секретара и министра одбране[18]. Само пре пола године, овако нешто је било незамисливо. Поверење у способност америчке монетарне шпекулације да доноси корист свима који учествују, пољуљано је[19]. Долар, најскупљи амерички извозни производ, нико више не жели да чува, а сви би га се радо отарасили. Много је привреда везано за САД и није им у интересу да ова моћна земља престане да буде њихов купац, али су сви свесни да тај купац више није ликвидан.

Србија под санкцијама, а затим неспретно покушавајући да обнови свој привредни систем, није имала ни ресурса ни времена да се бави шпекулацијом. Сва шпекулација из овог доба сводила се на очување капитала и преживљавање државе. Сада смо у групи ликвидних земаља, наше дугове отплаћујемо стабилним темпом, иако имамо високу стопу инфлације, по свој прилици око 10 посто. Последњи смо у Европи прихватили „глобални модел демократије“ и имали смо прилику да увидимо све грешке транзиције и приватизације земаља бившег «Источног блока». Но на жалост нисмо учили на туђим него на својим грешкама. Српска привреда зависи од увоза из Русије, нарочито енергетика, јер из Русије увозимо гас. После Русије, највише робе увозимо из Немачке. Највише извозимо у БиХ и Италију, а наша спољнотрговинска размена има највећи обим са ЕУ као трговинским партнером[20].

Српска спољна политика треба да следи природне интересе виталних процеса од којих живимо. Главну размену обављамо с ЕУ, а њој се очигледно не жури с решењем статуса Космета, ма колико формално следила америчку журбу. Волфганг Ишингер је навео духовито решење за статус Космета, по моделу фактичког међусобног признања две немачке државе из доба хладног рата[21]. Да ли то значи да би ЕУ да «крионизује» проблем? Пре је потреба да се изнесе духовит немогућ предлог који је налик компромису. Ни ми не треба да журимо, нити да се конфронтирамо с ЕУ око Косова. С Русијом смо очували добре односе и све су прилике да ће Руси постати велики инвеститор овде у будућности, инвеститор који за собом доводи инфраструктуру и енергенте, а не групе шпекуланата. Наш народ још није презадужен приватним кредитима као хрватски, иако све чинимо да ту разлику смањимо. Шта има САД да боље понуди Србији осим отимачине Космета или укидања прописа Дејтонског споразума, којег су сами они креирали? Можда запослење у «Бондстилу» ?

Најгоре што је «независност» Космета у ствари његова трајна зависност од НАТО, који од ове наше покрајине није успео да створи бољу земљу ни у односу на Србију, ни у односу на Албанију. Све и да САД признају евентуалну независност «републике Косова», шта би се променило? Србија то неће признати. Русија такође, као и већина држава у савету безбедности. У сваком случају, признање независности Косова неће створити ништа фактички ново, осим што ће можда разбити један шиптарски сан: да ће им бити боље ако буду независни. Земље ЕУ неће бити јединствене у признавању косметске независности. Чак ни форма тог акта неће бити иста. Хоће ли неке чланице то извршити декларативно, а друге фактички, хоће ли све успоставити односе на нивоу амбасада или конзулата, односно привредних представништава? И најзад, шта то значи признавање независности територији која је фактички протекторат једне међународне војне коалиције, противно праву ОУН? Кад је америчка дипломатија 30. октобра предложила Русији «компромис» у одлагању «коначног решења» за Космет на 12 година, уз споразум око конвенционалног наоружања у Европи, гле сутрадан је цена нафте досегла 95 долара по барелу[22]. Први пут се амерички медији забринуто жале на берзанску шпекулацију којом је набијена цена овог енергента, док земље ОПЕК јављају да ће цену нафте «још увек да обрачунавају у доларима, али да размишљају да промене обрачунску валуту». А у свету где долар врло вероватно губи „глобалну конвертибилност“. Онај ко гуре Косово у правцу формалне независности а суштинског протектората гура свет у правцу дубље и теже кризе. Но ко зна можда је Глобалном Паји Патку то и у интересу?