Желе да одвоје Србе од Русије
20. јануара 2008. године одржаће се први круг председничких избора у Србији. Главни претенденти на место шефа државе су Борис Тадић, садашњи председник и Томислав Николић, кандидат опозиционе Српске радикалне странке. Последња истраживања јавног мнења показују да има могућности да обојица уђу у други круг, након што Николић победи у првом. Предизборна борба траје, концентришући се на главне проблеме којима је друштво Србије данас обремењено. Ту су, свакако, побољшање економске ситуације, решавање социјалних проблема, борба против организованог криминала, решавање косовског проблема, и, наравно, приоритети националне спољне политике. Слушајући западне политичаре, дипломате и политичке аналитичаре, човек може да стекне утисак да су главне покретачке снаге кампање Универзално Добро и Зло. Николића представљају као ултра-националисту, непријатеља Европе и заговорника новог рата за ''Велику Србију'', иако је он сам неколико пута отворено поновио да одбија решавање проблема на Балкану војним путем.
У сваком случајум била би мања опасност кад би се САД и ЕУ мешале у предизборну ситуацију у Србији само испирајући мозак бирачима. Већа опасност је косовски проблем, проблем врхунске важности за судбину света, који је сада постао талац патолошке западњачке мржње према српским патриотама и према Радикалној странци која редовно добија на изборима, то јест ужива осетну подршку грађана Србије. Статус Косова је постао монета за поткусуривање западних политичких технологија и највиших државника који следе њихове савете. Једнако је важно да је тренутни развој ситуације о решавању косовског проблема веома сличан прошлогодишњим догађајима. Тадашњи Специјални изасланик за Косово генералног секретара уједињених нација, Марти Ахтисари, следио је тајне инструкције из Вашингтона и Брисела, паузирајући процес дефинисања крајње одлуке о статусу покрајине кратко пред парламентарне изборе у јануару 2007. И већ почетком фебруара 2007, г. Ахтисари је објавио свој план о давању Косову надгледане независности без сагласности Београда. Објавити тако нешто пред изборе било је опасно, имајући у виду ризик да се не разбукта осећај протеста у Србији, који би могао да доведе радикале на власт.
Тренутна општа слика снага у Србији је непромењена, а Вашингтон и Брисел роваре користећи технике од пре 12 месеци, понављајући их у још гнуснијем облику. Масна коска је бачена пред глупе српске бираче. Тачно између првог (20. јануара) и другог (3. фебруара) круга гласања, 28. јануара 2008, вођство ЕУ ће на нивоу руководилаца Министарстава спољњих послова Београду предложити Споразум о стабилизацији и асоцијацији. Овај је документ обично први корак ка интеграцији било које појединачне земље Европској унији. У сваком случају, он као такав не гарантује тој земљи и чланство. Ништа не спречава Европску унију да касније замрзне процес интеграције, на основу неких хиљаду разлога, почевши од неспремности Београда да ухапси бивше вође босанских Срба, Радована Караџића и Ратка Младића, па све до финансијских проблема са којима се суочава сама Европска унија.
Зачуђујуће је, али намера ЕУ да потпише споразум са Србијом 28. јануара 2008. објављена је тек почетком 2008, што је брзина без преседана код уобичајено успорених бриселских службеника! Но, нема ничег немогућег са ноторном политичком експедитивношћу, имајући у виду да потписивање споразума са ЕУ треба да уочи избора буде добитна карта за председника Тадића. Заузврат, овај пут тајно, ЕУ би тражила од Београда да се сагласи са губитком Косова. А кад се слегне прашина, заборавило би се на чланство Србије у ЕУ, јер Споразум о стабилизацији и придруживању није гарант чланства у ЕУ. На крају, Срби би остали и без Косова, без чланства у ЕУ, али са председником изабраном за њих у Бриселу. А зашто је за Запад Томислав Николић persona non grata?
Као прво и најважније, због тога јер не крије своју намеру да развије свеобухватне односе са Русијом. ''Ситуација је таква да судбина наше земље, њен суверенитет и територијални интегритет, зависе од Русије. У садашњим условима, када нам узимају Косово, Србија не може да се сачува као суверена земља ако је Русија не подржи.'' (Новине ''Времја новостеј'', 14. мај 2007.). Сви који чак и непотпуно схватају тренутну ситуацију у вези Косова, могу ове речи да припишу Николићу. Он предлаже различите опције продубљивања међусобне сарадње тиме што би руси учествовали у пројектима приватизације у Србији. Недавно је кандидат СРС изјавио да му је намера да се Србија укључи у процес успостављања државне заједнице Русије и Бјелорусије, и да чак отвори руску војну базу у земљи.
Такође је поменуо и америчку војну базу у својој земљи, Бондстил на Косову. Када би Русија отворила војну базу у Србији, обе суперсиле би ојачале сарадњу, обезбеђујући сигурност Србије, сасвим логично закључује Николић. Ипак, било је и више него довољно да запад чује да се помиње руски војник на Балкану, па да убрза кампању против СРС. Суштина проблема је да је план српских радикала претња економским и политичким плановима запада на стратешки важном геополитичком региону Балкана. Људи у Вашингтону и Бриселу већ одавно прекрајају мапу региона, користећи властите криве параметре. На њиховој мапи нема места ни за Русију нити за њеног главног савезника, Србију, на садашњој непостојаној политичкој арени.
Пјотр Искендеров
