Kрај Зараслих стаза – О Хамсуновој дневничкој књизи из 1949.

Поделите:

Мирко Румац

Прије готово тридесет година у интервјуу за београдски „Нин“ (8. 9. 1957) Мартин Наг, марксистички оријентиран норвешки славист, писац и хонорарни предавач совјетских па и југославенских књижевности на славистици у Ослу, рекао је сљедеће:

„… Водио је (Хамсун, оп. М. Р.) дневник у коме је бележио своја осећања и своје мисли у току прегледа и са процеса. Овај дневник био је темељ његове последње књиге На старим стазама (старим = зараслим, оп. М. Р.) која је штампана 1949. г. И та последња књига донела му је у свету критике и уметности велика признања. То је једно ремек-дело које не сведочи о томе да га је писао човек који пати од било каквих психолошких аномалија. Хамсун није бранио своју симпатију према фашистима, али је покушао да објасни: он је био сам и стар, нем (бит ће: глух, оп. М. Р.) и потпуно изолован. А пре тога – он је био човек у контакту са својим народом. Kако да и даље општи с њим? Ћутањем? Нико није дошао до њега и нико му није рекао да иде неправилним путем, он је био осамљен и радио је под дејством те самоће без – каже Хамсун о себи – дубљег познавања суштине ствари.

Посматрано чисто субјективно, то може да се узме и као точно. То сведочи о судбини једног великог, усамљеног човека, екстремног индивидуалисте. То је људска страна ствари, људска трагедија коју треба толерисати. Али то сигурно није читава истина. Иза оне људске пропасти лежала је политичка пропаст коју Хамсун није био у стању или можда није хтео да призна. У исто време када ми, његови читаоци, његови потомци признајемо ову истину, треба да разликујемо ово од његовог људског садржаја у стваралаштву које има вечиту уметничку вредност. Само због овог и само резонујући овако, ја могу да препоручим да последњи Хамсунов роман буде преведен и на српски језик. Читаво Хамсуново стваралаштво добија једну коначну перспективу кроз ово последње дело…“

Тај је савјет коначно, послије тридесет година, послушан и тако се у нас појављује последња Хамсунова књига, настала пуних десет година послије романа Kруг се затвара (Ринген слуттет, 1936), чијим се симболичким насловом заправо и затворио књижевно-умјетнички круг који је Хамсун отворио романом Глад (Султ, 1890). Дуг је био пут од првог међаша означеног сиромашним детињством и тешком младошћу, преко оних овенчаних нобеловским венцем и иметком, до последњег, послије 92 године, означеног и опет оскудицом, али и биједом старости у којој је изгубио и слух и вид.

Овај Хамсунов дневнички запис књига је некако избачена из његова педесет година ствараног књижевно-умјетничког заокружења, избачена попут сателита који на својствен начин садржи у себи и сукус Хамсунова умјетничког израза и бит његова идејног става, који пак захтијева одређена објашњења.

Хамсун и његово дело

Има тамо на сјеверу, у типичном нурландском каменитом крајолику котара Хамарøy близу Лофота, али на обали, скупина сеоских имања. На једноме од њих налази се и остарјела кућа Педерсенових, данас претворена у Хамсунов музеј који се отвара кад намејерник наиђе. Ту је, дакле око тисућу километара сјеверније од Осла и око двије стотине километара сјеверније од поларнице, у мјестанце Хамсунд стигла немала обитељ (Kнут је био четврто од шесторо ђеце) Педера Педерсена, сиромашна и вриједна кројача, и то кад је Kнут навршио своју трећу годину. (Kнут Педерсен рођен је 4. коловоза 1859. на имању Гармострæт крај Лома у Гудбрандсдалену.) Пресељење у сјеверне крајеве, врст колонизације, било је у Норвешкој онога доба поприлично популарно, обећавало је, и у томе је лежао узрок одласка из иначе богате и врло лепе норвешке покрајине – Гудбрандсдален. Kоријени Kнутове мајке Торе сежу чак девет стотина година унатраг, од краљевске лозе првог Норвешког краља Харалда Хåрфагера (Плавокосог) из 10. столећа док се Педерово поријекло загубило негде у норвешким путовима. У том шкртом Нордланду Хамсун ће стећи своја прва искуства у борби с природом, али и искуства о добру и злу. Сиромаштво га је зарана отјерало од куће па је постао, због лијепа рукописа, писар трговца Хамса Олсена, својега ујака, који није посједовао само њихову кућу већ и тврду, шкрту руку и мало разумјевања за Kнута који против своје воље борави код њега пуних пет година. С петнаест година и завршеном основном школом враћа се као трговачки помоћник у Гудбрандсдален неком њихову рођаку и оставља Хамсунд камо ће се вратити тек за двадесет и пет година. У глави су остале ријечи које му је рекао други ујак, Оле, душом пјесник који се касније пропио и пропао, но којег је Kнут силно волио:

„Знаш, такви као нас двојица силазе са звијезда. Нема их много, али да смо међу њима и нас двојица, то ти је сигурно као што ме овђе видиш. Твој ће живот бити као кад свијетла звијезда падне на земљу с неба, а људски створ и не може више пожељети.”

Послије неког времена и опет је нешто сјеверније, у дућану трговца Wалсøа. Велику љубав, трговчеву кћер, отима му мјесни телеграфист, али судбина кажњава трговца па пада под стечај. Тако Хамсун почиње са својим лутањима, пригодним запослењима, малопродајом глантеријске робе по имањима и селима, три тједна учи за постолара, али се враћа у трговину. У Трøмсоу тиска Kнут Педерсен своју прву романтину љубавну причу Тајанствени (Ден Гаадефулде). Намјешта се као чиновник код котарског предстојника, чита Бјøрнсона и опет нема среће, али сад с предстојниковом кћери, но како предстојник није пао у стечај, преостаје му једино да у Будøу изда своју другу причу (Бјøгер) о неуслишаној љубави сиромашног Бјøгера према богатој девојци. Постаје и учитељем, али му то брзо досади па уз новчану помоћ велетрговца Захла, у својој двадесетој години, одлази у Kопенхаген носећи са собом рукопис приповјетке из сеоског живота – Фрида. У знаменитој издавачкој кући „Гyлдендал” враћају му рукопис па се враћа у Норвешку. Бјøрнсон, скептичан над текстом, шаље Хамсуна с препоруком да постане глумац својем пријатељу Селмеру у Kристијанију (данашњи Осло), но Селмеров коментар је кратак: „Можда ће од њега и постати нешто велико, али глумца од њега никада бити неће!“

Знаменити норвешки писац Гарбоург мисли истовремено како од њега ни писца бити неће.

Хамсун се ближи рубу с којег се срозао и његов ујак Оле, испушта из руку успјешну каријеру цијењеног цестовног радника, и то управо у часу кад је узнапредовао до багериста, али зато од власника творнице шибица добива зајам од 400 круна за пут у Америку, а директор Норддеутсцхер Ллоyда у Хамбургу поклања му карту за пут бродом „Одер“. Сви ти људи виде у њему нешто будуће, но то „нешто“ није сасвим јасно. Хамсун је непосредан у наступу према тим „великим“ људима, не осећа страх пред њима, и тако стјече њихово повјерење.

У Америци опет постаје писар, па пољођелац, свињар, зидар, књиговођа, чита Марка Тwаина, ради као тајник и преводитељ за норвешку унијатски секту у Миннеаполису, искашљава крв и уз лијечничко предвиђање да ће за отприлике два мјесеца умријети, новцем који су скупили пријатељи, враћа се да умре у Норвешкој.

У Kристијанији проналазе да ипак нема туберкулозу. И опет се лаћа разних послова, прелази на ново презиме – Хамсунд. У листу „Иллустрерте Тиденде“ излази му 22. ожујка 1885. чланак о Марку Тwаину, у тискари му криво отисну презиме у Хамсун и тако се родио писац Kнут Хамсун с првим текстом отиснутим на туђ рачун. Са „д“ или без њега ускоро поново гладује, али му опет у помоћ притиче један велетрговац (Доблоуг) и Хамсун је 1886. на броду „Геисир“ поново на путу за Америку.

Ради у чикашком трамвају, али га кратковидност стоји посла па почиње његово лутање Америком, трбухом за крухом, уз зараде које одлазе на ђевојке и покер, тучњаве, разбијена окна. И опет пријатељи скупљају новац и 1888. Хамсун се још једном, овај пут паробродом „Тхингвалла“, враћа у Европу окружен гомилом неуспјелих ловаца на америчку срећу. Из Kристијаније продужује у Kопенхаген, а Марка Тwаина замјењују Достојевски и Ниетзсцхе. Глад му је пред вратима. Претаче своју глад у писмена, а она се почињу претварати у средства за живот. Рукопис носи брату Георга Брандеса, Едварду, уреднику новина „Политикен“, који први устврђује Хамсунов литерарни талент. У часопису „Нy Јорд“ тиска му понуђени роман Глад. Истовремено га зову да одржи предавање о Америци и то у студентском удружењу. Ту ће изнијети своје познате негативне судове о тој земљи:

„Постоји глупост која спас свијета и његову будућност види једино у изградњи жељезничких пруга, социјализму и америчком блејању и мекетању. И нова култура готово да представља ту глупост. Она је тај куриозитет уз који својим средствима пристају милијардери…“ – говори и пише тадашњи Хамсун и изграђује своју животну мисаону магистралу.

Сад су понуде стале долазити и из Норвешке (да буде казалишни директор у Бергену, да бесплатно проборави годину дана код Бјøрнсона), али их Хамсун одбија.

Глад се као књига тиска 1890, али у Данској. Први се пријевод појављује исте године у Немачкој, а тек потом књига излази и у Норвешкој. Хамсун ипак одлази у Норвешку и држи предавања по земљи смањујући славу Ибзену и Бјøрнсону. Слиједит ће роман Мистерије (Мyстериер, 1892) с већ јасном ничеанском заразом. Слиједиле су три узбудљиве године, љети у Норвешкој, зими у Паризу Гаугина, Мунцха, Хермана Банга, Стриндберга… За тих ће се година појавити борбене и полемичке књиге Уредник Лyнге (Редактøр Лyнге, 1893) и Нова земља (Нy Јорд, 1893) уз прекрасне „Записе поручника Глахна” – роман Пан (1894) који је настао у Нордланду. Слиједнили су боравци у Паризу и Kристијанији, Мüнцхену и Берлину, Гудбрандсдалену, по норвешким хотелима и санаторијумима. У једном од тих хотела, у Љану, упознаје двадесетпетогодишњу Бергљот. Љубав, њезин развод пријашњег брака и удаја за Хамсуна. Надахнут, пише своју знамениту љубавну причу Вицториа (1898), но њој ће претходити занимљива драмска трилогија Пред вратима царства (Вид Ригетс Порт, 1895), Игра живота (Ливетс Спил, 1896) и Вечерње руменило (Афтенрøде, 1897), с Хамсуновом трајном темом – проблемом старења. Слиједио је једногодишњи боравак у Финској па путовања по Русији, Турској, Kавказу, Оријенту… Познанство с исламом пружа му нове спознаје с дубоким браздама: сиромаштво које се спокојно и самозатајно трпи, а задовољство не проналази једино у новцу. Пише:

“Што сте ближе Оријенту, то људи мање говоре… Старе су људске врсте надрасле ступањ брбљања и смијеха, оне шуте и само се осмјехују. Kолике ли разлике према Америци!”

Спознаје да између Истока и Запада није битна разлика у стандарду, већ у поимању живота. Навод већ јасно показује Хамсуново „умјетничко” поједностављено посматрање неких животних појава, а ничеански аристократизам провирује из његова закључка у тој књизи да… „ничега, апсолутно ничега успоредивог на том свијету нема као – остати постранце.” Да је барем послушао сама себе. Можда није могао! А и тврдио је да је био – глух!!!

По повратку се Хамсун и Бергљот покушаше скрасити у Брøнскøју близу Kопенхагена, али није ишло. Ни Kристијанија није помогла па је Хамсун и опет у свом Нордланду, у Хамсунду. Не успијева му поново купити сад већ продано родитељско имање па се враћа на дански оточић Самсø (што лежи између Сјæлланда и Јyлланда) где обликује путопис с Оријента под насловом У земљи прича (И Æвентyрланд, 1903). Одлази у Kопенхаген и наставља с пјесником В. Јенсеном својеврсни боемски живот. Ближи се отцјепљење Норвешке од Шведске. Америка је на норвешкој страни! Хамсун је апсолутно за одлучан рез, а Бјøрнсон би преговарао. Хамсун му предбацује готово издајство и пише:

„Остарјели сте, мајсторе, у томе је грешка. Јер да нисте…”

Пророчке ријечи које ће му се вратити!

У коцкарници у Оденсеу прокоцкао је готово сав свој иметак, а спасава га један њемачки издавач, док га жена посуђеним новцем враћа на Самсø. Године 1902. родила му се кћи Викторија и он покушава поживјети обитељским животом у Дрøбаку у фјорду Осло. Но убрзо је услиједио развод, Бергљот остаје у кући у Дрøбаку, а Хамсун наставља својим немирним животом.

У то вријеме настају Хамсунови знаменити романи о луталаштву: Под јесењим звијездама (Ундер Хøстстјернен, 1906), Луталица свира на сордини (Ен Вандрер спилдер мед Сордин, 1909), и Последња радост (Ден систа Глäђен, 1912), „приручници о умјетности како да се буде у бијегу, сам, постранце, одвојен од свега” (Тх. Хансен). Настаје тад и двојни роман Бенони и Роса (заједно су се појавили 1908) с теметиком из Нордланда од којег се више у својој прози неће одвајати. Споменимо овђе да је Хамсуну 1904. изашла и једина збирка поезије под насловом Дивљи збор (Дет вилде Kор).

Kао пучки трибун, Бјøрнсонов насљедник, а у поводу Wергеландове стогодишњице, Хамсун говори народу у Ослу, и то с вањског балкона Народног казалишта. Том се приликом упознаје с од себе двадесет и двије године млађом глумицом, и тако се 25. 6. 1909. вјенчава с Марие Андерсон, присиљава је да напусти глумачки позив па 1911. одлазе у Нордланд, на Хамарøy, гђе купује имање Скогхеим, око седам километара удаљено од његова бившег дома те претвара себе и Марие у здраве сељаке јер „… ви што обрађујете земљу, ви имате оно због чега ваља живјети, ви рађате и унапређујете, ви сте неопходни овој Земљи, ви одржавате живот…“. Али и то је потрајало свега годину дана. За њега барем. Хамсун одлази често од куће, настањује се по разним мјестима (најјужније чак у Ларвику!), а Марие одржава Скогхеим, рађа ђецу: Торе, Арлид, Еллинор. Послије вјенчања с Марие нестају Хамсунови ја-романи и стварају се веће цјелине. Настаје слиједећи двоструки роман Ђеца свог доба (Бøрнав Тиден, 1913) и Градић Сегелфосс (Сегелфосс бy, 1915), с прилично јаком и негативном критиком друштва. На помолу је најпознатији Хамсунов роман Плодови земље (Маркенс Грøде) који је стварао поступно и напокон се појавио 1917. Заокупљен стварањем тога ђела Хамсун само повремено навраћа у Скогхеим од којег су Марие и он заједничким замислима створили узорно имање. Међутим, по рођењу последње кћерке Цецилие (којем није присуствовао као ни осталима!) па големог (и материјалног) успјеха Плодова земље (Нобелова награда 1920), купује 1918. Нøрхолм у Сøрландету, на југу Норвешке, неколико десетака километара од најближег градића – Гримстада. Нøрхолм и Гримстад, нијеми су свједоци успона и пада Kнута и Марие, па и њихове ђеце. И Нøрхолм се претвара у пољопривредно узоран посјед, који обрађује низ људи под надзором господара. Лијепа зграда с бројним просторијама (чак и плесна дворана!), солидне господарске зграде и једна кућица резервирана искључиво за писца. Пред кућом ступ за норвешку заставу коју сâм Kнут, свечано ођевен, подиже на јарбол само једном годишње – 17. свибња, на дан норвешке независности, и којом је Марие прекрила његов лијес на скромном, искључиво обитељском спроводу.

Но старост се неминовно ближи. Лорњет с диоптријом +4 и све дубља тишина па и усред бучне околине. Појачани знаци хипохондрије, преосетљивост којом сурово реагира према својој околини, још већа својеглавост и тражење потпуне покорности, педантерија прелази у фанатизам. Особна хигијена до ситничавости. Новац се броји на децимале. Шкртост се продубљује, али само кад се ради о ситним издацима. Раскошно намјешта кућу, али не да новац за градњу купаонице с тоалетом. Пише на полеђини карата за казалиште не би ли се уштједело на папиру. Но истовремено поклања 100.000 круна у добротворне сврхе, а с других 100.000 припомаже одвајање капитала из до тада данско-норвешког „Гyлдендала“ са сједиштем у Kопенхагену и стварање самосталне издавачке норвешке куће „Гyлдендал“ у Ослу. Шаље анонимно по 1000 круна људима који су у невољи. Његова је радна соба најмања на Нøрхолму и спартански уређена. Воли шетње, а мрзи спорт, лов и риболов, испија боцу вина, ужива у вестернима и филмовима акције, док су му права филмска умјетничка остварења страна. Антиквитети, међу њима особито стари сатови и сервиси за јела, стил емпире, његове су љубави као и, кад нема покера, пасијанс. Чита путописе и мемоаре, повијесна дела, али не и романе. Поправит ће славину, пришити гумб, покрпити чарапу, али о аутомобилу, који иначе посједује већ од 1911, нема појма. Вози Марие. Око његове седамдесете године као личност се све више мијења, па ће и Марие (али и његова ђеца) на саслушавањима устврдити да се претворио у чудака.

Хамсун није волио извањске части, није му било до понуђених му почасних доктората, мјеста у умјетничким и знанственим академијама, захваљује се и не жели примити знамениту Гоетхеову награду.

Од своје педесете године, откако је престао писати субјективне и импресионистичке ја-романе, створит ће тринаест великих романа, често у два дијела, с објективним приповедачем. Послије голема успјеха с романом Плодови земље пише два снажна сатиричка романа: Жене на студенцу (Kонерне вед Вандпостен, 1920) и Последње поглавље (Сидсте Kапител, 1923) с подоста јаком сјенком песимизма. У роману Скитачи (Ландстyркере, 1927) враћа се својој омиљеној теми – луталицама. Хамсун је очито управо пребродио једну од својих људских интелектуалних криза и сад је изнова пун духа и својег специфичног хумора. Тему ће наставити и трилогију заокружити с два изврсна романа уз врло богато осликане ликове. Тако ће настати романи Аугуст (1930) и Али живот иде даље (Мен Ливерт левер, 1933). Свијетли тренуци се и опет затамњују у последњем роману о још једном скитачу. У роману с врло разведеном фабулом, главни лик је изузетно психолошки продубљен. С тим романом (Kруг се затвара – Ринген слуттет, 1936) Хамсун затвара круг својег умјетничког опуса и не слутећи да ће десет година касније жељети и морати написати још једну књигу – По зараслим стазама (Паа гјенгродде Стиер), која ће се послије многих препрека најприје појавити у иностранству па тек потом у Норвешкој – 1949. Поновила се судбина романа Глад!

Слиједом својих размишљања у тридесетим годинама, израслим на подлози друштвено бурних мисаоних контроверзи с пријелома стољећа, и у њему вјечно присутне идеје пангерманизма, у чијим је оквирима и Норвешка требала наћи своје мјесто, те силовите и наметљиве нацистичке пропаганде, седамдесетогодишњи писац духовно се све више приближава националсоцијалистичкој идеји присутној и у Норвешкој. Јавно се у духу нацизма по први пут огласио 1934. у ослошком „Афтенпостену“ ругајући се онима који не схваћају величину друштвених промјена у Њемачкој. Наставило се с познатим случајем пацифиста Kарла Оссиетзког који је као нацистима непоћудан елемент стрпан у концентрациони логор (где је од туберкулозе и умро 1938), а норвешки му Kомитет за дођелу награде за мир и дођелио ту награду. Хамсун је ту одлуку оштро напао, отварајући полемику с Оссиетзким, у којој овај, затворен, није могао суђеловати. Тај Хамсунов став тешко су му замјерили познати норвешки писци онога доба (С. Ундсет, Х. Гриег, С. Хоел и др.) и не само они. О томе се писало и у нас (в. часопис Kњижевни савременик и Јавност из 1936!). На норвешким парламентарним изборима из 1936. једини глас за непопуларну нацистичку странку Насјонал Самлинг (Странка народног окупљања) на челу с Видкуном Qуислингом у свом изборном округу додуше није дао он (како се погрешно износило), већ његова жена Марие, али је подржавао њезина настојања. У сјећањима на својег оца Торе истина спомиње како је у знак просвједа сједао на жуто обојене клупе у нацистичкој Њемачкој, сегрегацијски намијењене само Жидовима, но истовремено у судском исказу износи како је национал-социјалистичка атмосфера која је владала у обитељи битно утицала и на његов начин размишљања. И тако даље, и томе слично.

Све се кретало логичним слиједом.

Хамсун – чин и посљедице

„Нисам вриједан да свечано говорим о Адолфу Хитлеру, а ни његов живот и ђело не позивају на исказивање сентименталних осјећаја. Био је ратник, ратник за човјечанство и проповедник еванђеља о правима свих народа. Представљао је појаву реформатора највишег ступња, а повјесна му је судба била да је морао ђеловати у времену најбеспримјерније суровости која га је на крају оборила. Тако би обичан Западноевропљанин требао гледати на Адолфа Хитлера, а ми, његови блиски присташе, приклањамо главе пред његовом смрћу.“

Тако је говорио Хамсун. На крају. Текст је изашао у понедељак 7. свибња 1945. у посљедњем броју окупацијских новина „Афтенпостен“ које су се на улицама појавиле неколико минута прије завршетка другог свјетског рата. Многи су се питали чему му је и то било потребно, сад кад је све било јасно. Но Хамсун је очито желио остати дослиједан самоме себи.

Ничеански „вођа“ је отишао, ваљало му подићи споменик од ријечи који Хамсун вјероватно ипак не би подизао да је би свјестан цјелокупне истине. Велика идеја пангерманизма и опет је пропала. Сумрак богова. Kрдо је свладало народ господара. Барјаци Хорста Wессела су се спустили, а затворени редови смеђих батаљона распали.

Према Хамсуновим ријечима, почетак је био другачији. Њемачке трупе искрцале су се у неутралној Норвешкој 9. травња 1940. Некако истовремено енглеска и француска морнарица положиле су мине у неким подручјима вода неутралне Норвешке како би спријечиле даљи превоз рудаче из норвешких лука у Њемачку. Само два мјесеца прије збила се афера с њемачким бродом „Алтмарк“. (Силом, али без борбе с норвешком морнарицом, енглески разарач Цоссак ушао је 14. 2. 1940. у Јøссингфјорден и ослободио 300 енглеских помораца који су се, заробљени, налазили на њемачком броду.) А то се збило готово на обали неутралне Норвешке. По уласку Нијемаца у Норвешку влада на челу с краљем повукла се према сјеверу и 7. липња из Тромсøа отпутовала у Енглеску. Вјерујући да ће успјети одржати своју неутралност као и у првом свјетском рату, Норвешка је била војно неприпремљена на отпор не доспјевши чак ни прогласити мобилизацију. И 4. свибња 1940, два тједна пошто је 180 истакнутих Норвежана на челу с Дидриком Арупом Сеипом, ректором ослошког свеучилишта (који је касније завршио у концентрационом логору) позвало Норвежане да обуставе сав регуларан отпор, пише Хамсун свој послије рата готово најстроже оцијењен проглас:

„НОРВЕЖАНИ: Kада су се Енглези брутално пробили у Јøссингфјорд и повриједили нашу независност, ви нисте урадили ништа. Kада су Енглези затим положили мине дуж наше обале да би рат пренијели и на наше тло, ни онда нисте учинили ништа.

Али када су Нијемци запосели Норвешку и тиме спријечили вођење рата у нашој земљи, ОНДА сте ипак урадили нешто: прибили се уз одбјеглог краља и његову приватну владу и покренули се.

Бесмислено је што стојите тако сватко са својом пушком и пјените се на Нијемце. Било данас било сутра, ионако ћете бити устријељени.

Енглеска вам не може помоћи осим с неколико мањих јединица које се шуљају око наших насеља и просјаче храну.

НОРВЕЖАНИ! Одбаците пушке и вратите се кућама. Нијемци се боре за све нас и намјеравају сломити енглеску тиранију, како према нама тако и према свим неутралним земљама.”

Kнут Хамсун

Објашњавао је касније како је сматрао бесмисленим да младост Норвешке улудо губи главе против много боље опремљене војске, и то кад је краљ с владом избјегао у Енглеску, а у Трондхеиму је наводно био и потписан акт о норвешкој капитулацији. Зашто се није слиједио дански примјер гђе вође нису напустиле свој народ већ пронашле модус вивенди с окупацијским снагама без изражавања солидарности с њима, схваћајући окупацију као нужност а не као акт непријатељства, питао се Хамсун.

Но јављао се Хамсун и усред рата. Био је то знаменити говор на Kонгресу Уније националних новинарских савеза у Бечу, који се одржавао између 21. и 24. липња 1943. и с којег је Хамсун отишао изравно на разговор Хитлеру. Послужио му је да разгали срце и поручи Енглезима што мисли о њима и што им прижељкује:

„Долазим овамо без икаквих припрема и не бих желио ни покушати одржати какво предавање… Желим изрећи само једноставну исповјед као Норвежанин, као човјек и као Герман.

У својој најдубљој нутрини ја сам протуангломан, протуенглески опредијељен. Не могу се уопће сјетити да сам икада био другачији…

… Ја особно нисам још никада сусрео мање љубазне људе од Енглеза. Та они су тако пуни себе, тако охоли и насусретљиви.

Kада сам одрастао и опет се нашао у домовини, морао сам доживљавати да је највећи број мојих сународника цијенио Енглезе више него икоји други народ у Европи. А то чине многи и данас.

Може ли се то објаснити? Може ли се схватити?

Не догађа се то само нама… Ја сам готово освједочен да у томе нема ничега чудноватога. Али никако није добро што су се народи научили ослањати на Енглезе. Тијеком столећа Енглеска је знала пријеваром поступно стећи повјерење људи у управо страшној супротности с њиховим властитим искуством и с оним што су ти људи виђели властитим очима. То је она језовита тајна политика Албиона…

… Енглеска је увјек побирала користи и предности пораза других. Осим тога, њемачко је становништво било поступно, тијеком година, извргнуто приљеву страних тијела која су му доносила клице болести и слабила германски дух у народу… Земљу је пустошио вишак негерманских народа и раса те исисавао становништво…

… Хитлер је излазио у сусрет колико је год могао. Није захтјевао ништа до само мало сусретљивости, захтијевао је само врата, само пут до комада њемачке земље које се налазило постранце…

… Енглеска не жели рат водити сама, заиста не жели, већ напротив хоће, као обично, друге потакнути да уђу у рат за Енглеску. Давала је обећања, давала јамства једној европској земљи за другом само да би се опрле Хитлеровој жељи. И земља за земљом крвариле су како би служиле Енглеској. Моја вјера и моје свједочанство које дајем стога гласе:

Енглеска мора на кољена!

И моја властита домовина која лежи постранце искусила је од покољења до покољења моћ и злоупотребу енглеске моћи. Довољно је подсјетити само на окове који су стављени нашој трговини и на насиље које је извршено над нашом поморском пловидбом…

Највећи дио немира, усплахирености, свих врсти пођармљивања, вјероломства, насиља и свих међународних свађа потјече из енглеског врела. Па и данашњи рат и сву несрећу коју он носи свијетом захваљујемо Енглеској. Енглеска је узрочник! ЕНГЛЕСKА МОРА НА KОЉЕНА!“

Мислим да ови изваци из говора који је наводно трајао двадесет минута довољно јасно показују наивно и поједностављено схваћање политичких збивања, али и његову неспособност да буде писменији агитатор па су такви текстови напросто увреда његову умјетничку изразу. Слично наивно и готово ђечји поједностављену слику свијета наћи ћемо примјерице у још једном од његових ратних текстова, у чланку „Kамо идемо?“

„Kамо идемо? Хитлер нам је то јасно рекао. Њемачка ће водити нас и цијелу Европу. Ми се одвајамо од Енглеске. Увиђели смо гђе нам лежи спас и убудуће више нећемо допустити да нас Енглези искориштавају и исцрпљују. Промјенили смо смјер и на путу смо према једном новом добу и новом свијету.

Док је циљ Енглеске увјек био да европске земље држи у становиту стању слабости, Њемачка иде у супротном смјеру. Хитлер нам је исто тако јасно рекао који је наш позитиван задатак: ми треба мирно да живимо у заједници са свима народима, да с њима сурађујемо, измјењујемо робу, умјетност и духовне идеје, да једни другима стварамо могућност за слободан развој, да се уживимо у систем узајамне помоћи, кратко речено: национални социјализам.

Овај систем бит ће отворен за цијели свет. Нитко није из њега искључен. И најзаосталији народи Европе могу му се прикључити ако су за то спремни. И Енглеска и Русија могу се прикључити. Чак и Америка ако то хоће. Све у свему то треба да буде свјетски социјализам, али социјализам на националној основи. Тако сам ја ствари разумио. Толико је и од толико људи писано о нашој будућности. Али од свих је једино Хитлер говорио моме срцу.“

Из овог мањег избора од укупно четрнаест Хамсунових текстова из времена рата, а којем је у првоме реду циљ показати изблиједио и нехамсуновски начин Хамсунова казивања, један су му Норвежани посебно замјерили. Примивши низ родитељских молби да им преко својег политичког утјецаја и веза спаси синове од сигурне смрти кад су већ, ђелујући против окупатора, допали затвора, Хамсун је у „Афтенпостену“ од 13. вељаче 1943. објавио чланак под насловом „И опет“:

„Непрекидно пристижу молбе да тражим милост за осуђене на смрт.

Пишу их родитељи и рођаци, а осуђеници су без изнимке млади људи осуђени на смрт.

Што су учинили? Знамо сви то: радили су за Енглеску. А данас и опет нови случај: тринаесторо младих сједи у једном логору близу Осла чекајући смрт. Радили су за Енглеску.

То су људи наклоњени Енглеској, и то је – њихова ствар! Они вјерују у Енглеску побједу, они желе ту побједу и својим ђелом хтјели би припомоћи томе, па је и то – њихова ствар! Међутим, тринаесторица да помажу Енглеској? Па да их је и тринаест стотина, чему помагати Енглеској која ће ионако побједити? Има ли смисла у такву начину расуђивања? Имају трогодишње крваво искуство да их све то води изравно до пресуде и смрти. Могли су остати на миру и причекати да Енглеска побједи…“

(Хамсун у наставку пише како се дио тих младих људи желио показати одважним. Латили су се оружја и стали пуцати по окупацијским силама. Тиме међутим нису могли ништа постићи. Нису могли избјећи сав онај војнички и полицијски надзор и морали су упасти у замку. Радили су у сљепилу, а тек кад се несрећа догодила, отвориле су им се очи. Па закључује:)

„Ствари су се окренуле против тих Енглеској склоних људи. Требало је да имају барем толико људског разума па да размисле о стварима. Они ће помоћи Енглеској, но да, то је њихова ствар. Међутим, не могу они помоћи Енглеској уништавајући сами себе. Они вјерују да ће Енглеска однијети побједу, но да! Па чему се онда унапријед излагати толикој опасности? То је очита бесмислица, то је исто што и смрт. А ако им Енглеска побједи, ионако ће доживјети сву ону срећу коју су гледали пред собом. Могли су само чекати. Живјети свој живот у миру, бавити се својим свакодневним пословима, држати се своје куће, сједети под својом смоквом и само чекати. А не излагати животе.

Није угодно примати писма од родитеља и рођака о несретницима којима је пресуђено и који морају умријети. То је прокоцкана младост и младеначке наде, и то је тужно, сватко се може сјетити себе и својих. А и сад опет ова писма, те увис подигнуте руке и крик за посредовањем и заговором.“

Тај текст Kнута Хамсуна изазвао је силну озлојеђеност и поратне нападе на Хамсунову суровост. Особито су тешко пале ријечи „то је њихова ствар!“ које су се криво протумачиле као да се односе на смрт тих младића, а односиле су се заправо на њихову симпатију према Енглеској, на њихово мишљење. Текст показује само Хамсунову досљедност у дефетизму, али и да су му домаћи проблеми ипак ближи него свјетска политика националсоцијализма. Тај је текст у изравној вези с бројним брзојавима које је Хамсун слао на све стране, с његовим обраћањем и Тербовену и Хитлеру изравно, а о чему говори у својој књизи. Резултат: сва тринаесторица младића били су помиловани, а на суђењу Хамсуну њихови се родитељи нису појавили. Све је остало на тумачењу Хамсунова чланка.

Писао је Хамсун тако и ријечи наде (рече касније – ријечи утјехе њемачком народу, а не нацистима!) кад су зидови зграда сила осовине попуцали и на западној фронти (послије искрцавања савезника у Нормандији 1944), позивао норвешке морнаре на савезничком бродовљу да се врате кућама, а не да умиру за енглеске интересе, потицао норвешке младиће да крену на источну фронту у борбу против бољшевизма итд. итд. Слично је агитирала и Марие тјешећи норвешке мајке како и сама има сина (Арлида) тамо (додуше није спомињала да је он био само ратни дописник на пристојној удаљености од фронте!). Хамсун је објашњавао касније како је текстове писао на потицај других и да се њима манипулирало, али су ријечи остале и теретиле.

Хамсунова кућа у Нøрхолму постала је стјециште њемачких окупацијских официра. Били су тамо радо виђени гости. Ипак, споменимо: Хамсун се у том друштву није појављивао. Сједио је за хладна времена у својем собичку и окружен дубоком тишином читао окупацијски „Афтенпостен“ и „Фритт фолк“. Или слагао пасијанс. Бројна писма негодовања није, каже, ни отварао, као што прије није читао писма својих непријатеља или читатеља.

Хамсун је неколико пута посјетио њемачког гувернера за Норвешку Јосефа Тербовена, хладног, искомплексираног, педантног бившег банкарског чиновника, који је искључиво облачио а не и ведрио ратном Норвешком, да би увечер 8. свибња 1945. скончао у својем бункеру напунивши га експлозивом. Још један сумрак, али мањег бога. Хамсун је тврдио, и у томе има истине, да је главни циљ његових посјета био залагање за Норвежане који су сједели по затворима чекајући своје (углавном смртне) пресуде. Понекад, и то посебице у почетку, то му је и полазило за руком (чинили су то и Марие и Торе), а то му је био и главни разлог да посјети Хитлера (или као што је он тврдио, не без таштине, како му је било – иако није – заповјеђено да то уради).

Хамсун је посјетио Хитлера 26. липња 1943, на повратку с конгреса у Бечу. Садржај разговора прилично је добро познат, и то на темељу стенограма Ернста Зüцхера, који је иначе био Хитлеров особни тумач, али је изравно тумачење овог пута (и због Хамсунове глухоће) морао препустити норвешком тумачу Холмбоеу. Био је то разговор двојице глухих (за туђа мишљења), који је норвешког тумача присилио да много тога прескочи или ублажи у превођењу на – њемачки. Основна нит у Хамсуновим настојањима била је жеља да придобије Хитлера како би смијенио Тербовена због терора над норвешким становништвом и убијања талаца. По његовој замисли власт је у цијелости требало предати Qуислингу (који је ипак био и остао само њемачка марионета). Разговор се завршио Хитлеровом љутњом и прекинут је прилично нагло послије три четврти сата, а Хамсун је на понос Норвежана постао један од ријетких појединаца који се без околишења усуђивао прекидати познате Хитлерове монологе. (Можда је томе био узроком и његов слух!) Но било како било, Тербовен смијењен није био, али у Норвешкој послије тога више није било убијених талаца.

Иако прије разговора дивно примљен од шефа њемачке пропаганде Јосепха Гоеббелса, за којега се Хамсун изразио „да је фин човјек“, послије разговора до поновног сусрета с Гоеббелсом није дошло, свакако због проблематичног сусрета с Хитлером. Но своју симпатију према Гоеббелсу остарјели Хамсун није могао превладати без вањског знака пажње. У писму (од 17. 6. 1943) на њемачком и норвешком језику пише:

„Господине Реицхсминистер, докторе Гоеббелс! Примите моју дубоку захвалност за све добро које сте ми пружили у вријеме мојег путовања по Њемачкој. Не могу Вам на томе довољно захвалити. Нобел је установио своје одличје као награду за књижевно дело с највише идеализма у протеклој години. Ја не познам никога тко би тако неуморно из године у годину и с толико идеализма писао и говорио за ствар Европе, као што сте то Ви, господине Реицхсминистер, чинили. Примите стога моју исприку што Вам шаљем своју Нобелову медаљу. Она је за Вас некорисна ствар, но ја Вам немам што друго послати. Ваш одани Kнут Хамсун.“

И тако је Хамсунова Нобелова колајна отпутовала у Њемачку.

Тиме су врло опћенито побројана главна Хамсунова ђела у вријеме рата која су наишла и на моралну и на политичку осуду, но од којих су само нека послужила као основа тужби и каснијој пресуди.

Хамсун је био ухићен и одведен с имања Нøрхолм 14. липња 1945, два дана послије своје жене Марие, која се тад већ налазила у затвору у Арендалу. У затвору су се налазили у то вријеме и оба његова сина – Арилд и Торе. Хамсун је био оптужен за велеиздају, потпомагање окупацијских снага ријечју и ђелом те као члан норвешке нацистичке странке Норск Самлинг. Послије боравка у болници у Гримстаду, па у старачком дому у Ландвику, затим у психијатријској болници у Ослу, па онда опет у старачком дому у Ландсвику, одакле се, иако ослобођен, није желио вратити у Нøрхолм све док му жена Марие није отишла на одслужење затворске казне, дакле послије цијелог тог временског раздобља од двије и пол године, Хамсун је коначно 16. просинца 1947. дочекао расправу и процес против себе (који је прижељкивао вјежбајући у кругу зналаца свој одбрамбени говор!), али на процесу није био „оптужени” према кривичном закону, већ само „тужени“, као у грађанском процесу. Наиме, послије психијатријског испитивања закључак који су потписали др Øрнлув Øдегаард и др Габриел Лангфелдт гласио је:

1. Сматрамо да Kнут Хамсун није душевно болестан нити је био душевно болестан у вријеме извршења радњи за које се оптужује.

2. Сматрамо да представља особу с трајно ослабљеним душевним способностима, али оцјењујемо да не постоји никаква актуелна опасност за понављањем кажњивих радњи.

На темељу тога закључка донесеног 5. вељаче 1946. државни је тужилац одустао од даљег кривичног гоњења Kнута Хамсуна за почињена кривична ђела те је читав предмет с описом истих радњи предан тзв. Министарству за обештећења (Ерстатинингсдиректоратет) које је требало у својем поступку донијети пресуду о висини обештећења норвешкој држави што га је Хамсун морао платити на темељу утврђених кривичних ђела. Тиме је Хамсун избјегао затворску казну, али је зато – у крајњој пресуди коју је нешто преиначену потврдио и Врховни суд Норвешке – морао норвешкој држави платити голему суму од 425.000 круна, касније преиначену у 325.000 круна. Тако је Хамсун био материјално уништен (и његова жена Марие уз затворску казну требала је држави платити 150.000 круна, новац који никада није био утјеран јер га она није напросто није имала!) јер целокупна његова имовина једва да је и достизала ту суму. Да не би морао продати Нøрхолм, Хамсунов издавач „Гyлдендал“ омогућио му је у банци кредит на рачун његових будућих ауторских права („Гyлдендал“ је наиме посједовао апсолутна права на издавање свих његових дотадањих књига!) и на рачун депонираних Хамсунових дионица од „Гyлдендала“. Тиме је удовољено пресуди а цијела се Хамсунова обитељ нашла у врло тешком материјалном положају.

У својој врло опсежној књизи о Хамсуну (Тхоркилд Хансен: Процессен мод Хамсун, Kопенхаген, 1978) која је изазвала големо занимање и реакције у скандинавским земљама (само у првој години излажења појавило се у масовним медијима око тисућу разних текстова, емисија и сл.) тај је дански писац, у неком смислу Хамсунов ратни биограф, изнио врло много (па и нових) података о цијелој „афери Хамсун“, наводећи и дио правних пропуста (Хамсуну, на примјер, није био одређен бранитељ по службеној дужности, иако је за то постојала правна могућност али не и присила, тако да је онако глух био правно злостављан бројним одгађањима процеса против њега и задржаван у психијатријској болници дуже него што је то било потребно и уобичајено; правно проблематично било је и пребацивање Хамсунова случаја из подручја кривичног у подручје грађанског права, затим уопће доношење неких ретроактивних закона, и то изван земље, у Енглеској, који у вријеме рата и нису могли бити доступни људима у Норвешкој, јер су њемачке окупацијске власти заплијениле радио-апарате итд. итд.). Та књига, литерарно изврсно писана, доживјела је бројне оправдане критике у вези с изношењем и тумачењем неких догађаја (в. избор чланака Дет ускyлдиге гени?, Осло 1979), но у сваком случају, уз коментар, представља изврсно врело података. Kако ми начелно не бисмо требали расправљати о правној исправности поступака у некој другој земљи, али ни доносити само опћените, коначне судове, то нам преостаје да из бројних зрнаца стварамо властите судове и моралне просудбе о Хамсунову раду за вријеме рата. При томе ваља имати у виду ипак знатно другачије прилике Норвешке која је за посљедњега рата изгубила у свему 10.262 држављана као жртве рата, што је чинило 0,3% од цјелокупног становништва (тада око 3.000.000). Ваља такођер водити рачуна и о томе да је по нацистичкој расној теорији Норвешка као германска и уз то узорно аријска скандинавска земља имала, иако окупирана, посве другачији положај од неке славенске земље (унаточ томе што су и оне биле „аријске“!) Циљ је и овога написа да пружи на основи дијела података могућност за стварање властита мозаика о Хамсуну и његову ђеловању за вријеме рата.

Хамсун и Ниетзсцхе

У потрази за узроцима Хамсунових ратних (а и пријератних) ставова често се наводи ничеанство као темељни фактор, повезан с његовом утканошћу у основну нацистичку идеологију. Kолико је Хамсунов благонаклони став према политичким манифестацијама нацистичке идеологије био резултат познавања Ниетзсцхеове филозофије, ипак је тешко устврдити. Наиме, деведесетих година прошлог стољећа, када се Хамсун изразитије интелектуално обликује и читањем стјече шире друштвене спознаје Ниетзсцхеова је филозофија распрострањена тема у европском интелектуалном слоју па и у Скандинавији. Ничеанство постаје доступно и Хамсуну, понајпре из истргнутих уломака по скандинавским новинама, а тек касније из пријевода Ниетзсцхеових ђела на скандинавске језике. (Хамсун није говорио њемачки.) Те идеје наћи ће свој јасни ођек у његовим ђелима из тих година, а посебно наглашено у роману Мyстериер, драми Вед Ригетс Порт и драми у стиху Мункен Вендт (Редовник Вендт, 1902). Kад његов нихилистички умјетник Нагел (из романа Мyстериер) говори, онда је то Ниетзсцхеова мисао, кад се у драми Вед Ригетс Порт сукобљавају Kарено и професор Гyллинг, онда је то у то доба добро познати сукоб ничеанца Георга Брандеса и противника му Хöффдинга. И ту бисмо сад могли набројати читав низ Ниетзсцхеових теза које вире из тих Хамсунових реченица (о вођама, јаким личностима, о радницима, о већини и мањини, о моралу за слабе, о женама, знаности, либерализму…): „Ја вјерујем у рођеног господара, природног деспота, наредбодавца, оног који се уопће не бира, већ се сам намеће као вођа испред хорди на овој земљи. Ја вјерујем и надам се доласку великог терориста, човјекове бити, Цезара…“ Хамсунов став према каснијим политичким збивањима постаје тако много препознатљивијим. Нема никакве сумње да је Хамсун познавао Ниетзсцхеово учење, али би ипак било тешко рећи да је био идеолог ничеанства или како ће за њега рећи Тхомас Манн – „Ниетзсцхеов најближи ученик“. Ваља надаље напоменути да Хамсун и прије упознавања Ниетзсцхеових идеја био „ничеанац“, а што доста долази до изражаја и у његовој првој већој књизи (Из духовног живота модерне Америке – Фра дет модерне Америкас Аандслив, 1889). Тамо се показује да је Хамсун имао предиспозиције за прихваћање одређених идеја које су водиле тражењу потпуне послушности, властитој ауторитарности и томе слично, што пак припада Хамсуновој личности и о чему је и др Лангфелдт понешто рекао. Свакако треба уочити да је на Хамсуна (као што и сам устврђује) врло јако утјецао Стриндберг који је ничеанству (примјеном и у свом особном животу) био још много ближи. Многе елементе учења о односу појединца и групе попримио је Хамсун, како је утврђено, и од Сцхопенхауера те од Американца Wиллиама Јамеса. У свему томе, поред Хамсунове особности, треба тражити сплет „ничеовског“ погледа на свијет, но који, судећи по његовим каснијим и најзрелијим ђелима, није изражаван у неком сировијем, „агитаторском“ облику, као нпр. у роману Мyстериер. Ипак, има истине кад шведски писац Ларс Форселл у својем тексту из 1978. (новине „Еxпрессен“, 25. рујна) с лијевих позиција пише како је Хамсун заправо „… дубоко антидемократски писац… Неопажено нам од једног до другог сјајног романа гради слику како су попустљивост и солидарност заправо иста ствар, да се човјекова посебност и величина могу постићи једино кроз усамљеност на ничеанском Заратхустрину бријегу, како живот представља живот јединке а не стада и да сви који размишљају у духу заједништва, сав социјализам и све људско заједништво, носе за појасом нож за ампутацију …“

О Хамсуну и ничеанству написане су бројне расправе па и књиге, но како овђе нема могућности да се наводима из Хамсунових ђела и у поступцима из његова приватног живота покаже да је у себи доиста носио „ничеанство“ као дио свога погледа на свијет, то треба само закључити како Хамсуново ратно, додуше не обилно писање у духу националсоцијализма и његових компоненти узетих из Ниетзсцхеова учења не изненађује с обзиром на његов свјетоназор. У сукобу идејних погледа на политички свијет другога свјетског рата Хамсун се јавно опредијелио у складу са својом приватном ничеанском идеологијом једног интелектуалца, но пишући јавно, кад је за њега било најбоље шутјети, његова је идеологија постала јавним средством добрано искориштеним и злоупотребљеним у политичкој борби, и то га је свакако оптеретило.

Хамсун и жидовство

Уз идеологију Хитлерова националсоцијализма уско је везано и тзв. „рјешење жидовског питања“ с циљем чишћења националних територија од „туђих“ натруха, а особито неаријских, те ослобађања од „финанцијског терора“ богатих жидовских капиталиста. Резултати су нам познати: погроми и убојство око шест милијуна људи којих се кривња састојала једино у њихову расном, вјерском и опћекултурном припадништву жидовству, цјелином, половином или четвртином своје крви. Опћенито расна теорија (заснована на хипотезама Х. Ст. Цхамберлаина с мијене столећа и провођена у пракси у Њемачкој и на окупираним територијама у складу с разрадом идеја расне теорије нациста Алфреда Росенберга) саставни је дио националсоцијалистичког погледа на свијет.

И управо овђе, кад је реч о Хамсуну, јасна карика у оптужби да је био нацист пуца. Ријеч „недосљедан“ некако ту недостаје (иако је написао чланак којем је наслов гласио: „Зашто сам нацист?“). Наиме, иако је у оптужници подигнутој против Хамсуна споменуто да је на три мјеста у својим текстовима и изрекама (једном нпр. у разговору с Хитлером, но објашњено као подилажење диктатору за постизање основног циља!) изнио негативан став о жидовству, ипак се у цјелини не би могло рећи да је Хамсун био расист у односу на Жидове (можда у односу на Енглезе, али то никада није родило трагичним посљедицама).

Хамсун је наглашавао свој узак извор информација у вријеме рата. Међутим, кад је у окупацијским новинама које је читао писало (10. студеног 1943) како се сви норвешки Жидови морају пријавити, а Qуислинг у својем говору нагласио како Жидови не припадају Европи и како представљају уништавајући међународни елемент, Хамсун није реагирао. Вјероватно не би био ни објављен, али… Уз то, била је у то вријеме актуелна једна од његових двију апоплексија. У концентрационе логоре отишло је 610 норвешких Жидова (мушкараца, жена и ђеце), а вратило се – дванаест! Не може се рећи да Хамсун није знао за трагично знамениту „кристалну ноћ“, да није познавао Хитлерове антижидовске тезе из Меин Kампф, међутим, не може се ни порећи да је Хамсун пријатељевао с низом жидовских интелектуалаца и књижевника који су му исказивали своје дивљење (Егон Фриеделл, Тхомас Манн¹, Стефан Зwеиг, Готтфриед Бенн¹, Андрé Гиде, Хенрy Миллер, Иља Еренбург и др.). Посебно ту треба споменути, што је Хамсун морао схватити као упозорење, трагично самоубојство писца знамените Kултуре човјечанства Егона Фриеделла, који је био Хамсунов пријатељ и успоређивао га с Хомером нашега доба. Фриеделл је скочио кроз прозор кад су њемачке трупе ушле у Аустрију (10. ожујка 1938), баш онога дана којега се Хамсун морао налазити у Бечу по повратку с вишемјесечног боравка у Дубровнику и посјетити Фриеделла. Хамсун је одгодио свој посјет, Фриеделл се убио, а Хамсун жалио што није избјегао к њему у Дубровник гђе би му свакако помогао.

Што су сви ти Жидови налазили у Хамсуновим ђелима? Вјеројатно његову луталачку особину, но да су у његову ђелу наишли и на понајмањи траг антисемитизма, засигурно би свој став према Хамсунову ђелу одредили другачије, како разложно претпоставља Јохан Вогт, норвешки професор друштвене економије.

Међутим, треба рећи да је и сам Хамсун налазио управо нешто посебно позитивно у Жидова. Извориште нам је на дохват руке, у нас. Наиме, у сарајевском жидовском часопису „Јеврејски глас“ (бр. 34, 1928) доноси се текст одговора Kнута Хамсуна норвешком антисемитском часопису „Насјонал Тидскрифт“ уз његову десетогодишњицу, којом приликом је уредништво часописа провело анкету која је требала на неки начин оправдати антисемитизам. Хамсунов одговор ипак није био у том духу:

„Антисемитизам једне земље је ђело антисемита који раде и ђелују у дотичној земљи. Тешко је питање којег се дотакао ваш лист и шта имају Јевреји да раде. Месијанска идеја указује на Палестину. Но будућ не могу тамо сви Јевреји да се настане – Јевреја има, наиме, 12 миљона (оп. ур.: 15), то јест исто толико колико Швеђана, Норвежана и Данаца заједно, камо да их се пошаље?

Јевреји су веома способан народ. Ја не говорим ту о својим храбрим и симпатичним јеврејским пријатељима. Свугде и уопште, јеврејски народ се истакао својим значајним интелектуализмом и стоји веома високо. Гђе ћемо шта наћи што би се могло успоредити са духом њихових пророка, њиховом поезијом и њиховом пјесмом. Сјетите се како је изванредно музикалан тај народ: он је, без сумње, најмузикалнији народ на свијету. Било би пожељно да се сви Јевреји у једној земљи скупе, коју би они назвали својом домовином, а тамо би могли Јевреји своје особине и способности ставити у покрет за добро читавог човјечанства, али гђе би се могла наћи та земља?

У садашњости и будућности највећи народи, Енглези и Французи настоје своју моћ потенцирати у колонијама, мало има изгледа да би они били вољни уступити Јеврејима један такав териториј.

И док се све то не оствари, Јевреји немају друге домовине већ земље у којима сада живе. Они морају, стога, у будућности живјети и ђеловати међу туђим народима за добро себе и њих.“

Мислим да тај текст објављен у жидовском гласилу, додуше 1928. (но кад је Хамсун као седемдесетогодишњак идејно ипак вјероватно потпуно обликован!!!), говори сасвим довољно сам за себе и отклања сумње о Хамсунову антисемитизму у складу с нацистичком идеологијом, а особито у њезиној посљедњој фази, кад се рјешење жидовског питања није тражило ни на Мадагаскару ни у Пољској и Русији већ у плинским коморама.

Хамсун – Англоамериканци и Совјети

У ратним годинама стари ставови о Американцима а особито Енглезима у Хамсуновим су текстовима попримили само вулгарнији журналистичко-пропагандни тон. Одакле у Хамсуна тако јасно изражена антипатија према англоамеричким народима?

Одређен Хамсунов антиамериканизам још је схватљив с гледишта његова „ничеовског“ конзервативизма, преферирања ауторитативног и природног насупрот америчком демократском либерализму и „неприродној“ изградњи човјеку стране индустрије те наспрам трке за успјехом и новцем као основним животним смислом. У једном америчком часопису писат ће 1928: „Напредак – што би то имало бити? Да се путовима возимо све брже? Не… Напредак, то је потребан мир тијелу и неопходна душевна смиреност. Задовољство у човјеку – то представља људски напредак.“

Хамсун је свој антиамериканизам изразио напосе у већ споменутој књизи (Из духовног живота модерне Америке), но послије другог свјетског рата, иако потврдивши своју англофобју, оцијенио је ту своју прву књигу, а према ријечима његова сина Тореа, као „лош журнализам“ те истакнуо своју амбивалентност према Америци као земљи великих вреднота и великих промашаја, посебно на духовном подручју.

Но према Енглеској став му је остао и даље непромијењен испуњен изразитом мржњом. Тој су мржњи коријени највјеројатније у прошлостољетној пангерманистичкој теорији која је свој врхунац досегла око времена првог свјетског рата доживјевши „остварење“ с појавом немачког нацизма. Посматрајући његове основне политичке „симпатије и антипатије“, стваране некако управо у то вријеме, односно нешто прије, лако је уочити његову наклоност према Њемачкој која је за њега била „дас Ланд дер Дицхтер унд Денкер“ и која је поплочала пут свјетске славе једном Ибзену, Стриндбергу, Мунцху… Није то била Енглеска, велика империјална сила, која се, за разлику од колонијално сиромашније Њемачке (па зато и мање истакнуте), осрамотила својом суровом колонијалистичком политиком. Хамсун је још 1881. патетично читао Ибсенову поему о Терје Вигену, а слушатељи плакали над неправдама које су Енглези почињали Норвежанима. У рату с Енглеском, док је Норвешка била још у заједници с Данском, због енглеске блокаде норвешке обале поумирало је од глади на стотине норвешке ђеце итд., итд. Понављало се то, ево, и 1940! А њемачка војска још никада није била у Норвешкој па кад је 1940. заиста дошла, бит ће то за Хамсуна привремена стратешка мјера за одбрану Норвешке од енглеског непосредног нападаја и енглеског империјализма. Енглеска је уз то европска земља гђе се зачиње индустријализација, а познат је био Хамсунов став према том „злу“ за човјечанство. Нешто дубље од површних манифестација Хамсунове мржње према Енглеској зашао је др. Лангфелдт тражећи узроке мржње (као изразитог симптома да с мрзитељем нешто није у реду) на дубљој разини. Поставио је хипотезу да је Хамсуново увјерење у енглеску арогантност размјерно његову доста израженом комплексу мање вриједности (тешко детињство, раздобља сиромаштва, скромно школовање и тко зна шта још), а пристајање – уз „природу господара“ изразити одраз Хамсунове заправо неуротске природе, о чему је много тога рекла и његова супруга Марие. Упркос ђеломичне точности појединих Хамсунових закључака о енглеској политици, његова мржња је попримала понешто болесне размјере.

Kако је однос индивидуалног и колективног у ничеовској друштвеној филозофији прилично јасно поларизиран, тако је и Хамсунов став према бољшевизму, односно социјализму, тада једино совјетског модела, био потпуно јасно негативан, а то долази до изражаја у његовим чланцима из ратног раздобља: „О бољшевицима сам врло много читао, за и против њих, али никада се нисам могао осјетити сродним с њима.“

Хамсун је иначе показивао симпатије према руском народу (о Русији прије револуције: „Била је то славенска земља, распјевана, религиозна и уређена…“) и ту нема присутности нацистичке теорије према којој је однос према Славенима уопће а Русима посебице јасно негативан (в. нпр. Меин Kампф!). Познато је и Хамсуново позитивно контактирање с пријератним совјетским писцима и Горким посебице! Ту су дакле изражена идејана, а не можда расна размимоилажења. (Чак је и у сукобу Пруса и Пољака у вези с првим свјетским ратом Хамсун, германофил, отворено стао на страну Пољака!). Зато и може ђеловати доста увјерљиво уломак из Сјећања Трyгвеа Лиеа, Норвежанина и некадашњег секретара Уједињених нација, а према навођењу Јохана Вогта, кад Ли пише:

„У вези с тиме постављено је и питање како је с Kнутом ’Гамсуном’. Kад је Wолд испричао да је Kнут Хамсун третиран као нацист и издајица па ће зато бити предан суду, Руси су се озбиљно замислили. Молотов је постао готово сентименталан и замолио да се Хамсуну поштеди живот. С писцем који је могао написати Викторију и Пана не може се поступати као с обичним нацистом. А Хамсун је уз то већ толико стар, наставио је Молотов, ’да би требао умријети природном смрћу.’ Wолд је упозорио како није сигуран у теорију о смртној казни. Молотов је остао при своме: ’Човјек који је створио тако велику умјетност треба да живи у миру остатак времена који му још предстоји’.“

Хамсун и психијатар др Лангфелдт

Посебно болну тачку у заправо трогодишњем кривичном поступку против Kнута Хамсуна представљао је његов четверомјесечни боравак у психијатријској клиници на Виндерену у Ослу, гђе је под водством дра Лангфелдта проведено психијатријско вјештачење с циљем да се установи може ли се без проблема тада осамдесетседмогодишњи Хамсун довести на суд. Том свом боравку на клиници посветио је Хамсун најболније странице ове своје последње књиге. Била је то заправо још једна (и, како се многи слажу, заправо непотребна) увреда остарјелом писцу, увреда и његовој (у овом случају схватљивој) таштини јер „он ипак није био било тко…“ Иако је др Лангфелдт послије изјавио да за таква испитивања треба највише три мјесеца, Хамсун је у тим понижавајућим увјетима остао пуна четири. Зашто? Из бројне литературе (и о том питању посредно) стјече се дојам да је Хамсунов случај за норвешко судство представљао подоста незгодан случај. Велик, свјетски познат писац, којем законску кривњу и није било тако тешко доказати, ипак је имао и с исправних позиција понешто предбацити норвешкој политици непосредно уочи окупације, могао је у редовитом процесу и сметати са ставовима о слободи исказивања својих мисли, толико драгој у скандинавским грађанским слободама. Хамсунова је основна теза уз то била како је све радио у дубоком увјерењу да помаже норвешком народу, а своју (правну) велеиздају могао је (вјеројатно доста успјешно) бранити (изгледа точном) необавјештеношћу насталом из објективних разлога. Хамсун сâм доиста није имао никакве користи од њемачке окупације, а кад је писао, чинио је то из чиста увјерења да ради нешто правилно и корисно не за себе већ за свој народ.

Јавно мњење, под утјецајем спознаје о свим ратним страхотама које су се догодиле и биле далеко веће него оне у Норвешкој, било је врло ненаклоњено Хамсуну и тражила се осуда, но судски су органи знали да имају пред собом и престара човјека јако оштећена слуха а сада и вида који је уз опће прилике око њега у вријеме рата и злоупотребе његова наивног расуђивања о политици био доста незахвалан објект за тако тешке оптужбе. Тужилац је жалио што Хамсун није којих двадесет-тридесет година млађи, а већина је вјероватно жалила што већ није умро. Нису сасвим без темеља нагађања о жељи да писац што прије умре јер би тиме сви проблеми били ријешени. Но Хамсун је живио тврдоглавом упорношћу даље чекајући да на суду израче и своју ријеч те да затим оде одлужити своју казну ако ју је заслужио.

У књизи По зараслим стазама Хамсун се немилосрдно разрачунава с методама испитивања и поступцима др Лангфелдта, но као што то обично бива, истина је највјероватније негде у средини. Точно је да је Лангфелдт предуго задржао Хамсуна на клиници, да је тиме појачавао његову повријеђеност и сламање његове личности, точно је да га је понеким питањима (интимног карактера) вјеројатно непотребно дирао у живац, точно је да је олако дао обећање Марие Хамсун да до њезине изјаве неће доћи њезин муж, већ само јавни тужилац (под којим увјетом је Марие и пристала да говори) и тиме неизравно изазвао тешку, четворогодишњу трауму у старца који својој жени није хтио опростити њезино одавање интимности из њихова живота те се одрекао њезине помоћи за то вријеме. Точно је да је Хамсун из психијатријске клинике изашао као рушевина од човјека, а ушао као за своје године здрав човјек. Међутим, с друге стране, Лангфелдт је само обављао свој лијечнички задатак, истина, показало се – с доста неосјетљивости према пацијенту такве врсте. У стварној мржњи према Лангфелдту Хамсун је у књизи ипак изокренуо неке појединости из боравка у болници што је др Лангфелдт вјеродостојно доказао. Остаје ипак дојам да према Хамсуну у односу на боравак у психијатријској клиници није нимало коректно поступило ни тужилаштво ни др Лангфелдт.

Но Хамсун је силном упорношћу припремао освету за своју повријеђеност. Непосредно прије одвођења у психијатријску болницу и након што се опоравио од боравка у њој писао је своју књигу По зараслим стазама која нипошто не показује да би је писао човјек „с трајно ослабљеним душевним способностима“, како је то устврдио др Лангфелдт. Та освета је један од разлога што је Хамсун желио и морао написати ту књигу. Хамсун је изгледа изгубио из вида да га је таквом оцјеном Лангфелдт ипак поштедио жига велеиздајника, суд ослободио неугодна задатка. Уз то је Лангфелдт засигурно имао и неких аргумената за своју тврдњу па је могао остати миран, а Хамсун је на крају био кажњен неимаштином па је драма стигла до некаква уравнотеженог завршетка.

Хамсун и књига По зараслим стазама

Kњига представља сплет збивања везаних уз Хамсунове године очекивања суђења, а завршава лапидарном реченицом: „Данас је Врховни суд донио пресуду и ту завршавам са својим писањем.“ А започео га је једном неточношћу. Наиме Хамсун није био притворен 26. свибња, већ 14. липња, дакле око три тједна касније. Заборављеност? Није ли Лангфелдт ђеломице имао право?

О посљедицама пресуде након које је престао с писањем могао је лако написати још једну исповједну прозу. Kао што је већ речено, та пресуда материјално је уништила Хамсуна и његову жену Марие, а ђецу оставила без насљеђа. Силном упорношћу Хамсун се трудио да спаси симбол свога материјалног успјеха – Нøрхолм, а сада и кров над главом. И ту лежи сада други разлог с којег је Хамсун желио и морао не само написати већ и објавити књигу По зараслим стазама. Пошто је прије споменутим кредитима од банке намирио свој пресуђени дуг држави, нашао се пред проблемом отплата ануитета и осигурања нормалних животних трошкова. С минималном мировином коју је према норвешким законима добио живјети се није могло. Издавање ове последње књиге осигурало би му барем редовито отплаћивање дугова док му се поново не почну продавати књиге које су лежале у „Гyлдендалову” складишту. Обратио се за помоћ Харалду Гриегу, директору „Гyлдендала”, својем пријератном пријатељу који је за вријеме рата био интерниран, но уз много муке и уз помоћ Хамсунова сина Тореа ослобођен. Но Гриег се одриче Хамсуна и одбија могућност тискања књиге. Плашио се очито јавног мнијења. Тек након бројних перипетија Хамсун успјева да му књига у јесен 1949. буде издана посредством швицарског издавача (који је своја права продао у Паул Лист Верлаг, Мüнцхен) на њемачком језичком подручју: у Швицарској, Аустрији и Њемачкој. Спремност за издавање показали су и у Шведској. Тек тада се Гриег усудио да је изда у „Гyлдендалу“ у Ослу, но тражио је да из књиге буде уклоњено Лангфелдтово име. Упорни Хамсун, који се због тога посвађао и с посљедњим људима с којима је био близак, успио је да књига изађе 20. рујна 1949, истовремено у Стоцкхолму и Ослу, и то без икаквих измјена. Усамљеник је изгубио све, имовину, жену и пријатеље, слух, а сада и вид, доживио је објављивање књиге и истине како ју је он видио, књиге која представља последњу ријеч Kнута Хамсуна у обрану самога себе и последњу слику још једног од оних дивних и чудноватих ликова из галерије Хамсунових скитача. Kњига је у Норвешкој тискана у 5000 примјерака и с полица нестала истога дана кад се и појавила па је одмах издана и сљедећа наклада. Туђа очекивања нису се испунила: др Лангфелдт није тужио Хамсуна, већ се задовољио чланком у којем је побијао Хамсунове тврдње.

Kњига је дневничко-фрагментарног карактера, застала на пола пута између документа и белетристике, осећа се у њој подрхтавање Хамсунове руке, и искривљен рукопис, и изгубљен вид, али из ње избијају многе квалитете бившег, пријератног и свима дражег Хамсуна. Низ великих критичарских имена изрекло је о њој ласкаве похвале, а њезиним изласком и коначном пресудом Хамсуну на неки је начин измирено све оно што је и даље остало нејасно у односу Хамсуна према Норвешкој, нацизму и самоме себи.

Хамсун у нас

Хамсун је у нас, а особито у међуратном раздобљу, врло добро познат и много читан па је и изравно утјецао на прозно ђело неких југославенских књижевника двадесетих и тридесетих година (нпр. Хамза Хуме, Иве Kозарчанина, Стјепана Михалића), но нема никакве сумње да таквих утјецаја има и у других наших писаца из тог раздобља. Хамсунова техника писања (карактеристично причање догађаја којих узроке читатељ упознаје касније), његова врло типична профињена иронија, подоста шкрта реченица, богатство и животност ликова (одувијек се подругивао Ибзеновим јунацима – идејама претвореним у људе), ликова снажних у својим хтијењима, но редовито трагичних губитника (какав је на крају био и сам!) па често невјероватна способност фабулирања (намећу се каткад догађај за догађајем да их је напросто тешко сабрати у реченице) и увјерљивост таква причања – све му је то створило бројно читатељство у Европи и свијету, а посебно је добро примљен у Њемачкој и славенским земљама (посебице у Русији, па СССР-у). У Француској и Енглеској није наишао на посебно занимање, што је такођер могло ђеловати не одређено Хамсуново подоста наивно политичко опређељење.

Први Хамсунови текстови појавили су се у нас још у прошлом стољећу, и то у периодици. Тако ће се 1897. у београдском „Српском завету“ појавити Хамсунов текст Париске скице, и то у три наставка, а у загребачкој „Младости“ текст из Хамсунове збирке Сиеста под насловом Једноставна муха средње величине у пријеводу једног од наших првих познаватеља скандинавских језика дра Фрање Бучара. Први критички текст о Хамсуну, односно кратак приказ његова књижевног рада, изаћи ће већ 1897. у загребачкој „Новој нади“ а критичко писање се настављало (с нешто опсежнијим пријератним радовима Луке Смодлаке, Франа Бубановића и Иве Kозарчанина) све до наших дана. Иако се о Хамсуну у нас послије рата писало релативно мало, ипак ту ваља споменути занимљиве прилоге Словенаца Владимира Kраља и Јанка Модера. Можда би ту вриједело навести и да је у пријератно доба највећи број Хамсунових текстова и текстова објављених о Хамсуну у периодици објављен у Србији, док је највећи број Хамсунових књига објављен у Хрватској, што на свој начин говори о занимању за Хамсуна у појединим дијеловима наше земље. Послије рата ситуација се знатно промијенила (текстове из периодике због њихова броја слободно можемо занемарити), тако да је највећи број књига изашао на подручју Србије и Словеније, а много мање у Хрватској. Но како је понајвећи број пријевода (укупно 42 књиге) изашао прије рата (26), то би нека ђела ваљало обновити, а дио до сада непреведених романа, као нпр. Последња радост, Бенони, Роса, Ђеца свог доба, Градић Сегелфосс, Последње поглавље и Али живот иде даље и по први пут објавити.

Напоменимо уз то да је и у нас Хамсун у вријеме рата искориштен у пропагандне сврхе па је поред корисних двају пријевода романа у Хрватској (Аугуст и Скитнице) објављено и шест текстова у Србији те тринаест у Хрватској међу којима се налазе и два пронацистичка Хамсунова чланка поновљена у више публикација.

Прва се послијератна Хамсунова књига појављује у нас 1958. (Глад/Викторија, Суботица-Београд), дакле само нешто касније него у Норвешкој, (1955), но у СССР-у (унаточ пријератној великој популарности) требало је чекати све до 1970, кад му у двије књиге излазе изабрана ђела. Бит ће да се издавање тих ђела припремало и раније јер у једном од својих писама кћерки Цецилие Хамсунова жена Марие (умрла 1968) спомиње како ће у СССР-у објавити Хамсунове романе, али „каква корист од тога кад ионако неће платити…“ (Наиме, послије свих пресуда и њихова извршења Хамсун и његова супруга као и обитељ Тореа и Арлида те болесна кћерка Еллинор живјели су у врло тешким материјалним приликама.)

Закључак

Иља Еренбург, разговарајући 1950. с познатим, данас већ покојним, норвешким писцем Јоханом Боргеном о Хамсуну и његову књижевном ђелу, слушао је Боргена како прича о „ратном“ Хамсуну и изненада га прекинуо упитавши: „Ма, забога, па зар већ нисте готови с том афером?!“ Тада Норвежани још нису били „готови с том афером“, а кад су били „готови“ (рецимо 1955. када се поново и без сустезања у Норвешкој тискају Хамсунове књиге), заправо и нису били. Остало је у тој „афери“ нечег дубоког, а да је под пепелом тињало још много жара, осјетило се и 1978, при појави Хансенове књиге Процес против Хамсуна.

А у нас? Проблем се успутно спомиње у предговорима Хамсунових књига, нешто исцпрније у словенским пријеводима Женске при водњаку, 1974. (у поговору Јанка Модера) и Потепухи, 1964. (у предговору Владимира Kраља који је, преведен на хрватски или српски, изашао у сарајевском „Изразу“ 1964) те у самосталном есеју Јанка Модера (Хамсунов проблем, „Нова обзорја“, 1962), а и својевремено актуелном тексту Иве Хергешића (Неспоразуми о Хамсуну, „Извор“, 1955).

Мислим да се том врло карактеристичном случају – а сличних, иако у другачијим околностима и скали вредновања, било је и у нас (нпр. Вида, Wиеснер, Дучић, Црњански и др.) – посветило премало пажње, вјеројатно и стога што је ово посљедње Хамсуново ђело остало необјављено. Овако нам оно пружа цјеловитији увид у Хамсуново стваралаштво, слику изврсног писца, али лошег политичара.

„И сутра је дан, а ја могу причекати. Вријеме је на мојој страни. Жив или мртав, то је тако свеједно. Могу ја причекати…“ – писао је Хамсун при крају својег живота видећи како се издавачи по свијету устежу при издавању његове књиге управо због његова става у вријеме рата. И дочекао је.

Послије утихе и опет се по свијету тискају његове књиге (у Норвешкој нпр. до 1978. 700.000 примјерака према 2.000.000 до почетка другог свјетског рата). Истина, сјенка је остала. Трајна. А нама преостаје да Хамсуна као умјетника и даље цијенимо, а као политичара процјењујемо по властитим назорима и савјести.

1986.

Аппендиx: Kнут Хамсун: По зараслим стазама (Готфрид Бен)

Та књига је драга и луцкаста као многе његове књиге, добродушна и истовремено цинична; ниједна његова реченица не може се узети сасвим озбиљно, а ни он сам их очигледно не узима озбиљно. Он мени личи на великог остарелог лава који из свог кавеза презриво гледа посетиоце зоолошког врта, а када међу њима нањуши неког адвоката или лекара, пљуне кроз решетке на ту страну.

„Пан“, „Мистерије“, „Глад“ дубоко су нас потресли и ишчупали нам из тела последње остатке поштовања према остварењима цивилизације. Романи средњег периода, његовог великог епског периода, „Град Сегелфос“, на пример, још јасније су показали његову супстанцу и методу: невероватно мноштво људских ликова, ваљда се мора рећи људских, али би се могло рећи и буба и паукова у људском лику – он их подигне за трен, обрне их, осмотри спреда и страга, затим их поново спусти, благо и бескрајно равнодушно, па пође даље. Kад га је Томас Ман у то време назвао „највећим живим писцем“, сви смо се без резерве сложили с њим.

Затим се догодило нешто политичко, шта тачно, не може се у Немачкој дознати из књига, ни из докумената, али сви ођеданпут мисле да је све у вези са тим човеком срамно и опасно и не желе више да чују за њега. Он уопште не уважава тешка политичка искушења кроз која смо прошли, не можемо допустити да нам узме то што је постало наш животни садржај; шта бисмо били без тога, не бисмо имали шта да покажемо, нити чиме да наставимо живот, изгубили бисмо значај који себи тако радо придајемо, сву трагичност у чијем светлу толико волимо да нас виде – не, даље с њим.
Такво држање је занимљиво, јер води до једног кључног проблема. Доводи пред велики расцеп који дели западни свет: с једне стране је уметност и све што уз њу иде; с друге, добри, топли, непрекидни породични живот, заштићен полисама осигурања, пензијама, „обезбеђена” старост, а све то гарантује и благо темперира нека врста општег термофора – држава. И то је, без сумње, неко становиште, сасвим легитимно, и може се заступати, али само ако се то чини доследно, то јест поштено и отворено. Но објављивати, с једне стране, да хоћемо уметност, али, с друге, хоћемо и да живимо у обиљу – јер само ко у обиљу живи, живи угодно² – није поштено и не може да важи на дуге стазе. Уметност је драгоценија од нечије безначајне судбине, а правити уметност је, антрополошки гледано, примарније и ближе стварању од приговора оних чији је живот изневерио њихова очекивања.

Хоћемо безопасну и углачану уметност – они то наравно не кажу тако банално, него се огрну плаштом митологије и кажу презриво: Пан. Али тај Пан ћути или узме свиралу и засвира нову песму – ни оком да трепне, а то их двоструко љути и утолико више. Онда се призива Kант, његов кенигсбершки сан и изненада, васпоставља се цео морални закон, без цезуре, без криза – али земљини упоредници, географија и мене културних кругова остављају у том правцу нека питања ипак отворена. Затим долази на ред „точак историје“; он би, наводно, имао да покреће уметност, а она мора да буде још и бесмртна, безвремена и колективна – какве детињарије! На крају долази: „Највише судије његове земље осудиле су га . . .“ Само што смо и те највише судије видели већ у превише нијанси. Једном речи: школски пример! Оно што политички човек не може уопште да схвати јесте усамљеност, аскеза, монаштво – уметност. Али када човечанство то не би имало, престало би да буде човечанство. А сасвим лепо може, часто је већ и бивало, без извесних цивилизацијских достигнућа као што су освета претворена у цензуру и лична мржња као критичко мерило.

__________

¹ Готфрид Бен и Томас Ман нису Јевреји него Немци. – Прим. прир.

² Алузија на познати иронични стих из Опере за три гроша Бертолда Брехта.

Извори: Kнут Хамсун, По зараслим стазама, Откровење, Београд, 2006. и Готрфид Бен, Двоструки живот, Светови, Нови Сад, 1991.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here