Velikani narodne muzike – Dragiša Nedović i Obren Pjevović

Podelite:

Najveći broj ljudi u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije misli da su pesme „Lepe li su, nano, Gružanke devojke“, „Obraše se vinogradi“, „Jutros mi je ruža procvetala“, „Tekla reka Lepenica“, „Stani, stani, Ibar vodo“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Ajd d’ idemo, Rado“, „Kome šumiš, oj Moravo“, kao i „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“, „Stade se cvijeće rosom kititi“, „Kad si bila, mala Mare“ – iz Srbije, Bosne, Dalmacije. One su, zaista, postale tako prihvaćene da su potpuno ponarodnjene. Ali, njihov izvor se ipak zna – bio je to srpski pesnik i pevač, kragujevački genije, Dragiša Nedović.

Pišući predgovor za muzičku dramu „Međuluško blago“, koju je stvarao sa svojim bratom, kompozitorom Svetomirom, Momčilo Nastasijević je tvrdio da ako čovek ne zna odakle je, pa krene u svet da traži svoj zavičaj, treba samo da osluškuje pesme krajeva kroz koje prolazi: na koju melodiju zadrhti, te je majke sin.  U mom životu, za to je bilo dokaza. Naime, devedesetih godina prošlog veka, kad sam se bavio problemom sekti u Srbiji, upoznao sam mladića koji je, nakon komunističkog vaspitanja koje je dobio  u kući, upao u opasnu totalitarnu sektu, „Deca Boga“, s kojom  je raskrstio u Italiji. Kad je pobegao, bez  sredstava za život, obreo se u Austriji, gde su mu pomagale dve religiozne porodice – jedna protestantska, druga rimokatolička, koje su redovno išle u svoje hramove na molitvu. Gledajući revnost Austrijanaca prema svojoj veri, i moj poznanik je poželeo da se moli Bogu – ali nije znao nijednu pravoslavnu molitvu, čak ni Očenaš, jer ga niko, nikad, nije molitvi učio. Vraćajući se u Srbiju, u kojoj će postati pravoslavni hrišćanin, ovaj mladić je, umesto molitve, svako veče pevao: „Oj, Moravo, moje selo ravno“… I bilo mu je lakše, i osećao je da ga maternja melodija vodi Bogu.

Muzika je veoma važna u ljudskom životu. Mitski pevač, Orfej, njome je krotio divlje zveri, pa čak i paklenog psa, Kerbera. Od stanja muzike u državi zavisi stanje same države, govorio je Konfučije. Zato se Nastasijević i pribojavao doba u kome bi maternja melodija mogla da iščezne, a muzika bi se celom  čovečanstvu nametala iz nekoliko emisionih vrela. Srbima se, na nesreću, u dobu titoističkog samozaborava, desilo mnogo toga što je doprinelo da  izgube dodir sa melodijskim iskonom. Pa ipak, i u najteža vremena bilo je ljudi koji su čuvali tajni plamen našeg muzičkog predanja, i koji su, u naše ime, otpevali dubinu srbske duše. Među njima su i junaci ove povesti: Dragiša Nedović i Obren Pjevović…

IZVORNE PESME? DA, ALI IZVOR IM SE ZNA!

Narodna poezija je, pre svega, anonimna (ne zna se autor, prenosila se s kolena na koleno). Ali, njeni autori, čija su imena uglavnom zaboravljena, bili su obdareni pojedinci, koji su, na osnovu prethodnog iskustva kolektivnog stvaralaštva, sazdavali nešto novo, što je ulazilo u opštu riznicu i trajno ostajalo zarad prenošenja budućima. Vuk Karadžić nam je to pokazao, pišući o svojim pevačima, poput Filipa Višnjića, Tešana Podrugovića, Starca Milije i drugih… Oni su stvarali u skladu sa deseteračkim predanjem, ali zasluga za značajne epske tvorevine  u konačnom uobličenju je, svakako, njihova: jer, „Banović Strahinja“ je pesma koja ima preko dvadeset verzija, i u svakoj od njih veliki junak kažnjava svoju nevernu ženu, a samo kod Starca Milije, u najlepšoj i najpoznatijoj verziji, on joj prašta… Dakle, jeste narodno, ali je i pesnikovo, podjednako…

Najveći broj ljudi u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije misli da su pesme „Lepe li su, nano, Gružanke devojke“, „Obraše se vinogradi“, „Jutros mi je ruža procvetala“, „Tekla reka Lepenica“, „Stani, stani, Ibar vodo“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Na Moravi vodenica stara“, „Ajd d’ idemo, Rado“, „Kosio sam seno dole kraj Morave“, „Tankosava“, „Kome šumiš, oj Moravo“, kao i „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“, „Iz Bosne se jedna pjesma čuje“, „Bosanske me pjesme zaniješe“, „Stade se cvijeće rosom kititi“, „Kad si bila, mala Mare“, „O, lipa ti neznanko“, itd. izvorne narodne pesme – iz Srbije, Bosne, Dalmacije. One su, zaista, postale tako prihvaćene da su potpuno ponarodnjene. Ali, njihov izvor se ipak zna – bio je to srpski pesnik i pevač, kragujevački genije, Dragiša Nedović.

DRAGIŠA NEDOVIĆ: SIROMAŠAN KAO SLAVUJ

dragisa-nedovic-kurir-stampano-1411770900-575185

Dragiša Nedović se rodio 1916. godine u Kragujevcu, od oca Andreje i majke Gine. Detinjstvo mu  je bilo teško i gladno, kao mnoga detinjstva u Srbiji, pa je on, još kao šesnaestogodišnjak, krenuo trbuhom za kruhom, sa polovnom gitarom u rukama i lepim glasom kao jedinim izvorom prihoda.

Obreo se u Bosni, gde nastaju sevdalinke za koje svi misle da su, kako rekosmo, narodne pesme, ponikle u anonimnosti kolektiva. Među njima se naročito ističe „U lijepom starom gradu Višegradu“, koja je nastala 1936. godine pod naslovom „Jutros rano slušam“. Posle rata, njome se proslavio Himzo Polovina, koji je, da bi je „pobošnjačio“, izbacio završne stihove ove autobiografske lirske povesti (dostojne naslednice Šantićeve „Emine“), o Nedovićevoj ljubavi prema višegradskoj muslimanskoj devojci, Kiki. Stihovi su glasili: „Ustaj, isprati me, moram da putujem,/ u Srbiju idem, svome rodnom gradu,/ za tobom ću, Kiko, večno da tugujem,/ zašto sam te samu ostavio mladu“. Posle Bosne, mladi i materijalno oskudni Nedović („Siromah sam, druže“ je pesma u kojoj on opisuje svoje jedino „bogatstvo“ − „skršenu gitaru“) prelazi u Dalmaciju, gde nastaju njegove „primorske“ pesme, među kojima se naročito ističu „Kad si bila, mala Mare“ i „O, lipa ti neznanko“. Ova potonja bila je prepev jednog događaja koji se zbio u predratnom Splitu – lepa Amerikanka, na jadranskom krstarenju, zagleda se u Splićanina i odvede ga sa sobom. Nedović tada ispeva: „O lipa ti neznanko/ iz kojeg si grada?/ A ča ćeš ti u Splitu?/ Ča tražiš tamo vraga?“ I doda, patriotski (čak lokalpatriotski): „Ovo je naše more,/ naši su momci iz Splita,/ a ne za lipu neznanku/ što belim svetom luta“… Danas bi Hrvati pre priznali zločine iz „Bljeska“ i „Oluje“ nego da to nisu narodne dalmatinske pesme. Godine 1962, Ivan Demetar, direktor hrvatskog Zavoda za zaštitu malih autorskih dela, pisao je beogradskom Zavodu za zaštitu autorskih prava malih izvođača, u ciničnom tonu, tražeći od Nedovića da dokaže da su pesme njegove. Nedović je to uradio, i dodao: „Kao Srbin živeo sam nekada tamo i komponovao mnogo hrvatskih, to jest dalmatinskih pesama, i to ću uvek biti u stanju da im dokažem“.

Po povratku u Srbiju, Nedović nastavlja s komponovanjem. Godine 1941, povedu ga na streljanje u Kragujevcu, ali neki Nemac (verovatno folksdojčer) ga prepozna, i, umesto da ga ubiju, pošalju ga da robuje u nemački grad Dormagen, odakle se, narušenog zdravlja, vraća u rodni grad, i ustanovljava da su mnoge njegove pesme uništene. Ipak, ne predaje se, nego rešava da još više radi. Sa drugovima osniva Udruženje kompozitora i pisaca pesama sa narodnim motivima. Godine 1950. razboli se od tuberkuloze, koja je u to vreme bila neizlečiva. Piše pesmu „Pluća su mi bolna“ (peva je potresno Nada Mamula), ali pesma biva zabranjena zbog izazivanja samoubilačkih sklonosti kod TBC bolesnika. Ipak, kad je penicilin pronađen, Nedović se izleči. Bio je oženjen, i otac dvoje dece – Aleksandra i Rade, kojoj je posvetio pesmu „Ajd d’ idemo, Rado“. Rada je bila pevački obdarena na oca. U međuvremenu, Nedović postepeno gubi vid, a njegove pesme, ne mareći za autorska prava, svi potkradaju.

Vlasti su ga, kao i Šumadiju koju je opevao, prezirale: običan KV radnik (Nedović je, pre rata, bio upisao gimnaziju, ali nije imao para da se školuje pa je završio mašinsku školu), a komponuje, rezonovali su „kulturnjaci“. Kad bi ga neko od „budžovana“ pitao: „Kako živiš, druže Nedoviću?“, odgovarao je: „Kako žive direktori, ja živim kao pas. Kako žive psi, ja živim kao direktor“. Svoju patnju nosio je otmeno i dostojanstveno. Poverio se samo hartiji, na kojoj stoji zapis jedne njegove pesme: „O mom životu malo kogod znade,/ da li sam sretno provodio vek./ Živeo sam, druže, u velikoj bedi,/ pesma mi je bila uteha i lek“. Umro je 1966. u rodnom gradu. Tek odnedavno, zahvaljujući naporima različitih ljudi (novinar Dragan Alempijević je 1999. objavio feljton o njemu u „Glasu javnosti“ ), saznalo se o njegovom radu i činjenici da je autor niza pesama za koje se misli da su narodne. Čak ni njegov sin Aleksandar, koji je imao svega dvanaest godina kad mu je otac umro, nije znao puno o njegovom stvaralaštvu, pa su mu se, posle feljtona u „Glasu“, mnogi javljali s novim svedočenjima. Od 2006. u Vrnjačkoj Banji organizuje se festival Dragiši Nedoviću u čast. Zna se da je slavuj mala ptica, siromašnog perja, ali čiji se glas ni sa čim ne može porediti, po lepoti i po slobodi i po raznolikosti izraza. Dragiša Nedović je bio srbski slavuj.

OBREN PJEVOVIĆ, ZATOČNIK ŠUMADIJE

Obren_Pjevovic

Obren Pjevović, pesnik, tekstopisac i kompozitor iz Mrčajevaca kod Čačka, rođen je 1919. godine u selu Donja Gorevnica, a u Mrčajevcima (čije se ime, zahvaljujući njemu, „pesmom pronelo“) živeo je od 1941. godine do smrti, 1995. Bio je poreklom od Pjevovića iz Prilika kod Ivanjice, iz muzikalne porodice, čiji je predak, Raja, prozvan Pjevo zbog pesme kojom je tešio kosače i radenike po Zlatiboru, još za „turskog vakta“ (subaša je uvek, za vreme radova koje mu je obavljala raja, tražio da im Pjevo peva, da ih „razgovori“).

Bogom obdaren, završivši osnovnu školu, Obren Pjevović je ostao na njivi i livadi, ali je pisao i pevao. Prepoznao ga je čuvar srbskih kulturnih ognjišta, Dragiša Vitošević, i uvrstio ga u svoju epohalnu  knjigu „Orfej među šljivama“, antologiju srbskih pesnika sa sela, objavljenu 1963. godine. Bilo je to doba kada je samo Gruža imala tridesetak seljaka – pesnika, ali i mnoštvo  dobrih naivnih likovnih umetnika, i kada se Srbstvo budilo iz posleratne kome dželatskog titoizma. Pjevović je, u to doba, stvarao… Iza njega ostadoše „Moravsko predvečerje“, „Duga li je Jelica planina“, „Oj, Moravo, tija reko“, „Kafu mi, draga, ispeci“, „Ej, da mi je“, „Šumadija“, “Mrčajevci“ itd. Njegove pesme su pevali Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović, Snežana Đurišić, Cune Gojković…

Kao kompozitora proslavila ga je „Devojka iz grada“, za koju je tekst napisao još jedan „Orfej među šljivama“, Dobrica Erić, a koju je otpevao Pjevovićev miljenik, Miroslav Ilić.

SEĆANJA MIŠULE PETROVIĆA

Mišula Petrović, osamdesetih godina prošlog veka osnivač prve privatne muzičke izdavačke kuće u Srbiji, „Zvukovi galaksije“, danas vlasnik regionalne TV Galaskija 32 u Čačku, godinama je pevao u čačanskoj folklornoj grupi „Bećari“, sa kojom je Obren Pjevović rado sarađivao i koju je zvao „Šumadijske delije“. Njegova sećanja na čika Obrena, kako ga zove, i danas su živa i sveža, kao da se sve juče dešavalo. O velikanu srbske narodne muzike priča rado, i poletno, naglašavajući da je on, kroz muziku, bio nacionalni radnik, u doba kad se sve srbsko gasilo i zatiralo, ili, kasnije, marginalizovalo i potcenjivalo. Da ga čujemo:

„Obren Pjevović je, pre svega, bio veliki Srbin. On se nadahnućem napajao iz Srbije, sa njenih polja i livada, sa reka i planina, sa lica njenih devojaka i mladića. Stalno je imao u vidu celinu srbske tradicije – od nošnji i običaja, do državotvorstva. Pisao je odličnu poeziju, i svojim pesmama je čuvao nacionalnu svest…

Evo vam jednog primera: u doba kada su Hadži Prodan i Tanasko Rajić bili skoro zaboravljeni, osim, što bi se reklo, prigodnih manifestacija, čika Obren je napisao pesmu sa ovakvim stihovima: ’Nedaleko više grada Čačka/ gde je bila ta buna goračka,/ Ivanjica i Jelica znaju/ šta skrivaju u svom zagrljaju.// Imaš momke kršne ko divove,/ sve potomke Hadži Prodanove,/ a devojke kao ruže maja,/ u nošnjama svoga rodnog kraja.// Kad se leto predaje jeseni,/ a trubač se Dragačevac ženi,/ a momci se i devojke ljube/ u čast prve dragačevske trube’… Pazite, sve je obuhvaćeno: i Goračićka buna, ona kad su seljaci u dragačevskog selu Goračićima ginuli, braneći, od obrenovićevske vlasti, opštinski pečat, pa Ivanjica i Jelica – ’klasična’, nepokorena Srbija, pa Hadži Prodan i njegovi potomci, mladići, devojačka lepota… I svemu je dodao Dragačevski sabor trubača, koji je šezdesetih godina prošlog veka i pokrenut kao srbska manifestacija, u crkvenoj porti u Guči, i koji komunisti, zbog trube i šajkače, uopšte nisu gledali sa simpatijama…

Jednom drugari i ja pevamo tu pesmu u čuvenoj čačanskoj kafani ’Kod Šora’, a meni prilazi milicioner i pita: ’Petroviću, o kakvoj to buni pevate, gde je bila buna?’ Ja probam da udarim na šalu: ’Ma, na Suvom bregu (deo Čačka, nap. V. D.), kod Aca kafedžije’. A milicioner će meni: ’Nemojte da pevate ni o kakvoj buni, jer ću morati da vas prijavim’. Mladim ljudima to danas može da izgleda sumanuto, ali u to vreme su ljudi dobijali po mesec dana zatvora za pevanje ’Oj, vojvodo Sinđeliću’…

Pričalo se da je čika Obren i čuvenu pesmu ’Progovori, sliko’ posvetio Draži. ’Progovori, sliko, da još jednom čujem dragi glas,/ Progovori, najmilija moja, u tvom glasu da pronađem spas’ trebalo je da se sluša kao ’Progovori, sliko, da još jednom čujem Dražin glas’. Njegovi su, za vreme rata, bili ’dražinovci’. I stvarno, jednom kad je Dobrivoje Topalović tu pesmu pevao u nekoj kafani u Topoli, upadne milicija, i strgne stolnjak s jednog stola, gde je grupa veselih Srba uživala – kad, ispod stolnjaka: Dražina  slika. A čika Obren je voleo Dražu. Tada su pretili Dobrivoju Topaloviću, svašta je moglo da bude…

Bila je 1984, i u Domu kulture u Čačku skupe se legende naše narodne muzike, Miroslav, Topalović, Marinko Rokvić – da pevaju čika Obrenove pesme. Povod – četrdesetogodišnjica njegovog stvaralaštva… RTS je sve snimao, ali posle su, navodno, izgubili snimke. Ostao je zvučni zapis, i čika Obren dođe kod mene, u ’Zvuke galaksije’, da ja to objavim… A za omot za kasetu slikao se u porti mrčajevačke crkve, u narodnoj nošnji i sa naočarima… Pita me: ’Mišula, na koga ti ja sad ličim?’ Ja kažem: ’Na Dražu’, a njemu milo.

Provocirao je komuniste. Bilo je to 1969, posle sletanja ’Apola’ na mesec. (Čika Obren se sprdao: ’Spavam jadna u drveni krevet, a moj Mile u Apolo devet’)… Te godine, novinar TV Beograda, Šćekić, dođe u Mrčajevce da snimi emisiju ’Ima li Boga u Mrčajevcima?’ Čuveni pop Mile, tast Miroslava Ilića, ispriča kako narod i dalje veruje u Boga i obavlja obrede, a  i komunisti krštavaju decu – noću… Na pitanje da li se i dalje slave Božić i Vaskrs, sveštenik (koji je kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći, pod ’zagonetnim okolnostima’), kaže, otprilike: ’Slave se… Naš seljak zavrće uši prasetu za ovu građansku Novu godinu, da se čuje da skiči, ali ga peče za Božić…’ U toj emisiji govorio je i čika Obren Pjevović, prilično jasno i glasno. Nisu ga voleli komunisti. Često su ga privodili na informativne razgovore.

Pa onda ona čuvena pesma koju peva Miroslav Ilić: ’Negde u Srbiji, na brdu Ljubiću,/ tamo gde je spomen Tanasku Rajiću/ što ga žarko sunce umilnije sija −/ dotle se prostire moja Šumadija’.I onda nabraja mesta šumadijska – samo to nabrajanje budi u čoveku rodoljublje… ’Svakom svoje selo umilnije sija – a selo je moje cela Šumadija’…

Kroz svoje pesme on je upozoravao šta se dešava sa Srbijom i Srbima. Uzmite samo onu ’Mrčajevci, moje rodno selo,/ tvoje ime pesmom se pronelo’. Obratite pažnju na stihove: ’Na obali pokraj reke naše,/ kolibe nam sve prazne ostaše,/ sve je manje skoro svakog dana/ kraj Morave vrednih baštovana.// Sve je manje vodenica, udavača, ljubljenica,/ pa se brinem, mila mati,/ ko će sa mnom još pevati’…

Jednom, kad je trebalo da budemo prateći vokali Srećku Jovoviću, pevaču iz Čačka, koji je u  u Domu sindikata u Beogradu trebalo da peva čika Obrenove pesme, a da to snima RTV Beograd, dođu ovi s televizije i traže od nas da skinemo šajkače… Obren im kaže, javno (to je valjda negde i izašlo): ’Ako gospoda koja su izlizala zadnjicu sedeći u Beogradu nalože nama, Srbima, da bez gaća idemo u Beograd, mi ćemo ići i bez gaća, a bez naše narodne nošnje nećemo. Pitaju me da li sam nacionalista… Ja više volim moje Mrčajevce od Čačka, a Čačak više od Šumadije, a Šumadiju više od Beograda, a Beograd više od Zagreba, a Zagreb više od Beča. Ako je to nacionalizam, ja sam nacionalista’.

A 1980. godine, u jeku poznog titoizma, TV Beograd reši da snimi šou-program u kome će Olivera Katarina, u narodnoj nošnji, uz našu pratnju, da izvede splet Obrenovih pesama. Tu je prvi put otpevana i ona pesma o Mrčajevcima. U emisiji je učestvovao i glumac Ljuba Tadić. Tri dana traje snimanje… I tu navale da nam poskidaju šajkače − Obren se nije dao, i Žiko Ilić, otac Miroslava Ilića, pa njih nisu ni dirali… E, ali, čika Obren se žestoko pobunio kad smo se pred njim pojavili sa, kako on reče, „ustaškim“ brčićima. Nalepili nam brkove, štucovane, za snimanje. Oštro kaže: ’Ove ustaške brkove neću da vidim na mojim Šumadincima!’ ’Pa, dobro, čika Obrene, kakvi sad ustaški brkovi?’ A on kaže: ’Zna se kakav je šumadijski brk: ravan i zakovrčen na kraju, ušiljen uvis, a ustaški brk je kao obrnuto latinično U (U) ispod nosa’. I oni su morali da ga poslušaju. Pazio je na svaki detalj: kad je u jednoj njegovoj pesmi Olivera pevala o devojci koja žanje, i nosi suknju ’čipkanicu’, čika Obren je ispravi i kaže da je to ’čipkarica’, pa onda objasni pojam. Nije dozvoljavao da se menja naglasak nijednoj reči. U kući je bio okačio na zid kao upozorenje: ’Moje pesme ne dajem deračima i beračima para, nego onima koji znaju da pevaju’. I ako mu tražiš pesmu, on te proveri, pa, ako ne znaš da pevaš – on neće da ti da.“

Mišula Petrović nastavlja o Pjevovićevoj ozbiljnosti u čuvanju našeg muzičkog predanja: „On je forsirao pevanje izvornih pevačkih grupa iz njegovog kraja – Mrčajevaca, Katrge… Uvežbao ih je u četvoroglasnom pojanju, sve po ’pe-esu’, kao kod Mokranjca: osnovni ton, terca, kvinta, oktava…Članovi njegovih muških grupa pevali su u crkvenim horovima…“

I opet se naš sagovornik vraća na početak svoje priče: „Obren Pjevović je bio veliki rodoljub. Godine 1987. on komponuje pesmu ’Otadžbino naša draga’, u kojoj pomene imena dvadeset osam srbskih junaka, sa refrenom ’Otadžbino, tebi hvala/ za viteze što si nama dala’. Pesmu je snimio samo sveštenički hor Žičke eparhije… U to vreme, čika Obrenu se učini da je i Slobodan Milošević jedan od tih junaka, pa kaže nama, kad smo sa Srećkom Jovovićem imali koncert u Kraljevu, da dodamo: ’I vidara naših dana,/ Milošević Slobodana’. Posle mesec dana, zove me i kaže: ’Mišula, nije ono nako, nemoj više to da pevate’. Kako li je znao, ne znam ni sam. Neka šumadijska intuicija, šta li…

Od svog rada je mogao da se obogati, da ’namlati’ para i para… Nije hteo. Kad se razboleo od tumora, nije imao od čega da se leči, pa su mu prijatelji slali pomoć. Kad sam mu ja poslao 1000 maraka, on uzme koliko mu je trebalo za lekove, a ostalo vrati…

Takav je bio Obren Pjevović – veliki Srbin i veliki čovek!…“

ŠUMADIJSTVO KAO SVEČOVEŠTVO

Šumadija je bila „klasična“ Srbija: u nju su dinarci, oštri i ljuti kao crnogorsko-hercegovački kamen s koga su stizali, ulazili kao u postelju, da se odmore od muka koje su preživeli, i kao u plodnu njivu, u kojoj je uvek imalo šta da se radi i od čega da se živi. Šumadija ih je pripitomljavala, ali u njima nije ubijala ustaničku budnost – samo joj je dodavala svest o opštem, „pijemontskom“, svesrbskom. Do juče plemenski autistični, Srbi sa dinarskih planina u Šumadiji postajali su državotvorni Srbijanci: nije nimalo čudno da je tu počelo 1804,a nastavilo se 1815; da smo, šumadijsko kolo igrajući, dočekali 1867, kad je knez Mihailo primio ključeve Beograda od turskih okupatora, i 1878, kad smo postali nezavisna država, i 1912, kad smo osvetili Kosovo, i 1918, kad smo se vratili sa Solunskog fronta, kao pobednici (čija elita, na nesreću, nije umela da pobedu sačuva, nego ju je utopila u „jutopiju“). Šumadija je, svojom lepotom, bila stub velikog hrama svetosavskog naroda i tvrđava za odbranu identiteta. Zato je Brozovi komunisti nisu voleli, i zato su je marginalizovali i rugali joj se, zovući njene solunce „solunašima“ i buncajući o „velikosrbskom hegemonizmu“.

Kakva je bila ta domaćinska, „apolonska“ Šumadija, tuđa svakom raspojasanom dionizmu (koji se, mutantski, pojavio iz „pastirskog roka“ i pretvorio u turbo-folk), danas melodijski znamo, između ostalog, iz pesama Dragiše Nedovića i Obrena Pjevovića. „Obraše se vinogradi dole kraj Topole/ došlo vreme da se uzme koji koga vole“… „Jesen dođe, ja se ne oženih/ često majka govorila meni:/ ’Sine Rade, devojaka dosta,/ ti mi, sine,neoženjen osta’…“ „Na Moravi vodenica stara,/ u njoj ima cura pomeljara“… „Devojke iz Gruže lepe su ko ruže/ One nose, nano, jelek i opanke/ Lepe li su, nano, Gružanke seljanke./ Kad frula zasvira i kolo zaigra/ u kolu je, nano, igrati milina“… „Noć silazi niz grane or’ove,/ svici pale sela i šorove/… / Oj, Moravo, pesmo preodavna,/ za čas tiha, za čas vodoplavna,/ svatove si mnoge prevozila,/ izvor-vodom bistrom napojila“… „Volesmo se ja i ona, ja i ona/ sirotica i siroma./ Sirotica nema dara, nema dara,/  ja siroma nemam para…/ Oj, Moravo, tija vodo – to ostaješ, a ja odo’“… „Ej, da mi je da jutarnja budem rosa,/ ti po rosi gaziš bosa“…

Zadrhtimo na te pesme, zatreperimo – te smo majke sinovi… Majke Šumadije, lepotice naše ustalasane, čedne i čarobne, koja, kao Milica iz lirske narodne pesme „Srpska devojka“, „nit’ je luda, nit’ odviše mudra/ niti vila da zbija oblake,/ već devojka, da gleda preda se“… Šumadijsko kolo, drevna igra u kojoj se saborno prepliće nogama i  kroči onako kako sunce nebom ide, kao i šumadijski slavski kolač, koji se okreće u slavu Božju onako kako sunce putuje, mladići – divovi, spremni da i da žive i da mru za zavičaj i otadžbinu, devojke – cvetovi, domaćini žuljevitih ruku u belim košuljama i njihove smerne kućanice, starci i starice očiju vlažnih od tužne mudrosti ovog sveta zagledanog u onaj: sve to, sluhom, čitamo iz stihova Nedovićevih i Pjevovićevih… Kad tome dodamo šumadijsko svečoveštvo, koje je Nedovića odvelo u Bosnu, da zapeva „Višegrade, grade, gde je moja draga?“ ili „Prođoh Bosnom kroz gradove,/ al ne nađoh srcu mira“, i u Dalmaciju, da izrazi  mediteranski duh lepršavosti pod suncem koje treperi i poziva u talase − dobijamo punu sliku o ovoj dvojici zatočnika zemlje Orašca i Oplenca, nežnoj kao pelud sa puceta grožđa i, kad zatreba, oštroj kao komanda „Za mnom, junaci!“

Dragiša Nedović i Obren Pjevović bili su šumadijski Orfeji, koji su krotili tamu i zverstvo u vremenima tamnim i ozverenim, u kojima su Srbi prisustvovali mnogim svojim porazima i propastima. Visoko noseći stegove zvučne lepote, oni su u sluhu svojih zemljaka, gde god se čuje lepi srbski jezik (makar ga, do apsurda, iskrivljavali i preimenovali oni koji bi da zaborave svoje poreklo), podizali utočišta i pribežišta, za odmor od strave svakodnevice i pogled u slavu Srbina, čoveka Božjeg, ratara i ratnika, koji je, u suštini, bio i ostao veliko dete, katkad nevaspitano i bučno, ali uvek naivno, spremno da zaplače nad tuđom mukom i da se žrtvuje za višnje. Kragujevački i mrčajevački slavuj, Dragiša i Obren, stegonoše antičkog umetničkog ideala (Dobro je Lepo je Istinito), s pravom očekuju da im se, kad ih se setimo, zapali sveća za pokoj duše. Zaslužni su to šumadijski – samim tim, i svesrbski − sinovi… A takvi se ne smeju zaboraviti.

 

Vladimir Dimitrijević

Izvor: geopolitika

Podelite:

1 COMMENT

  1. Hvala autoru što je otrgao zaboravu dvojicu velikana. Žao mi je što tek sad i u mojim poznim godinama saznajem istinu o autorima pesama koje sam uvek rado slušao i pevao, pitajući se ponekad zašto mi se sviđaju.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here