Dragi roditelji,
Vreo dan, isuvise nalik na leto za San Francisko. Najzad sam zavrsio rad i predao sam ga u petak, ali diplome se nece izdavati iz nekog razloga sve do septembra. Za sada, i dalje se bavim "kineskim" poslovima, pomazem svom bivsem profesoru Dji-ming Sienu pri prevodu jednog clanka (sa kineskog) o kineskoj filosofiji za jedan strucni casopis.
Licemerje akademskog sveta nigde se ne vidi bolje nego na ovom slucaju. On poznaje kinesku filosofiju verovatno bolje od bilo koga u zemlji, a ucio je i kod istinskih filosofa i mudraca u Kini; ali ne moze nigde da nadje posao zato sto nema diplomu nekog americkog koledza, kao i zato sto ne prica mnogo - recju, isuvise je posten. Istina je da sam izabrao naucnicki zivot, buduci da mi je Bog dao um kojim valja da mu sluzim, a akademski svet je mesto na kome bi um trebalo da se koristi. No posle osam ili devet godina znam vrlo dobro sta se desava na univerzitetima. Tek nekolicina "staromodnih" profesora cene umnost, a oni ce uskoro izumreti. Ostali se brinu samo da zarade novac, da obezbede dobar polozaj - dok um koriste kao igracku kojom izvode veste obmane za koje ih placaju, poput cirkuskih klovnova.
Ljubav prema istini je danas iscezla; umni ljudi moraju da prostituisu svoje darove da bi preziveli. Meni je, medjutim, to pretesko, gajim isuvise veliku ljubav prema istini. Univerzitet za mene predstavlja samo jedan od mnogih poslova; ali necu dozvoliti da me porobi. U akademskom svetu ja ne sluzim Bogu, vec jedino zaradjujem za zivot. Ako cu u ovome svetu sluziti Bogu i tako izbeci da mi zivot bude potpuni promasaj, moracu to da ucinim izvan akademskog sveta. Ustedeo sam nesto novca, obecali su mi i posao na kome bih mogao jos nesto zaraditi, tako da bi to trebalo, ako budem stedljiv, da bude dovoljno za godinu dana, ali cu ciniti ono sto mi savest nalaze - napisacu knjigu o duhovnom stanju danasnjeg coveka, o cemu, blagodacu Bozijom, ponesto i znam. Knjiga se verovatno nece prodavati, buduci da bi ljudi najradije zaboravili ono sto cu ja reci; oni vise vole da zaradjuju novac nego da proslavljaju Boga.
Istina je da je ovo zbunjeni narastaj. Jedino sto sa mnom nije u redu jeste da ja nisam zbunjen, isuvise dobro znam sta je ljudska duznost: da proslavlja Boga i Njegovog Sina, da se priprema za svet koji dolazi, a ne da se prilagodjava ovome svetu iskoriscavajuci bliznjeg, zaboravljajuci na Boga i Njegovo Carstvo.
Kada bi Hristos ponovo dosao u svet, da li znate sta bi Mu se dogodilo? Smestili bi Ga u dusevnu bolnicu i podvrgli Ga psihoterapiji, kao sto bi bio slucaj i sa Njegovim Svetiteljima. Svet bi ga raspeo i danas kao i pre dve hiljade godina, jer se svet nicemu nije naucio, osim jos odvratnijem obliku licemerja. I sta bi bilo kada bih, jednoga dana na nekom od mojih predavanja, rekao studentima da osim sluzenja Bogu sve ucenje ovoga sveta nema nikakvu vaznost, da je vazno jedino prihvatiti Bogocoveka Koji je umro za nase grehe, da se moramo pripremiti za buduci vek? Verovatno bi me ismejali, a univerzitetske vlasti bi me, ako saznaju za to, otpustile - jer je protivzakonito na nasim univerzitetima propovedati Istinu.
Kazemo da zivimo u hriscanskom drustvu, ali to nije tacno; zivimo u drustvu koje je vise neznabozacko, koje vise mrzi Hrista od onoga u kojem se On rodio. Nedavno je jedan katolicki svestenik imao hrabrosti da na UKLA (Univerzitet Kalifornije, Los Andjeles) kaze kako na tom univerzitetu vlada paganska atmosfera; i zvanicnici su ga prozvali "fanatikom" i "ludakom". No on je govorio istinu - ali ljudi mrze istinu i zbog toga bi rado raspeli Hrista kad bi se ponovo nasao medju njima.
Ja sam hriscanin i potrudicu se da budem posten u tome. Gospod nam je rekao da razdamo sav nas novac i da Ga sledimo. Ja sam veoma daleko od toga. Ali cu se potruditi da ne zaradjujem vise od onoga sto mi je potrebno za zivot; ako toliko mogu zaraditi radeci godinu ili dve na univerzitetu, u redu. No imam priliku da to ucinim, i ucinicu. Moj profesor (Budberg), buduci Rus (cini se da je ljubav prema Bogu kod Rusa vise usadjena nego kod drugih naroda), nije pokusao da me odvrati od zamisli da na godinu dana napustim akademski svet. On isuvise dobro zna da je ljubav prema Istini, ljubav prema Bogu nesravnjivo veca od ljubavi prema bezbednom zivotu, novcu, slavi.
Mogu jedino da sledim svoju savest; nemoguce mi je da lazem sebe. I znam da dobro postupam. Ako ono sto cinim u ocima sveta izgleda ludo, mogu samo da odgovorim recima Svetog Apostola Pavla: sva mudrost ovoga sveta je ludost pred Bogom. Ovo je nesto sto isuvise lako zaboravljamo.
No, moram da se vratim svom prevodu sa kineskog. Pozdrav Ajlini.
Voli vas, Judzin
***
Ovo pismo je bilo napisano kao odgovor Jeromonaha Serafima, na pitanje duhovnog rukovodjenja.
Dragi brate u Hristu,
Pozdravi u Gospodu nasem Isusu Hristu!
Hvala ti za pismo. Cenim ozbiljnost onoga sto si napisao, I ja cu ti odgovoriti sa istom ozbiljnoscu.
Moram ti pre svega reci da prema nasem znanju, danas nema “staraca” t.j. istinskih Bogonosnih staraca (u duhu Staraca Optine) koji bi mogli da te rukovode ne svojom sopstvenom mudroscu i razumevanjem Svetih Otaca, vec prosvetljenjem od strane Duha Svetoga. Ova vrsta rukovodjenja nije data nasem vremenu, a iskreno, u nasim slabostima, iskvarenostima i gresima, mi je ni ne zasluzujemo.
Nasim vremenima je dana smernija, smirenija vrsta duhovnog zivota, koji Sveti Ignjatije Brjancaninov u svojim odlicnim delima (da li ih imas?) naziva “zivot po savetu”, t.j. zivot prema zapovestima Bozijim, kako su dane preko Svetog Pisma i Svetih Otaca i potpomognuti onima koji su stariji i iskusniji. “Starci” mogu da daju zapovesti; ali “savetnik” daje savet, koji moras oprobati iskustvom.
Ne znamo nikoga posebno, ko bi mogao posebno da bude u stanju da te savetuje na engleskom jeziku. Ako je to zaista tebi potrebno, Gospod ce ti to poslati u Svoje vreme, prema tvojoj veri i potrebi i bez tvoje promisljene potrage za tim.
Posto si mi pisao, usudicu se da ti kazem rec ili dve uopstenog saveta, na osnovu onoga sto si mi napisao u tvojim pismima, kao proisteklo iz iskustva nase male monaske zajednice i naseg citanja Svetih Otaca.
1. Nauci prvo da budes u miru sa svojim duhovnim stanjem koje ti je dato, i potrudi se da izvuces najvise iz toga. Ako je tvoja situacija duhovno jalova, ne daj da te to obeshrabri, vec radi sve jace na onome sto ti sam mozes uciniti za tvoj duhovni zivot. Vec je vrlo bitno da imas pristup Tajnama i redovnim sluzbama Crkve. Pored ovga, trebao bi da imas redovne jutarnje i vecernje molitve sa porodicom, uz duhovno citanje, sve prema tvojoj snazi i mogucnostima prema tvojim okolnostima.
2. Medju duhovnim knjigama, posebno bi trebao da citas one knjige namenjene ljudima koji zive u svetu, ili koje daju osnovnu “azbuku” duhovnog zivota kao “Moj zivot u Hristu” Svetog Jovana Kronstatskog, “Nevidljivu Borbu” Svetog Nikodima Agiorita, Zitija Svetih uopsteno, i Episkopa Ignjatija Brjancaninova.
3. Da pomogne tvoj duhovni rast i da te podseti na duhovne istine, bilo bi dobro da vodis dnevnik, koji bi ukljucivao odlomke iz duhovnih knjiga za koje nadjes da su posebno vredne ili primenljive za tebe, i mozda sopstvene komentare nadahnute citanjem i razmisljanjem, zajedno sa kratkim primedbama o sopstvenim manama, koje bi trebao da popravis. Sveti Jovan Kronstatski nalazi ovo posebno vrednim sto se moze videti i u knjizi “Moj zivot u Hristu.”
4. Ne kritikuj ili osudjuj druge ljude, smatraj svakog za andjela, pravdaj njihove greske i slabosti, osudjujuci sebe kao najgoreg gresnika. Ovo je osnovni korak u svakoj vrsti duhovnog zivota.
Nudim ti ovo da ti pomogne, koliko toliko. Bilo bi mi drago da pokusam da ti odgovorim na bilo kakva posebna pitanja, koja bi mogao imati, narocito sto se tice ucenja Otaca, skoro svega cemu imamo pristup u izdanjima na Ruskom jeziku.
Moleci za tvoje molitve,
Sa ljubavlju u Hristu,
Monah Serafim
"Living Orthodoxy", Jan.-Feb. 1984
***
Zivot samoljubivosti i samodovoljnosti kojim zive vecina danasnjih "Hriscana", je toliko svuda-prozimajuci da vrlo delotvorno izoluje, od svakog razumevanja duhovnog zivota; i kada takvi ljudi zapocnu "duhovni zivot", to je samo jos jedan oblik samo-zadovoljenja. Ovo se moze vrlo jasno videti u potpuno laznim religioznim idealima, i "harizmatskog" pokreta i razlicitih oblika "Hriscanske meditacije"; sve one obecavaju (i daju vrlo brzo) iskustvo mira i zadovoljstva. Ali to uopste nije Hriscanski ideal, koji ako ikako moze biti opisan, onda kao svirepa borba i bitka.
Pravoslavni Hriscani! Drzite se cvrsto milosti koju posedujete; nikada nemojte dozvoliti da postane stvar navike; nikada je nemojte meriti ljudskim merilima, ili ocekivati da bude logicna ili razumljiva onima koji ne shvataju nista vise od onog sto je ljudsko... Neka se svi Istinski Pravoslavni Hriscani snaze za bitke ispred nas, nikada ne zaboravljajuci da je u Hristu pobeda vec nasa.
"Pravoslavlje i Religija Buducnosti“
St Herman of Alaska Brotherhood, Platina, CA, 1979.
***
Pravoslavni Hriscani poslednjih vremena, zaista duhovno spavaju i ocajno trebaju da se probude nekom trubom Duha, kao sto je Sveti Simeon (Novi Bogoslov). Oni koji su Pravoslavni rodjenjem i navikom, nisu ti koji ce naslediti Carstvo Bozije; moraju biti probudjeni za svesno ispunjavanje Hristovih zapovesti i svesno primanje Bozijeg Duha Svetog, kao sto je Sveti Simeon recito ucio.
Jer za Svetog Simeona, kao i za sve istinite Pravoslavne Hriscane, bogoslovlje je zivot; istinske “reci Bozije” koje govore srcu Hriscana, podizu ga iz lenjosti i nemara, nadahnjuju ga na borbu za Carstvo Bozije, koje se moze okusiti unapred cak i sada u zivotu blagodati koju salje Bog na njegove verne, kroz Njegov osvecujuci Duh Sveti.
Predgovor za “Adamov Greh I nase Iskupljenje”:
sedam beseda Svetog Simeona Novog Bogoslova;
St Herman of Alaska Brotherhood, Platina, CA, 1979.
***
Ne smemo varati sebe: zivot pustinjskih zitelja Egipatske Pustinje je daleko iznad naseg vremena nenadmasne duhovne praznine. U svakom dobu, monaski zivot je ogranicen vrstom zivota koji se vodi u svetu. U vreme kada je svakodnevni Pravoslavni zivot u Rusiji u isto vreme bio i izuzetno tezak i vrlo trezven, monastvo je moglo da cveta; ali u nase vreme kada je obicni zivot postao nenormalno “udoban” i kada je pogled na svet, cak i najboljih religioznih i intelektualnih vodja zastrasujuce frivolan, sta se moze vise ocekivati nego da ta mlaka “duhovnost uz udobnost”, sa snaznim porukama iz Sovjetske Rusije, kojima se cak sada prekoreva slobodni Zapad?
Svuda danas je bolest neverja usla duboko u umove, a pre svega u srca ljudi. Nase Pravoslavlje; cak i kada je spolja i dalje ispravno, ono je najsiromasnije, najnemocnije Hriscanstvo koje je ikada postojalo... A i dalje nas glas Egipatske Pustinje poziva - ne mozda, da odemo u pustinju, ali u najmanju ruku da ocuvamo miris pustinje u nasim srcima:da boravimo u umu i srcu sa ovim andjelima slicnim ljudima i zenama i imamo ih za najiskrenije prijatelje, razgovrajuci sa njima u molitvi; da budemo uvek daleko, po strani od priloga i strasti ovog zivota, cak i kada se koncentrisu oko neke organizacije ili vodje crkvene organizacije; da budemo pre svega gradjani Nebskog Jerusalima, Gradu na visinama, prema kome su svi nasi Hriscanski trudovi usmereni, a samo sporedno clanovi ovog nizeg sveta koji nestaje.
Epilog za Egipatsku Pustinju,
St Herman of Alaska Brotherhood, Platina, CA, 1975
***
Vreme kraja, iako izgleda da je blizu, mi ne znamo. Koliko god blizu, ipak je buducnost, a u sadasnjosti mi imamo samo istu, vekovima staru, borbu sa nevidljivim silama, sa svetom, sa sopstvenim strastima, ciji ce ishod odlucivati o nasoj vecnoj sudbini. Borimo se onda dok je jos dan, uz vreme i oruzje koje nam je Svemilostivi Bog darovao!
Istina je, mi smo daleko vise u potrebi da se vratimo istinskim izvorima pravog Pravoslavlja, nego sto je Blazeni Pajsije bio! A ipak, milost Bozija nas ne napusta, cak danas covek moze reci da postoji pokret istinskog Pravoslavlja, koji svesno odbija ravnodusnost, obnovljenstvo, potpuno odstupnistvo koje se propoveda od svetski poznatih Pravoslavnih "bogoslova"“ i "jerarha" i takodje gladan za nesto vise od "uobicajenog" Pravoslavlja koje je nemocno pred snaznim napadima sveta, koji se ogleda u unistenim dusama.
Mnogi mladi ljudi danas traze gurue, spremni su da sebe potcine bilo kom prikladnom kandidatu; ali tesko onima koji koriste klimu ovih vremena, da proglase sebe "Bogonosnim starcima" drevnog Predanja - oni samo varaju sebe i druge.
Nasa vremena, iznad svega pozivaju na smirene i tihe podvige, uz ljubav i naklonost za ostale borce na putu Pravoslavnog duhovnog zivota, i duboke resenosti da ne postanu obeshrabreni jer je atmosfera nepovoljna. Mi Hriscani, poslednjih vremena smo jos uvek pozvani da radimo postojano na sebi, da budemo poslusni duhovnim ocima i vlastima, da vodimo miran zivot, uz bar malo duhovne discipline i uz redovno citanje Pravoslavne duhovne literature, koja je zahvaljujuci Blazenom Pajsiju dosla do nas, da gledamo nase sopstvene grehe i mane i ne osudjujemo druge. Ako ovo radimo, cak i nas strasna vremena, mozemo da se nadamo "uz milost Boziju" spasenju nasih dusa.
Uvod za Blazenog Pajsija Velickovskog,
od shi-monaha Mitrofana;
St Herman of Alaska Brotherhood, Platina, CA, 1976
***
Fatalizam onih koji govore da covek mora biti rob “duha vremena”, je opovrgnut onima iskustvom Hriscana, koji su vredni tog imena, jer Hriscanski zivot ne vredi nitsa ukoliko on nije borba protiv duha svakog vremena, radi vecnosti.
Sloboda je coveku data da izabere izmedju Istinitog Boga i sebe, izmedju istinitog puta obozenja, gde je neko smiren i raspet u ovom zivotu, da bi bio vaskrsnut i uzvisen u Bogu i vecnosti, i lazni put samo-obozavanja, koji obecava uzdizanje u ovom zivotu, ali zavrsava u Bezdanu. Postoje samo dva izbora, na kraju, otvorena covekovoj slobodi; i na njima su zasnovana dva Carstva, Carstvo Bozije i Carstvo Coveka, koja se mogu razlikovati samo ocima vere u ovom zivotu, ali ko ja ce biti odvoje na u buducem zivotu, kao Nebesa i Pakao. Jasno je kom carstvu pripada savremena civilizacija; Stara zapovest “Ti ces” govori (Niceov) Zaratustra, postala je staromodna; nova zapovest je “Ja hocu”.
Ali u Hriscanskom zivotu, staro ja sa njegovim postojanim “Ja hocu”, mora biti odbaceno, i novo ja, sa sredistem u Hristu i Njegovoj volji, ce biti rodjeno.
Hriscanski kompromis u reci i misli, nemar u delima, otvorio je put pobrdi sila apsurda, Satane i Antihrista. Sadasnje doba apsurda je samo nagrada Hriscanima, koji su prestali da budu Hriscani.
Uzaludno je, ustavri je tacno apsurd, govoriti o reformi drustva, menjanju puta istorije, ulaska u doba iza apsurda, ako nemamo Hrista u nasim srcima; a ako Ga imamo u srcima, onda nista drugo nije vazno.
“Subhumanity: The Philosophy of the Absurd”
The Orthodox Word,
Platina, Sept.-Oct. 1982.
***
Znacaj Katakombne Crkve ne lezi u njenoj “ispravnosti”; lezi u ocuvanju istinskog duha Pravoslavlja, duha slobode u Hristu. Sergijanizam nije bio samo “pogresan” u izboru crkvene politike, bio je nesto mnogo gore: bio je izdaja Hrista, zasnovana na sporazumu sa duhom ovog sveta. To je neizbezno, kada se vodjenje Crkve upravlja zemaljskom logikom, a ne umom Hristovim.
Predgovor za "Ruske Katakombne Svetitelje"
Autora I.M. Andrejeva
***
Pravoslavni Hriscanin danasnjice je nadvladan, kada otvori “Knjigu Cuda”, Svetog Grigorija, i tamo pronadje ono za cim njegova dusa zudi, u ovom bezdusnom, mehanickom savremenom svetu; on nalazi isti onaj Hriscanski put spasenja, koji poznaje iz Pravoslavnih Sluzbi, Zitija Svetih, Otackih Dela, ali koji je tako odsutan danas, cak i medju najboljim od modernih “Hriscana”, da onda covek krene da se pita, da li on tu nije stvarno lud, da nije neka vrsta knjizevnog fosila istorije, jer jos nastavlja da veruje i oseca, kao sto je Crkva uvek verovala i osecala.
Jedno je da se prepozna intelektualna istina Pravoslavnog Hriscanstva; ali kako ce ga neko ziveti, kada je toliko u neskladu sa vremenom? A onda neko cita Svetog Grigorija i tamo nalazi da je sve od te Pravoslavne istine toliko duboko normalno, da su celokupna drustva jednom bila zasnovana na njemu, da su neverje i “obnovljeno” Hriscanstvo zapravo ti koji su duboko nenormalni, a ne Pravoslavno Hriscanstvo; da je to nasledje i prvorodstvo samog Zapada, koji ga je napustio tako davno, kada se odvojio od Jedne i Jedine Crkve Hristove , gubeci na taj nacin kljuc za “tajnu”, koja tako dugo zbunjuje savremenog naucnika “tajnu” istinskog Hriscanstva, kome se mora pristupiti sa zarkim verujucim srcem, a ne sa hladnom rezervisanoscu savremenog neverja, koje nije prirodno coveku, vec predstavlja jednu anomaliju istorije.
Predgovor za “Vita Patrum” Svetog Grigorija,
Platina 1988
***
Gledajuci u Pravoslavlje i njegove izglede u dobu pred nama, mozemo videti dve suprotstavljene strane. Pre svega, postoji duh svetovnosti koji je toliko prisutan u Pravoslavnim Crkvama danas, vodeci ka razvodnjavanju Pravoslavlja, gubljenju razlike izmedju Pravoslavlja i inoslavlja.
Ova svetovnost je proizvela Ekumenski pokret, koji vodi ka priblizavanju Unije sa Rimom i Zapadnih veroispovedanja - nesto sto se moze vrlo verovatno desiti u 80-im. Samo po sebi, to verovatno nece biti spektakularan dogadjaj: vecina Pravoslavnih je postalo toliko nesvesno svoje vere, tako nezainteresovano prema njoj, da ce oni samo pozdraviti mogucnost da prime tajne u rimokatolickoj ili anglikanskoj crkvi. Ovaj duh svetovnosti je ono sto je “u vazduhu” i izgleda prirodno danas; to je religiozni ekvivalent ateistickoj, bezboznoj atmosferi koja preovladava u svetu.
Sta bi trebao biti nas odgovor prema ovom svetovnom “ekumenskom” pokretu? Na srecu, nasi episkopi Ruske Zagranicne Crkve su nam dali zvucnu politiku da pratimo: mi ne ucestvujemo u Ekumenskom Pokretu: nas Mitropolit Filaret je upozorio ostale Pravoslavne Hriscane na katastrofalne rezultate njihovog ekumenskog kursa ako nastave; ali u isto vreme nasi episkopi su odbili da prekinu sve kontakte i opstenje sa Pravoslavnim Crkvama koje ucestvuju u Ekumenski Pokret, prepoznajuci da jos postoji tendencija koja jos nije dosla do zakljucenja (Unije sa Rimom) i (da bar u slucaju Moskovske Patrijarsije i ostalih Crkava iza Gvozdene Zavese) politicki pritisak na Crkvu, od strane svetovnih vlasti. Ali zbog ove politike, nase Crkve trpe napade, i sa leve strane (od ekumenista, koji nas optuzuju da smo “nemilostivi”, “iza vremena”, i slicno) i sa desne strane (od grupa iz Grcke, koje zahtevaju da prekinemo svaki kontakt sa svim Pravoslavnim Crkvama i proglasimo da su one bez blagodati.)
Zaista, ako neko pogleda u stanje Pravoslavne Crkve u Grckoj, mozemo videti da je Ekumenski Pokret proizveo reakciju koja je cesto bila prekomerna, ponekad je skoro isto stetan kao i bolest koju pokusavaju da izlece. Umerenije grupe Starokalendarskih grupa iz Grcke, imaju polozaj slican nasoj Ruskoj Zagranicnoj Crkvi; ali raskol za raskolom se desio, medju Starokalendarcima po pitanju “ispravnosti”.
Pre par godina, jedna od ovih grupa je prekinula opstenje sa nasom Ruskom Zagranicnom Crkvom, jer su nasi episkopi odbili da izjave da su sve ostale Pravoslavne Crkve bez blagodati; ova grupa da samo ona ima blagodat, da je samo ona Pravoslavna. Skoro je ova grupa, privukla neke obracenike iz nase Ruske Zagranicne Crkve; trebali bi da budemo svesni da je ovaj stav opasan za nase americke i evropske obracenike: sa nasim proracunatim, racionalistickim umovima je vrlo lako da mislimo da smo revnitelji i ispravni, dok u stvarnosti najvise povladjujemo nasoj strasti za samo-pravednoscu.
Jedan Starokalendarski episkop u Grckoj, nam je pisao da je neprocenjiva steta ucinjena Pravoslavnoj Crkvi u Grckoj onim sto on naziva “bolest ispravnosti”, kada ljudi navode kanone, Oce, tipike da bi dokazali da su oni “ispravni”, a da svi ostali grese. Ispravnost zaista moze postati “bolest”, kada se rukovodi bez ljubavi i razumevanja i svesnosti naseg sopstvenog nesavrsenog razumevanja. Takva vrsta “ispravnosti” samo dovodi do stalnih raskola; i na kraju samo pomaze Ekumenskom Pokretu, smanjivanjem svedoka zdravog Pravoslavlja.
Upadljivo medju Pravoslavnima danas - a sigurno ce biti sa nama i u 80-im - je duh svetovnosti, uz pomoc koga Pravoslavni gube svoj ukus, izrazen u Ekumenskom Pokretu, zajedno sa reagovanjima nasuprot, koja su cesto prekomerna, jer je isti duh svetovnosti prisutan u njima...
Bice nesumnjivo povecan broj Pravoslavnih obracenika u Americi i Evropi u dolazecoj deceniji; i mi moramo teziti da im nas misionarski rad pomogne da proizvede ne hladne, proracunate, “ispravne” strucnjake u slovu zakona, vec tople, ljubece, jednostavne Hriscane - bar onoliko koliko ce nadmeni Zapadni temperament to dopustiti.
Jednom je Otac Dimitrije Dudko bio pitan, koliko je religija u slobodnom svetu, bolja od religije u Rusiji, i on je odgovorio: Da oni su slobodni i imaju puno crkava, ali njihova je “duhovnost uz udobnost”. Mi u Rusiji imamo razlicit put, put patnje koji moze doneti pravi plod.
Treba da se prisetimo ove recenice, kada pogledamo u nase sopstveno nemocno Pravoslavlje u slobodnom svetu: da li se mi zadovoljavamo da imamo prelepe crkve i pevanje; da li se mi mozda razmecemo time da drzimo sve postove i kalendare crkve, da imamo “kvalitetne” ikone i horsko pevanje, da dajemo milostinju siromasima i mozda desetak Crkvi? Da li uzivamo u uzvisenim otackim delima i bogoslovskim okupljanjima, bez posedovanja Hristove jednostavnosti u srcima?
Onda je nasa duhovnost, zaista “duhovnost uz udobnost” i mi necemo imati duhovne plodove koji ce biti pokazani od onih bez svih ovih “udobnosti”, koji duboko pate i bore se za Hrista. U tom smislu, trebali bi da preuzmemo ton od stradajuce Crkve u Rusiji i da postavimo spoljasnje postovanje Crkve, na prikladno mesto.
Nasa najvaznija stvar je mozda, Hriscansko prosvetljenje nas samih i drugih. Moramo uci dublje u nasu veru - ne proucavanjem kanona Vaseljenskih Sabora i tipika (iako oni imaju svoje mesto), vec poznanjem kako Gospod deluje u nasim zivotima; citanjem zivota Bogougodnika Starog i Novog Zaveta (mi vrlo malo citamo Stari Zavet; vrlo je poucan); citanjem Zitija Svetih i dela Svetih Otaca o delatnom duhovnom zivotu; citanjem o patnjama Hriscana danas i u proteklim godinama. U svom ovom ucenju, nase oci moraju biti usmerene gore ka nebesima, cilju ka kome tezimo, a ne na probleme i nesrece dole na zemlji.
Nas Hriscanski zivot i ucenje mora biti takvo, da nam omoguci da poznajemo istinskog Hrista i da prepoznamo laznog Hrista (Antihrista) kada on dodje. Nisu teoretsko znanje ili “ispravnost”, ti koji ce nam dati to znanje. Vladimir Solovjev u svojoj prici o Antihristu, daje nam dragoceno shvatanje, kada primecuje da ce Antihrist izgraditi muzej svih mogucih Vizantijskih antikviteta za Pravoslavne, samo ako ga prihvate. Tako da takodje sama “ispravnost” u Pravoslavlju bez ljubeceg Hriscanskog srca, nece biti u stanju da se odupre Antihristu; covek ce ga prepoznati i stajace cvrsto protiv njega, pre svega uz pomoc srca, a ne glave. Moramo razviti u sebi ispravna Hriscanska osecanja i instinkte, i da odbacimo sva zaludjivanja sa “duhovnim udobnostima” Pravoslavnog nacina zivota, ili cemo biti - kao sto je jedan razboriti posmatrac sadasnjih obracenika primetio - Pravoslavni, ali ne Hriscani.
“Pravoslavni Hriscani u susretu 80-im”
Predavanje na Letnjem Hodocascu Svetog Hermana
Platina, CA, August 9, 1979.
***
Ali ako nihilista mutno i zamislja sta je to Pakao, on ga ne zna u njegovoj potpunosti, koju je u ovom zivotu i nemoguce iskusiti; cak i najekstremniji nihilisti, sluzeci demonima, pa cak i prizivajuci ih, ne poseduju neophodni duhovni vid, da bi ih videli onakve kakvi oni, zapravo, jesu. Satanski duh, duh Pakla, u ovom svetu uvek se krije pod maskom; njegove zamke postavljene su duz sirokog puta koji mnogima, cak, moze da se ucini i prijatnim ili, u krajnjoj liniji, uzbudjujucim; a onima koji slede njegov put, Satana nudi utesnu misao i nadu na - savrseno umiranje. Mada, bez obzira na Djavolovu utehu, ni jedan od njegovih sledbenika ne moze biti potpuno “srecan” u ovom zivotu, mada ce poslednjih dana (za koje su bede naseg veka nesto poput male predpremijere) biti “velikog jada, kakvog nije bilo od pocetka sveta do danasnjih dana”, ipak ce tek u buducem zivotu, sluge Satane spoznati svu gorcinu beznadezne patnje.
Hriscanin veruje u Pakao i boji se njegovog plamena, ne - zemaljskog plamena, kakvim ga predstavlja pametnjakovic-nevernik, nego plamena, beskonacno mnogo bolnijeg, zbog toga sto ce, kao i tela, u kojima ce ljudi vaskrsnuti Poslednjeg Dana, on biti duhovni, i nece imati kraja. Svet prigovara Hriscaninu zbog njegove vere u takvu neprijatnu stvarnost; ali, ne izopacenost, i ne “sadizam”, nego vera i iskustvo privode Hriscanina k tome. Samo onaj moze potpuno da poveruje u Pakao, koji potpuno veruje u Nebesa i zivot u Bogu, zbog toga sto samo onaj, koji barem malo ima predstavu o zivotu u Bogu, moze imati predstavu, sta ce znaciti Njegovo odsustvo.
“NIHILISM - The Root of the Revolution of the Modern Age”
***
U bogoslovskom poretku, prva istina je, naravno, Bog. Svemoguci i Sveprisutni Tvorac svega, koji se otkriva veri i u iskustvu vernika (ne protivrecan razumu onih koji ne negiraju veru), Bog je uzviseni cilj stvaranja, i Sam, za razliku od Svog dela, u Sebi Samom ima cilj; sve sto je stvoreno, postoji u odnosu i u zavisnosti od Njega, jedinog Koji ni od cega, osim od Sebe, ne zavisi; On je stvorio svet, da bi ovaj mogao da zivi nasladjujuci se Njime, i sve sto na svetu postoji, usmereno je ka tom cilju koji, ipak, covek ne mora da dostigne, ako zloupotrebi svoju slobodu.
Savremena svest ne moze da podnese takvog Boga. On je i previse prisan - previse “lican”, cak previse “ljudski” - i previse “apsolutan”, previse beskompromisan u onome sto zahteva od nas; On otkriva Sebe samo smirenoj veri - sto neizbezno otudjuje od Njega modernu gordu inteligenciju. Moderni covek jasno zahteva “novog boga”, boga, oblikovanog vise prema takvim danasnjim preokupacijama, kao sto su nauka i biznis; obezbediti takvog boga - to je, ustvari, bila jedna od vaznijih briga savremene misli. Ta namera jasno je izrazena vec kod Dekarta, svoje plodove daje u deizmu Prosvetiteljstva, i do kraja se razvija u nemackom idealizmu: novi bog nije Bice, nego ideja, koja se ne otkriva veri i poniznosti, nego je iskonstruisana gordim razumom, koji jos uvek oseca potrebu za “objasnjenjem”, iako je vec izgubio zelju za spasenjem. To je mrtvi bog filosofa, kojima je potreban samo “prauzrok”, da bi mogli da kompletiraju svoje sisteme, a takodje i “pozitivnih mislilaca” i drugih religioznih sofista koji izmisljaju boga samo zato sto im je on “potreban”, a racunaju da se njime koriste po sopstvenom nahodjenju. Svi su moderni bogovi - bili oni “deisticki”, “idealisticki”, “panteisticki” ili “imanentisticki” - jedna te ista mentalna kostrukcija koju su proizvele duse mrtve od gubitka vere u Istinitog Boga.
Ateisticki argumenti protiv takvog boga su isto onoliko neosporni, koliko su i irelevantni; taj bog je, ustvari, isto sto i nikakav bog. Neizainteresovan za coveka, bez vlasti da dejstvuje u ovom svetu (osim da inspirise ovozemaljski “optimizam”), taj bog je znatno slabiji od ljudi koji su ga izmislili. Na takvoj se osnovi, ne treba ni reci, nista sigurno ne moze izgraditi; upravo je to ozbiljan razlog zbog kojeg liberali, ispovedajuci veru u to bozanstvo, grade svoje poglede na svet na ociglednijoj, mada sumnjivo stabilnijoj osnovi: na Coveku. Nihilisticki ateizam je eksplicitna formulacija onoga sto je vec bilo, ne samo implicitno, nego i stvarno prisutno, mada u konfuznoj formi, u Liberalizmu.
Eticke posledice vere u takvog boga su potpuno istovetne sa onim koje stvara ateizam; njihova unutrasnja istorodnost, pak, sakrivena je od spoljnjeg pogleda oblakom od metafora. U Hriscanskom Poretku, sve delatnosti u ovom zivotu sagledavaju se i prosudjuju u svetlu zivota u buducem svetu, zivota iza smrti koji nece imati kraja. Nevernik ne moze ni da zamisli, sta znaci taj zivot za verujuceg Hriscanina; za vecinu savremenih ljudi buduci zivot, kao i Bog, postao je puka ideja, i njih kosta istog bola i truda i da poricu i da potvrdjuju njegovo postojanje. Za verujuceg Hriscanina buduci zivot je radost nedostizna, radost koja prevazilazi onu koju je upoznao u ovom zivotu, koja mu se kroz priopstenje Bogu daruje - u molitvi, Liturgiji, priopstenju Svetim Hristovim Tajnama; zato sto ce tada Bog biti sve u svemu, i nece biti nikakvog otpadanja od te radosti, ona ce samo beskonacno da raste. Stvarni vernik ima utehu predosecanja vecnog zivota.
Vernik u modernog boga, nemajuci takvog predosecanja i zbog toga nemajuci pojma o Hriscanskoj radosti, ne moze verovati u buduci zivot na isti nacin; i zaista, ako do kraja bude posten prema samom sebi, morace da prizna da on u njega ne moze verovati uopste.
“NIHILISM - The Root of the Revolution of the Modern Age”
***
Ne smemo se vestacki izolovati iz stvarnosti danasnjeg sveta; pre moramo da iskoristimo najbolje stvari koje svet moze da nam ponudi, jer sve dobro u svetu - ako smo samo dovoljno mudri da to vidimo - usmerava ka Bogu, i to moramo iskoristiti. Isuvise mnogo ljudi ogranicava Pravoslavlje na Sluzbe u Crkvi, molitveno pravilo i povremeno citanje duhovnih knjiga. Istinsko Pravoslavlje medjutim, zahteva posvecivanje koje obuhvata svaki deo naseg zivota. Neko je Pravoslavan sve vreme, svakog dana, u svakoj situacji u zivotu - ili uopste nije Pravoslavan. Iz ovog razloga moramo razvijati Pravoslavan pogled na svet i ziveti ga.
“Living an Orthodox World-View,”
Predavanje na St. Herman Summer Pilgrimage, Platina, CA,
Orthodox America, Aug.-Sept. 1982.
***
- Ne veruj svome umu previse; razmisljanje mora biti precisceno patnjom, ili nece izdrzati u ovim surovim vremenima.
- Naravno, neko uvek moze postupiti "pogresno", cak i uz cistu savest! Ali to cak i nije fatalna greska, dokle god neciji um i srce ostaju otvoreni, i covek drzi navaznije stvari na prvom mestu.
- Koliko nase Americko Pravoslavlje treba vise srca, a ne toliko uma! Ne znam niti jedan odgovor za to, sem vise molitve i osnovnog obrazovanja u osnovama Pravoslavlja.
- Pravoslavni Hriscani okruzeni i vec plivajuci u moru humanistickoj - svetskoj filozofiji i delovanju, moraju raditi sve sto god je moguce da stvore sopstvena ostrva, u tom moru, drugog sveta, Bogousmerene misli i dela.
- Iznad svega, neka svi mi rastemo u duhovnom razumevanju, ne “racionalnom” razumevanju - za koje se ja bojim da je stalna nevolja, svih nas jadnih obracenika!
- ... dve strane navode kanone sve vreme, a ono sto je potrebno je ljubav i razumevanje - a ovakva izjava, ja to shvatam, moze se cuti direktno sa usana nekih ekumenista, sto samo pokazuje koliko je tezak put istinskog Pravoslavlja postao danas.
- Boze cuvaj! Sta se desava sa danasnjim ljudima? Kako je covek odvucen sa puta sluzenja Bogu, u sve vrste nesloga, ljubomora i pokusaja osvete.
- Kliko puno nade ima za one koji ne veruju sebi previse i nisu prekriticni za druge ljude! A kako malo nade ima za one, cije je usmerenje suprotno!
- ... psiholoske patnje zitelja u poslednjim vremenima, izjednacice se sa fizickim patnjama Mucenika. Ali da bi se suocili sa ovim patnjama, moramo ziveti u drugacijem svetu.
- Razmisljam... starija generacija je sada skoro nestala, i zelim da oplakujem mlade sveznalice, koji propustaju sustinu. Ali razumevanje dolazi samo kroz stvarnu patnju, a koliko njih je to u stanju?
- Moramo pre biti otvoreni, nego zatvoreni u pogledu Moskovske Patrijarsije. Celo pitanje ekumenizma i odstupnistva, ne moze biti stavljeno jednostavno na kanonsko-dogmatsko-zvanicnom nivou, vec pre svega mora biti gledano duhovno!
- Ocigledno je da je “revnost, ali ne po razumu”, postala stvar odredjene zabrinutosti (Mitropolitu Filaretu) i za mnoge od nasih episkopa, i bojim se da resenje za to, ako ga uopste bude, nece biti lako... Mislim da je kvalitet koji je potreban odredjena duboka smirenost uma, koja omogucuje coveku da prihvati i druge nacine gledanja na stvari, naglasavanja drugih, jednako Pravoslavnih sa sopstvenim.
- Pokusaj da zapamtis da je celokupan stvarni Hriscanski posao - upravo sada i ovde, izmedju mene, Boga i mog bliznjeg.
Da li imas svesku u koju ces zapisivati izreke Svetih Otaca u toku svog citanja? Da li uvek uz sebe imas knjigu Svetih Otaca koju citas, i kojoj se mozes okrenuti u trenutku sumornosti? Pocni sada - to je kljucno!
- Sada covek ne moze biti polovican Hriscanin, vec je ili potpun, ili uopste nije Hriscanin.
Pisma Oca Serafima
Nikodemos Orthodox Publication Society
http://www.otacserafimrouz.dzaba.com/fa ... links.html
Серафимових текстова има и на
сајту манастира Лепавина
http://www.manastir-lepavina.htnet.hr
Пријавите се
Региструј се
FAQ
Претрага
