Милош Мошоринац

ВОЈНО ОБРАЗОВАЊЕ У СТРАДИЈИ

Образовање и образ

Свака школа, било ког нивоа, било који профила школовања, у принципу има две основне функције – образовну и васпитну. Образовање започиње у обданишту, учењем песмица, игара, цртањима „цветића и лептирића“, наставља се у основној, па средњој школи и факултету, магистратурама и докторатима. Образовање човека траје мање-више кроз читав живот. Паралелно са образовањем тече и васпитање. Основни носилац васпитања је породица, а огроман утицај на васпитање има  школа, средина, медији, друштво, ... држава. Требало би да се сваки човек са образовањем, стиче уједно и васпитање. На жалост васпитан човек не мора бити и образован, а образован човек не мора бити и васпитан. Познајем приличан број високо образованих, за које никако не могу рећи да су и – васпитани! Најопаснији су по друштво образовани а неваспитани или другим речима интелигентни а неморални људи, јер је врхунска интелигенција без морала, без образа врхунско штеточинство.

Војна гимназија-некад и сад

Да би нам била јасна ситуација у војном образовању анализираћемо један њен сегмент – војну гимназију. Формирана је 1970.године, захваљујући пре свега иницијативи генерала Виктора Бубња. По свему је била организована на „цивилним принципима“, младићи који су похађали гимназију се нису уопште разликовали од својих вршњака у граду, имали су чак и боље услове живота и рада од многих младих у Београду: бесплатно школовање, уџбенике, смештај у интернату, врхунску исхрану, одећу, џепарац, спортске садржаје...Поред ове гимназије, парталелно су формиране сличне гимназије у Загребу, Љубљани и Мостару. Након формирања, поменута гимназија је у генерацији (класи) примала само око 10% од броја оних који су конкурисали за пријем.

Примани су само најбољи ученици, носиоци „вукове и аласове“ дипломе, спотристи, апсолутно здрави момци. Избор кандидата је био врло ригорозан. Професори у тадашњој гимназији били су одлични професори, стварно стручни за своје предмете: математика, биологија, хемија, књижевност, социологија, педагогија, андрагогија, философија.. Физичко васпитање су нпр предавали Иван Губијан (светски првак у бацању диска), Бора Вуков ( светски првак у рвању ).

Више година за редом је ова гимназија била најбоља у свом рангу, по свим питањима, у Србији. На крају школовања, из гимназије су у Академије ондашње ЈНА долазили кадрови од којих су стасали најбољи официри и одлични људи. Ово могу гу потврде сви они који су знали нешто више о војном образовању и који су знали квалитет кадрова који је долазио из ове школе.

Војна гимназија у „класи“ за Академије (некадашње у ЈНА - КоВ, РВ и ПВО, РМ) припреми годишње око 150-200 кандидата. Новим концептом, који се примењује од школске 2007/2008.године, број ученика се знатно смањује (?) чак и у односу на „смањене“ потребе војске? Део смештајних капацитета гимназије (гимназија поседује зграду-школу и интернат за четири генерације ученика са комплетном инфраструктуром ) ће се по овом „концепту“ уступити на коришћење Министарству просвете и спорта!

Ученици гимназије су по „паметним концептима“, пре Академије, упућивани на „стажирања“ у јединице војске. Приличан број њих је после „третмана“ који прођу од десетара (овима се пружила прилика да „цимају“ будуће официре) у току боравка у војсци – напустило војску и није отишло на Академију. Није то одавно она иста установа, а могла је за потребе овакве „мале, али ефикасне“ војске да буде одлична основа за пријем студената војне Академије из гимназије и наравно, по потреби – из грађанства.

Војна Академија- некад и сад

Постојале су некада Академије родова и служби, у Београду, Загребу, Мостару и Сплиту. На школовање војној Академији у Београду се јављало неколико хиљада кандидата, а у класи је било око 500 кандидата. Основа су били ученици војне гимназије, остали кандидати су – одабирани из грађанства. Јављало се много квалитетних кандидата, могли су да се бирају најбољи, а критеријуми за пријем кандидата су били врло строги. Није било говора о „преношењу испита“, о „замрзавању године“, ... сваки је студент морао да потпуно „очисти“ годину,  морао је да положи све испите. Прве две године у КоВ се радило по општем програму, а после тога су се будући официри образовали по родовима – пешадија, артиљерија... После четири године у „трупу“ (јединице оперативне војске) се јављао – одлично оспособљен и стручан официр. После неколико година „каљења“ од младог официра је постао одличан командант, оперативац, начелник...

Сада се сви смерови-родови и службе у Академији школују у Београду. На конкурсе се од броја потребних кандидата јави – 10 %.. Знамо и зашто – плате толике да се газди плати стан, комплетан живот у сиромаштву, на ивици егзистенције, па ко је очајан да уђе у нешто у чему нема перспективу. И зато је тест знања за пријем испод уобичајеног критеријума. Стога је нормално што су општи и посебни услови за пријем ниски. При томе се редукује и број ученика војне гимназије. Ње ни чудо што на тај начин губимо и квалитет и квантитет кадрова који би требали да бране државу. Тако се и догађа да имамо рањавања, губљења бомби на ауто путу... Нисмо сигурни да је стручност и квалитет кадрова који се примају и школују по овим и оваквим критеријумима оно што ће обезбедити да ова Војска Страдије буде „мања и ефикаснија“.

Ко је помогао у „реформи“ војног школства

На пословима реформе војнообразовног система (екипу су звали радни сто број 3), активиране су не само структуре Министарства одбране и Војске, већ су у рад укључени и представници појединих земаља НАТО и представници других државних органа и институција Србије (Министарство просвете и спорта, Факултет безбедности, Факултет организационих наука, Полицијска академија, цивилни експерти из НВО). Факултет организационих наука у Београду (ФОН), три пута годишње „преквалификује“ по стотинак официра који потом бивају послати у пензију. За тај свој „посао“ ФОН инкасира 1.500 евра „по глави“, или би то годишње било око пола милиона евра. Лепа цифра.

Да се вратимо томе ко је то „од срца помогао реформу војске“ из НАТО. Изасланици одбране Велике Британије (финансирају програм „Присма“) и Републике Француске, експерти из Француске за персоналну политику, Краљевине Норвешке (за питање војног образовања), Републике Чешке (ректор универзитета одбране). Колико су сви „ови“ који су се „потрудили“ да „помогну“ војску, баш морали да учествују. Од „демократских промена“ војска се систематски маргинализује и руинира и још мало и циљ ће бити постигнут. Не могу о „војним питањима“ аргументовано да полемишу професори-цивили са цивилних факултета као што је ФОН-а јер о војсци – немају довољно знања и искуства.

Да ли је постигнут стварни циљ

Сви или скоро сви официри који су „омирисали“ рат, који су се „замерили“ садашњим пријатељима војске Страдије – су пензионисани. Сада се „гради нека нова војска“? Чиме се то „гради“, којим то материјалом се гради? Некада су начелници генералштаба пре те функције командовали водовима, четама, батаљонима, пуковиома, бригадама, дивизијама, армијама. Данас после „командовања водом“ се врло лако постаје – начелник генералштаба. Боже какво ли је то „огромно трупно, војничко искуство“ када осим вода официр не „осети“ ни једну другу јединицу. Данашњи „реформски официр“ зна добро енглески и да ради на компјутеру али није баш најјачи у послу који би требао да ради – да води јединицу како у миру тако у конфликтима и да сачува животе људи. Ин је знање „светског језика“, толеранције и којекаквих помодних дисциплина као што је „заборав прошлости“, затим је на цени и кооперативност (читај: послушност), док су част, традиција и јунаштво – строго „оут“.

Да ли је то „нама демократска борба дала“? Када се заврши „трансформација“, када Војска Страдије постане „мања и ефикаснија“, када у пензију оду сви они официри којима се НАТО „диви и мрзи их“ – да ли је постигнут циљ? Зар то не види нико, зар циљ већ није постигнут? Војска је далеко мања, то је чињеница. Да ли је ефикасна, то може (не дај боже) само њено стварно ангажовање да покаже. Само ту нема – поправног испита, замрзавања, преношења „испита“ у другу годину.