Balkanski verski sukobi

Srpska pravoslavna crkva vojuje dve bitke, obe sa izrazito političkim predznakom; jednu na vrhu Rumije, sa zasad neizvesnim ishodom, a drugu “na frontu” prema Makedoniji, gde su joj tamošnje vlasti zatočile vladiku.

Osim vremenske podudarnosti, drugih sličnosti nema. U crnogorskom slučaju bi se još i dalo debatovati o tome da li je Mitropolija cetinjska trebalo prethodno bar da obavesti vlasti o svom naumu da na vrhu planine postavi crkvu, da li je vojska smela da pruža helikopterske usluge bez naredbe civilnih vlasti i da li je postavljanje pravoslavne bogomolje korektno prema pripadnicima preostale dve veroispovesti. U poređenju sa akcijom mitropolita Amfilohija, koji podiže i osveštava crkve u bespućima, nastupajući, hteo-ne hteo, u ovim danima i kao politički lider, arhiepiskop ohridski Jovan je, tako da kažemo, autsajder. Počeo je da broji zatvorske dane u makedonskoj kaznenoj ustanovi “Idrizovo”.

Nasuprot rasprostranjenom uverenju o dobrim odnosima Srbije (SCG) i Makedonije, nastalom svakako kao rezultat doista bliskih veza dvaju naroda, odnosi vlasti u Skoplju nipošto nisu bile uvek takvi da im Beograd ne bi imao šta zameriti. Još u vreme predsednika Kire Gligorova, ovaj nekadašnji komunistički jugoslovenski funkcioner je, na primer, govorio o “agresiji Srbije na Hrvatsku”, što u svakom slučaju nije bio prijateljski gest prema Srbiji, pogotovu što je makedonski predsednik, ako je već tako mislio, mogao svoje mišljenje da zadrži za sebe, što bi svakako bilo u duhu dobrosusedskih odnosa.

Problem sa odbijanjem priznavanja autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve periodično se u poslednjih deset-petnaest godina manifestovao kao sprečavanje ulaska sveštenika SPC u tu zemlju, to jest primoravanje da na granici skinu mantiju i uđu kao “obični civili”.

Ovakvih ekscesa bi se moglo dosta pronaći, ali su oni ostali u drugom planu pre svega jer vlasti i javnost u Srbiji nisu marili za ove događaje. Neki, ne tako vidljivi, govorili su u prilog više nego dobrih i bliskih veza dveju zemalja. Recimo, makedonskog predsednika, već pomenutog Kiru Gligorova, neposredno posle atentata lečio je hirurg iz Beograda. Drugom nesrećnom prilikom, kada je u avionskom udesu nastradao drugi makedonski predsednik, Boris Trajkovski, tamošnji zvaničnici su koristili letelice svojih kolega iz SCG.

Indiferentnost Beograda, kako u Miloševićevo vreme tako i danas, sastojala se verovatno u tome što nije video toliki problem u tome što makedonska crkva nema autokefalnost. U Skoplju su, međutim, zbog toga jako zabrinuti. Svedočanstvo o tome ostavio je tragično nastradali predsednik Makedonije Trajkovski, objasnivši da je u našem političkom i civilizacijskom miljeu uobičajeno da se autokefalnost (pravoslavne) crkve vezuje za državu, što je, inače, stav sa kojim se bez sumnje slažu i u Podgorici. Bizaran detalj je taj što je pokojni makedonski predsednik po veroispovesti bio metodista.

Makedonski funkcioneri uopšte ne beže od toga da je autokefalnost crkve nešto što je za njih važno državno pitanje. “Fakat je da u pravoslavnom svetu svaka država ima svoju autokefalnu crkvu. Srpska pravoslavna crkva taj aspekt je na neki način izgubila iz vida”, rekao je u intervjuu “Politici” Ljupčo Jordanovski, predsednik makedonske skupštine.

“Pred zakonom su svi građani jednaki, bez obzira na to kojoj zajednici pripadaju i koju mantiju nose”, dodao je.

Međutim, u Makedoniji to nije baš tako. Naime, naš južni sused ima jednu, u pogledu verskih sloboda, odredbu sasvim restriktivnu. Kako je predsednik Trajkovski naveo u jednom odgovoru na pismo patrijarha Pavla, “MPC je prema makedonskim zakonima o verskim zajednicama i po ustavu jedina pravoslavna crkva”.

Koliko je za Makedoniju to važno pitanje vidi se što je pre nepuna dva meseca Branko Crvenkovski, novi makedonski predsednik, predsednika Tadića, prilikom posete, obavestio da je stav “Srpske pravoslavne crkve da ne prizna Makedonsku pravoslavnu crkvu apsolutno neprihvatljiv i u suprotnosti sa interesima makedonskog, ali i srpskog naroda”. Tadić je odgovorio da ne bi da se meša u crkvena posla, ali da je spreman da bude “dobar posrednik u svakom dijalogu”.

Osim što bi svakom političaru, konkretno Borisu Tadiću, stvarno bilo prilično nezgodno da zove patrijarha i da traži priznavanje makedonske crkve, problem je i u tome što se negde u sebi verovatno slaže s patrijarhom da to nekako ne bi bilo ni u redu, u klimi kakvu diktiraju vlasti Makedonije. Naime, hapse i šikaniraju sveštenike, a MPC, preko svog portparola, vladike Timoteja, naziva SPC “slugom nacional-šovinizna i velikosrpskih ideja”, i onda dođe pa traži priznanje.

Problem je, i to je SPC otvoreno stavila do znanja, što ona drži da je osnivanje pravoslavne crkve u Makedoniji nastalo ne kao izraz potrebe verujućih Makedonaca, nego kao rezultat pritiska komunističkih vlasti, kojima je suzbijanje religije bilo u opisu posla svuda osim, eto, u Makedoniji. To bi sve u SPC nekako i podneli – što je bilo, bilo je – i spremni su da MPC dodele autonomiju, kao međukorak do pune autokefalnosti, pa je čak sa MPC o tome postignut i sporazum. Problem je u tome što su u Makedoniji, međutim, produžili sa praksom iz Titovog doba po kojoj te popove treba samo dovoljno maltretirati pa će oni popustiti.

Elem, odgovor na Tadićevo “ne mešam se u crkvene stvari” stigao je ubrzo. Arhiepiskop Jovan je uhapšen, a Beogradu su ruke vezane. Zvanični odgovor je bilo lako predvideti, a glasio je da je Makedonija, je li, pravna država u kojoj se izvršne vlasti ne mogu mešati u rad pravosudnih organa. A arhiepiskop Jovan, u građanstvu Zoran Vraniškovski, makedonski je državljanin, pa SCG ni po tom osnovu nema prostora da interveniše.

Izgleda da su ovdašnje vlasti verovale da u Skoplju neće hteti da, bez ikakve potrebe, prave problem i tamo i ovde i da će, ako su već navalili da vladiku osude, onda naći načina da ga amnestiraju ili tako nešto. Umesto toga, određena mu je drakonska zatvorska kazna (za inače potpuno besmislen prestup – nije jasno ni šta je to vladika skrivio). Tako je postalo jasno da i srpske vlasti, gde se više od polovine građana izjašnjava kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve, to više nisu mogle tek tako da gledaju.

Oglasili su se i Vojislav Koštunica, predsednik vlade, i Boris Tadić, ovaj drugi, doduše, da se zabrine nad srpsko-makedonskim odnosima i da da neku vrstu pravnog saveta o tome kako probleme treba rešavati pred evropskim organima, a ti, vladiko Jovane (to nije rekao), za to vreme truni u zatvoru.

Uprkos tome što je, kako smo rekli, prostor za intervenciju iz Beograda skučen, Beograd je ipak imao bar tu utehu da je očigledno Skoplje bilo generator krize koja je dovela do pogoršanja odnosa.

A onda je na scenu stupio Velimir-Velja Ilić. Srpski ministar za kapitalne investicije još nije objasnio zašto nije dovršen autoput od Novog Sada do mosta u Beškoj, ali je zato presavio tabak i obratio se, povišenim tonom, predsedniku Makedonije. U vladi Srbije – da l' su svi na odmoru – nije se našao niko da mu kaže da se to tako ne radi i da nije po bontonu. A zatim je Ilić potpuno preuzeo stvar u svoje ruke i “naredio prizemljenje” makedonskog aviona zbog neplaćenih dugova. To je otvorilo neka pitanja koja nemaju veze sa međunarodnim temama. Najpre, Jat je pravno lice koje ima svoje poslovne interese i ima li pravo ministar da mu određuje oblike saradnje? Drugo, zašto tek pod ovim uslovima doznajemo da je makedonska kompanija dužnik Jata, koji se, inače, zbog besparice nalazi takoreći u permanentnom štrajku. I treće, da li je ministar Ilić ovlašćen da u ime Srbije sprovodi unilateralne međunarodne sankcije?

Vladeta Janković, savetnik za međunarodnu politiku Vojislava Koštunice, Ilićeve postupke je okvalifikovao kao “neminovnosti” kakve se dešavaju kada dođe do poremećaja u odnosima. Dakle, profesor Janković nam savetuje da se pomirimo sa jarmom nužde i da jeftinu demagogiju Velimira Ilića, koje se on dohvatio jer je procenio da mu podiže lični rejting, prihvatimo kao neku vrstu fatuma, gde se ne može mnogo toga učiniti. Dakle, i u ovom slučaju smo se predstavili kao država u kojoj se nikakav red ne zna i ako je sve počelo otud što je “Makedonija valjda jedina zemlja u kojoj je neko u zatvoru zato što se molio Bogu” (Janković), stvar je dodatno pogoršana neartikulisanim ponašanjem u Beogradu. Svetao primer je Dragan Radulović, ministar vera, koji se učtivošću, kakva bi valjda trebalo da se podrazumeva, obratio odgovarajućoj adresi, svome kolegi ministru u makedonskoj vladi.

Šteta se, u svakom slučaju, dogodila, a simbolično je oličena u činjenici da makedonski zvaničnici nisu ove godine obeležili Ilinden u njegovom “rodnom mestu”, manastiru Prohor Pčinjski kod Vranja. Ministar spoljnih poslova SCG uputio je makedonske funkcionere da dozvolu za posetu traže od SPC, što su ovi protumačili kao “odbijanje saglasnosti”. Istina je da je i ranijih godina bila praksa da se traži odobrenje SPC, a nakon što je prošle godine i dobijeno, izgledalo je da će ubuduće te svečanosti proticati u miru i zadovoljstvu, mada je i tada u Makedoniji ispao problem jer se predsednik Crvenkovski pozdravio sa, danas zatvorenim, vladikom Vraniškovskim. Posle svega što se dogodilo, sasvim je razumljivo da su procenili kao krajnje neugodno da od Srpske crkve traže bilo kakvu dozvolu, kao što ih je uputio Drašković.

Tajming za ovaj međunarodni eksces – uoči državnog praznika – dobro je izabran samo ako Makedonija ima neki specijalan interes da pogorša odnose sa svojim susedom sa severa. A Srbija, ona je sa svoje strane sve učinila da jedan klasičan primer provokacije i verskog nasilja sroza na nivo još jedne svađe u krčmi na Balkanu.

Objavljeno u NIN, br. 2849, 04. 08. 05.