|
А Н Т И П Р А З Н И Ц И - (нова година...)
Живимо у веку револуција и контрареволуција, живимо у веку идеологија и антиидеологија, живимо у веку културе и антикултуре, живимо у веку религије и антирелигије. Шта је преостало човечанству осим експанзије варварства, прилепљености скотској срећи, секташтва, равнодушности за другог, лудила самоуништења? Појава која карактерише наше време и дубину његове отуђености јесте укидање празника Божијих и њихова замена људским празницима, паганског или културног карактера. Реч је о појави која показује саможивост и аутономност данашњег човека, која изражава трагедију његове неосвештаности и духовног сиромаштва, досаду и неторжественост савременог живота.
Престанком празновања празника Божијих на земљи човек празник претвара у забаву, у неукусни хлеб којим се храни "човек потрошачког друштва". Тако је стигао чак до магијских обреда и служења сатани. Постаје објекат деструктивних утицаја који доводе до мучних последица, до заробљености и смрти.
Савремени човек ужива, а не торжествује, одушевљава се, а не радује се. Вештачко изобиље празничних програма који доносе засићеност и досаду, уобичајено понављање и бол од празнине, заменили су човеково лично учествовање у торжеству.
Једно је сасвим јасно: човек не може да живи без празника и празновања празника, јер празновање празника припада оној најдубљој и првобитној основи људскога живота и културе. Није било у историји ниједне људске заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике.
Човек празнује ово или оно, и у њему наставља да живи та стална потреба за празником, а то није само потреба за пуким одмором. Зато човек у празник и празновање улаже своје целокупно схватање живота и њима изражава смисао и циљ свога живота.
"Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си...".
Оно што празнујеш - то си, тиме живиш и причешћујеш се. А празници су или празници светлости или анти антипразници таме - васкрсење или смрт.
Мисија Цркве јесте да пружи дар празника, љубави, радости, богатство торжествовања живота и животност празника, које је Бог утиснуо са стварањем, обновио са спасењем и које се продужава у Литургији. Црква треба ради човека да „у радости празника покаже васкрсење саборног живота, велико дело слободе.
Празновање је увек радост због неке духовне истине, због неке тајанствене стварности коју у буци и бригама овога живота губимо из вида и која, стога, остаје скривена од наших очију, а која се у празновању празника - о чуда! - открива и радошћу преиспуњава нашу душу.
Дакле, вера је, пре свега, прелазак управо у нешто друго и другачије, нешто што преиспуњава читаво срце човеково и читав живот човеков неочекиваном празничном радошћу.
Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лицем у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике? „тада славимо" тријумфалне моменте једне лажне религије која "верује у Маркса и Енгелса", религију која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1. мај, "међународни празник рада", који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србин је био "Шпанац", припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово, Санџак, Војводину и тако редом; 8. март, "међународни дан жена", уствари - комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи Србији у којој химна није "Боже правде", него "Хеј Словени", у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих народа и народности". И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби ... Уосталом, ко пита Србе?
Ај синови људски, увек старе речи!
Од прастарих жеља ко да вас излечи?
Промените причу, нек се нова чује:
Шта Година Нова од нас очекује?
Нек питање ваше небом одјекује:
Шта у Новој од нас Господ очекује?
Кад је ново лето будите и ви нови,
молите се Творцу да вам дух обнови.
КАЛЕНДАРСКА НОВА ГОДИНА
У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
- Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: "Срећни Новогодишњи и Божићни празници!" и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе „србску нову годину", што је по свему судећи јединствени пример у свету - две нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година - вероватно би за њу било заинтересованих;
- Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика, а бадњак код нас, симболизују Богомладенца Христа, јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;
- Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста који остаје на свом месту да расте у висину и ширину;
- Када се слави католичка-међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови „ослободиоци" који су донели нове законе и нове празнике;
- У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време,
|