Vidovdan.org

Ћирилица између сјаја и очаја, Франкфуртске вести, 29. мај 2003,

ИСТРАЖИВАЊЕ УДРУЖЕЊА ЗА ЗАШТИТУ НАШЕГ НАЦИОНАЛНОГ ПИСМА Према истраживању "Ћирилице", Удружења за заштиту нашег националног писма, у Београду је само 31,8 одсто јавних натписа исписано ћирилицом, а у Новом Саду још мање - 18,5 одсто.

Када се овоме дода да се све више књига и часописа штампа на латиници, намеће се логично питање: да ли је то ћирилица забрањена.

Проф. др Жарко Видовић, историчар цивилизације, каже да нема могућности да се један народ извуче из кризе ако нема самопоуздања, а народ нема самопоуздања ако нема идентитет.

- Важан сегмент народног идентитета је писмо. Али, примећујем две појаве које директно значе окретање историјске свести на странпутицу: напуштање ћирилице и губитак слуха за акценте - закључује проф. Видовић.

Вера Давидовић, председник скупштине Удружења за заштиту ћирилице "Ћирилица", залаже се за хитно доношење посебног закона о ћирилици. Она истиче да право на наметање писма, намером или стихијом, не може да има ни појединац ни група људи.

- Ми ћемо се као Удружење борити, анадам се и изборити, да се мањинско писмо не претвори у већинско - каже Вера Давидовић.

- Ко мисли да је двоазбучност у истом језику предност, љуто се вара. Да је то предност, претпостављам да би она заобишла српску културу, као што је заобишла сваку другу културу у Европи - речи су социолингвисте Бранислава Брборића.

Он не верује да је могуће из српске културе искоренити иједно од два писма, али додаје да оно са чиме се не смемо помирити, јесте потискивање, па и искључивање ћирилице из јавног живота.

Сањамо на латиници?

Академик Матија Бећковић је, једном приликом, о проблему угрожености ћирилице овако проговорио: "Ћирилицом треба да говоримо и јасно и отворено, али све чешће мислимо и сањамо на латиници. Ћирилица је опстала колико и ми сами, и више је она нас сачувала него ми њу. Ћириличне су нам све књиге, тапије, крштенице, епитафи, али као да смо се свега тога одрекли, наумивши да будемо неко други".

И. Лаловић

Због чега овај сајт има опције за српски као латиница? Модератори би требало да мало ишчитају неку историју о српском писму...

Iz praktičnog razloga - zato što dobijemo neke tekstove koji nisu na ćirilici pa je malo nepraktično stalno konvertovati. A mislim da svi znamo i ćirilicu i latinicu, a bitno je pročitati neko dobro štivo pa makar bilo i na engleskom.

Преузето из „Гласа Јавности”:

PODGORICA

„Raspeće srpskog jezika”ne može da se reklamira

Crnogorska Radio-televizija odbila je da emituje oglas o izlasku najnovijeg broja časopisa Raspeće srpskog jezika, koji izdaje nevladina organizacija „Aktiv nastavnika i profesora srpskog jezika”.

Profesor Veselin Matović, predsednik Aktiva iz Nikšića, izjavio je da su nameravali da plate objavljivanje oglasa na televiziji, koji se sastojao od samo jedne rečenice - da se njihov časopis nalazi u prodaji na svim kioscima - sa slikom naslovnice, ali je službenica oglasnog odeljenja odbila da primi takav oglas. Članovi ove NVO ostali su bez posla u septembru 2004. godine zbog bojkota nastave posle odluke crnogorskog Saveta za opšte obrazovanje o preimenovanju nastavnog predmeta srpski jezik i književnost u maternji. Na koricama petog broja časopisa nalaze se fotografije svih otpuštenih profesora i nastavnika.

УПОТРЕБА ЋИРИЛИЦЕ У КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОЈ БАШТИНИ КАТОЛИЧКИХ СРБА
Београд 2003.

Уводна реч
Дуго смо се премишљали коју тему да обрадимо за овај скуп. Најзад смо преломили да то буде нешто о употреби ћирилице код једног дела нашег народа, које називамо ''католичким Србима''. Зашто? Одмах да будемо искрени, није била у питању никаква унапред смишњена намера, нити смо се руководили, пре свега, потребом да напишемо нешто што би имало искључиво сувопарни научни допринос (то не значи да се на њега није мислило). Наш мотив је лежао на другом месту.
Наиме, у тренуцима наше пуне националне дезоријентације, у тренуцима када већи део србског народа свесно одриче преданост свом исконском писму, када скоро све државне институције дериликвирају вековна српска слова, ми смо решили да се дигнемо против тих издајничких појава.
Због тога, дужност је сваког, а поготово нас интелектуалаца, да устане и да отворено жигоше све такве издајничке манире. Да прецизно обележи све оне који свесно или несвесно врше издају свог националног идентитета. Да упери прстом на сваког понаособ, и да га изложи најстрожем презиру, све до оног момента док издајник не капитулира. Свако има права да буде издајник, али наша је дужност да такве издајнике нападнемо и разголитимо. Зато је издајник и сваки онај који се не противи издаји, па макар он сам био лично потпуно исправан.
Намера је овде наша, да пробудимо учмале духове, да тргнемо људе из летаргије, из те погубне равнодушности и апатије, најзад из националне збуњености. То се може, између осталог, постићи и ако дајемо примере из прошлости, из којих се може видети како су наши стари чували своје писмо, и нису хтели ни за јоту да одступе од њега. Да се види како су трпели разне тегобе баш због тога што су остали верни ћирилици.
То се на крају може постићи и ако прикажемо како су ћирилицу чували и неки други делови нашега народа, од којих се то не би очекивало.
То је управо и предмет нашег рада.
Највећи део посла у обнови наше националне части, пада на нас интелектуалце. Ми дајемо основни правац, од нас креће акција, ми будимо духове, или како би бесмртни Његош рекао: '

'Удар паре искру у камену,
без њега би у ка'м очајала!''

Нешто о Србима католицима
Колико је укупно или приближно било Срба који су припадали римокатоличкој ''цркви'', неће се моћи никада поуздано утврдити. Оно што се зна, јесте да данас њих нема, сем можда неких изузетака, као на пример у Боки и у Румунији (Срби Крашовани)
Али, ако се не може говорити о обиму католичких Срба, може се говорити о њиховом просторном размештају, културним особеностима, као и о узроцима њиховог постанка и нестанка.
Где је било највише Срба католика? Свакако у јужним пределима наших земаља. На Примрју највише. Затим, у Херцеговини, Босни, и Српској Војводини и Славонији, али пре свега на Јадранском приморју. ''Овај феномен католичког српства нарочито на јужном Јадрану, представља једну од најветлијих тачака нашег националног покрета, један од најмање очекиваних и зато веома запажених и веома цењених излива српског осећања''.
Целокупан србски народ, од примања хришћанства, исповедао је православну веру, дакле припадао је Источној Цркви. Појава првог иноверја појављује се тек у крајем XI века. Познато је, да је већ 1060 год. у Солину, Синод прогласио ћирилицу за ђаволски изум Методија, а самог Методија за јеретика. Други важан фактор у настанку католичког србства јесте појава доминиканских, а затим и францисканских (фрањевачких) мисионара на нашим пределима, поготово у Босни и Далмацији, који су махом долазили на позив угарских краљева. Цела та католичка јерархија у Босни била је потчињена архиепископу од Калоче (Угарска). 1260 г. оснива се Vicaria Bosnae Argentinae.
Не постоје неки уочљиви колективни изливи србског порекла католичких Срба, е да би смо могли да извлачимо закључке већег значаја. То не би требало да чуди чак и оне који иоле познају свхатања католичког клира по питању националности. Али видећемо касније, на основу писаних споменика, да је свест ових људи о своме србском пореклу била присутна.
Та национална свест Срба католика је временом била гушена, кроз делатност католичког клира. Тако руски конзул на босанском двору у Сарајеву А. Гиљфердинг пише у другој половини XIX века ''Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина, он себе назива Босанцем Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита напр. Старца 'Умјете ли ви нашки'. Но који је то 'нашки језик' он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина, римо-католичка црква...''
Овде је место где одмах треба решити и нека спорна, али веома важна питања. Прво: којим су писмом писали Хрвати? Нико позванији да нам то разјасни од Ватрослава Јагића, највећег хрватског научника свих времена. У једном од бројева свог ''Архива за словенску филологију'' проф. Јагић пише: ''Пре него је настала употреба народног језика владао је код грчко-источних Срба сасвим а код католичких Хрвата делимично црквено-словенски језик као орган црквеног и делом државног живота: код Срба је то вршено ћирилиским, код Хрвата глаголичким писмом...'' Дакле, поред тога што нам се саопштава, да су се Хрвати служили глагољицом, Јагић нас уверава да је црквено-словјенски језик код Срба био ''сасвим'' у употреби, а код Хрвата само ''делимично'' Шта нам то говори? Говори нам да је право писмо Хрвата глагољица, о чему сведоче скоро сви писани споменици са хрватског етничког подручја (“Винодолски закон”, изузетак је чакавско-ћирилски “Пољички статут”), и друго, говори нам да црквено-словјенски језик није био једини језик Хрвата. Основни и претежни језик Хрвата био је чакавски. У томе су сагласни и Копитар, и Миклошич, и Шафарик и многи други слависти. Тиме спречавамо фалсификате који су чести у доказивању тобожњег хрватског ''хисторијског права'' на србски етнички простор.
Дакле, барем када се тиче идентификације народности на основу писмености и језика, сваком се додељује што је његово. Што је чакавско, па било писано или глагољицом, латиницом или ћирилицом (мада ређе) - хрватско је. Што је писано ћирилицом, без обзира да ли икавским, екавским или ијекавским наречјем штокавског језика - српско је.
Ту скоро, у једном броју негдашњег ''Гласника Музеја Босне и Херцеговине'', који је излазио за време окупације, наишли смо на један примерак Светог Писма, који је крајем 16 века штампан у Млецима. Писан је латиницом у чакавском наречју, и то тако, да је мало вероватно да би га мало који Хрват дана могао прочитати. Нисмо успели да забележимо који је број ''Гласника'' али вероватно то знају они који се тиме стручно баве.
Затим, постоји један добар део католика, који до само пре, нешто мало више од 100 година није имао никакве националне свести. Реч је о католицима Босне и Херцеговине. Ако су они икада имали прилике да се национално изјасне, никад се нису изјшњавали као Хрвати, а то нам је најважније да докажемо. А ако их је страна наука, или државна власт, означавала, осим по вероисповести, опет их никад није означавала као Хрвате.
Зашто је ово важно да се докаже? Зато што се тиме у главу удара хрватска теза о ''вечном хрватству Босне''. Хрватски ''историчари'' користе присуство католичке вере у Босни како би оправдали своје мегаломанске претензије на Босну и Херцеговину.
А може се лако видети са најкомпетентнијих места да реч Хрват није била позната у Босни за дуже време. Тако напр. у извештају босанског бискупа фра Франћиска ди Стефана из Високога, који је упућен папи крајем XVI века, ниједном речју се не помиње име Хрват. Говори се само о бројном стању дијецеза, па се каже како у Тузли има 7400 ''католика'', у Олову 2400 ''католичких становника'' итд.
Затим, имамо летопис францисканског манастира у Сутјесци, такође се не спомиње хрватско име.
Могу се погледати и извештаји Апостолског викаријата за БиХ. Ни тамо се не наилази на име Хрват.
Бројни шематизми викаријата и бискупија, такође сведоче о томе. Извштаји Ватикана такође. Постоји и попис који је спровела 1910. г. окупациона власт. Срби се свуда у том попису спомињу као Срби. Католици увек као католици, никад према народности.
И сам хрватски историчар Вјекослав Клаић, познати ''заинекач'' Срба признаје да католици нису имали националне свести. ''Католици зову сами себе Латини, а православни их у неким крајинама зову Шокци, а у неким местима Турске Хрватске и Маџари...''
На крају само још једно спорно питање и тиме овај капител завршавамо. Пред нама се појавио случај ''босанчице''. Како је протумачити, и где је сврстати? Јер познато је да су хрватски ''научни'' радници и овде дали доказа своме клептоманству, тврдећи како је босанчица ''хрватска ћирилица'' Проблем је решен тако што је узето мишљење једног од највећих ауторитета у овој области - проф. Милана Решетара. Он јасно каже да босанчица ''није никакво специјално босанско писмо, него је старија ћирилска минускула (ситнија слова), која је у старије време била у обичају у свим нашим крајевима у којима се уопће писало ћирилицом, и код православних и код католика и код муслимана''.

Ћирилица у Римокатоличкој ''цркви''
Што је ћирилица била употребљавана у римокатоличким ''црквама'' на србском етничко-језичком подручју није никакво чудо. Другог писма ту није ни могло бити, и ако би се, још при томе, желео успех међу ''шизматицима'', употреба ћирилице је била неизбежна. ''Ћирилица је била у обичају као народно писмо и код присташа римокатоличке цркве, и то у средње доба све до свршетка XVIII в.''
Према томе, толиком дугом употребом, види се да употреба ћирилице није била срачуната на једно ограничено време. Није се, дакле радило о неком тренутном компромису. Сличан податак саопштава и проф. Милорад Екмечић. Говорећи о ''Бечком књижевном договору''. он ненаводећи извор децидно каже ''Од 1815. се напушта ранија обавеза фрањевачког свештенства Далмације да пишу ћирилицом'' да би на крају додао ''Чак су имали и једну посебну школу која је пословала на основама ћирилског писма. До тога времена, католици и у суседној Босни и Херцеговини напуштају ћирилицу.''
Пуштамо и даље податке о томе. ''Као што је било у Босни било је и у Славонији. И тамо је ћирилица од памтивека и међу католицима владала. Види у Фр. Миклошић, Мonumenta Serbicaп. 494, где се преводи ћирилицом писано писмо 1465, год. У Броду на Сави. Рељковићев Satir такођер нас о томе уверава (пп.54 и 62-63), Игњат Брлић, у свом предговору немачким језиком писане граматике од 1833, год., напоменуо је, да је у фратарској књижници у Нашицама видео све до 1721. год. манастирске рачуне и нацрте за проповеди писане ћирилицом. У Славонији, међу римокатилицима, почела је да истискује ћирилицу - латиница тек од другог деценија XVIII века, када су почели у њу долазити световни свештеници и калуђери римски и Хрватске, ну ми имамо података, да су се фрањевци томе опирали и у четвртом деценију тога века. Тако нпр. Фрањевачки провинциал Лука Карагић издао је 1 јула 1736. год. Окружницу на све манастире и фратре њему потчињене, у којој у тачци 6, под претњом строге казне, забрањује и једном фрањевцу да народним језиком писана писма латинским словима пише, него искључиво само ћирилицом, јер је и писмо дар Божји, нарочито дарован народима и језицима а не даје се многима...''
Мало пре напоменусмо да је ћирилица била неизбежно средство у прозелитизму Римокатоликих мисионара.. Вршити прозелитизам у крајевима који су Србима настањени, без употребе ћирилице, било би, ако не узалудно, сигурно отежано. У прозелитизму су неопходне и књиге и разна друга писанија, како верска тако и остала. Како србски народ није познавао друго писмо сем своје ћирилице, то је ћирилица била стављена у арсенал ове римокатоличке акције.
Са тим је био добро упознат и сам врх римокатоличке ''цркве''. Отуда је папа Гргур XIII лично наредио да се ''у Риму излију ћирилска слова и она се (...) још и сада чувају у Риму. Тим словима штампан је на словенском Канизијев катихизис. Он, Караман (надбискуп Задарски из половине 18 века. Примедба Томица Керчуљ) штампао је тим словима у Риму 1739. Алфабетар (Азбука) за потребу словенским католичких свештеника, јер само тако обучени свештеници могу ''шизматике'' обратити на католичку веру (“li quail essendo l'inuco mezzo per convertir gli scismatic'' N. Milaš. Documenta 314-315)
Преласком на римокатличко вероисповедање, Србски народ није прелазио и на друго писмо. Због тога је цела пропаганда Римске конгрегације за веру, морала и даље да се води на ћирилици. Шта нам у тој тврдњи служи као доказ. Пре свега, штампане црквене књиге.
Свето Писмо у католичким ''црквама'' на Јадрану и залеђу, за потребе католичког свештенства редовно је било штампано на латинском језику, иако је служба вршена на народном језику. Међутим, поред њега у црквеним службама су коришћени и такозвани ''Лекционари''. Они се по садржају нису битно разликовали од Светог Писма, али јесу по писму у коме су састављани. Наиме, први такав лекционар штампао је у Млецима 1495, фрањевац Бернардин Спљећанин, родом Хрват. Но како је он био штампан чакавским наречјем на латиници, и како он није био разумљив нити народу нити свештенству у јужнијим пределима Јадрана, вршени су његови преписи у ћирилици, и то неколико пута. Значајно је напоменути да је и један католички Србин, проф. Вид Вулетић Вукасовић, израдио у ћирилици препис овог Дубровачког Лецкционара.
И у Стону, односно полуотоку Рату (Пељешцу) користила се ћирилица, како код духовних тако и код световних власти. ''Спомињемо, да је мартикула братства св. Франа у Стону из прве половице XV в. Писана ћирилицом, којим су се писмом онда служили богомили и православни. За чудо је, да се у Стону, након 100 година Дубровачке владе саставља важан пучки акт, и још чисто вјерског католичког обиљежја ћирилицом!. То значи да је мартикула била за пук, који је познавао само ћирилицу, и да Дубровчани нијесу могли уништити и збрисати тако лако одмах сваки траг српству на полутоку и у Стону.''

Посебно о ћирилици у Дубровнику
Како је Дубровник од вајкада био спојен са својим залеђем, које се још од Порфирогенита сматра чисто српским, то је последица његовог словенизирања била сасвим очекивана. Град одвојен од своје матице, није имао избора. Ћирилица је експресно, сасвим неосетно продрла у Дубровник заједно са осталим словенским обележјима и нашла своју примену како у јавној тако и у приватној употреби Дубровчана. Овде само неколико констатација које су неки још пре нас изнели.
Све до своје смрти Дубровник се служио ћирилицом у коресподенцији са балканским земљама, па чак и са турским властима, које су се у залеђу утврдиле. Због тога је Дубровачка канцеларија увек упошљавала ''српског писара или канћелијера, који је био, дакако, присташа римо-католичке цркве'' Неколико од тих логогета или дијака су Никша Звијездић,, који се појављује од 1431-1454, и Маринко Цвјетковић. ''Споменут ми је к тому још неколико српских дијака који су били у Дубровнику као логогети осталих владара: Бјелић Нико (Дубровачанин), Дмитар, Добривој, Милета, Радослав, Рајче итд''.
Још један општи закључак, овај пут од В. Мошина. И С. М. Траљић. Они кажу: ''Ћирилица, разумљива и за сусједне српске области, и за дуборовачку канцеларију, кроз читаво остало раздобље средевековља била је у употреби и у босанским и хумским концеларијама, и у литургијским текстовима, и на гробним споменицима, те су је, као народно псимо разумљиво за широке слојеве, прихватили и еластични фрањевачки мисионари, који су у средини 13 вијека преузели од доминиканаца задатак борбе с богумилством и ширења јереси''.
Сад неколико појединачних манифестација, где се уочава оданост ћирилици појединих католичких Срба. 1514. г. дубровачки писар, Лука П. Примојевић, тражи од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала ''и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи а штампа им је била свугдје хваљена и уважена.''
1502. г. на самрти, католички свештеник Лука Радовановић оставио је ''једном другом свештенику, Павлу Вукашиновићу, који се с успехом бавио књижарским пословима у Дубровнику, и машину за штампање и потребне калупе за ћирилска слова''.
1512. г. Дубровчанин Франо Ратковић, дао је на штампање у Млецима, у издавачкој кући Ђорђа Русконија, на ћирилици: ''Петнаест молитава свете Бриђиде'' и ''Официј'', Биле су то ''две књиге штампане ћирилицом у чистом народном језику дубровачког типа''.
Латиница је тек на таласима ренесансе у већем обиму ушла у Дуборвник. Но како она није допирала до залеђа, био је то разлог да се ћирилица и даље задржи за дубровачке католике, како у самом граду тако и у загорју. Зато је за те вернике ''у дубровачком књижевном наречју издан 1583. у Млемица код чувеног калиграфа Камила Занетија један адеспотан ћирилски ''Наук Ккрстјански'' То је први католички катехизам у питањима и одговорима штампан ћирилицом''.

Ћирилица у Босни
Све што је речено за Далмацију и Славонију, још више важи и за Босну. Сем ћирилице и њене минускуле (босанчице) ту није било другог писма.
Ћирилица је употребљавана на Двору, у ''цркви босанској'', у коресподенцији са Дубровником. Па чак и после пада под ''турски вакт'' дешава се невиђено: Освајач узима као своје писмо, оно којим се до тада служи раја. О томе сведочи преписка босанских Турака са Дубровником.
Када се зна колико је у Босни био јак утицај фрањевачких мисионара, и у опште Католичке ''цркве'', чуди како заједно са њим није дошло до утврђења латинице. То овде не можемо расправити, али ево још једног сведочења како је и само католичко свештенство у Босни користило ћрилицу. Хрватски културни историчар Драгутин Прохаска каже у својој стидији о Боснсанско-Херцеговачкој писмености у Босни и Херцеговини: ''Најомиљенији начин писања у Босни од раног средњег века јесте ћириовско писмо. Католици, православни и богумили служили су се овим писмом. Оно је чак било службено писмо босанског довра у саобраћају са Дубровником...''
Опште је познато и да је фрањевац фра Матија Дивковић штампао сва своја дела ћирилицом у Босни, у првој половини XVI века. Такође, на једној књизи која је штампана ћирилицом у Млецима 1708. г. а за потребе босанских католика стоји да је писац ту књигу штампао ћирилицом зато што неуки људи ''не умиу шити книга ни слова латински''.
Ако је тако стојала ствар са ћирилицом код кат. свештенства, другачије није могло ни да буде код просте раје, која чак и да је хтела није могла писати другим писмом, под условом да је уопште била писмена.
Ћирилицу од најранијих времена уочавамо на босанским писаним споменицима. До скора се сматрало да је повеља Бана Кулина (из 1189 г.) најстарији ћирилични писани споменик Босне, у коме се уједно и први пут помиње словенско ime Дубровник. Бан Кулин је био вишеструки конвертит. Најпре га уочавамо као богумила а потом као католика. Само gодину дана пре писања ове повеље Римски папа шаље 1188, дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права дубровачке цркве. У писму помиње српску Босну: “regnum Servile , quod est Bosna” (српска краљевина која је Босна). То је било време бана Кулина.
''Ја бан босански Кулин присезају (исказује) вама кнеже Крвашу и свима дубровчанима прави пријатељ бити вам од сада до вијека и правицу држати с вама и праву вјеру докле сам жив. Сви дубровчани који ходе по мојему владанију трговаће гдје који хоће, коначи ће гдје се који нађе с правом вјером и правим срцем без икаквог зла…''
Као сигурног католика, наука је идентификовала босанског краља Твртка I (''Милошчу Божјом Краљ Србљем и Босни и Приморју'')
И његове повеље писане су ћирилицом. Например, његова повеља Дубровачкој републици из 1382. ''Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: “Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине”...''
Скоро читав век и по пре ове повеље. Пише бан Матеј Нинослав, такође католик, на ћирилици повељу Дубровчанима (1240 г.)
Наследник краља Твртка I, Стефан Дабиша, католик, шиље на ћирилици 17.5.1395. повељу боснаском жупану Вукмиру Семковићу где каже: '' У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња (интитулација по областима - земље којима владар влада или којима претендује да влада).”
Ћирилицом су писане и повеље и Краља Твртка II. Овде пружамо један његов потпис.
1406. г. пише Прибисав Похвалић, посланик банице Анке, за кога Василије Ћерић вели да је србин католик, ''Ја Прибисав Похвалић дају всакоме знати ере доидох у Дубровник посланијем госпоје банице Анке и госпогије војводинице Катарине Сандаљевице, доних кнезу, и властелем дубровачцијем три листове... писане листом српсцијем...''
У Дубровачком архиву сачуван је акт од 19 јануара 1604 год. који је настао на народном збору свега Попова и Зажавља (Херцеговина) који одлучује ''да се подложи краљу (аустријском цару) и овлашћује фра Доминика Андријашевића, да учини с њиме у њихово име уговор, по коме ће остати вијерни царству. Потписници: Хусеин Пашић, кнез Брајан Николић, кнез Стјепан Милорадовић, кнез Јован Николић, Иван Павловић из Веље Међе, Раич Ивановић, кнез Миле Медводовић и Матијаш Кордић.''
У фрањевачком манастиру у Сињу налази се неколико докумената писане ''босанчицом'', које је са собом донео вођа пребеглих фратра из Босне, фра Павле Вучковић.
Читаве католичке жупе и фрањевачки самостани, широм Босне, употребљавали су ћирилицу у својој евиденцији и коресподенцији. Тако на пример Матице крштених жупе: Сутиска, Зовик, Комушин, Печник, Иванска, Свилај, итд.
Од значаја је и чињеница да је Андрија Охмучевић 1653 г. у Напуљу штампао своје привилегије ћирилицом. ''Он је желео да пред тадашњом јавношћу буде што убедљивији''. ''Соловјев се ишћуђава чињеници да су у овом делу привилегије Охмучевића штампане ћирилицом. Међутим, у Гавриловићевим исписима из ватиканских архива постоји докуменат из којег се види да је још 1643. године било у Конгрегацији говора о молби Андрије Охмучевића да му се у Конгрегационој штампарији о т ш т а м п а ј у т р и ћ и р и л с к е п о в е љ е''
Пошто смо констатовали да у Босни сем ћирилице, (босанчице) и понекад арапских слова, није било другог писма у употреби, мислимо да није потребно даље износити примере ћириличних споменика.


Ћирилица код Буњеваца и Шокаца
Ми никада не бисмо имали претензија да Буњевце и Шокце сврставамо у србски национални корпус, да то нису чинили страни етнографи и Аустро-угарске власти. Но још један други разлог ту постоји, а то је демографска мегаломанија Хрвата, који теже да својатају без икаквих основа, све што је католичко.
Непостоји ни један компетентан страни етнограф који је Буњевце и Шокце сматрао Хрватима, Напротив, редовно су их обележавали као ''Србе католике'', ''Раце католике''. Од маџарских тако: Черник, Фикер, од аустријских: Хунфалви, Келети, Швикер.
Колико су бесмислене хрватске аспирације на ову етничку масу, нека послужи као доказ прва националитетна статистика од Алексе Фењеша, коју је Угарска спровела за годину 1840. У тој години није пронађен ниједан Хрват у Вировитичкој и Пожешкој жупанији, као и у Сремској Крајини и Сремској граници. Помињу се само Срби и Шокци.
О употреби ћирилице код Шокаца имамо сведочанство од њиховог највећег изданика - Антуна Матије Рељковића, у свом Satiru он каже:

О Славонче ти се врло вараш,
Којигод ми тако одговараш;
Ваши стари јесу књигу знали,
Србски штили и србски писали!

Код Буњеваца ћирилица није била искључиво писмо. Употреба латинице је чак била касније потиснула ову прву. Истина латиница постаје тек од краја XIX века доминантан облик писмености код њих. Али није одувек било тако.
Још пре досељења у нове крајеве, Буњевци су се служили ћирилицом, па чак и по сеоби нису је запуштали. ''То доказује преписка ћирилицом оне депутације Сомбораца (чланови: Буњевац: Мрата плем. Парчетић и Србин Атанасије Стојшић) која је ишла у Беч и израдила да Сомбор буде 1749. г. проглашен за слободну краљевску варош''.
Па и после исељења Срба у Војину Крајину, Бајски магистрат, у којем је највише било Буњеваца, ''остала је ћирилица и српски језик као званичан (...) а у Суботици је све до 1809. г. ћирилица била у званичној употреби (у Магистрату) па су и службене тискарнице биле штампане ћирилицом''
Па и сам вођа буњевачког препорoдa Иван Антуновић, поручивао је својим саплеменашима да боље изуче ћирилицу јер изгледа да су њихови преци, како он сам каже, ''више но ми познавали ћирилицу, те су ову и за своју својину сватали. Барем се то мора наслућивати, када видимо, да су записници варошки и у Баји (где је свакако било више Буњеваца но Срба) писани били ћирилицом. У Сомбору (где су Буњевци у једнаком броју са Србима) састављени су већином сви стари списи ћирилицом''.
Интересанто је да се види у којој ортографији су Буњевци и Шокци писали латиницу пре XIX века. Њихов правопис је био смеша маџарског и немачког правописа. То се на пример може видети из тестамента Доминика Војнића, кој се чува у Суботичком градском архиву. Он (Војнић) завештава 19 јуна 1776, 200 форинти свом ''poljubljenom sinu Albertu Vojnityu'', такође исту суму оставља и својој ''netyacziczi Marii Paulovics''.
Сва каснија културна грађа Буњеваца састављана је на латиници, почевши још од првог њиховог књижевника фра Грге Пешталића и његовог дела: Dostojna plemenite Bacske starih uspomena sadasnji i drugi slavinske kervi delliah slava bacskim plemichem s prigodom csuvanja svete krune i okrunjenja Leopolda II-ga od Domoroda u Baji, prikazana (Shtampano u Kalacsi 1790) Затим, на латиници су стварали и савремени буњевачки књижевници: Амброзије Шарцевић, Иван Антуновић, Мијо Мандић, Блаж Рајић, Лазар Стипић, итд.
И Буњевачка периодика је сва излазила у латиници, сем ''Књижевног севера''.
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика.
Уласком у двадесети век, национална свест Срба католика је била на завидном нивоу. То се најбоље уочава на примеру католичких Срба са Јадранског приморја. Тамо је делатност Срба католика, попримила јасне контуре једног политичког покрета, који је имао нескривнео национално деловање.
На Јадрану ћирилица полако почиње да се уздиже. ''До првог светског рата био је само један изузетак, толеранција у начелу ексклузивне употребе ћирилице од Срба: сматрало се као нормално да ''Срби Латини'' одн. Срби католици пишу латиницом и да се тако публицистички испољавају. То је нарочито важило за српске дубровачке писце, ређе за остале на Приморју. Ван Приморја тога није било.''
Бројни листови и новине почињу да се издају на ћирилици.
''Српски Глас'' (касније ''Српски Лист'') - орган Српске народне странке. Излазиле у Задру, а издавао их вођа Срба из Далмације, и сам католик, Сава Бјелановић.
''Драшков Рабош'' лист за поуку и забаву, излазио 2 пута недељно у Сплиту од 1883-1887. Власник и одговорни уредник је био Јово Метличић, Србин католик. Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом.
''Срђ'' - лист за књижевност и науку. Излазио је у Дубровнику од 1902 до 1908, 2 пута месечно. Издања су штампана мешовито, и ћирлицом и латиницом. Уредници су константно били Срби католици, као што су Антун Фабрис (власник), Антоније Вучетић, Кристо Доминиковић, Михо Вакети.
''Дубровник'' - лист је излазио до 1914. Једанпут до двапут недељно, само повремено ћирилицом. Уредник: Антун Фабрис, Крста Доминиковић.
Почетком 1908. г. Почео је излазити седмични лист ''Бока'' (гласило за опће интересе Бокеља) и ћирилицом и латиницом. Уредник, Србин католик, Рудолф Сарделић.
''Нови Српски Лист'' - орган за српске интересе на Приморју. Уредник Максимир Сарделић. Излазио у Задру.
У Загребу, Србин католик, Стијепо Кобасица, издаје ''Српски Гласник'' - орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. Излазио од 1912-1913.
1894.г. Антун Пасарић, отвара ''српску дубровачку штампарију'' која махом штампа књиге ћирилицом.
Својим завештањем, дубровачки трговац Константин Вучковић, православац, наређује оснивање ''Матице српске'' у Дубровнику. У самом тестаменту изрично је стајало да се има књиге од тих средстава имају штампати ћирилицом. Поједини Срби католици, користили су штампарске услуге ове установе. Тако, Франо Кулишић, О Меду Пуцићу, У спомен тридесете обљетнице смрти (1812-1912) Дубровник, 1913. Исти писац, Џиво Бунић Вуличевић, Дубровник 1911.
Вице Адамовићу Матица српска издаје на ћирилици: Дубровчани изван завичаја, 1914.
У штампарији Ј Тошовића, 1921.г. Адамовић издаје књигу: О бедемима града Дубровника.
У истој штампарији, Кристо Доминиковић издаје књигу: Дубровник и околин. 1922. г.
Стијепо Кобасица на ћирилици издаје: Српско-Бугарски рат. Сарајево 1913.
Млади Дубровачки песник Јосип Берса, даје на штампање ћирилицом, своје Пјесме, Задар 1891, штампарије Шпире Артале.
Интересантно је да су дело Јосипа Сундечића, Тижна књига, и Горски Вијенац једина дела која је Југославенска академија у Загребу штампала ћирилицом у години 1891.
Поменимо овде и Иву Андрића, који је сва дела већином издавао у ћирилици. Исти је случај и са проф. економске историје на Београдском универзитету Мијом Мирковићем.
Лујо Бакотић је у споственом издању штампао на ћирилици ''Речник Српско хрватског књижевног језика. Београд 1936.
Овде смо дали само неколико илустративних примера, колико да се види да код Срба католика није постојала аверзија према ваздашњем србском писму.
На крају, само још два-три податка о надгробним споменицима Срба католика.
Ту нисмо могли нешто више да сазнамо, али оно што смо пронашли саопштавамо.
Најпре, на Ново-Каштеланском гробљу, и дан данас чврсто стоје, у ћирилици исписани надгробни споменици Ива Ћипике, и Јова Метличића.
На градском гробљу у Цавтату, налази се парцела која припада познатој србској породици Зоре, исклесан у ћирилици.
На старо-католичком гробљу изнад Дубровника, (код Капелице) где су већином сахрањивани Срби, има пуно споменика у ћирилици, али су доста оштећени услед дотрајалости и кише. Тако се јасно могу прочитати надгробне плоче: Периновић Николе, Шкулевић Петра, Лазара Павловића. Сви они су умрли у раздобљу од 1815-1835.
Ћирилица у приватној коресподенцији Срба католика
У потрази за приватним рукописима појединих истакнутих Срба католика, дошли смо до неких сазнања. У Архиву САНУ, чува се преписка појединих Срба католика.
Тако на пример, из преписке Валтазара Богишића и Стојана Новаковића уочавамо да је ћирилицом писано свих 49 писама, колико је укупно Богишић писао Новаковићу.
Сачувано је укупно 6 писама Меда Пуцића упућена такође Стојану Новаковићу. Сва су у ћирилици.
Погледали смо и коресподенцију књижевника Марка Цара са Томом Крстом Поповићем. Свих 20 писама су писана ћирилицом, а Цар их је слао из Задра, Беча, Београда итд.
Своја писам је ћирилицом писао и Антун Фабрис, и то најчешће у преписци са својим уредништвом листа ''Дубровник''
У заоставштини новског књижевника Томе Крстовог Поповића има доста писама Срба католика. Одатле видимо и ћирилицом писана писма Ђуре Вукотића. Затим писма Људевита Вуличевића. Има ту и једна разгледница из Рима коју је Вуличевић послао Поповићу, писана је ћирилицом.
Нашили смо и на два писма Матије Бана из 1880. г. Упућена Чедомиљу Мијатовићу, писана су ћирилицом.
Као посалник у Риму, ћирилицом је писао своје извштаје и Лујо Бакотић.
И Хенрик Барић, познати албанолог, видимо, служио се ћириличном писаћом машином у својој преписци, а чак и када је употребљавао латиничну писаћу машину својеручан потпис давао је на ћирилици.
На крају, има ту хрпа писама Иве Андрића, деведесет одсто писана ћирилицом.


Завршна реч
Видели смо дакле, да употреба ћирилице од стране католичких Срба у средњевековном периоду није никаква посебност. То је период у коме и само католичко свештенство у нашим земљама користи ћирилицу, чак шта више има обавезу да се њоме служи.
Ћирилицу практикују сви: и православни и католици и муслимани. Видели смо да су значај ћирилице добро проценили и централне верске власти у Риму. Видимо да су они отварали ћирилске штампарије као и школе у којима је ћирилицом писано. Тако на пример, школа требињске бискупије у којој је допуњаван Бернардинов лекционар. Црквене књиге за полатињено становништво обавезно се штампају ћирилицом.
Већ од половине XVIII в. латиница полако почиње да потискује ћирилицу. Могли смо да закључимо да је један од разлога томе: импортирање католичког свештенства из Хрватске.
Тек са уласком у XX век. пажњу почиње да привлачи све већа употреба ћирилице међу католичким Србима на Јадрану. То се огледа у штампаној периодици, индивидуалним књижевним делима, приватној коресподенцији итд.
Код Буњеваца и Шокаца тријумф латинице је био потпун. Ту је скоро сва интлектуална баштина изложена на латиници. Баш због тога изражена употреба ћирилице на Јадрану добија посебну снагу.
После Другог светског рата, феномен католичког србства полако али смишљено нестаје, тако да је ту немогуће пратити било какве манифестације овог крила нашег народа, који је у прошлости много обећавао.

Литература:
- Anto Babić, Iz istorije srednjevjekovne Bosne, Sarajevo 1972.
- Динић Михајло, Неколико ћириличних споменика из Дубровника, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1958. св. 24/1-2
- Динић Михајло, Chiruliza словенских попова дубровачке грађе, Прилози за књижевност, језик исотрију и фолклор, 1960, св. 26/1-4.
- Петар Коледнић, Један српски љетопис писан у дубровнику, Срђ, 1904.
- Петар Колендић, Прилози хисторији српске књиге у дубровнику, Срђ, 1904.
- Перић Иво, Писма Лука Зоре Валтазару Богишићу, Анали Хисторијског института у дубровнику, 1984, св, 19, 20
- Перовић Јовица, Српска школа у Дубровнику и њезини наставници, Учитељ у школи и народу, 1930, бр. 7-8
- Прерадовић Петар, Писмо Петра Прерадовића вуко Стафановићу-Караџићу у Беч, Дубровник 1897. бр. 35
- Коста Херман, Етнографске цртице из Босне и Херцеговине, Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини књига I 1889. год.
- Александар Мартиновић, Истина о Буњевцима и Шокцима, Суботица 1940. год.
- Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992.
- Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд 1987.
- Алекса Ивић, Неколико ћирилских споменика из XVI века. Загреб 1912.
- Sima Ljubić, Rukovijet jugoslavenskih listina, Zagreb.
- Slovenski spomenici za XVII viek. Priobćio R. Lopašić. Starine Jugoslavesnska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXX. Zagreb 1902.
- Сима Ћирковић, ''Верна Служба'' и ''Вјера Господарска''. Зборник филозофског факултета, књига VI-2 1962.
- Љуб. Ковачевић, Неколико српских натписа и биљежака, Старине, ЈАЗУ X. Загреб 1878.
- Миодраг Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље. Пожаревац 1934. репринт Горњи Милановац 2002.
- Босна по Роскијевићу, Београд 1876.
- Ćiro Truhelka, Bosančica, prinos bosanskoj paleografiji, Glasnik Zemaljskog Muzeja u Bosni i Hercegovini knj. IV 1889.
- Berić Dušan, Školstvo Šibenika i njegove okolice u prošlosti (1412-1921), Split 1964.
- Stevan Roca, Krsto Kulišić, narodni borac i vođa Srba sjeverne Dalmacije, Prosvjeta, Zagreb, 28/1971.
- Mošin Vladimir, Ćirilski rukopisi u Povijesnom muzeju Hrvatske i Kopitareve zbirke slovenskih rukopisa i Cojsov ćirilski odlomak u Ljubljani, Beograd 1971.
- Mošin Vladimir i Milan Radeka, Ćirilski rukopisi u sjevernoj Dalmaciji, Starine JAZU, knj. 48, Zagreb 1958.
- Велики Српски просвјетни добротвор Константин Вучковић, његов живот и рад (1828-1893), Дубровник 1909.
- Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговнини 1529-1551. Сарајево 1952.
- Велимир Старчевић, Старо српско књижарство, Београд Просвета 1997.
- 13 векова Срба у Далмацији, Славонији и Хрватској - изложба Српска књига и штампа 1868-1996. Сремски Карловци јуни 1997.
- Др. Љубомир Дурковић-Јакшић, Југословенско књижарство 1918-1941. Београд 1979.
- Бранкица Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи, Београд 1994.



Tomica Kerčulj - Upotreba ćirilice u baštini katoličkih Srba
http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?p=6039

Politika, 29 April 2004


Potiskivanje ćirilice
----------------------------------

„Kad se ministar pravi Englez”, 13. 4.

Jedan stari grčki mudrac i filozof, pre oko tri hiljade godina rekao je „Pokoravaj se zakonima” (Hilon iz Sparte). Kod nas je obrnut slučaj, zakoni se nemilice krše i niko ne snosi odgovornost. Da ovo napišem podstakao me je napis u ovoj rubrici od 13. aprila t. g. „Kad se ministar pravi Englez”, jer nije samo bivši ministar Gaša Knežević kršio zakon, već i mnogi drugi. Mnogobrojni su primeri, a ja ću navesti samo nekoliko.

U Srbiji već skoro 14 godina postoji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Podrazumeva se da ovaj zakon treba da primenjuju u prvom redu ministri u vladi koja je taj zakon dužna da sprovodi. Ali, objašnjenje koje daje g. Knežević pokazuje nepoznavanje suštine problema. On je bio obavezan da potpisuje ćirilicom sva državna akta dok je bio ministar, a privatno može pisati kako hoće, iako i to nije poželjno jer je on bio ministar prosvete u vladi Srbije. Ono što je tragično, to je da je g. Knežević po obrazovanju pravnik, a uz to još i profesor, ako se ne varam na pravnom fakultetu, pa kako će od njega studenti naučiti da se zakoni moraju striktno sprovoditi, ako on prvi to ne čini. Ako hoćemo da se uljudimo i svrstamo u red civilizovanih naroda, kao što smo to nekada bili.

Ali, kad je reč o jeziku i pismu, može se slobodno zaključiti da je masovno kršenje propisa koji regulišu upotrebu pisma uzelo zabrinjavajuće razmere. Sad smo proslavljali 600. godišnjicu kako je Beograd postao prestonica Srbije. Pogledajte samo nazive firmi i kako su ispisane, a propisi jasno kažu da se firma mora ispisati prvo na srpskom jeziku, podrazumeva se ćirilicom, pa tek onda ako neko želi može i na engleskom, francuskom ili nekom drugom jeziku. Žale se ljudi, koji su učili grčki, latinski, nemački, francuski, a možda još poneki jezik, da se teško snalaze pri čitanju naziva pojedinih firmi.

Posebna je priča deklaracija na robi, gde su propisi takođe jasni, ali ih niko ne primenjuje. Inspekcije su obavezne da ove propise primenjuju i da one koji se o njih ogreše kažnjavaju, mandatno ili podnošenjem prijava, ali to se ne čini. A i kako bi, kada i inspektori pišu zapisnike o utvrđenim nepravilnostima latinicom. Što bi se oni trudili da nauče i pišu ćirilicom, kad i njihovi rukovodioci to ne čine. Dužnost gradonačelnika i predsednika Izvršnog odbora Beograda ne podrazumeva samo paradne funkcije, već obavljanje poverenih dužnosti stručno i profesionalno, u duhu postojećih zakonskih propisa, jer ih narod za to plaća, a oni to ne čine.

Radivoj L. Živanović,
Beograd

Protest ispred zgrade Radio- televizije Srbije
Traže zaštitu ćirilice

BEOGRAD- Članovi Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica" protestovali su juče ispred zgrade RTS-a, a razlog njihovog okupljanja je emisija " Kulturni nokaut" u kojoj su, kako kažu, na najvulgarniji način napadnuti ljudi koji žele da se očuva srpsko pismo, bez pružanja prava na odbranu.

Prema rečima Milutina Živkovića, jednog od članova udruženja, u našoj zemlji je po važećem Ustavu službeno pismo ćirilica i to mora da se poštuje.
- Tražimo da se ubuduće, kada se na RTS-u o nama govori, pozove i neko od naših predstavnika i da nam se pruži šansa da odgovorimo- rekao je Dragoljub Zbiljić, predsednik udruženja.

Građani koji su juče protestovali, pozvali su Aleksandra Tijanića, generalnog direktora RTS-a da izađe i razgovara sa njima, a kao opomenu želeli su da mu uruče knjigu "Srpski jezik pod okupacijom latinice", dok su za Maju Uzelac, autorku sporne emisije pripremili cveće, kao prvi prekor.

БУКВАР О ЋИРИЛИЦИ
(ЗА НЕУПУЋЕНЕ)


ОВДЕ СУ НАВЕДЕНЕ И РАЗОБЛИЧЕНЕ НАЈЧЕШЋЕ ПРЕДРАСУДЕ ВЕЗАНЕ ЗА НАШУ ЋИРИЛИЦУ.




СВИ ПИШУ ЛАТИНИЦОМ.
Нетачно. Латинично писмо је писмо скоро свих западно и централно европских народа, као и многих других који црпе свој идентитет из западно европске културне баштине (латинска и северна Америка, делови Африке, делови Азије...). Међутим, већина народа у свету не пишу латиницом (од земаља које су припадале Византијском и исламском културном кругу, па све до Кине и Јапана). Тако данас, становништво којем латиница није матично писмо, износи преко 60% светске популације.

СТРАНЦИ НЕ РАЗУМЕЈУ ЋИРИЛИЦУ.
Нетачно. Странци, у највећем броју случајева, не разумеју српски језик. Текст на српском језику исписан латиницом једнако је неразумљив странцу који не зна српски језик, као исти тај текст исписан ћирилицом.
Размислите који би текст странцу био највише разумљив: под а, б или в?

а) Добродошли б) Dobrodošli в) Welcome

Да је ово тачно, имамо и пример Грчке која сваке године угости милионе иностраних туриста, па опет нико од Грка нема потребу да пише грчки језик латиничним писмом.

ЋИРИЛИЦА СЕ НЕ МОЖЕ КОРИСТИТИ НА РАЧУНАРИМА.
Нетачно. Сваком рачунару који има Виндовс (Windows) уграђена је подршка за све европске језике и писма, укључујући и српски језик и српску ћирилицу. Под подршком се подразумева унос и приказивање текста на ћирилици, писање и читање електронске поште на ћирилици, прегледавање интернет локација са ћириличним садржајима... Оно што још увек није урађено је тотална локализација Виндовса и Офиса (MS Office) на српски језик.

СА ЋИРИЛИЦОМ НЕ МОЖЕМО У ЕВРОПУ.
Нетачно. Ћирилица је последња ствар која ће спречити наш улазак у Европску заједницу. Да подсетимо да је Грчка члан ЕЗ-а, а да се није одрекла ни свог језика, нити свог писма. Штавише, грчко писмо се налази на новчаницама нове европске валуте Евро. Такође, ЕЗ је 1996. године донела "Програм за промоцију језичке различитости ", по којем сви народи Европе имају право да са својим језиком и писмом улазе у актуелне процесе економске, политичке, привредне и културне интеграције.

ЛАТИНИЦА ЈЕ ТЕХНИЧКИ САВРШЕНИЈЕ ПИСМО.
Углавном нетачно. Једина предност латинице што заузима мање простора (и до 20%) што је нарочито важно код прелома часописа, мада се и овај проблем може решити. Са друге стране, ћирилични принцип „један глас – један знак”, знатно олакшава писање као и читање текстова написаних на ћирилици. Насупрот тога, неке, доста честе, комбинације латиничних слова знатно отежавају читкост. Например, комбинација латиничног „рн„ - rn личи на „м” - m. Безсерифна латинична слова "И" и "л" су идентична, тако на пример: „Или” - Ili, „Илић” - Ilić.

НАШЕМ НАРОДУ ЈЕ ПОТРЕБНА ЛАТИНИЦА ДА БИ БИЛИ БЛИЖИ ЕВРОПИ И СВЕТУ.
Тачно, ако се под латиницом подразумева нпр. енглеска, немачка, француска латиница. Онда је ова латиница неопходно као саставни део опште културе наших суграђана који би требало да знају неке од наведених светских језика. Познавање нпр. енглеског језика (а самим тим и енглеске латинице) пружа нам нормално широке могућности на пословном, културном, научном и сваком другом плану.
Нетачно, ако се под латиницом мисли на "српскохрватску" односно хрватску латиницу. Онда је инсистирање на латиници непотребно, јер свака реч у нашем језику може да се напише ћириличним писмом. С друге стране, све битне стране речи у оригиналу (нпр. енглеске, француске, немачке...) не можемо писати српскохрватском латиницом (нарочито не словима "š", "ć", "č", "đ", "dž", "ž"), него само латиницом која припада датим језицима (нпр. енглеска, француска, немачка латиница...).
Тако ову тезу треба преформулисати да би она била тачна: "Нашем народу је потребно знање страних језика да би били ближи Европи".

МОРАМО ПИСАТИ ЛАТИНИЦОМ ЗБОГ ИНТЕРНАЦИОНАЛНИХ СИМБОЛА, МЕРНИХ ЈЕДИНИЦА И СЛИЧНО.
Нетачно. Интернационалне ознаке и симболе доносе одговарајуће међународне организације. Највећи део симбола, из свих области људске делатности, користе термине, скраћенице или слова из енглеског, латинског и грчког језика. Тако да поред латиничних слова и ознака, имамо и употребу скоро свих слова грчке азбуке, као на пример: "α", "β", "γ", "δ", "φ", "ψ", "π", "Δ", "Ω" итд... И поред тога, ником нормалном не пада на памет да нас тера да пишемо грчким писмом.

ИНСИСТИРАЊЕ НА СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЋИРИЛИЦЕ, УГРОЖАВА ПРАВА НАШИХ СУГРАЂАНА КОЈИ СУ ДРУГИХ НАЦИОНАЛНОСТИ.
Нетачно. Наши суграђани који су других националности своја права по овом питању остварују употребом свог језика и писма (нпр. мађарског, румунског ...), а никако не, употребом српског језика писаног "српскохрватском" односно хрватском латиницом.


АКО СТЕ СВЕ ОВО ПРОЧИТАЛИ,
НАДАМО СЕ ДА СТЕ СХВАТИЛИ ДА ЋИРИЛИЦА НИЈЕ НЕШТО ШТО ЈЕ СТРАНО ЕВРОПСКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ И САВРЕМЕНОМ ТРЕНУТКУ, НЕГО БАШ НАПРОТИВ, НЕШТО ШТО ЈЕ САСТАВНИ ЊИХОВ ДЕО, А УЗ СВЕ ТО И ЈЕДАН ОД НАШИХ ЗНАКОВА ПРЕПОЗНАВАЊА ПРЕД ЦЕЛИМ СВЕТОМ.

ПРАВОПИС О (СЛУЖБЕНОЈ) УПОТРЕБИ
ЋИРИЛИЦЕ
(ЗА НЕУПУЋЕНЕ)


ОВДЕ СУ НАВЕДЕНИ СТАВОВИ, ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ВЕЗАНИ ЗА СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ НАШЕ ЋИРИЛИЦЕ


СРПСКИ ЈЕЗИК ИМА ДВА ПИСМА: ЋИРИЛИЦУ И ЛАТИНИЦУ.
Нетачно. Ћирилица јесте матично и једино аутохтоно писмо српскога језика, већ хиљаду година. Светски лингвисти, као и стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918.-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима. Од тада према стандарду ISO 12199 српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, што значи да српски језик има само једно писмо – ћирилицу, а хрватски језик – латиницу. Тако је латиница коју користимо у српском језику, у ствари хрватска латиница.

ЋИРИЛИЦА ЈЕ ДАНАС КОД НАС ПОТИСНУТО И МАРГИНАЛИЗОВАНО ПИСМО.
Тачно. На пример у Београду је само 31,8%, а у Новом Саду тек 18,5% јавних натписа исписано ћирилицом. Од укупног тиража издатих књига на српском језику, само је 25% штампано ћирилицом. Ово су само неке од бројки до којих смо дошли. Иначе, општа ситуација је по ћирилицу можда и још гора, нарочито ако се виде нови трендови у култури, комуникацији и сл. Погледајте само ТВ програм, штампу, наше интернет презентације, табле наших приватних и друштвених предузећа, па ће те се уверити и сами да је ћирилица само на папиру (по уставима и законима) прво, а у пракси писмо другога реда.

НАШЕ ЗАКОНОДАВСТВО УРЕЂУЈЕ СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ЈЕЗИКА И ПИСМА.
Тачно. Наше законодавство које уређује област службене употребе језика и писма је: "Закон о службеној употреби језика и писма" („Службени гласник РС”, бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994.), члан 8. Устава РС, као и члан 15. Устава СРЈ. Овде се свуда наводи да је ћирилица службено писмо. Такође овде је дефинисана службена употреба језика и писама националних мањина, а у складу са светским стандардима и нормама које важе за ову област.

КАДА ЈЕ У НАШОЈ ДРЖАВИ "СРПСКОХРВАТСКА" ОДНОСНО ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА ПРВИ ПУТ УВЕДЕНА У СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ.
То се десило у периоду Аустро-Угарске окупације Србије, од 1915. до 1918. године. Тако је хрватска латиница у Србију дошла заједно са окупаторским топовима, а надамо се да ће из ње отићи применом закона и права, светских језичких стандарда и принципа Европске Заједнице, наравно изузев у оним општинама где представља законско право наших суграђана хрватске националности.

ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПОТРЕБА ДА "СРПСКОХРВАТСКА" ОДНОСНО ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА, ПОРЕД ЋИРИЛИЦЕ, ИМА СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ПИСМА У РАДУ ЛОКАЛНИХ ОРГАНА ВЛАСТИ.
Нема никакве потребе, изузев у општинама где у већем броју живе грађани хрватске националности. Овакво решење је у складу са домаћим законодавством, свим светским и европским стандардима везаних за службену употребу језика и писма. Такође и са ставовима који се наводе у документу МОДЕЛ СТАТУТА ОПШТИНЕ, а који је донела "Стална конференција градова и општина Југославије" у сарадњи са Министарством правде и локалне самоуправе, "ПАЛГО центра", "Програма за реформу локалне самоуправе", "Агенције за међународни развој САД" и "Националног Демократског Института". У свим овим документима се јасно наводи да службена употреба српског језика подразумева само ћирилицу као службено писмо. Такође, службена употреба латинице подразумева службену употребу хрватског или бошњачког језика.

НА КОЈИ ЧЛАН ЗАКОНА О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСМА СЕ НАЈЧЕШЋЕ ПОЗИВАЈУ НАШИ НЕУПУЋЕНИ СУГРАЂАНИ КОЈИ ФОРСИРАЈУ "СРПСКОХРВАТСКУ" ОДНОСНО ХРВАТСКУ ЛАТИНИЦУ.
То је члан 8. наведеног закона, који регулише службену употребу латиничног писма. Овде се наводи да "У општинама у којима у већем броју живе припадници народа чије је примарно писмо, у складу са традицијом тог народа, латиница, у службеној употреби је и латинично писмо.". Проблем се састоји у томе, што неупућени не знају (или не желе да знају), да се овај члан односи на народе бивше СФРЈ, зато што је наведени закон ступио на снагу још августа 1991. године, када је СФРЈ још правно постојала. Статус народа у тадашњој СФРЈ имали су: Срби, Црногорци, Македонци, Словенци, Хрвати и Муслимани (данашњи Бошњаци). Тако, у СФРЈ у народе, чије је примарно писмо латиница, спадали су само: Словенци, Хрвати и Муслимани (данашњи Бошњаци), што значи да се овај члан 8. односи само на њих, а не и на народности односно наше националне мањине. Наши суграђани других националности (Мађари, Румуни, Словаци...), тада, а и данас, у нашем законодавству имају статус народности (или националних мањина). Тако да право наших народности или националних мањина, везано за ову област, и данас се црпи из наведеног закона, и то у делу овога закона под називом: "службена употреба језика и писма народности".

УКОЛИКО ОПШТИНА СТАТУТОМ У СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ УВЕДЕ "СРПСКОХРВАТСКО" ОДНОСНО ХРВАТСКО ЛАТИНИЧНО ПИСМО БЕЗ ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ, ДА ЛИ ПОСТОЈИ НАЧИН ДА ГРАЂАНИ ОПШТИНЕ УТИЧУ ДА СЕ ОВАКВА ОДЛУКА ПОВУЧЕ.
Постоји. Грађани могу да преко надлежног министарства пред правосудним органима покрену поступак за оцену уставности датог статута од стране Уставног суда Републике Србије. Уколико уставни суд оцени да наведени члан статута није у складу са уставом и важећим законима, он има обавезу да наведени члан правно поништи.

ДА ЛИ НА ОСНОВУ СВЕГА ГОРЕ ИЗНЕСЕНОГ ТО ЗНАЧИ ДА МИ КАО ГРАЂАНИ ВИШЕ НЕСМЕМО ДА ПИШЕМО СРПСКИ ЈЕЗИК ЛАТИНИЦОМ.
Не значи. Све што је овде изнесено односи се само на службену употребу српскога језика који се по уставу и закону мора писати само ћирилицом. Иначе, када није реч о службеној употреби језика, српски језик слободно можемо писати и латиницом, што многи чине, и што зависи од нашега избора. Нормално, када то чинимо требало би да имамо на уму да је ћирилица једино аутохтоно писмо српскога језика, а ако су се још ћирилици дивили један Гете или Бернард Шо, ми никако не би смели да је се стидимо.

АКО СТЕ СВЕ ОВО ПРОЧИТАЛИ,
НАДАМО СЕ ДА СТЕ СХВАТИЛИ ЗНАЧАЈ И ПОТРЕБУ ДОСЛЕДНЕ ПРИМЕНЕ ЋИРИЛИЦЕ КАО ЈЕДИНОГ СЛУЖБЕНОГ ПИСМА КАДА ЈЕ У ПИТАЊУ СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА СРПСКОГА ЈЕЗИКА У РАДУ НАШИХ ДРЖАВНИХ ОРГАНА,
КАО И ОРГАНА ЛОКАЛНЕ ВЛАСТИ. ТАКОЂЕ, СЛУЖБЕНА УПОТРЕБА "СРПСКОХРВАТСКЕ" ОДНОСНО ХРВАТСКЕ ИЛИ БОШЊАЧКЕ ЛАТИНИЦЕ ПОДРАЗУМЕВА СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ХРВАТСКОГ ИЛИ БОШЊАЧКОГ ЈЕЗИКА.

удружење за заштиту ћирилице
ЋИРИЛИЦА
Зрењанин