НЕПОНОВИЛО
СЕ
Баук кружи светом ових дана. Али не баук комунизма већ
могуће финансијске катастрофе. У паници су
светске берзе, од Њујорка до Сингапура. Националне банке изнуђено смањују
интересне стопе. Велике банке продају своје акције како би појачале сопствену
ликвидност. Људи се питају да ли је дошао још један црни уторак као онај од 29.
октобра 1929.
Паника ових дана није само у финансијском
свету. У паници су политичари и државни органи са обе стране
Атлантика. Паника је нарочито очигледна у Европској Унији, том истуреном одељењу
„погона“ процеса глобализације. Док они први, финансијери, своју панику,
пад вредности на берзама и изостанак куповине акција, не могу да прикрију, јер
су њени узроци и последице свима очигледни, ови други, из политичких кругова,
нелагодност због могућег исхода на председничким изборима у Србији, лако
прикривају кроз активности, које су на први поглед неповезане са узроком
тог
страха.
Страх код ових других, огледа се у изненадној добронамерности и
попустљивости Запада према Србији. Површан приступ према правој слици и намерама
Запада када је Србија у питању, што Запад свакако прижељкује, може да доведе до
погрешних закључака о стварним мотивима западних дипломатија. Комуникација коју
ЕУ и САД користе за оглашавање политичких ставова и намера у вези са Србијом,
преплављена је дипломатском фразеологијом, у којој су и даље скривене уцене и
претље. Дакле супротно прокламованом дијалогу и поштовању правних докумената,
наставља се са притиском са позиција силе.
„УЗМИ ИЛИ
ОСТАВИ“
Запад и даље нервозно настоји да придобије Србију на своју страну или да је сачува
под својом доминацијом. То настојање
образлаже жељом да пружи руку помирења Србији, како би је придружио демократској
и просперитетној Европској Унији. Да би остварио свој циљ придобијања Србије,
Запад је спреман на необичан корак, на неформалну понуду
будућег чланства Србије у ЕУ. Наравно под
условом да на “референдуму за или против европске Уније”, како воле да назову
други круг председничких избора у Србији, Србија остане верна садашњем
Председнику Републике г. Тадићу. Исто тако јесте услов
и безусловно потписивање једног
прелиминарног документа. Тај доцумент није ништа друго него тек
предуслов за улазак Србије у процедуру, то јест потписивање споразума о стабилизацији и партнерству
(ССП). Споразум је као што је познато предуслов за улазак у чланство
Европске Уније.
Ако
се узме у обзир да је блоковска подела света престала пре двадесет година,
поставља се питање о каквом се споразуму-пакту ту ради, о ненападању кога је ту реч и против кога
је то удруживање. Једино што може да стоји као делимично
објашњење јесте чињеница да је Европска Унија ништа друго него једна нова
државна заједница у којој се тражи од свих нових чланова који су приступили
после 1982. године, да се одрекну сопствене државности, те да постепено „трансформипшу“ своје војне снаге те да их утопе у НАТО, да
своје унутрашње економске интересе подреде
интересима Уније (што нарочито важи за
мање и новије „чланове“), која ће са своје
стране да понуди отворено тржиште, укидање извозно-увозних такси за производе
који су дозвољени новим чланицама за производњу и које једино могу да износе на
тржиште. И на крају, наравно лакши приступ тржошту новца и страним
инвеститорима.
Неке од стварно могућих намера Запада када су
председнички избори у Србији и њихов исход у питању, могле би да буду следеће.
Пре свега да задрже господина Тадића, као провереног и кооперативног на
позицији Председника Републике Србије. На
тај начин се не би постављало питање ко
има доминантан политички и економски уплив на српско друштво.
И
ако је у тренутној политичкој узнемирености на западу Србија у првом плану, не
смемо да останемо заварани у погледу правих разлога који леже иза политичке
офанзиве ЕУ и САД када је у питању други круг председничких избора у Србији. То
су стратешки интереси Запада, од којих само неке можемо да набројимо. Пре свега
реч је о настојању заустављања Русије што даље од Европе. Томе следи отежавање
повратка Русије на положај светске силе, ускраћујући јој политичке адуте у виду
држава савезника, балансирање политичког односа према муслиманском свету, и на
крају, овладавање стратешки изузетно важним правацима Морава - Вардар и Београд
- Бар.
Лидери запада однекуд схватају и признају да је питање Косова и Метохије суштински важно за
Србију. Зато у овом деликатном политичком тренутку не стављају независност Косова на прво место своје политичке
реторике, као што ће бити случај када
избори буду завршени. Сходно томе њихов
политички говор сада је далеко рафиниранији. У јавним дипломатским иступима они
провлаче следећу поруку за Србију: “боље врабац у руци”, убрзани почетак
процедуре придруживања ЕУ, “него голуб на грани”, државни интегритет и
територијална целовитост, које настоје да угрозе и одузму Србији на све начине,
јер се чини да кључни актери
верују да независна Србија може бити сметња њиховим стратешким плановима. Коа
што је у осталом то било више пута случај у новијој двовековној историји.
Да
би замишљену ујдурму, даљу „демократизацију“ Србије уз помоћ Председника Тадића спровели до краја,
политички консултанти су тражили од Председника Тадића да се „преобрати“ у патриоту, што овај потврђује својим наступима у
изборној кампањи. Сада г. Тадић почиње да бомбардује политичку јавност у Србији
изјавама које отаџбински орјентисана већина жели да чује. Међутим, његови
ставови да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Србије. упаковани у
дипломатски језик, немају снагу убедљивости и искрености. По речима италијанског
министра иностраних послова Массимо Д’ Алема г. Тадић му је недавно у једном
приватном разговору изјавио: “Не могу да дозволим Русима да буду већи Срби од
мене, док Косовари не могу да дозволе себи самима да буду мање Косовари у односу
на Џорџа Буша, председника
САД”.
Тиме не само да је Председник дефинисао
свој однос према Русији, него истовремено и према националном питању Србије.
Ако
се пажљивије анализира председников наступ онда се може закључити да председник
говори оно што људи желе да чују, нарочито они умерено национално-демократски
оријентисани, а да је његов реални политички ангажман нешто сасвим друго. Немамо
сумње да ће у евентуалном другом мандату он наставити са „старом праксом“.
Када су познати рационални политички разлози на западу
за интересовање око Србије и њеног будућег председника, формулисани као залагање
за даљу демократизацију Србије, тржишну привреду и друштвени просперитет,
неопходно подсетити бирачко тело Србије и на једну историјску и моралну
компоненту са које Запад делује када је Србија у питању.
Западни политичари и
медији истичу да опредељивање Србије за Тадића истовремено значи
учвршћење мира, слободе и демократије, не само у Србији него и шире у Европи.
Западне либералне демократије себе декларишу као гаранта мира и стабилности на
Балкану. Па ипак, не треба да заборавимо да је управо Запад 1991. године учинио
много тога супротно миру и стабилности на Балкану, не само пропуштајући да
спречи грађански рат у Југославији него чак подстичући, па и активно помажући
крваво рзбијање Југославије. Затим је 1999. на ред дошла злочиначку агресију на
Србију потпомогнута исфабрикованом пропагандом са Запада без преседана у
историји. Ова последња акција није имала за циљ да заштити муслиманско
становништво са Косова и Метохије, него пре свега да коначно онеспособи Србију и
спречи њено будуће деловање на простору Балкана као значајног (гео)политичког фактора.
У „ЉУБАВИ“ СА
НЕПРИЈАТЕЉЕМ
Доводећи мир и стабилност на Балкану у везу са
политичком вољом грађана Србије, Западне политичке
елите покушавају индиректно да оптужи Србију као некога ко у својој
природи носи склоност агресији, експанзионизму, разарању и одржавању стања
нестабилности. Сама историја ово најбоље демантује: Србија никада није
започињала прва сукоб, Србија није никада била освајач. Изложена претњама
уништења своје вековне државности, у настојању очувања конститутивног права
српског народа и заштите биолошког опстанка, Срби су одлучно бранили та
своја права.
Стога смо мишљења да свака политичка партија у Србији и
сваки партијски вођа, треба да има јасну представу, па отуда и политички став,
по питању који је то национални интерес Србије, као и мерама за заштиту тих
интереса. И једно и друго најбоље је сажето у традицији и моралу светосавља. То
пре свега значи борба за националну и државну
слободу и независност, те очување и неговање традиција које баштини Српске Православне Цркве. Практично то значи
неговање љубави према својим
ближњима и свом народу, што у овом случају претпоставља одржавање националне слоге изражене кроз сложност у
погледу националних интереса и јединствено поступање у њиховој одбрани.
Само
она политика која се буде на овим принципима и темељима базирала се може назвати
српском и може дугорично донети стабилност, развој и напредак.
Политика коју би требало да
води Србије је она која ће „такву
Србију“ увести у ред нормалних држава
коју ће прихвате и њени партнери у
међународној заједници. Другим речима то значи да свака заједница, изграђена
било на економским или политичким интересима, мора да почне са међусобним
уважавањем и увек да води рачуна да обострани интереси, без обзира на снагу
политичке и економске моћи, буду уважени и избалансирани што је више
могуће.
Под
претњом да Србија опет буде принуђена да уради оно што је против њених
националних интереса, или да они што располажу са политичком моћи учине корак на
штету тих интереса, апелујемо да се више не понове грешке из историје и да
стратешки савез буде пажљиво изабран. Србија једноставно не може да ступала у
савез са онима који јој желе
зло, са онима који су је разарали и
спроводили злочин над српским народом. У овом тренутку то за Србију значи
успостављање чврсте и избалансиране политичке у којој би важно место имале
присне економске и културне везе са
Русијом. Истовремено то треба да буде и опредељење за модерне стандарде државне
организације, економског функционисања и развијања слободног, демократског
друштва.
Дакле, питање данас за Србију није “са Западом или,
против њега”, него питање избора између права и слободе, насупрот уцени, диктату
и колективном кажњавању. Одговор на то питање могу да дају једино њени гласачи у
другом кругу председничких избора 3. фебруара.
