Vidovdan.org

А Н Т И П Р А З Н И Ц И - (нова година...)

Живимо у веку револуција и контрареволуција, живимо у веку идеологија и антиидеологија, живимо у веку културе и антикултуре, живимо у веку религије и антирелигије. Шта је преостало човечанству осим експанзије варварства, прилепљености скотској срећи, секташтва, равнодушности за другог, лудила самоуништења? Појава која карактерише наше време и дубину његове отуђености јесте укидање празника Божијих и њихова замена људским празницима, паганског или културног карактера. Реч је о појави која показује саможивост и аутономност данашњег човека, која изражава трагедију његове неосвештаности и духовног сиромаштва, досаду и неторжественост савременог живота.
Престанком празновања празника Божијих на земљи човек празник претвара у забаву, у неукусни хлеб којим се храни "човек потрошачког друштва". Тако је стигао чак до магијских обреда и служења сатани. Постаје објекат деструктивних утицаја који доводе до мучних последица, до заробљености и смрти.
Савремени човек ужива, а не торжествује, одушевљава се, а не радује се. Вештачко изобиље празничних програма који доносе засићеност и досаду, уобичајено понављање и бол од празнине, заменили су човеково лично учествовање у торжеству.
Једно је сасвим јасно: човек не може да живи без празника и празновања празника, јер празновање празника припада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било у историји ниједне људске заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике.
Човек празнује ово или оно, и у њему наставља да живи та стална потреба за празником, а то није само потреба за пуким одмором. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њима изражава смисао и циљ свога живота.


"Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си...".

Оно што празнујеш - то си, тиме живиш и причешћујеш се. А празници су или празници светлости или анти антипразници таме - васкрсење или смрт.
Мисија Цркве јесте да пружи дар празника, љубави, радости, богатство торжествовања живота и животност празника, које је Бог утиснуо са стварањем, обновио са спасењем и које се продужава у Литургији. Црква треба ради човека да „у радости празника покаже васкрсење саборног живота, велико дело слободе.
Празновање је увек радост због неке духовне истине, због неке тајанствене стварности коју у буци и бригама овога живота губимо из вида и која, стога, остаје скривена од наших очију, а која се у празновању празника - о чуда! - открива и радошћу преиспуњава нашу душу.
Дакле, вера је, пре свега, прелазак управо у нешто друго и другачије, нешто што преиспуњава читаво срце човеково и читав живот човеков неочекиваном празничном радошћу.
Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лицем у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике? „тада славимо" тријумфалне моменте једне лажне религије која "верује у Маркса и Енгелса", религију која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1. мај, "међународни празник рада", који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србин је био "Шпанац", припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово, Санџак, Војводину и тако редом; 8. март, "међународни дан жена", уствари - комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи Србији у којој химна није "Боже правде", него "Хеј Словени", у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих народа и народности". И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби ... Уосталом, ко пита Србе?

Ај синови људски, увек старе речи!
Од прастарих жеља ко да вас излечи?
Промените причу, нек се нова чује:
Шта Година Нова од нас очекује?
Нек питање ваше небом одјекује:
Шта у Новој од нас Господ очекује?
Кад је ново лето будите и ви нови,
молите се Творцу да вам дух обнови.


КАЛЕНДАРСКА НОВА ГОДИНА

У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
- Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: "Срећни Новогодишњи и Божићни празници!" и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе „србску нову годину", што је по свему судећи јединствени пример у свету - две нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година - вероватно би за њу било заинтересованих;
- Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика, а бадњак код нас, симболизују Богомладенца Христа, јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;
- Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста који остаје на свом месту да расте у висину и ширину;
- Када се слави католичка-међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови „ослободиоци" који су донели нове законе и нове празнике;
- У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време,

искрено ће моћи да се веселе само они који су предходних година били; посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних организација финансираних од стране запада.
- У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.
- У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати - шта су то дочекивали;
- У најлуђој ноћи ретко ко је свестан да ли се слави одлазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.
- После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив "најлуђа ноћ" треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.
Рећи ћемо и то: "Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се - то је ствар оних који слушају, читају", како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање: Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића? Људи на тај дан журе и јуре "припремајући" се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно "свесни" да у темељу њиховог "празновања" Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није - како вели О. Александар - било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је "човек увек на губитку". А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за "мрвама среће", ноћ разочарења и самообмане после које се људи буде само још очајнији и огорченији?
Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, вишедневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима... једном речју сав тај заслепљујући "лајт-шоу" савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима само још више појачава чамотињу и самоћу.


ДЕДА МРАЗ И БОЖИЋ БАТА


Ових дана у оквиру прослављања грађанске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је као и увек делио Деда мраз, а нико се ни не пита како се он појавио међу нама.
Давање поклона деци и на европском Истоку и на Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио "Пустите децу да прилазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божје". Деца су, због своје чедне поверљивости, непрестаног живљења у радосној садашњости, лаког праштања увреда постала узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у царство Небеско. Хришћанско васпитање младих и на Западу и на Истоку подразумевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на запад, уочи Божића настао обичај да се деци под јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси велики светац - Николај Чудотворац, представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под јелком налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике - Материце и Оце, претходно, она су имала своју недељу - Детињце. И мајке и очеви су се деци „одрешили" као и деца њима, неким макар најскромнијим знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, као и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, који је и дао заповест: "Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи". Па добро, откуд новогодишњи поклони и Деда мраз?
На Западу се Деда мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николаја - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компапије типа „Кока-коле", стварале комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда мраз уведен у Совјетском Савезу, управо продором комунизма, опет као замена за Светог Николаја и божићне дарове деци. Одатле је на несрећу стигао и међу нас Србе.
Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби стали да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и бадњака. Поред божићне трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. положајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате; мушког детета у Србском народном оделу које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу...
Али, откуд божићни бата? Срби који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: „Божић, Божић бата, носи киту злата, да позлати врата". Овде „бата" није именица, него презент глагола „батати", што значи „ступати, корачати". То јест, Божић корача, долази да би нам донео радост. У ревности да се што пре уништи и заборави оно што је хвала Богу обновљено велики допринос даје и тзв. удружење Србски деда мраз Радиша и Божић бака Радава. Несрећни аутор наведених ликова надахнут (сигурно не од Светог Духа), потиче из шумадијских Мрчајеваца, а у својој екипи има укључене људе из света филма, као и појединих приватних телевизија. Ово удружење је (опрости им Боже јер не знају шта раде) својим досадашњим радом толико оскрнавило наше лепе Православне обичаје. Њихов наступ и деловање зачињено је са великом дозом кривоверја, безверја, многобоштва и паганизма свих врста без обзира што се код нас представљају и декларшу сасвим другачије.

1. и 2. МАЈ - ДАНИ ВЕШТИЦА


Од Средњег века, Европљани једну ноћ у току године називају Валпургијском.Према предању (описао ју је и Гете у свом "Фаусту"), у одређени час сва нечиста сила света се скупља у Немачкој на гори Брокен. Стижу на својеврсну смотру - на свој "дан солидарности"; да би се у стројевом поретку поклонили сатани. Валпургијска ноћ пада 1. маја.
Године 1889. сумњиве личности широм Европе састале су се у Паризу. Ту су одржале конгрес друге интернационале.Тада су решили да установе да се сваке године празнује пролећни празник рада; и да буде у спомен чешких радника, палих у обрачуну са полицијом. Тако су државне власти увеле да се ноћ вештица слави као државни празник "дан рада".
Оснивач споља материјалистичког учења Карл Маркс био је лични пријатељ енглеског физичара и спиритисте (призивача злих духова) - Виљема Крукса, под чијим утицајем на спиритистичким сеансама настаје омиљени припев комунистичких песама "до последње капи крви","корак напред два корака назад",а то је уједно и црно магијски ритуални "корак сатане".Окултни корени комунизма су дубљи но што можете и замислити. То показују и милионске жртве палих под терором комунизма. Тај дух се и данас провлачи кроз разне видове живота.

Већина приврженика "новог светског поретка" привидно игнорише и Бога и сатану, јер је основна замка ђавола да нас увери да он не постоји. Најважније је да човек изгуби душу и падне под његову паклену власт. Да заборави Бога и не разликује светлост од таме.
Тако ви, скупљајући се овог дана, па и незнајући да се тада из целог света скупљају нечисте силе, несвесно приносите жртву ђаволу (поклањате му се) а одричете се Бога


ЦИЉЕВИ, ОБМАНЕ И НАЧИН НАСТАНКА РИМОКАТОЛИЧКОГ - ГРЕГОРИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА

Свако ко се трудио да објективно схвати суштину календарске реформе папе Гргура XIII не може да се начуди постојаности мита о фамозном научном преимућству грегоријанског календара, у односу на наш православни, тј. Јулијански календар. Овај мит, који је постао већ неоспориви клише, почива, ипак, на вештој псеудонаучној папској пропаганди и прилично незналачкој предрасуди њених добровољних и невољних депутата.
Пажњу завређује и чињеница да су многи истакнути савременици папе Гргура XIII и међу њима таквих знаменитих научиика какви су хронолог Ј. Скалигер, математичар Целзије, астроном Јосиф Витаније и Местлин (учитељ великих учењака Кеплера и Галилеја), негативно одговорили на пројекат реформе календара у припреми. Пројекат реформе оценили су као бесмислен и многи универзитети Европе, међу њима и онај у Бечу, као и Сорбона.
Са своје стране, творци грегоријанског календара и међу њима моћни језуита - математичар Кристофор Кловиј - удаљили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе онога доба, који су на овај или онај начин изразили своју несагласност са новотаријом која се припремала. Таква политика Рима имала је за последицу то да се око иницијатора реформе календара окупили људи са крајње површним сазнањима. Познато је да је у своје време и велики Коперник одбио да учествује у припреми реформе календара, започете још 1514. године на Латеранском сабору.
Организована друштвено-политичка сила папства успела је да наметне свој календар практично свим земљама света, али то још не говори о његовој непогрешивости и пожељности. "Није у сили Бог него у истини", рекао је благовернима Александар Невски.
Јулијанског црквеног календара поред Србске Православне Цркве чврсто се држи Руска Православна Црква (Московска и Загранична), манастири Свете Горе Атонске, мајка свих цркава - Јерусалимска Патријаршија, Грузијска и сви ревнитељи светоотачких завета, који упркос многим притисцима одбијају да прихвате нови календар.
Јулијански календар, који има унутарњу цикличност, садржану у самој његовој природи, за разлику од грегоријанског, - „вечно" је важећи. Православна Црква, чувајући вековима освештани јулијански календар, наложен јој од Светих отаца, показала се неподвластивом за пролазне лажи псеудонаучног новотарења. Није случајно што се њено време налази у хармонији са космичким законима природног времена и биолошким календаром. Осим тога јулијански календар, који је више од 1500. година опредељивао ритам живота народа Европе, делимично је забележен и у генетским структурама човечанства.
Што се тиче разногласја и различитих мњења поводом јулијанског календара, чини нам се да је аргумент по преимућству - силазак благодатног огња на Гроб Господњи, чудо је које се пред многим хиљадама окупљених поклоника збива управо на Велику Суботу по јулијанском календару.
Брате Србине размишљај о прочитаном,
да кад размислиш кренеш путем Светог Саве и осталих Светих Срба.

* Не продавајмо Веру за вечеру. *




МОЛИТВА ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ

Оче наш, једини истинити Боже и старатељу наш, ево ми, скитљива деца Твоја, опет се враћамо и обраћамо Теби. Опрости нам све што учинисмо без Твоје воље и прими молбе наше, јер и ако лутасмо, Тебе не заборависмо нити другог Бога тражисмо. Видећи да нема живота без Тебе, и да нема радости ни задовољства нигде, осим у топлом Твом родитељском окриљу, ми са стидом због својих преступа, али и са тврдом надом да ћеш нас помиловати, по Твојој љубави, падамо скрушеним срцем пред Твоју доброту и красоту и вапијемо: Боже милостив буди нама грешнима! Благодаримо Ти на.свему и молимо Те, буди наш старатељ и саветник, Јеванђелском науком Сина Твог, Господа нашега Исуса Христа и Божанском мудрошћу Духа Твога Светога.
Дај Господе Твога разума, да оне, које смо дужни, увек саветујемо правилно, а од оних, од којих тражимо, увек добијамо праве и корисне савете. Умудри нас смирености и спремности на послушност. Помози нам, о Творче наш, да остало време живота свога проживимо тихо, мирно и Теби угодно. Нарочито нас не остави у задњем часу живота нашега, већ нас прими и присаједини у велику обитељ Царства Твога. Призивајући у посредовање и помоћ највеће угоднике Твоје, Грсподе, поново Те молимо, помилуј и избави нас од гордости, осуђивања, лењости, празнословља и свих порока. Спаси народ Твој од глади, земљотреса, поплава, пожара, ратова и свих беда и невоља, молитвама Пресвете Мајке Богородице, силом Часнога Животворног Крста, заступништвом Светих небеских бестелесних сила, славног пророка и Претече Јована, Светих Апостола, Богоносних Отаца наших, Светог вел. мученика Димитрија Мироточивог, Светог (помени име своје Славе), Преподобног оца нашег Серафима Саровског, Светог Симеона Мироточивог, Светитеља: Саве, Арсенија, Максима, Петра Цетињског, Николаја Жичког, Равноапостолних Ћирила и Методија и Свих Светих Твојих. Амин !
Молитвама Богородице, Спасе спаси нас.


Х Р И С Т О С В А С К Р С Е
Р А Д О С Т И М О Ј А !

С благословом - ј.м.Серафим

Добар прилог.

Што рече Ратко '' Алија, нисам ти ја Кукањац, ја не пуцкетам пушчицама''