Vidovdan.org - Миливоје Иванишевић: Словеначки поход на Србе

СЛОВЕНАЧКИ ПОХОД НА СРБЕ

Последња деценија двадесетог века представљала је за српски народ можда и најтежи период у његовој новијој историји. У недавно минулом рату Срби су колективно били изложени прогону и уништењу не, као раније, од страног непријатеља или окупатора, већ од својих суграђана са којима су створили и изградили обе претходне Југославије. Зато поднете жртве: изнад свега неколико десетина хиљада изгубљених живота и неупоредиво више инвалида, деце без родитеља и самохраних родитеља без деце, али и претрпљена злостављања, поготово у затворима и логорима, увреде, прогони велики економски и материјални губици - све доживљено и претрпљено од доскорашњих школских другова, комшија, колега, па и кумова - теже су пали српском народу него знатно већа страдања од страних агресора и окупатора у претходним светским ратовима почетком и средином протеклог века.

Борба против завојевача и окупатора у српском народу је увек изазивала свеопшти отпор, а уз то следиле су, као по правилу, велике жртве. Поготово највиталнијег, репродуктивног, дела становништва. Истина, и у тим ранијим ратовима људски и материјални губици и страдања српског народа били су проузроковани не само од страног окупатора, већ и од његових овдашњих локалних савезника и сарадника, првенствено припадника других вера или нација, њихових политичких, интелектуалних и верских предводника... Последице су познате: српска популација је током двадесетог века, услед тих ратова, више него преполовљена у свим подручјима некадашње Југославије: Босни и Херцеговини, Косову и Метохији, Хрватској, Далмацији, Славонији, Лици, Војводини, Книнској крајини, Банији или Кордуну, па и у самој матици, такозваној ужој, Србији.

Последњи рат који су Срби претрпели крајем прошлог века - и за који је још увек доста тешко одредити време почетка и време окончања - није почео на раније уобичајен начин, директним нападом страног завојевача. (У овом случају, као и обично кад је реч о рату, не мислимо искључиво на оружана дејства, већ и остале компоненте које су неразлучив чинилац сваког рата. Притом посебно имамо у виду: политичке, дипломатске и медијске притиске, манипулације и подвале, економске блокаде, уцене, и др. за шта је још увек тешко прецизно одредити време почетка и сагледати време краја.) Спољни учесници су у овом рату - нарочито почетних година - деловали деликатно, прикривено и са дистанце, углавном политичким и тајним дипломатским средствима, а нечасан, прљав и крвав део посла обавили су искључиво сами поданици југословенске државе. Можда је изостанак непосредног оружаног учешћа страног фактора био пресудан разлог што су за овај, у непуних сто година већ трећи, геноцидни поход који су доживели Срби били психолошки неприпремљени, а услед тога у доброј мери збуњени и изненађени... Последице су познате. То је сасвим неефикасна, дипломатска, политичка и оружана одбрана и заштита властитог становништва на просторима бивше Југославије. Такво стање је проузроковало неку врсту ланчане реакције која још увек траје и вероватно ће трајати док ми сами не сагледамо и разлучимо ко нам је пријатељ, а ко непријатељ, и који су њихови, бар кад се о нама и нашим земљама ради, циљеви и интереси.

На нека непријатељства, спољна или унутрашња, која су се готово циклично јављала и понављала, српски народ је већ огуглао, а на друга, претежно унутрашња, која је с времена на време уочавао, претежно прикривена, навикавао се и трпељиво их, ћутке, подносио. Све остало изван тога могло је да буде и било је изненађење. Највеће изненађење, можда је боље рећи збуњеност, изазвали су непријатељске манифестације - при чему се не могу изоставити и злочини - Словенаца према Србији, али и српском народу у целини без обзира у којој се југословенској републици налазио.

Словенци су своју тежњу да иступањем из Југославије коначно остваре давно изгубљену и заборављену самосталност и националну државу осмислили и остварили за Србе на веома непоштен и увредљив начин.

Они су наступили као да им је за остварење тих идеја једино био неопходан српски народ као традиционални, а не само актуелни, непријатељ. Тиме су се, највероватније, хтели да додворе онима који су их материјално, политички и дипломатски помагали, подстицали и подупирали у намерама да први започну већ осмишљен сраман програм и начин растурања Југославије. У акцију су кренули и све време се држали погрешне процене да су Срби противници њихове жеље да имају своју државу. Највероватније су због тога српски народ извргли руглу и сатанизовали до свеопште мржње која је код Словенаца, по многим испољеним манифестацијама достигла, али и задржала, несхватљиве размере. Толико страсно Словенци своју мржњу у свеколикој својој прошлости нису испољили ни према једном суседном народу, што је доста уобичајено, чак ни према својим традиционалним господарима, или окупаторима, Италијанима, Мађарима или Аустријанцима. Можда их је у томе, што не треба губити из вида, спречавао вишевековни већ генетски усађен страх од тих моћних нација и држава. За толико испољену мржњу према Србима морали су да постоје још неки, вероватно ранији, дубоко укорењени - можда силом историјског развоја, у страху, потиснути и прикривени - разлози који су у насталој еуфорији стицања независности и властите државе, уз моћну страну подршку, коначно и искрено могли и морали да буду испољени. Ти ранији разлози су почетком деведесетих година прошлог века придодати новонасталој ситуацији. Уосталом код њих је одавно, још 1914. настала крилатица "Србе на врбе". Њена постојбина је, што и Срби одувек знају, Словенија. То може да буде један од значајних српских грехова према Словенцима. Видовдански атентат на Надвојводу Фердинанда у Сарајеву тешко је пао Словенцима и то никако нису могли да прежале и Србима опросте. Своју претњу "Србе на врбе" су и остварили када су ушли у Србију. По воћњацима и дрвећу Мачве лелујала су се тела обешених домаћина и њихових укућана, старица, жена и деце. У суровости су се највише истицали солдати аустроугарских регименти који су говорили српски или језиком који је много личио српском. То су биле регименте које су претежно сачињавали муслимански, хрватски и словеначки војници. Хорде убица, паликућа и пљачкаша. Они су по Србији сејали пустош и у црно завили крајеве кроз које су прошли. Тако су светили свога Надвојводу. То је стално у Србији и Југославији прикривано и прећуткивано, поготово у време Другог светског рата, када су многи прогнани Словенци, потомци некадашњих легионара и убица, своје уточиште и заштиту потражили и нашли у Србији.
Протерали су их господари у чије име су 1914-1918. год. жарили и палили по Србији, а примили су их Срби чије су родитеље, жене и децу клали и вешали.

Трагајући и испитујући ранији српски однос, а можда и неки заборављени грех, према Словенцима нисмо, ни у ближој ни у даљој прошлости, наишли чак ни на трагове српског непријатељства, а камо ли на макакво српско огрешење према том северном, више непознатом него познатом, словенском, у понечему можда и сродном, али ипак страном народу. Напротив, Србија је, кад јој се пружила прилика, после Првог светског рата - а пре тога мало је било спона које су повезивале Србију и Словенију - све учинила да са својим ратним непријатељима, значи и Словенцима, створи заједничку државу, братску заједницу јужних Словена.

Тај несхватљив поступак у коме је сила победница, Краљевина Србија, ради те новокомпоноване државе - Краљевине Словенаца, Хрвата и Срба, потом преименоване у Краљевину Југославију - жртвовала не само своје у претходним ослободилачким ратовима прослављено име и суверенитет, већ је непријатељу, значи и Словенцима, опростила почињене злочине, велику ратну одштету, па им дала чак и право да као равноправни чланови уђу у новостворену државну заједницу. То је најчешће тумачено као чин традиционалне и укорењене српске православне, патријахалне, или примитивне, наивности, племенитости и великодушности. Ако је тако откуда онда неочекивано словеначко непријатељство према тој заједничој држави коју су сами желели? Да ли се, поред атентата на аустроугораског престолонаследника, и у стварању те државе крије велика српска кривица и неправда нанета Словенцима? Предводници бројних словеначких политичких и верских, културних и научних институција, упорно су преко медија и у јавним иступима, као неки свој национални рефрен, понављали да је Југославија "Гробница словеначког народа". То, како ми тумачимо, значи да није било те заједничке државе коју су Словенци, као и Хрвати 1918. свим силама хтели да створе са Србима, односно да није било Срба, који су највише допринели њеном стварању и постојању, словеначки народ не би толике деценије провео у националним, државним, верским, економским, просветним, културним и свим другим неправдама, мукама и невољама које су га снашле током деценија проведених у тој држави. (То чак противречи изјави тадашњег њиховог веома значајног политичког предводника др Антона Корошеца који је, да парафразирам, стварање заједничке државе прокоментарисао речима да су узјахали доброг коња, а напустиће рагу. Коњ из 1919. постао је ислужен и непотребан 1991.)

У два наврата је српска војска с оружјем ушла у Словенију. И оба пута на захтев и по жељи самих Словенаца и њиховог политичког и националног вођства. За чудо ни једном, значи ни 1918. ни 1945. српске оружане формације Словенци нису дочекали и прогласили за окупаторе. Напротив, дочекали су их, па чак и славили, као давно очекиване ослободиоце од дотадашњих окупатора и спасиоце од сталних територијалних аспирација суседних држава. Словенцима су Срби, као што видимо, били добри док су и кад су били корисни. Чим је престала спољна опасност и кад су добили гаранције да ће им границе остати недирнуте тај однос се изменио. А познато је да су Срби били корисни 1918. кад је искусан ратник потпуковник Стеван Швабић, мученик и тежак инвалид, на молбу и преклињање национално узнемиреног и пробуђеног, али и уплашеног, немоћног словеначког руководства и народа, приликом повратка из заробљеништва мобилисао Србе, који су се као и он враћали из заробљеништва, организовао одбрану и спасао не само Љубљану већ и добар део словеначких територија да не буду поседнуте од страних оружаних сила. Били су корисни и 1945. када су у рату са Италијанима, али и у сукобу са савезницима из Другог светског рата, посебно Енглезима, освојили северни део Јадранске обале, тзв. Приморску Словенију, и тиме ову републику коначно извели на море. У исто време јединице 3. армије НОВЈ су од Италије преотеле Истру и Трст и тиме у великој мери проширили границе Југославије које је, без властитих заслуга и жртава, наследила данашња држава Словенија. У тим ратним операцијама гинули су највише Срби, а најмање Словенаци. У оба наведена случаја Срби су Словенцима били добри. Све дипломатске, оружане и војне активности, све кризне ситуације, па и непријатељства које су Југославија и Срби имала после Другог светског рата са својим западним савезницима и суседима, поготово Италијом и Аустријом, биле су усмерене једино на проширење територија Словеније и Хрватске и стварању некакве уједињене, уствари данас велике, Словеније. Њихова слобода и независност у оба светска рата стечена је, што показују бројни примери, на властитим кукавичким запомагањима, мољакањима, разним манипулацијама и туђим жртвама.

Наша намера није да бранимо Југославију или да кудимо Словенце што су пожелели да је напусте. (Да су имали прилику Срби би грешку коју су направили 1918. исправили 1941. или 1945. и били би задовољни, више него остали југословенски народи, властитом националном државом без Словенаца, муслимана, Хрвата... На жалост, Србима се таква прилика није појавила ни на видику.) У извесној мери и разумевајући словеначке тежње да коначно једном пробају живети у властитој држави, Србима још увек остаје нејасно зашто Словенци само Србе окривљују за стварање Југославије и све оно што се у њој догађало. Зар, пре свега, нису криви сами Словенци зато што су и на Другом заседању АВНОЈ-а 1943. поново тражили заједничку државу. Више од пола века, у доба социјализма и Титове владавине, све што је за југословенску државу било битно у својим рукама су држали превасходно политичари Словеније: они су формулисали државни систем и уређење, идеологију и филозофију, економски и привредни развој, фантомско самоуправљање и интересно организовање... Многи од тих заслужних државних и комунистичких партијских првака и предводика који су испред Словеније управљали федералним службама имају своје улице и споменике у многим већим местима не само Југославије или Словеније, већ и Србије. Не мали број школа и осталих јавних или привредних институција носе имена тада значајних Словенаца, превасходно истакнутих политичара и марксистичких идеолога. Сви су они углед и славу стекли својим политичким деловањем у социјалистичкој Југославији и Комунистичкој партији Југославије. Они су све до Титове смрти били његово најближе окружење.

Тито се издашно одужио за чин маршала који је добио на словеначку иницијативу, али и за сталну подршку коју су му они обезбеђивали у државним и партијским форумима. Поготово када је улазио у неки од бројних обрачуна са Србима или Србијом. У Југославији је глас пет пута мање Словеније вредео више од гласа Србије. Па ни та, једна од многих, привилегија Словенцима није била довољна.
Кад је реч о њиховој наводној оданости западној демократији завређује пажњу чињеница да за разлику од других народа, не само Југославије, Словенци никада нису имали значајније дисиденте у свом комунистичком покрету. Њихови лидери подједнако су послушни, одани и верни сваком политичком опредељењу и друштвеном систему. То је менталитет оних који су навикли да служе.

Камо среће да је Србија у Југославији више водила рачуна о својим интересима и да је економски напредовала колико и Словенија. У том случају би завист себичних Словенаца можда могла да се разуме. Напротив, у Југославији је Србија привредно и економски све више заостајала и тапкала за бившим неразвијеним покрајинама Аустроугарске државе: Словенијом и Хрватском. Да је Словенија у Југославију унела неке значајније привредне капацитете и у тој држави их изгубила, њено незадовољство би се могло разумети и оправдати. Али у њеном привредном потенцијалу приликом стварања заједичке државе мало је шта вредело. Нису се ту ни у наговештају налазили потоњи гиганти као што су "Горење" из Велења, ни "Елан" или „Колинска“ из Љубљане, ни "Искра" из Крања, ни "Томос" из Копра (па чак ни сам тај град), ни нуклеарна електрана Кршко (вредна, за југословенску државу, баснословне две милијарде долара), ни "Фруктал", ни "Крка" из Новог Места, ни ТАМ из Марибора, ни "Литострој", ни аеродроми, луке и аутопут, ни велики туристички потенцијали... У ствари реч је о стотинама и хиљадама предузећа и привредних погона који су настали у југословенском периоду данашње словеначке државе. За време док им је Југославија то стварала она је све више постајала резервисано и заштићено тржиште и јефтина сировинска база незајажљивим амбицијама словеначких политичара и привредника. Чак је и мањак радне снаге јефтино набављан са увек подцењиваног југа државе. И што су се томе, с разлогом, остале републике, посебно Србија, више супродстављале, то је више растао бес Словенаца према тим републикама, посебно Србији, која је била највеће тржиште и готово неисцрпна сировинска база.

Намерно овом приликом изостављамо детаљнији приказ доприноса Југославије у буђењу националне свести, националном препороду и слободи коју је у тој држави добио словеначки народ. То им је омогућило отварање школа на матерњем језику, националног Универзитета, Академије наука, позоришта, музеја, а у исто време и осталих бројних, претежно локалних, просветних, спортских, научних и културних институција. Без тога би словеначки народ од 1918. г. до данас био обезвређен до те мере да је питање да ли не би и Словенија, попут Македоније, морала код суседних народа и држава да се погађа и лицитира не само за територију, која би свакако била неупоредиво мања, значи и за државне границе, већ и за само име државе, њен грб, заставу и сл.

У тек минулим годинама Словенци се нису задовољавали да само у својој републици, односно држави подстичу и развијају мржњу према Србији и српском народу. Они су се, са подједнаким жаром, ангажовали у подржавању и подстицању свих који су намеравали да крену или су већ кренули, ако не оружјем онда бар у медијима и пропаганди, против Србије и српског народа. У словеначкој режији и шиптарско-словеначкој копродукцији Словенци су Србију прво напали и покушали да поразе са Шиптарима Косова. Знали су да су Срби ту најосетљивији, да је то њихова Ахилова пета. Сметали су им, као и у том погледу подједнако инфериорним Шиптарима, и не само њима, докази и симболи српске старе државности и прелепи средњовековни споменици културе... Али и савремена природна, поготово рудна и енергетска, богатства и индустријски потенцијали које је Србија на том подручју створила. Требало је Србима, и у области културе и у привреди, уз помоћ Шиптара, уништити оно што им је после бројних претходних разарања још преостало. Требало је Србе, бар на тај начин, свести на ниво своје и шиптарске историјске моралне и културне инфериорности.

Па и поред свих тих сазнања остаје тешко објашњиво зашто су Словенци, када су се већ осамосталили и створили своју државу и тиме остварили своје амбиције, наставили да подржавају Шиптаре, свесрдно се ставили на страну Фрање Туђмана, Алије Изетбеговића, НАТО пакта и свих који су, не бирајући средства ни начине, настојали да сатру српски народ.

Употребљена средства и методи у разбијању Југославије своје порекло вуку превасходно из Словеније. Можда више није битно питање ко је све учествовао у осмишљавању толико прљавог насртаја на властиту државу. Словенци се у том осмишљавању не могу изоставити. Блокада касарни и ускраћивање хране и воде, застрашивање и малтретирање несловеначког становништва, истурање деце и жена као заштитног кордона при оружаним акцијама, спречавање здравствене заштите рањеницима и болесним, логори, блокада друмова и саобраћајница, убиства заробљеника, убиства чак и регрута, најчешће кукавички у потиљак и са леђа, хладњаче за транспорт мртвих и рањених, захтеви НАТО пакту да се ангажује у сукобу и бомбардује Београд и Србију, отпуштање са посла и прогони, уз Гебелсовску пропаганду, лансирани су из Словеније, од њених интелектуалаца и њеног државног и политичког руководства. То је трајало све до НАТО бомбардовања Србије 1999. па и потом. Исти рецепт, као ефикасно средство у борби и сатанизацији Срба, потом су преузели Ф. Туђман и А. Изетбеговић. Није познато да ли су Словенци имали и своје инструкторе у Хрватској и Босни и Херцеговини, али је познато да су имали своје добровољце у муслиманским и хрватским јединицама које су се у тим бившим југословенским републикама бориле против Срба и учествовале у уништавању српских насеља и масакрима српског становништва. Познато је и да су издашно учествовали у наоружавању паравојних и војних јединица хрватске и муслиманске армије за све време међународних санкција које су прокламовале ОУН, значи у време забране наоружавања сукобљених страна. Словенцима ни та забрана није много значила ако се њеним нарушавањем могло нанети зло Србима.

Најмање једну деценију из ове бивше југословенске републике, данас самосталне државе, није изговорена објективна реч о Србији или српском народу. Али је за то време изговорено и написано сијасет увреда и погрда против Срба у Хрватској, против Срба у Босни и Херцеговини, против Србије и Југославије... После дејтонског документа, поготово после свргавања Слободана Милошевића, када је дошло време да се Југославија поново прими или да обнови своје чланство у разним међународним организацијама, словеначки представници су били ти који су први оспоравали српска и југословенска права у тим институцијама. Колика је морална и политичка беда словеначке државе и њених представника најбоље може да илуструје чињеница да та новопечена држава није ни знала за себе када је Кнежевина, а потом и Краљевина Србија у претпрошлом и почетком прошлог века била оснивач тих истих међународних институција. И то је трајало све док се није указала прилика да се српско тржиште може отворити за словеначку робу и њене старе аспирације на овим просторима.

Многи догађаји из прошлости показују колико се лицемерја са словеначке стране крило у возовима наводног братства и јединства којима су се сваке године узајамно посећивали некадашњи српски домаћини и њихови словеначки гости, прогнаници из времена Другог светског рата. Након пола века у Србију су поново стизале избеглице из Словеније. Али овог пута то нису били од Немаца протерани Словенци, већ од Словенаца протерани Срби који су деценијама живели и радили у тој републици. Протерали су их исти они који су 1941. пред немачком и италијанском окупацијом заштиту нашли у Србији. У време санкција и економске блокаде, кад се у Србији све теже живело, не јавише се словеначка наводна браћа и пријатељи да искажу разумевање и упуте бар речи утехе својим некадашњим домаћинима. Да на српску доброту узврате својом словеначком добротом. Напротив, уместо речи разумевања и утехе, хране, лекова или одеће, Словенци су се потрудили да својим некадашњим домаћинима у Чачку, Краљеву, Милановцу, Ужицу или Крушевцу пошаљу мртвачке ковчеге са телима мучки убијених синова и унука. Они који су се вратили живи понели су успомену на најразноврснија злостављања и физичку тортуру претрпљену у словеначким логорима и тешке речи увреда, заснованих искључиво на националној основи. Према још одавно објављеним подацима југословенског Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, са седиштем у Београду, у Словенији је током протеклог рата било преко 20 логора за Србе, а налазили су се у веома различитим неусловним објектима, па и у старим давно напуштеним рударским окнима.

Шта после свега што се последњих година догодило остаје српском народу као успомена на Словенце са којима су толико дуго живели у истој држави. Остају им словеначке речи увреда и химне мржње испеване не једино у стиховима "Србе на врбе", већ и касније. Остаје им да памте словеначки допринос ранијем и овом последњем страдању које траје већ више од десет година. Остаје им да више не заборављају и не опраштају, попут својих предака. Остаје им, кад се укаже прилика, да не узврате Словенцима истом мером. Остаје им да чувају успомену на поново убијану децу, рањенике и логораше, некадашње регруте и да се због тога не свете. Остаје им да сачувају своју урођену трпељивост и човекољубље што Србима никада није тешко падало.

Објављено у "Књижевним новинама", бр. 1051, од 1-15. фебруар 2002.

Миливоје Иванишевић

Прочитати још

Сребреница јул 1995

Сребреница јул 1995 II

Сребреница јул 1995 III