Vidovdan.org

Вук Стефановић Караџић
»Срби сви и свуда»
Ковчежић за историју, језик и обичаје
Срба сва три закона
(Беч, 1849)


Ово је писано још 1836. године да се штампа пред Црном Гором и Боком Которском, као што ће се видјети на много мјеста, па кад се досад онако не наштампа, ево га сад само овако.

Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много "српскијех" села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме[1]).

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али бог зна чијим именом. Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи sciocco), али данас и они сами реку нпр.: "ја сам Шокац," "ја сам Шокица," као и Буњевац, Буњевка. Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову. Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона[2]).

Ја ћу огледати еда ли би се могли наћи узроци, зашто је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати овака мрзост, да народ и на име своје омрзне.

Дубровчани, а може бити и друге гдјекоје приморске српске општине које су се саме управљале, још од старине бојали су се српскијех краљева из Херцеговине, да их не би покорили и слободу им одузели: зато су им често и данак плаћали, а и обрану против њих у другијех владалаца тражили. Ко се кога боји, он на њега и мрзи. У народу се нашему још мисли да се сви ратови воде само око закона; али у историји има доста примјера да су у овакијем догађајима државе једнога народа и закона бивале највећи непријатељи између себе (нпр. Спарта и Атина). Кад се цркве раздијеле и постане главна брига и посао ко ће с киме остати, Срби се нађу у сриједи између Рима и Цариграда. Главни дио народа, који је ближе или наручније Цариграду, остане с Грцима, а приморци се прилијепе Римљанима. Готово се друкчије није ни могло чинити него овако; а још кад узмемо да су приморци не само на јачу и силнију браћу своју преко брда мрзили него и да су, као приморци и сусједи талијански, могли имати узрока и поносити се од ње (особито Дубровчани), и да онда људи, оставивши наскоро свој стари закон, у хришћанскоме још овако нијесу били утврђени као данас, може се рећи да су они ово вријеме једва дочекали да се од њих сасвијем одвоје, и тако да би то што је могуће више учинили, не само мало-помало приме и латинска слова него и само народно име оставе њима. Код онијех турскога закона још је лакше наћи узрок. Арнаутски је народ и према српскоме мали, а као брдски народ могао је свагда бити у већој слободи и једнакости између себе, а уз то још не имајући свога писма ни књига на своме језику, ни хришћански се закон никад међу њима није био укоријенио; тако је ласно могло бити да њихови потурченици остану без икакве разлике од остале браће своје, и да сви више гледају на свој језик и на обичаје, него на закон, за који и данашњи дан слабо мари иједан од њих. У Босни је морало бити све друкчије. Срби су с помоћу књига, попова и калуђера, цркава и манастира били и онда много побожнији од Арнаута, а по свој прилици имали су и више господе која се доста разликовала од простога народа. Из историје знамо и видимо да су се у Босни изнајприје истурчила највише господа, од које су гдјекоји и до данас стара презимена своја сачували, као нпр. Кулини, Видајићи, Љубовићи, Бранковићи, Тодоровићи, Филиповићи итд. Кад су се господа прије разликовала од свога простога народа, с којим су у једну цркву ишла и из једне се чаше причешћивала, шта је природније него да се сад, примивши и закон не само сасвијем друкчији од њиховога него и на другоме језику и с другијем писмом, постарају још већма разликовати се. Тако они дојакошње своје име Срби, које је са законом хришћанскијем и с пређашњијем животом њиховијем врло скопчано било, не само одбаце него им жао будне и раја њихова да се њиме дичи, и назову је власима. Као што су ови потурченици прије у хришћанскоме закону били побожни, тако исто постану и у турскоме, и данас може бити да у цијеломе закону Мухамедову нема побожнијих људи од Бошњака: то показује и данашња њихова непокорност Султан-Махмуту и мрзост на њ и на његове нове уредбе и премјене.

Овако ја, отприлике, мислим да су римски и турски Срби изгубили своје народно име. Али било то како му драго, сад је мрзост ова попустила. Сви паметни људи и од грчкијех и од римскијех Срба признају да су један народ и труде се да би мрзост због закона или сасвијем искоријенили или барем умалили што се више може, само је онима римскога закона још тешко Србима назвати се, али ће се по свој прилици и томе мало-помало навикнути; јер ако неће да су Срби, они немају никаквога народнога имена[3]). Да реку да су једни Славонци, други Далматинци, трећи Дубровчани, то су све имена од мјеста у којима живе и не показују никаквога народа. Да реку да су Славени, то су и Руси и Пољаци и Чеси и сви остали славенски народи. Да реку да су Хрвати, ја бих рекао да ово име по правди припада најприје само чакавцима, који су по свој прилици остаци Порфирогенитовијех Хрвата и којијех се језик мало разликује од српскога, али је опет ближи српскоме него и једноме славенском нарјечју[4]); а по том данашњијем Хрватима у загрепској, вараждинској и крижевачкој вармеђи, којијех се домовина прозвала Хрватском послије мухачкога боја, који је био године 1526. (а донде се звала горња Славонија), и којијех је језик као пријелаз из крањскога у српски; али не знам како би се тијем именом могла назвати она браћа наша закона римскога која живе нпр. у Банату, или у Бачкој, или у Сријему и Славонији, или у Босни и Херцеговини, или у Дубровнику, и говоре онакијем истијем језиком као и Срби[5]). Ако би ко рекао да се и од њих гдјекоји могу назвати Хрвати по томе што на онијем мјестима гдје је у славенскоме језику к говори и, нпр. дите, вира, симе итд.; али како ће Дубровчани, Конављани, Пераштани, Доброћани и остали који ни те разлике немају? А осим тога, кад би ова разлика у говору могла бити довољан узрок да се они који говоре дите, вира, симе не могу звати Срби, како би се онда чакавци (који говоре дите, вира, симе) и кекавци (који говоре дете, вера, семе) и мало прије поменути штокавци (који говоре дијете, вјера, сјеме) сви заједно могли звати Хрвати? Да реку да су Илири, Илирци, тол И је мртво и тамно име, које данас не значи ништа; јер сад сви знатнији историци доказују да стари Илири нијесу били Славени, и тако би се они тијем именом само зато називали што живе у земљи која се негда звала Илирик, по чему би се и остали сви народи који у староме Илирику данас живе (нпр. Бугари, Арнаути, Цинцари итд.) исто тако звати могли. Ја не знам како је у аустријске канцеларије прије сто и неколико година ушло ово име Illyrier, illyrisch али се види да оно показује само Србе закона грчкога, који живе у Маџарској. Особити спомен и похвалу овдје заслужују Маџари: они зову Рац (од Rascianus од Рашке из Расије) свакога онога који српскијем језиком говори, а ако дознаду да је такови римскога закона, и ако би хтјели то да покажу, онда веле да је папишта Рац.

Од онијех пак турскога закона не може се још ни искати да мисле што о овоме сродству; али како се међу њима школе подигну, макар и на турскоме језику, и они ће одмах дознати и признати да нијесу Турци него Срби.

Ко посла овога не разумије, могао би рећи да је и име Срби од данашње Србије, као нпр. Славонац од Славоније, Херцеговац од Херцеговине, Црногорац од Црне Горе итд.; али који штогод од славенске историје управо познаје онај мора знати да су Срби с тијем именом у наше земље дошли, и земља се од њих тако прозвала. Гдје је данашње Србије јужни крај (Косово и Метохија) ондје је старе била сриједа, а крајеви су јој допирали од Дунава до Архипелага, и од Адријатичкога мора до у Маћедонију. И ја мислим да је ово име Србија постало у новија времена, пошто је српско царство пропало; јер не знам би ли се гдје могло наћи да се који од нашијех краљева или царева звао краљ или цар од Србије, него Србљем. Добровски и Шафарик доказали су да су се Срби негда звали сви славенски народи, и да је име Срби старије него и Славени или Словени.

Срби су по стању политичкоме још различнији него по закону. У Црној Гори сачували су своју слободу до данашњега дана, као што ћемо послије видјети; у Царству Аустријскоме једни су граничари и војници без престанка, те чувају границу од Царства Турскога; једни уживају сасвијем права маџарска, а једни се (као у Далмацији) управљају по начину аустријскоме. У Царству Турскоме живе опет на различне начине: у двије трећине данашње Србије (од Дрине до Тимока, и од Дунава до близу Новога Пазара) у наше вријеме отели су се с помоћу Руса од Турака, те између себе сами суде и управљају, а Султану плаћају осјеком (око педесет хиљада дуката на годину); у осталој Србији, у Босни, Херцеговини и Зети, сви су раја турска, само што они око Црне Горе живе мало слободније него други, као што ће се послије видјети, а они у Босни горе него игдје, јер их највише немају ни кућа својијех, већ живе по турскијем кућама као закупници.

Ово сам ја све напоменуо највише зато да би и мени и читатељима лакше било кад се стане говорити о Црној Гори; тога ради ћу се опет повратити да речем још неколико ријечи о закону с друге стране.

Српска је црква још од старине била под патријаром цариградскијем. У првој половини XIV вијека српски цар Стефан Силни (Душан) постави свога митрополита патријаром српскијем. Грци се на то врло расрде, али послије дуге срдње и (по обичају ондашњега времена) анатема признаду српскога патријара, којега столица остане у Пећи, а влада над Грчком црквом у свему староме Илирику. Кад Турци обладају српскијем царством и народом, патријара и они оставе у пређашњој власти, тако да се и под њима звао и потписивао:

и све је ове земље обилазио и по њима владике и митрополите постављао, а њега (као што се приповиједа) постављали су митрополити, који су у патријаршији као синод састављали. Године 1690. патријар Чарнојевић, Арсеније Ш на позивање ћесара Леополда I побуни народ српски против Турака и преведе у Маџарску 37,000 фамилија; а године 1737. патријар Арсеније IV на позивање ћесара Карла VI подигне опет народ да бјежи под аустријску владу, али Турци некако опазе зарана, и бог зна колико хиљада народа погубе, а он само с малином једва утече. Турци се по правди на то врло расрде, а Грци у Цариграду то једва дочекају и године 1765. закупе српску патријаршију (као што свједочи Рајић у књ. XI. гл. XIV, §. 17, за 40 кеса карагроша[6]). Утом је мјесто Арсенија IV за патријара у Пећи био постављен Василије Бркић, који кад чује да је његова патријаршија закупљена, и да је њему одређено негдје заточеније, он побјегне у Црну Гору, а оданде 15 октомврија 1779. године са рускијем кнезом Ј. Б. Долгорукијем навезе се у Грбљу на море и отиде пут Русије[7]). И тако Срби изгубе и ово свештеничко господство, које је послије царске круне најважније било; и од тога времена стану се из Цариграда слати владике и митрополити по свој турској Европи.

Језгра овога народа готово су све сами сељаци и тежаци.

Од онијех закона турскога врло мало има сељака, него су највише варошани, међу којима има и тежака. Иза овијех у њих иду занатлије и трговци, потом аге и спахије, па онда бегови; тако међу њима има "виша класа" народа, али једно зато што се њихова виша класа од простоте не разликује никаквом науком или особитијем знањем, него само богатством и госпоством, а друго што њихов и најпростији сељак и тежак, само ако има откуда, може носити хаљине и оружје, јахати коња, начинити себи кућу и живљети као и највећи ага или бег, и с помоћу јунаштва и разума, особито рјечитости, постати највећи господин; зато њихова виша класа готово нигдје није сасвијем одвојена од простоте.

У Дубровнику за времена Републике прва господа која су управљала земљом и народом била су властела; не само што су се они и правима и госпоством врло разликовали од свега њима подручнога народа, него су и међу варошанима били пучани (као die Burger), који су се разликовали од мањијех варошана и од сељака и тежака. Налик на дубровачку властелу било је у стара времена господе наше закона римскога и у Котору, а и у другијем гдје којијем приморскијем градовима; али је мало-помало то све ишчиљело још прије него у Дубровнику, и сад су мјесто њих само царски чиновници и гдјекоји поталијањеник.

И данашњи Хрвати (у вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој) имају своју господу, која се од народа простога, а и од варошана који нијесу племићи, врло разликује.

Али у онијех који су грчкога закона, и који се управо Срби зову, језгра је само сељак и тежак.

У Црној Гори нити има града ни вароши, и зато се не може ни мислити да има какијех другијех људи осим сељака и тежака. Међу првијем старјешинама нпр. сердарима, војводама, кнезовима, којима старјешинства ова остају од оца сину, као и међу осталијем главарима и кућићима много их више има који не знаду читати него који знаду, и ниједан се од њих ни одијелом ни живљењем нити икакијем особитијем правом не разликује од осталијех Црногораца, а њихова браћа и синови чувају овце као што се пјева и приповиједа да их је чувао тројанскога краља син Парис и Душанов нећак Милош Војиновић. И сами свештеници њихови не разликују се од осталога народа никаком другом науком нити знањем (као ни одијелом ни живљењем) осим што знаду којекако читати и што записати. Западни сусједи црногорски по селима су као и Црногорци, а и варошани њихови слабо се чим другим од њих разликују осим одијела, кућа и бољега и љепшег живљења, и од њих се нимало не поносе. Оваки су отприлике Срби и у Далмацији.

У Херцеговини и у Босни отприлике је тако као и у Црној Гори. Оно мало варошана и грађана сједе међу Турцима, друкчије се од народа носе и живе, и с њим се не мијешају ни у какијем народнијем пословима; зато се међу народ готово и не броје.

У Србији је до нашега времена било као што рекох да је у Босни и у Херцеговини. Сад се тек вароши почињу насељавати и варошани као народ умножавати; али су сељаци, једно зато што су они највише данашњу слободу земљи придобили, а друго што их је највише и што највише плаћају и у сваком догађају највише учинити могу, у земљи најпретежнији.

Само у Царству Аустријскоме, особито у Маџарској, Срби имају вишу класу или своју господу, која се разликује не само од сељака и од тежака него и између себе. Највећа су им господа владике, које су се досад по законима маџарскима слабо бојале и цара. Послије владика су спахије и племићи, који су по законима маџарскима од осталога народа далеко, штоно се у нас рекне, као небо од земље. Међу грађанима и варошанима имају ,,пургри" (die Burger), који се не само од сељака и тежака него и од осталијех грађана и варошана разликују као што су се разликовали дубровачки пучани. Између племића су и овијех грађана доктори, адвокати, свештеници, учитељи и сеоскијех општина писари (натароши).

Виша класа у народу ваљало би свој језик љепше и чистије да говори, да је од народа ученија, мудрија, уљуднија, складнија и родољубивија (јер она племенита и чиста или права љубав к народу, по којој човјек воли народ и његову корист и славу него себе и свој живот, и од које су Грци и Римљани оставили примјере, не рађа се с човјеком, него се добива кроз науку и одгојење); али у наше је више класе то све наопако. Истина да су многи од господе наше учили и знаду неке науке којијех народ прости не зна; али су то они понајвише учили као каке занате, који су многима разуму и срцу учинили више штете него користи; у осталоме пак они су се поред Нијемаца и Маџара понијели и као потуђили од свога народа и од његовијех обичаја; поред туђијех језика на којима науке слушају, којима послове службене раде и у друштвима се разговарају, заборавили су српски и мислити, и њихов народни језик, којега силу и сладост и богаство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан, зато су га искварили и једнако га кваре. Што су пак они који великијех школа и наука нијесу учили с господом заједно пали у оваке гријехе против народа својега, узрок ће бити што су се повели по господи, и разум свој као давши господи под закуп више гледају ко што ради и говори него шта и како ради и говори.

Нашијем официрима по граници лакше се може опростити што су за народ свој слабо марили, јер су они царске слуге, који су данас овдје а сјутра бог зна гдје, а уз то још опажали су да им кашто смета напретку што су Срби; зато су гдјекоји вичући на своју подручну браћу гледали да се удворе Нијемцима, те је тога ради бивало да су људи наши у мјесту своме вољели официра макар од кога другог народа него Србина.

Ја не велим да су сви од наше господе и варошана оваки, него признајем да их има и онакијех који мисле као што треба, али тако мало да се према онима другима слабо смију и показати. Ово се слободно може рећи: што је који богатији и од народа по госпоству своме различнији, онај је и у осталоме свему од народа даље; тако су од свију овијех мајстори и трговци (особито мањи) најближе к народу и највише маре за њега и за његову корист и славу. Зачудо је што и они од господе наше који су народ љубили и жељели му добро чинити понајвише нијесу знали како ће, него су радили против своје жеље и намјерења! Ја мислим да овоме није други узрок него што им наука није прицијепљена на здрави народни разум, него су овај науком забунили и оставили га, а праве науке нијесу присвојили. Зато се умотворинама народа нашега сва учена Европа чуди и диви, и њих ради народ наш слави и хвали, а умотворине су нашијех ученијех људи понајвише такове да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што према себи нема ученијех људи. Па још поред свега овога наша виша класа мисли и говори да је она према европскијем народима управо као што треба, а народ прости да је заостао и да не ваља и да га је она богзна каком мудрошћу надвисила! Тако нпр. Лукијан Мушицки у "Гласу народолюбца" године 1819. каже:

"Свкть хвали вышу классу нашег' рода,
Ал на просту баца срамъ."

На ово сам му ја још онда писао[8]): "Ово је по нашој мисли управо наопако речено (и истинито). Проста класа народа нашега (тј. она класа која у данашње вријеме народ саставља) не уступа ниједноме од 5 или 6 себи оближњијех народа ни у разуму ни у поштењу, нити и у каквој другој добродјетељи; а вышша класса онакова је као што се отхрањује и у каквом стању живи. Ако простој не чини срамоте, части сувише не чини нигдје."

Да је народ наш барем од педесет година амо унапредак имао према себи људи за управу по данашњему времену, он би већ давно био сам свој, и тај му је недостатак и данас највећа сметња и несрећа, која је за нас с тијем већа што је у уређеној и готовој кући лакше управљати него је изнова начинити и уредити.
1.

По свједочанству грчкога цара и списатеља К. Порфирогенита (који је умро 959. године у 54. години својега живота) Хрвати су се у наше крајеве доселили однекуда иза карпатскијех гора у првој половини седмога вијека (кад и Срби у Маћедонију и Илирик). Дошавши амо они су се раздијелили надвоје, па се једни намјестили у данашњој Хрватској граници и у турској Хрватској и у Далмацији, а други остали у Панонији између Драве и Саве. Границе овијех првијех (далматинскијех) Хрвата назначују се: поред мора к југу ријека Цетина, к Херцеговини Имоски, а к Босни Лијевно, ријека Врбас и град Јајце, а столице њиховијех владалаца биле су Биоград код Задра и Бихаћ више Трогира; за Панонске пак зна се да им је столица била у Сиску, али границе области њихове теже је назначити него онијех првијех.

У Далмацији на сухој земљи (осим самога приморја и острва), гдје је било срце Хрвата, данас нема никакога народа који би се по језику разликовао од Срба, али на острвима и у приморскијем мјестима, из којијех су се људи слабо мијешали с онима са сухе земље (као нпр. у Трогиру и у Омишу), говори се језиком мало друкчијим од српскога, и ја мислим да су ови приморци и острвљани остаци или потомци старијех Хрвата. Ја ћу се овдје потрудити укратко да назначим главне садашње разлике њиховога језика од српскога.

1) Мјесто што или шта они говоре ча, према словачкоме чо (по чему их наши онуда зову чакавцима), а по варошима ца (према чешкоме и пољскоме цо).

2) На крају ријечи изговарају л мјесто о, нпр.: котал, рекал, молил итд.

3) Мјесто ђ и љ говоре ј, нпр.: преја, меја, постеја, земја, скупје итд.

4) На много мјеста гдје је у нас ћ (од г) они говоре тј, нпр.: братја, прутје итд. По томе се и у Босни може чути братја, као што има и у првој књизи народнијех пјесама у пјесми 510, а по свој прилици овамо иде и оно што сам ја у Хрватској слушао од нашијех људи нетјак мјесто нећак, а по некијем мјестима и тја мјесто ћа.

5) Гдје год ми ш изговарамо шт, они говоре шћ, нпр.: пришћ, огњишће, шћап итд. (али поштен, гдје је ш постало од ч, и они тако говоре).

6) Свуда изговарају х управо као Нијемци ch.

7) У род. мн. кажу нпр. градов, жен; а у сказ. градових, женах итд., откуда се по свој прилици и у Сријему говори: по кућа, по ливада, по сели, на коли итд.

Које се ријечи мушкога рода у славенскоме језику свршују на ъ, у онијех они у род. мн. имају на крају их, нпр.: голубих, прстених, путих итд. Може бити да је и у нас отуда: црви, мрави, и - у Сријему и у Бачкој - пути.

9) Као што у нас глаголи могу и хоћу, а и вељу и виђу, имају на крају у мјесто ем и им, тако се у њих у свима глаголима говори и једно и друго (као и у нас вељу и велим, виђу и видим), али опет више на у.

10) Накл. неопр. код свију глагола говоре без и на крају, нпр.: писат, молит, вућ итд.

11) Код глагола који се у нас у сад. вр. свршују на ем и им, у трећем лицу, мн. бр. (тога истог времена) имају на крају ду, нпр.: пишеду, говориду, хоћеду, молиду итд. И ово је по свој прилици искварено у новија времена, као што су и наши гдјекоји или од њих примили или сами искварили.

12) Мјесто који говоре и ки, мјесто које ке, мјесто моја ма итд.

13) На крају слога мјесто м свагда изговарају н (као што је казано за Паштровиће у предговору к Српскијем пословицама, 1836. на страни XXXI) нпр.: Видил сан га сто путих.

14) Мјесто језик они говоре и јазик (од чега је по свој прилици и око Ријеке постало заик); тако говоре и: јат, пријат, ујат, јамат, јамање, јаматва, које би ријечи по јужноме славенском нарјечију морале имати е мјесто а, као што се даље к југу и говори јемати (брати нпр. виноград), јемање и јематва.

15) Мјесто гроб говоре греб, мјесто растем рестем, мјесто врабац вребац. Све три ове ријечи ја сам овамо слушао и у Дубровнику. Може бити да је по њиховоме говору и ластовица мјесто ластавица, које се говори не само у свему приморју (и код штокаваца) него и у самој Црној Гори.

16) Гдје је год у славенскоме језику к, они говоре и (као и Русини а гдјешто и Чеси и Словаци) нпр.: вира, дите, дид, нисам итд. По овоме сад можемо знати како је дошло те се у нас гдјешто (по сјеверозападнијем крајевима) говори: нисам (мјесто нијесам, или несам), гди, овди, онди, гњиздо (мјесто гнијездо или гнездо), прид кућом, прико Дунава, ники људи итд.

17) Осим овијех разлика имају они много и ријечи којијех ми немамо: такова је ријеч и крух, која је и у нас позната; тако је и криж, откуда и ми кажемо кришка и крижати; ја мислим да је њихова ријеч и жудим, пожудим и пожуда, од чега сам ја и у Тршићу слушао: жудан и гладан.

Свак може видјети да су ове разлике, кад се говори о два различна језика и народа, врло малене; а још кад се узме да их је највише могло и морало постати у нашијем крајевима (пошто су се Срби и Хрвати амо доселили) за хиљаду и двјеста година; тако врло ласно може бити да су Срби и Хрвати, кад су се амо доселили, били један народ под два различита имена, као нпр. сад гдјекоји што говоре и пишу: Срби и Бошњаци, или: Срби и Црногорци, или: Срби и Далматинци, или: Serbian und Raizen итд.

Да би се још лакше видјети могло да језик овијех Хрвата није ближи никакоме другоме Славенском од српскога, додаћу овдје што из књиге њиховога списатеља Ивана Иванишевића, која се зове Кита цвитја разликова (Kita cvitya razlikova), и која је наштампана у Млецима 1642.


а)
"ГОСП. ПЕТРУ ДУЈМУ." (Као посвета).

"Она жеља[9]) велика, којом (вирни и становити пријатељу мој) вазда гораше, и гориш за плодити у крипости, понука тебе већекрат да ме упиташ: како сам се научи[10]) пети[11]). Спомињем се да сам теби одговори: љубећи; јере умити пети крипост је, а крипост свака од љубави исходи; и како говоре мудраци стари друго крипост није у животу овому, неголи љубити ча се има љубити. Бог се има љубити, дакле љубити Бога крипост је; искрњи се има љубити, дакле љубити искрњега крипост је; непријатељ се има љубити, дакле љубити непријатеља крипост је; добро свако има се љубити, дакле љубити добро крипост је. Међу осталими добри уминје алити мудрост добро је велико, дакле љубити мудрост крипост је; а тко љуби мудрост труди се свакојако за достигнути ју, каконо ствар коју ишће, коју жели, коју љуби, и коју за то ишће, за то жели, јере љуби; јере оно ча се не љуби нити се жели, нити се ишће; и тако не губећи[12]) се упушћа ча се љубећи дотиче. Не знам јели ови мој одговор био задовољан разбору твојему, за то желећи згодити теби даријем крипости твојој и прикажујем цвит ови, који мише[13]) науком како сам се научи пети. Прими га весело за зламен и свидочаство виковито моје с тобом становите љубави, држећи га прид очима без пристанка, за доћи (љубећи наук) на крипост од петја, по путу од бдинја, труда и зноја, у којој желим да учиниш они плод како си учини у закони с поштенјем великим не само твојим, да и мојими све твоје куће поштене и града истога. Бог с тобом.

Иван Иванишевић."


б)
"ПЛАЧ ГОСПОЈЕ КАТЕ ЖЕНЕ ГОСП. НИКУЛЕ ВУСИЋА У СМРТ СИНА СВОГА ЈАЧИНТА."

"Може л' бити да зелени
И млад јавор цватућ вене?
Може бити, обој мени!
Јер усахну сада у мене,
И сад ми се искорени,
Несрећници обој мени!
Смрти отровна и немила,
Ради гриха на свит дана,
Ча[14]) с' ми синка уморила,
Прем у исток липих дана?
И зач ми га искорени?
Несрићници обој мени!
Њега небо, земља и море,
Сва господа, људи и виле,
Њега поља, њега горе
Љубиле су и грлиле,
А ти ми га искорени,
Несрећници обој мени!
Цвит младости и исто цвитје
Од липоте у њем бише,
Дичаше се премалитје,
И усрид зиме 'њиме цватише,
А ти ми га искорени
Несрићници обој мени!
Ча ми из срца срце искиде,
Ча ми из душе душу измаче?
Сви уздишу ки ме виде,
Лебут цвили, слављу плаче,
Јер ми синка искорени!
Несрићници обој мени!"

Од велике би користи и потребе било кад би се скупило у чакавачком језику све оно што данас није српско. Онда би се могло судити које се од овијех разлика слажу с језиком њиховијех западнијех сусједа Крањаца, које ли су саме њихове, и ове с којијем се од славенскијех нарјечија слажу. А уз ово бисмо ми добили силу чистијех славенскијех ријечи које се данас у нас не говоре.

Ја рекох мало прије да села ни општина људи који овијем језиком говоре нема данас у Далмацији на сухој земљи, а по свој прилици неће их бити ни у Босни; али их има у Хрватској војничкој крајини како се пријеђе Велебит, и у западној Маџарској и у Аустрији готово до самога Беча! Како их је нестало у Далмацији? Ја мислим да су се од Срба и од Турака разбјегли, а који су ондје остали они се посрбили задржавши само и на онијем мјестима гдје је у староме славенском к[15]). Они пак који сад живе у западној Маџарској и по сусједној Аустрији, и које Нијемци зову Васер-Кроботен, јамачно ће бити потомци панонскијех Хрвата, али откуд овако далеко к сјеверу: или им Порфирогенит мјеста владе није добро назначио, или су и они у новија времена побјегли од Турака?

Из свега овога што је овдје казано види се да се Јужни Славени сви осим Бугара по језику дијеле натроје: први су Срби, који говоре што или шта (и по чему се према чакавцима и кекавцима могу назвати штокавци) и на крају слогова имају о мјесто л; други су Хрвати, који мјесто што или шта говоре ча (по чему се зову и чакавци) и на крају слогова не промјењују л на о, а у осталоме се врло мало разликују од Срба; трећи су Словенци, или као што их ми зовемо Крањци, који мјесто што говоре кај (по чему их наши и кекавцима зову), који се и од Срба и од Хрвата по језику много више разликују него Срби и Хрвати између себе, али су опет њима ближи него иједноме другоме славенском народу. Међу Словенце иду и данашњи Хрвати у вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој, којијех је језик као пријелаз из крањскога у српски; али је зачудо откуд они ондје гдје су сад? Ако је истина што Порфирогенит каже да су Панонски Хрвати били између Драве и Саве, и да им је столица била у Сиску, онда би ваљало да су ондје чакавци а не кекавци!

Што се тиче броја овијех Јужнијех Славена између себе, ја бих рекао да ће штокаваца бити најмање трипута онолико колико и кекаваца и чакаваца заједно, а кекаваца опет биће много више од чакаваца.
2.

Многи старији списатељи ове браће наше закона римскога писали су српски чистије од нашијех не само својега времена него од многијех и данашњега. Ево на то неколико примјера: Сатир Рељковића, који је први пут наштампан (латинскијем словима) у Дрездену 1761, а овај што га ја имам у Осијеку 1779 (обоје прије прве књиге нашега Доситеја), и Дошенова аждаја седмоглава прештампане су и словенскијем словима, прва 1793. године, а друга 1803, али по обичају нашијех списатеља обје су искварене и нагрђене, нпр. у Сатиру први и други стих у оригиналу овако стоји:

Славонијо земљо племенита,
Веле ти си[16]) липо узорита,

а нашијем је словима прештампано овако:

Таковијех и још горијех погрјешака пуне су ове обје књиге, али ћу ја само напоменути још што Рељковић у почетку другога дијела каже “Baron Ljubibratich od Tribinja", а Стефан Рајић, којијем је, као што он вели, Сатир "преведенъ на простый-Сербскiй єзыкъ," ово је прештампао овако:

Ово је управо као што неки данашњи наши књижевници (још и у Србији!) пишу Ужица мјесто Ужице! И опет се наши књижевници срде кад им се рече да кваре језик!

Осим ова поменута два списатеља додаћу овдје још неколико стихова из Roxalie Antuna Konislicha, која је штампана у Бечу 1780. године (дакле опет три године прије прве књиге Доситејеве). Ево:

За тим ја зазивах зору, како рекох,
Јер још не просива будући далеко.
Сини зоро, сини; кад ме бижи санак,
Ти ми мрак измини водећ били данак.
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Једа те сан тавни, да на ружа[17] спава,
Он мој злотвор главни, јоштер задржава?
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Једи се одиваш и китиш за гором,
Или се умиваш румениме мором?
Што ми се умиваш? липа си и чиста,
Што ми не просиваш? о липото иста!
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Ах! устани гори, и за свитлост танку
Јутрња отвори враца малом данку.
Тако ти сунашца, отвори, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.

Ова су сва три споменута списатеља Славонци; ево ћу још додати пошљедњу пјесму (икони мајке божије у Сињу) далматинскога фратра Петра Кнежевића из његове књиге: "Писме духовне разлике", која је наштампана у Млецима 1765 (дакле опет прије прве књиге нашега Доситеја). Ево те пјесме:

Уресу Сињски, и мајко чудеса,
Краљице земље и свију небеса,
Прими труд ови, кога дуг мој нови
Поклања теби.
Сву помњу моју ставио сам био,
Потпуно да би тебе пофалио,
И да сва твоја каже слабост моја
Изврсна чуда.
А тко ће чуда сва сказати твоја,
Кад су толика да им није броја?
Свак дан се чују, и свуд прогласују
Милости нове.
Нека ји кажу који боље знају
И нек ти дужне пофалности дају,
Јер моје знање и слабо слагање
Задоста није.
А и ја пака, кад би милост крио,
Коју ми даде, нехаран би био,
Јер слип будући, а тебе зовући,
Ево сад видим.
Задости видим, и фалу ти дајем,
И колик могу, фалит не пристајем,
А ти ми прости, ак' од тебе дости
Рекао нисам.
Молим те да труд ови благосовиш,
И сврху мене благослов поновиш,
Да сина твога спаситеља мога
Из срца љубим.
Да га повољно нигда не вридим,
А посли смрти да г' у рају видим,
Гди шњим прибиваш, и сидећ уживаш
Раскошја вичња.

Напомене

[1] Откако сам почео купити наше народности, једнако сам жељео да обиђем ове југоисточне крајеве народа нашега, и Босну и Херцеговину, али се до данас никако не даде, и по свој прилици ћу ову жељу однијети са собом на они свијет.

[2] Године 1813. скриве нешто у Србији на Каравлашкој граници два човјека, па утеку у Каравлашку и отиду у Краљево. Обојица ови били су Срби, али родом један из ужичке нахије, а други чак од Пећи, и овај је знао арнаутски, као и српски. Српска власт пише у Краљево кајмакану да се ови људи похватају и пошаљу у Србију. Кајмакан пошаље пандуре, те их нађу и похватају, али кад их поведу к двору кајмаканову ударе поред неколико Турака Арнаута, који су ондје били бешлије (турски војници који су по уговорима између Руса и Турака сједили у Влашкој те пазили да Турци у Влашкој не би каково зло учинили), онда онај Србин од Пећи повиче арнаутски да га не даду, на то Арнаути скоче и отму га од пандура говорећи да он није Србин, него Арнаутин, њихов брат, и да нема посла у Србији кад сам неће да иде, а ако је онамо коме што крив или дужан, нека дође ондје да га тражи.

[3] Да није ове разлике било у имену, него да су се Срби звали и они римскога закона, онда би народ наш у Царству Аустријскоме био много јачи, јер би имао својијех барона, грофова и кнезова, а овако како је који примио римски закон, не имајући никаквога народног имена, одмах је гледао што прије да се помијеша међу Нијемце или међу Маџаре; али би за закон наш била то велика штета, јер би онда лакше било наше људе обраћати у римски закон.

[4] Гледај на крају овога чланка на страни 125 под бројем 1.

[5] Гледај на крају овога чланка на страни 132 под бројем 2.

[6] Ако карагрош овдје значи турски грош, онда ово износи 20,000 форинти у сребру; ако ли значи шпањолски талијер, онда двапут толико.

[7] Вриједно би било дознати да. ли је дошао до Русије или је умро гдје у путу, и гдје му је гроб.

[8] У рецензији о "Гласу народолюбца," која још није штампана, него сам је њему послао у рукопису и писао сам му, ако мисли он да има право, ја ћ

Вук Караџић се одрекао овог свог чланка и уопште читаве своје језичке теорије нације. Вратио се верском концепту нације (Срби су православни). А уе међжувремену, док је схватио шта је урадио, мада можда није ни схватио - нанео је силне штете Србима.
Чисто да се зна...

Ово је врло интересантно, јер будући да је Вук био врло лакомислен према странцима, а да ми је непознато да се икад кајао за своју лакомисленост, волео бих да знам нешто конкретније о томе...

Овде је постављена цела моја књига ''Тајне `Вукове реформе`'', у ПДФ формату, а у књизи има доста о томе:

http://www.vidovdan.org/modules.php?nam ... eA&show=10

Pa onda se ti slazes sa ovim stavom, tj. da je ta vukovska definicija nacije za koju velis da se on nje odrekao pod uticajem zapadnih i katolickih skola misljenja.



Branko Radun
"Katolicka" desnica u Srba
http://www.vidovdan.org/article152.html

A evo i sta o tome kaze Basara koji je imao uzleta ali se sada u onoj Zemlji udruzio sa najgorim chedistima....




SVETISLAV BASARA

DVA VEKA VUKA


Pometnja u koju je zapao srpski narod ima u svom korenu jednu stratesku gresku koja nije identifikovana kao greska i koja uporno, branjena sa neshvatljivom tvrdoglavoscu, opstaje shvacena sasvim suprotno, kao velika prednost. Krucijalni, ali skriveni, uzrok nasih aktuelnih nesreca i nesporazuma sa istorijom vidim u domenu lingvistike; preciznije - u Vukovoj reformi jezika i pisma. Reformisati veoma cesto znaci deformisati. Jezik je taj koji odredjuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske domete; strogo uzev, on je jedino cime raspolazemo. Ako jezik nije u stanju da svojom izrazajnoscu i suptilnoscu gramatickih oblika artikulise stvarnost, ako nije u stanju da bude precizan, kako u konkretnim stvarima tako u vrhunskim apstrakcijama, ako vrvi od tudjica, onda je narod koji njime govori osudjen da tavori na marginama istorije kao duhovna kolonija koja nekriticki prihvata provincijalne doktrine nastale na rubnim prostorima evropske misli. Mi smo, zahvaljujuci amaterskom i pretencioznom eksperimentu jednog neobrazovanog avanturiste kakav je Vuk Karadzic nesumnjivo bio, dospeli na taj nivo sa tendencijom da padnemo jos nize.
Nema sumnje da je jezicka situacija medju Srbima Vukovog vremena bila krajnje fluidna i konfuzna, ali isto tako se ne treba zanositi da je danas, toliko decenija posle, mnogo bolja. Odsustvo integralnog recnika, ceste promene pravopisa sve su samo ne stanje lingvisticke stabilnosti. Brzopletost, koja je postala nacionalno obelezje, ucinila je da se poslu kodifikacije srpskog jezika pridje neozbiljno, da se taj posao poveri jednom nekompetentnom coveku zeljnom slave. Ako pogledamo sta je Vuk doista ucinio, za sada samo u ravni pisma, videcemo da se njegova genijalnost niposto ne ogleda u konstrukciji, vec u ODUZIMANJU, ODSECANJU, IZBACIVANJU. On jednostavno izbacuje slova azbuke koja mu se cine suvisnim, koja ne odgovaraju njegovom primitivnom osecanju za jezik, osecanju tako razvijenom da je tek mnogo kasnije, cuvsi da se u drugim krajevima, u odredjenim recima, H izgovara ispred R, uneo izmene u recnik. Samo za sebe to dovoljno govori o Vukovom poznavanju srpskog narodnog jezika kao celine. Na srecu, bio je rodom iz kraja u kome je elementarna jezicka kultura ocuvana; da je nekim slucajem bio iz okoline Vranja, bilo bi veliko pitanje koliko bi srpski jezik danas imao padeza. Slucaj je hteo drugacije, inace ne treba ni malo sumnjati da bi danas nacionalna "inteligencija" zucno branila knjizevni jezik od neka tri padeza. Vukove inovacije svode se na stapanje mekog znaka sa N i L cime smo dobili NJ i LJ, kao i unosenje znakova DZ, DJ i C (meko c) pozajmljenih iz semitskih pisama. Slicne poduhvate svakodnevno preduzima mnostvo devojcica u pubertetu izmisljajuci tajna pisma, ali im ne pada na pamet da to univerzalizuju kao nacionalnu azbuku.
Knjizevni jezik jednog naroda ipak se ne moze praviti na osnovu elementarne strukture, makar ona bila dobro ocuvana. Uz duzno postovanje za svakoga, narecje koje izrazava duhovni horizont jednog kraja, zaostalog i neprosvecenog, nigde osim u Srbiji ne moze postati jezik brojnih narastaja koji su, sticajem istorijskih okolnosti, prinudjeni da zive na geopoliticki izuzetno osetljivom mestu; na mestu u kome je precizno misljenje prece od pusaka, a pronicljivost zasnovana na neprestanom pracenju vodecih filozofsko-politickih doktrina u Evropi i svetu (koje trasiraju istorijske pravce) vaznije od topova. Osakacenost jezika, na duge staze za nas se pokazala katastrofalnom; jedini nas relevantan filozof, Branislav Petronijevic, primera radi, pisao je na nemackom. Savremeni srpski knjizevni jezik jednostavno nije struktuiran kao jezik pogodan za filozofiju; riznica autenticnog jezickog fonda, onog upotrebljivog za metafizicki diskurs, ostala je nedostupna zahvaljujuci averziji jednog nedoucenog samouka prema prefinjenosti i nijansama govora, koji istina nije bio unifikovan, ali koji nije imao sansu da se unifikuje i razvija kao zivi govor. U tom govoru, a to ce potvrditi svi koji znaju, postojale su slovenske reci za vecinu pojmova koje sada, u oskudici, zamenjujemo latinskim ili nemackim recima. Da li treba pominjati zastrasujuci simplifikaciju glagolskih oblika i vremena koja su, u praksi, svedena na perfekt, prezent i futur.
Podrucje jezika, njegovi dometi i njegove granice odredjuju sudbinu jednog naroda u mnogo vecoj meri nego sto to savremeni pragmatizam hoce da prizna. Opredeljenje za simplifikacije, koje je kasnije postalo nacionalna osobina, olake pobede koje se posle izvesnog vremena pretvaraju u poraze kojima se ne zna pravi uzrok, sve su to posledica apsolutne neodgovornosti, nekompetentnosti, improvizacije koje je Vuk etablirao. Krajnje je vreme da se najsiroj javnosti obznani da srpska azbuka nije najsavrsenija na svetu, da srpski jezik ima mnogo vise glasova nego sto pismo ima slova i da je znamenita parola PISI KAO STO GOVORIS, GOVORI KAO STO PISES potpuno apsurdna. Mora se reci da je Vukov projekat lisio ovaj jezik neizmernog gramatickog i leksickog bogatstva i da bi nasa materijalna i duhovna istorija bila u svakom pogledu bogatija da je u odsudnom sukobu pobedila suprotna struja.
Pri tom treba napomenuti da NARODNJACKA DIMENZIJA ima svoje mesto u svakoj kulturi i da je njen doprinos opismenjavanju najsirih slojeva i njihovom prosvecivanju veoma znacajna. Ali inauguracija narodnjastva kao pseudoelite, kao vrhunskog dometa kulture jednog naroda, znaci okupaciju jezika i lingvisticki terorizam. Takav poduhvat neizbezno dovodi do glorifikacije prosecnosti, utilitarizma i pragmatizma. Omiljena floskula naci-pseudointeligencije kako SRBI DOBIJAJU U RATU, A GUBE U MIRU dijagnostikuje pravo stanje stvari: kada oruzje zacuti, misljenje stupa na scenu, a srpsko misljenje je, prirodom svog jezika, istorijski ograniceno beznadeznim provincijalizmom; ono jednostavno nije u stanju da realno sagleda i formulise opste nacionalne interese, zato sto ne nastaje u realnom svetu, u istoriji kompatibilnoj sa istorijom sveta, vec u pseudomitoloskom miljeu, u simulaciji povesti u kojoj su likovi i situacije iz usmene narodne fikcije istorijski fakti prvog reda.
Istorijsku dimenziju stete koju je nacinilo prihvatanje Vukove reforme tesko je sagledati jer je, takoreci prekonoc, stekla mitoloski status, a njen znacaj je neobjasnjivo dobio kosmicke razmere kao da je, u najmanju ruku, sve do XIX veka i pojave Vuka Karadzica, srpski narod opstajao u tami apsolutne nepismenosti. Ona je potpuno potisnula napore sv. Cirila i Metodija, kasnije svetog Save, a oponenti su, ako ih je i bilo, veoma brzo zacutali i dugi niz godina Vukovu rabotu niko nije smeo da dovede u pitanje. Medjutim, iz perspektive kraja milenijuma i kraha svih VELIKIH PRICA, sa gorkim i istorijskim iskustvom za sobom, konacno uvidjamo da je Vukova ujdurma, u svojoj biti, antitradicijska i antisakralna; ona je izraz pobune protiv autoriteta, protiv principa hijerarhijskog poretka. Sada, kada je Vuk, mnogo vise ideoloski nego jezicki autoritet, kada su generacije i generacije stasavale unutar lingvistickog poretka u kome je Vukov lik aksiom, u kome se nicim ne dokazuju njegove vrline, dok se njegovim protivnicima crtaju rogovi i vampirski zubi, sada je tesko suprotstaviti mu alternativu pretvorenu u mrtvi jezik. Bolje receno: ubijeni jezik. VASPOSTAVLJAJUCI IMPROVIZACIJU KAO LINGVSTICKI KANON (I DAN DANAS SE PROVUKOVSKI LINGVISTI GLOZE MEDJU SOBOM), FORSIRAJUCI JEDAN SIROMASAN IDIOM, VUK NE SAMO DA JE UPROPASTIO JEZIK NEGO JE BUDUCE NARASTAJE LISIO ISTORIJSKOG KONTINUITETA. SVE ONO STO SE PISALO DO VUKA, STROGO UZEV, DEO JE JEDNE NASILNO ZAVRSENE ISTORIJE SA KOJOM MI, USLED JEZICKE PROVALIJE, GOTOVO DA NEMAMO NISTA. U POSLEDNJOJ ANALIZI, NASA STVARNA ISTORIJA NEMA VISE OD 150 GODINA. IZA TOG VREMENA JE PROSTOR JEDNOG DRUGOG JEZIKA, JEZIKA KOJI NAM JE STRAN KAO RUSKI ILI CESKI, SVEJEDNO. JER SE KONTINUITET ISTORIJSKOG SMISLA JEDNOG NARODA NE PRENOSI KRVLJU, NEGO JEZIKOM.
Tako nastala ontoloska praznina popunjavana je romanticarskim fantazijama, tvorevinama razobrucene a siromasne maste. Nasi nesporazumi sa istorijom otuda ne poticu od mrznje i nerazumevanja sveta prema Srbima, nego od tragicnog nerazumevanja nas samih, od dobrovoljnog udaljavanja sa puta kojim smo krocili u civilizaciju. Vukova avantura nije bila istorijska nuznost, kako nasi ugledni lingvisti tvrde; takvo stanoviste je vulgarni determinizam, klonulost duha koji ne ume da se nosi sa izazovima zbilje i zato je interpretira kao niz unapred odredjenih dogadjaja. Kodifikacija jezika je bez sumnje bila neophodna, ali ne i kanonizacija licnog jezickog osecanja jednog polutalentovanog, a slavoljubivog coveka. Coveka koji je imao samo rudimentarna ili nikakva saznanja o teologiji i filozofiji. Tako je sistem slova (kome sad pribliziti bogatstvo znacenja koje rec SLOVO sadrzi) pretvoren u sistem znakova ciji je odnos prema jezickoj proslosti takav da je potpuno irelevantno da li se zapisuju osakacenom cirilicom, latinicom, ili Morzeovom azbukom. Svima njima je zajednicko to da nemaju nikakve veze sa strukturom slovenskog jezickog bica. Oni, istina, zapisuju povrsinski sloj jezika, ali ne propustaju unutrasnje emanacije jezickog iskustva koje uvek, kroz neprekinuti kontinuitet, dopiru iz proslosti, a koje istorijske grafije uspesno pohranjuju od korozivnih uticaja zaborava.
Takvo profanisanje jezika i pisma nije moglo proci bez teskih lomova iz prostog razloga sto profanisani jezik profanise stvarnost onih koji njime govore. Profanisana stvarnost, pak, nema unutrasnje stabilnosti, pa je podlozna uticaju sila disolucije uoblicenih u prevratnicke, simplifikatorske doktrine pobunjene mase koje u praksi vrse dodatnu profanaciju. U takvim zajednicama, a nasa je takva, jedina stabilnost je inercija, a jedini autoritet skup opsteprihvacenih predrasuda koje imaju snagu bozijih zakona. Te mentalne barijere, ta idolopoklonicka ogranicenja, uspostavljaju se kao tampon zona izmedju ljudi i stvarnosti. Istorija se ne sagledava realno. Daleko od toga. O njoj pocinju da misle oni koji su zapanjeni cinjenicom da uopste misle, pa to mesaju sa misljenjem, onim sto se predvukovski kaze sozercanjem. Tu vec pocinje sunovrat kojeg samo cudo moze zaustaviti. Kada stvorenja cetvrtastih glava pocnu da razmisljaju o istorijskoj sudbini, onda to ne znaci da su se uzdigla do poimanja istorije, nego da su istoriju nasilno svukla na svoju njivu, pred svoju kucu, u svoju partiju, da opste mesaju sa pojedinacnim i pojedinacno sa opstim. Temelje takom shvatanju istorije, a da mu to i nije bila namera, postavio je Vuk Karadzic time sto je jezik simplifikovao do te mere da ga je nacinio nepodesnim, pretesnim za izazove koje je pred Srbe postavljalo vreme, a aktuelni vukovski haos i pravopisni promiskuitet ne obecava nista dobro na tom planu. Ni na ostalim planovima nece biti nista bolje ako se na vreme ne trgnemo i ne shvatimo (jer za sada vise ne mozemo) subverzivni karakter Vukovog avanturizma u svoj njegovoj ozbiljnosti. Sasvim je blizu pameti da jedna zajednica koja se sa tolikim nemarom odnosi prema jeziku, ciji dar nas razlucuje od sveta zivotinja, dakle prema onom najdragocenijem, sigurno nece pokazivati mnogo skrupula ni prema ostalom. I to smo vec videli na delu.
Sablazni, pak, sto se tice, Vukovi sledbenici i vernici treba da znaju da je suprotno misljenje isto tako u opticaju kao i njihovo, da ono nikada nije zamiralo, i da elementarna kultura, na koju se oni toliko pozivaju, obavezuje na tolerantnost i na uvazavanje suprotnog stava. Kako jos nisu kodifikovali pravopis niti sastavili recnik sa lingvistickom, niti inaugurisali jezicku reformu kao drzavno jezikoslovlje na pravnoj strani, nisu ni u kakvoj prednosti i nemaju nikakva prava da se ponasaju nasilnicki i s visoka. Ako bas hoce da se sablaznjavaju, podseticemo ih da su mnogi savremeni vukopoklonici, njihov krem, u srpsku knjizevnost i kulturu alacuci ujahali na popovima, preko zgarista crkava i bratskih leseva, da bi svojim "reformama" dotukli ostatke vizantijske civilizovanosti koja nas je, svojevremeno, uvela u krug kulturnih naroda. Mogli bi da se, takodje, sablazne nad jucerasnjim porazom Srba i Srbije; nad raspadanjem nacionalnog korpusa na virtualne narode; nad rastucim mortalitetom i opadajucim natalitetom; nad moralnom i materijalnom bedom u koje smo zapali sledeci strategiju kratkoumlja cije su temelje postavili Vuk i njegovi istomisljenici.


..............................................


Još malo Basa

ima u nas Srba cudna osobina: retko i malo se veruje u Boga, ali smo skloni da zdusno poverujemo u svaku protuvu koja ima ambicije da postane veliki covek i istorijska licnost", a glasi: "Tako je beatifikovan kradljivac srpskih ikona i upropastitelj srpskog jezika Vuk Stefanovic Karadzic." Sablaznjavanje i skandalizovanje dela javnosti posebno je povecalo kasnije Basarino "produbljivanje" ovih misli o jednoj od nasih "diskutabilnih velicina", u kakve ubraja i "reformatora jezika".

No, dok su mu s te strane stizale osude sto pismo koje su sastavili sveti ljudi Cirilo i Metodije suprotstavlja onom koje je bilo povereno "hirovima jednog samouka, makar bio i genije (sto ovaj nije bio)", s druge su se mogli cuti odobravajuci glasovi, ne samo sto se tice prethodnih reci vec i onih kojima Basara okrivljuje Vuka da je "svojom delatnoscu utro put grobnici Srbije, Jugoslaviji i komunizmu".

Да, у принципу то је то.

Ipak mu treba odati priznanje za sakupljacki napor i trud



Srpske zdravice

Vuk Stef. Karadžić je napisao knjigu o Crnoj Gori i Boki Kotorskoj na osnovu podataka koje je prikupio dok je bio u tim krajevima 1834—35. godine. Deo te knjige, koji se odnosi na opis Crne Gore i Crnogoraca, objavio je na nemačkom (Montenegro und die Monteniger) u Štutgartu 1837. godine, a dva poglavlja: “Srbi svi i svuda” i “Boka Kotorska” — u Kovčežiću, u Beču 1849. godine, s napomenom ispred njihovih tekstova da su bili spremljeni za uvod ispred opisa Crne Gore.

Odlomke rukopisa opisa Crne Gore i Crnogoraca na srpskohrvatskom jeziku pronašli su i objavili Vasa Čubrilović (Vuk Stef. Karadžić, Crna Gora i Boka Kotorska, Beograd 1953) i Bogdan Šaranović (Prilozi za književnost, jezik i folklor, 1954).

Ljubomir Stojanović je preveo s nemačkog Vukov opis Crne Gore i Crnogoraca, i to je objavljeno 1922, godine u izdanjima Srpske književne zadruge. Tom prilikom dao je ispred toga opisa Vukov prilog o Boki Kotorskoj iz Kovčežića.

Sada se u ovoj knjizi štampa ono što je objavljeno u dvema knjigama Vukovim: u knjizi Montenegro und Montenegriner, kao i u Kovčežiću u kome su i prilozi koje je Vuk pripremio kao uvod ispred opisa Crne Gore. Našoj knjizi dat je naslov Crna Gora i Boka Kotorska.

Napomena priredjivača
Lj. D.
Napomena Vuka Karadžića
I ovo je pisano 1836. godine da se doda pred Crnu Goru, kao što će se vidjeti na mnogo mjesta. Poslije ovoga vremena naštampano je u Grlici G. Milakovića za godinu 1838. vrlo lijepo “Kratko geografičesko-statističesko opisanije Boke Kotorske”; ali ja opet ovo svoje štampam sad onako prosto kao što sam ga onda napisao.

Srpske zdravice

Ja sam najprije u rječniku kod riječi napijati napomenuo kako Srbi napijaju. U prvoj najnovijoj knjizi našijeh narodnijeh pjesama od strane 160. do 164. kazao sam kako Paštrovići napijaju. Evo sad još većijeh zdravica, koje se napijaju o krsnijem imenima, osobito u Hercegovini i u Bosni. Ove je zdravice meni poslao dvaput već u ovoj knjižici spomenuti prijatelj moj pop Vuk Popović iz Risna, a on ih je pisao od pokojnoga popa Marka Komnenovića iz Krivošija, kojega su Turci ovo dana u Omutiću ubili na vjeri, i od Baja Stanića iz Grahova. Napomenuto je i prije da napijati obično počinje onaj koji sjedi u gornjemu čelu, i da od sramote ne smije ondje sjesti onaj koji ne zna napijati; zdravicu prijateljsku (ovdje na broju petu) napija domaćin, i nazdravi je svome sinu ili bratu. Kad ko napija, ostali prestanu i jesti i govoriti, pa slušaju: samo gdjekoji polako reče:

“Amin dabogda!’ Ili: “Amin bog te čuo!” I ovijeh je zdravica na broj sedam, koliko i onijeh paštrovskijeh. Evo ih redom:
1.U dobri čas od objeda
“Sve s časom dobrijem a mirom božijem, da pijemo u dobri čas od objeda, da se namjeri dobri čas na objedu i po objedu, našemu bratu domaćinu i ko je u njegovom poštenom domu!”
2.U bolji čas od objeda

“Pismo u dobri čas, a sad ćemo i u bolji; dobri pomagali a bolji priskakali našemu bratu domaćinu i ko je na njegovom poštenom objedu.”

Poslije ove zdravice ustaje se u slavu, pa pošto sveštenik svrši svoje onda se, dok još svi gologlavi stoje na nogama, napija:
3.U slavu božju

“Pismo u dobri i u bolji čas, a sad ćemo u prelijepu slavu božju. Da nam pomože bog i lijepa slava božja? Koji god u slavu božju ustajao, te je spominjao, i njoj se molio, njemu i pomogla duši i tijelu; koji li je zaboravljao il’ u strahu, il’ u stidu, il’ u svome sagrješeniju, te je ne spomenuo, bog i lijepa slava božja njega ne zaboravila, no bila mu najbolja pomotnjica duši i tijelu!”

Poslije ove zdravice gdješto i pjevaju po dva i dva ovu pjesmicu:

Ko pije vino za slave božje,
pomoz’ mu bože i slavo božja!
A šta je ljepše od slave božje
i od večere s pravdom stečene?
4.U zdravlje domaćinovo

“Zdrav si mi brate (poimence)! Pismo u dobri, u bolji čas, i u božju lijepu slavu, a sad ćemo piti za zdravlje našega brata domaćina od ovoga poštenoga doma, života i lijepog njegova zdravlja. Za zdravlje njegove poštene glave, njegove braće i bratučeda, sinova i sinovaca, njegovih unuka i odmladaka, i za zdravlje svakoga od njegova doma roda i poroda! Za zdravlje njegova stada širokoga, i rala dubokoga! Za zdravlje njegova tvrdoga i visokoga šljemena, i svakoga rodnoga i berićetnoga sjemena: što god mu je bog darovao i udijelio, to mu uzdržao, i k onome pridao, koliko je volja i milost njegova! Svašto mu bog dao što u njega žudio, i za što mu se molio to mu udijelio, a najviše srdačnoga veselja i junačkoga zdravlja, koji će junaci*) svud na dobro poteći i svaku sreću steći i u svom domu donijeti. Kud god naš domaćin i njegova đeca iz doma postupali svud na sreću nastupali! Kud god hodali, hodali putem širokijem a s obrazom svijetlijem! Među tuđom braćom i krajinom bili stimani i pribrani, a od gospoda boga pomilovani i ponjegovani! Naš se brat domaćin svuda među ljudma braćom svojom falio, a sinovima falio i odmijenio, unucima ponosio i dičio, odmlacima dičio i kitio kako što se diči i kiti Đurđev dan listom i zelenom travom, a Spasov dan ljetom i cvijetom i božijem svakijem blagodetom! Da bog da našemu bratu domaćinu u svačem sreću dobru, sretnu i berićetnu, punu i bogatu, da mu ralo ore u duboko, a stado ide široko, da mu je šljeme tvrdo, od zemlje visoko, na zidu stasito, a na daleko glasito! Bilo mu temeljito, prije zemana nepromjenito, a kad bi se sa zemanom i promijenilo, bog ga spomenuo, bog mu pomogao, i niko mu naudit’ ne mogao! Da bog da i velika milost božja, koje god naš brat domaćin sjeme iz doma iznosio, i preko kutnjeg praga prenosio, te ga desnom rukom mahao, mahao ga desno, bilo mu sretno, mahao ga lijevo, rodilo mu lijepo! Gospod mu bog puštavao i ugađao po njemu, od neba mu rosjelo, te mu dobro i lijepo rodilo! Udno mu se busalo, u srijedi trsalo, na vrhu klasalo! Na gumno mnogo bilo a u kuću sporo i berićetno, a od gospoda boga blagosloveno! Da bog daruje da naš brat domaćin u svom domu a pod kutnjem krovu sabira i dočekiva vrsne i izabrane ljude, patrijare i vladike, popove i kaluđere, kumove i prijatelje, dobre junake svoju braću Srblje, nište i uboge, suzne i nevoljne, i svakoga po licu brata koji se krstom krsti a boga vjeruje; vrsni i izabrani dohodili na glas i na njegovu lijepu čast, a ništi i ubogi na glas i sretnji udjelak! Žedna napojio, gladna napitao, gola rizom priodio, a svakome dao dobar čas i voljni napitak, ove godine kako mogao, a dogodine kako bi sam htio i mislio! Ko god mu iz doma hodio, lijepi glas po svemu svijetu nosio, kako što nosi čela po medenu cvijetu! Sa svakim se pravo ljubio, i bratski grlio! I već kud ćemo dalje? No našemu bratu domaćinu i njegovoj braći i đeci, rodu i porodu daj bože lijepo i dugovječno zdravlje!”

[* Tj. pomenuta domaćinova rodbina. Jamačno bi se od kakvoga Drugog napijača, a može biti i od ovoga istog drugi put, ovo moglo čuti ljepše i razgovjetnije.]
5.U zdravlje prijateljsko

“Zdrav si mi brate (poimence ili sine poimence)! Za zdravlje našega svakoga kuma i prijatelja, ortaka i pobratima, staroga i mladoga, miloga i dragoga! Đe gođ nam je koji, što nam ih je đed i otac stekao, i mi mladi nakon njih, od sinjega mora do tihoga Dunava, i od koje gođ koji vjere i zakona bio, a našemu domu i našemu rodu dobra htio, svakome bog pomogao i svakoga unaprijed pomakao, koliko je volja miloga gospoda boga, ako bog da! Za zdravlje sve gospode ove! Koji su dospjeli i prispjeli ove godine, da bog da i lijepa milost božja da dođu i prispiju i dogodine, i mnogo ljeta. i godina, a sve za našega života, ako bog da! Koji li ni kum i prijatelj nije došao i prispio ove godine a žudio da dođe i prispije, bog udijelio da dođe i prispije na svako mjesto đe on sreću i blago dijelio, akobogda! Vazda, moj brate, naši kumovi prijatelji napijali i boga molili u naše domove za naše zdravlje, a mi sa zemanom božijem u njihove domove za njihovo zdravlje! Pomogao gospod bog i nas i naše kumove i prijatelje, đe gođ mi i naša đeca i naša braća za njih čuli, otole se pozdravljali, đe li se na putu il’ na divanu viđeli i sastali, i otole se pozdravljali, i jedan drugom o časti i dobru radili, u lice se ljubili, jedan drugog za zdravlje pitali dobrijem srcem a pravom ljubavi! Da bog da i lijepa milost božja da za naše kumove za prijatelje vazda čujemo dobri i čestiti glas; i u njima da imamo dobru uzdanicu, a također i oni u nas! Da bog da đe gođ bio vrsni rod, a bogati dom, pravi rišćanin, a snažni Srbin, neki nam bio suđeni kum, a neki pravi prijatelj, neki ortak, a neki pobratim! Pomogao jaki gospod bog i nama i njima sa svake strane a s nebesa najbolje! Da bog da i milost božja, s kumovima se kumili, sve s drage volje, bez nikakve nevolje*), s prijateljima se prijateljili s čistom ljubavi po ćaru, po glasu i po zakonu Ristovu! Stare da držimo što nam je stekao đed i otac, a nove i sretne da prifatimo po zapovijesti i volji božjoj. Da bog da i milost božja da se naši kumovi i prijatelji kažuju i poznaju na divanu gospodskome, na megdanu junačkome, na saboru bratskome, po imenu poštenome, po koljenu junačkome, po ćesi punoj, po sablji britkoj i po svakoj dobroj i čestitoj sreći, kakono se poznaje i danica zvijezda među svijem zvijezdama na istoku jutrenome! I već kud ćemo dalje? No našijem kumovima i prijateljima daj bože lijepo zdravlje, na putu dobri ćar, među ljudma pošteni glas, a najbolje bože pomozi nas koji smo ovđe danas! I zdrav (po imenu), nadaj se (po imenu)!”

[* Za nevolju se ko kumi s kime npr. Kad čovjek ubije koga pa se poslije moli za mir i oproštenje.]
6.Za čestitost zbora i sabora

“Za slavu i pohvalu našega zbora i sabora svetoga (poimence sveca koji se slavi)! Đe gođ se sastajali i radili, dobro satvorili i učinili, zbor ni bio zborom, a dogovor dogovorom kao među sretnom i čestitom braćom rišćanima, akobogda! Ni kojoj se krajini riječima ne molili, ni asprama otkupljivali, ni sa snagom pokorili, po svakoj obranili i osvetili, prijateljima jezikom iz usta, dušmanima oružjem iz ruka, oštrom sabljom, jakom miškom, dobrom zgodom, a sve s pomoću božjom, akobogda! Za zdravlje našega cvijeta nasred bijeloga svijeta, crkve jerusalimske, divne naše rišćanske bogomolje, za koju se svaki pravi rišćanin bogu moli i u nju prilog nosi! Da joj jaki gospod bog pomože i izbavi iz peksijanske ruke, akobogda! Za zdravlje svijeh našijeh okolnijeh crkava i manastira! Đe gođ je koja, svaku ni bog pomogao, da nam budu bijele i lijepe, okićene i oružane, zdvora klakom i kamenom, a iznutra srebrom i zlatom, krstima i ikonama, a najbolje milom braćom rišćanima, kao u prava i sretna mjesta rišćanska, akobogda! Za zdravlje našijeh sveštenika, koji naprijed idu, crkve otvoraju, leturđije poju, i za nas grešne bogu se mole, molitva im prijatna bila u gospoda boga, akobogda! Za zdravlje našega okolišnog kapetana*), kneževa i vitezova, brzića i mladića, trgovaca i putnika, kopača i orača! I za zdravlje svakoga junaka brata rišćanina voljnoga i nevoljnoga: koji je u volji, bože ga podrži, koji li je u nevolji, bože ga iz nevolje izbavi, da se braće nagleda, da se sunca ogrije, da se vinca napije, i da mu bog da vlast i oblast kako danas nama u našega brata, domaćina, akobogda!”

[* Ovo je kazao pop Marko iz Krivošija, a Hercegovac iz turske zemlje mjesto okolišnoga kapetana rekao bi vojvode.]
7. Za sofre, obraza i ustanka

“Zdrav si mi brate, zdrav! Za zdravlje ove poštene sofre i poštenih obraza! Ko je ovu sofru postavio, pošten mu obraz bio! Da bog da, ko je postavio ove godine, postavljao je i do godine punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a sve za njegova života, on i njegova đeca nakon njega, ako bog da, vrhom je stavljao, ravnu je dizao, punu i bogatu, sretnu i čestitu, akobogda! I časno sjeli a pošteno ustali! Pomogao bog sjedeći i ustajući, i vazda na onom mjestu sjedali s kog mogli lako ustati! I kad ti dođe ova čašica i ova zdravica, po nje polij sjedeći, a po nje stojeći, i zdrav si mi, zdrav!”

Ovijeh sedam zdravica prepisane su ovako od pomenuta dva čovjeka. Drugi bi kazali na mnogo mjesta drukčije, gdješto gore a gdješto i bolje. Osim krsnijeh imena, o drugijem zborovima i gozbama, npr. o svadbama (kao što smo vidjeli naprijed), daćama, o mirenju itd., drukčije se i napija. Evo još nekoliko komada od različnijeh napijača:
a) Gosti domaćinu na rastanku

“Zdrav, brate domaćine, zdrav! Za našega dobroga puta, a vašega dobroga ostanka! I fala na lijepoj časti i bratskoj ljubavi!”
b) Kad se pije u društvu kakome

“S kim danas, i vazda, akobogda! Časni brate, lijepa ti fala! Bogorodica ti svaku sreću dala! Ti vazda prijatelju služio, a nikad kod braće ne tužio! Pomogao ti jaki gospod bog i svaki božji dan i god! Okle ovu čašu natočio, bog ti samosednom nasporio; sveti Savo ruku naslonio*) na svako mjesto s kog svoga častio! Bog ti darovao svega dosta, da se ne stidiš čestita gosta! Ti primicao čašama punim, tebe jaki bog zdravljem dobrim! Ti mene pomakao s ovim cvijetom, a tebe gospod bog žitkom i napretkom! Ti mene pružio u ruku, pružio i tebe bog sreću u domu, primakli ti konji na putu, a volovi kad bili na tegu, ovce i kravice na mlijeku, a čele s medom u uljaniku, i svaka čestita sreća na svijetu!”

[* Pripovijeda se da je negda nekakav turski zlikovac osjekao svetome Savi u ćivotu ruku i ponio je sa sobom. Kad dođe nekakoj Srpkinji krčmarici na konak, ona poznavši svetu ruku kupi je u njega, i ne imajući je na ljepšemu mjestu gdje ostaviti metne je u pivnicu na bačvu, gdje joj je vino bilo. Pošto je dugo vremena vino iz bačve točila, stane se čuditi kako vino jednako teče. Potom negdje uzme ruku te premjesti na drugo mjesto, ali vina u bačvi ujedanput nestane. A kako ruku opet na bačvu metne, odmah vino to nje poteče]

v) Domaćinu

“Pomozi bože, u ime božje sastali se kod tebe brate domaćine! Bog ti darovao šenicu do šenice, žitnicu do žitnice, malo tekao a puno stekao, a što stekao sve izio i popio s kumovima i s drugovima, u tvojoj kući za sofrom sjedeći a miloga boga faleći! Krasio gospod bog dom tvoj, plodio ti se u zemlji plod, stado ti se širilo, i iz njega vadio sir koliko brašnjeni mlin, uvijek častio, a boga falio, uvijek točio a nikad istočio! Braća te milovala i izdaleka tebe dolazila, konje dobre dovodila i srećne glasove donosila: od boga milost, od srca radost, a od starih sveštenika blagoslov! Čuj brate domaćine! Đe gođ hodio svuđ sreću nahodio, i tvom domu donosio; na domu ti dvoje vrata bilo, na koja ti vrata pristupali kumovi i prijatelji, ona ti vrata vazda otvorena bila; a na koja ti vrata pristupali zlotvori, ona ti vrata dračom zarasla, ter ne mogli pristupiti ni tebe nauditi! Bog te sačuvao kalovita luga, malo vrijedna druga, Turčina zulumćara i njegova belaja i svakoga zla! I ova meni a druga tebi. I zdrav!”

I ova je zdravica na kraju malo smiješna a još je smješnija na gdjekojijem mjestima ova (paštrovska):
g) Domaćinu

“Zdrav brate domaćine! Bog ti dao čast pape rimskoga i vladike cetinjskoga, dva bana Paštrovića i četiri vlastelinovića! Koliko je na ovu majuliku pismi toliko ti bog dao sini, koliko li šari toliko bog ti dao snahi, da se njima dičiš kako more dubinom, kako nebo visinom, kako polje širinom, kako lisica mudrinom, kako zec brzinom! Bog te sačuvao Osmana dizdara i kriva kantara, popuzljiva mosta, podrugljiva gosta, prtene vreće i zle sreće! Više kuće ti stog, na njemu ti sjedio gospod bog, svakome dijelio, nekome kapom, nekome šakom, nekome vrećom, a tebe, domaćine, i kapom i šakom i vrećom i svakom dobrom i plemenitom srećom!”

Mlada momčad u šali između sebe napijaju još smješnije, npr.:

“Sačuvao te bog kratkih gaća, dugačkih kopriva, psa garova i Turčina manova, tijesna sokaka, bijesna Bošnjaka!”

I tako još dalje; pa najposlije blagoslov obrnu na kletvu, npr.:

“Bog ti dao ćelavu glavu i orlove nokte!” Itd.

Kad je ostalo ovo malo bijele hartije, evo ću dodati još ono što je naštampano u rječniku kod riječi napijati, nadajući se da će i to čitatelji s radosti čitati.

Neki počinju napijati ovako: “Prva za pomozi bože: “Bože pomozi, bože daj dobar čas i dobru sreću! Ko o čem, mi o dobru, o lijepu razgovoru: dao nam se bog radovati i veseliti, piti a dobro biti, zla nikad ne imati!” Ako li je ujutru rano: “Srećan uranak, miran danak, od boga život i zdravlje!” Kad je na kakvom radu: “Za sretna rada: koji rad radili, radom se hvalili, kao sretna i čestita braća!” Kad se sastanu prijatelji ili poznanici: “Sretno viđenije, srećan sastanak, dugu ljubav, od boga život i zdravlje!” Uz drugu čašu:”Čašom drugom: da bog poduži život i zdravlje, sreću i napredak i svako dobro!” itd. Uz treću:”Čašom trećom, dobrom srećom (ili: trećom a sretnom), u ime boga i svete Trojice (ovdje se treba prekrstiti), živonačelne bogorodice, koja može da nam pomože: svakom bratu na svom zanatu, a i nas grešne da ne zaboravi; đe mi nju zaboravili, ona nama najbolja pomotnjica bila!” Itd. Uz vino:”Vince kiselo, srce veselo; veselio bog i ovaj dom, i u domu domadara kutnjeg gospodara!” Itd. Kad piju kome u zdravlje, npr. domaćinu: “Domaćine, za tvoje dobro zdravlje: prvo tvoje glave, tvoje domaćice, tvojih starih roditelja (ako ih ima), sinova, kćeri braće, bratučeda, kumova i prijatelja, i svega roda i poroda; što ti bog dao, bog ti udržao (gdjekoji još nastave: “Za kutnjega šljemena i konopljana sjemena, vitorogijeh volova i dugorepijeh krava, trmaka i krmaka, tora i obora!”) Itd.

Kad onaj što napija nagne čašu da pije, onda (kašto) koji drugi metne prst u uho, pa zapjeva iz glasa:
U čije se zdravlje vino pije,
sve mu zdravo i veselo bilo!
Domaćine, sve u tvoje zdravlje,
bog ti dao i sreću i zdravlje!

Kad polaze na put: “Ko će na put, sreća mu put, ko ostaje u domu, ostao u veliku dobru, akobogda!” Kad hoće da ustaju: “Časno sjeli, pošteno ustali!” Kad uveče hoće već da spavaju, ili da se rastaju:”Za lake noći, od boga pomoći!” itd.

Kad onaj što drži čašu u ruci napija, ostali kašto reku polako: “Amin, dabogda (ili: amin bog te čuo)!” Kad već hoće da pije, onda reče onome kome nazdravi (koji će da pije poslije njega):”Zdrav budi!” Ili: “Spasuj se!” A onaj mu odgovori: “Na spasenije Hristovo!” Kad već nagne čašu i pije, onda ostali podignu kape (ako ne sjede gologlavi), pa polako govore: “Hriste bože naš, pomiluj nas amin!” Kad već prestane piti i odujmi čašu od usta, onda ostali poviču: “Nazdravlje!” A on odgovori: “Bog vam zdravlje dao!” Ili: “Od boga vam zdravlje!”

Izvor: Kovčežić za istoriju jezik i običaje Srba sva tri zakona u Beču, u štampariji jermenskoga manastira, 1849