Александар Павић

baki · **Послато:** Суб Нов 18, 2006 11:14 pm

Александар Павић

ТРАГОМ ПРАВЕ СУДБИНЕ “НЕСТАЛИХ” ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

Овде вреди изнова подвући чињеницу да не постоје материјални докази за тврдњу о “7-8.000” убијених муслимана, већ да је та произвољно утврђена (или, по Алији Изетбеговићу, наручена од стране Клинтона) цифра добрим делом произишла из нагађања (стварних или измишљених) о “несталима” из Сребренице. Тара Мекормак каже:
“...цифра од 8.000 није доказана, већ је процена направљена на основу разних спискова несталих. Досад је Хашки трибунал идентификовао 2.032 тела од 5.000 која су ископана. И, док нека тела носе ознаке жртава убиства, ране на многим телима указују на смрт у ратним дејствима. Штавише, с обзиром да је цела област била поприште жестоких борби од 1992. године, за очекивати је да је било мноштво жртава на обе стране и да су многи сахрањени тамо где су и пали.”[i]
А треба поновити и то да је било и међумуслиманских борби пре и приликом повлачења из Сребренице, у којима, по западним сведочењима, није било мање од стотину мртвих. Међутим, није се досад чуло да је утврђено да је иједна од “идентификованих” жртава на тај начин страдала. “Зна се” ко их је убио - као што се зна и ко су “ратни злочинци”, чак и пре суђења, а камоли пресуде.

У сваком случају, што је већа мистификација појма “несталих” - од њиховог стварног броја до њихове праве судбине - то су веће могућности манипулације. Стога не чуде оштре речи Мустафића, које је у већ поменутом интервјуу директно упутио сопственом руководству у Сарајеву:
“Чини ми се да се плашите живих становника Сребренице.”[ii]

Зато је битно расветлити, колико је то могуће, стварну судбину тих “несталих” из Сребренице - или бар разобличити игре које су се око њих водиле - и воде.

Извештај Међународног комитета црвеног крста, документ бр. 37, од 13. септембра 1995, један од оних на које се професор Херман позива, недвосмислено указује где је завршило 5.000 “несталих”, потврђујући, између осталог, и Мустафићеве наводе о “екипи изабраних” која је раније напустила град:
“Око 5.000 муслиманских војника из Сребренице напустило је енклаву пре њеног пада. Муслиманска Влада је признала да су ти војници прекомандовани у друге јединице њихових оружаних снага. Чињеница да о томе нису обавештене њихове породице правдана је обавезама војне тајне.”[iii]

Исто је још раније наговестио извештај Лондонског Тајмса од 2. августа, 1995:
“Верује се да је на хиљаде 'несталих' босанско-муслиманских војника из Сребренице, који су били у центру пажње извештаја о могућим масовним погубљењима од стране Срба, сада безбедно у подручју североисточно од Тузле.“[iv]

А извештај Криса Хеџиса из Њујорк Тајмса, написан само недељу дана након заузимања Сребренице, 18. јула 2005. говори о још неким “несталим”, овога пута онима који су напустили град тек после његовог пада:
“Неких 3.000 до 4.000 босанских муслимана које су званичници УН сматрали несталим после пада Сребренице, нашли су пут кроз непријатељске линије до територије под контролом босанске Владе. Ова група, која укључује и рањене избеглице, искрала се под ватром преко српских линија и прешла пут од око 30 миља [око 50 км - прим. ур.] до безбедне територије.”[v]

Ево и шта је Мустафић чуо из својих извора о евентуалним несталим - годину дана после пада Сребренице:
“...Сазнао сам преко неких људи блиских хрватској тајној служби који опет имају везе са српском тајном службом да је неких 5.600 људи из Сребренице још увек живо и да их држе на различитим локацијама. Скоро ми је госпођа Мерхуниса Комарица рекла да је примила неке податке од Хелсиншког комитета за људска права који говоре о бројци од 4.500 људи...”[vi]

Ипак, да поновимо, знатан број људи је страдао у борбама, што се, наравно, не потенцира у “званичној верзији”. Можда, као што је већ наговештено, зато што би то покварило идеалну слику “беспомоћних” сребреничких жртава. А можда, опет, и да би се избегло једно од кључних питања: одакле толики наоружани војници у једној “демилитаризованој зони”?
Карлос Мартинс Бранко пише:
“Мало је сумње да је најмање 2.000 босанских муслимана погинуло у борбама против боље обучене и боље вођене Војске Републике Српске/Војске босанских Срба. Ипак, остаје питање, КАДА је већина тих жртава пала? По анализи која следи, то је било пре коначног пада Сребренице: муслимани су пружили врло мали отпор у лето 1995.”[vii]
Рупер наводи извештај Комисије Републике Српске који се подудара са Бранковом цифром:
“Извештај издат од стране Републике Српске у септембру 2002. даје укупну процену од око 2.000 припадника Војске босанских муслимана (АБХ) погинулих у борбама, заједно с око 500 погинулих припадника Војске Републике Српске. И, мада је део погинулих припадао Тузланској бригади АБХ која је притекла у помоћ, највећи број потиче из наоружане колоне која је напустила Сребреницу.”[viii]

И резимира укупну слику:
“Можда најфрапантнија страна цифре од 7-8.000 жртава је да је она све време синоним за број оних који су стрељани. Међутим, ово никако није могуће: бројни тадашњи извештаји УН и других независних посматрача говоре о жестоким борбама с великим бројем жртава на обе стране. Такође је познато да су други побегли у муслиманску територију у околини Тузле и Жепе, да су се неки повукли према западу и северу, а да су неки побегли у Србију. Дакле, може се са сигурношћу рећи да ни приближан број несталих није могао бити стрељан... Највећи основни проблем је у самој аритметици.[ix]

Дакле, уместо да ове информације - о хиљадама “несталих” муслиманских војника тајно прекомандованих на друга ратишта, о неколико хиљада цивила који су се, после повлачења кроз српске линије, “створили” у околини Тузле, о погинулим у борбама - послуже “забринутим” за судбину “несталих” у циљу расветљавања целе приче, цифра од “7-8.000 несталих” је за потребе “званичне верзије” забетонирана - и преточена у оптужујућу бројку која је требало да буде погонско гориво за унапред донесену пресуду о “геноциду”.

Међутим, та манипулација је, као што ћемо видети, за оштре и објективне западне посматраче поприлично провидна.
--------------------------------------------------------------------------------

[i] Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?”

[ii] ”Predsjedništvo i ratna komanda su žrtvovali Srebrenicu“, Slobodna Bosna.

[iii] “Former Yugoslavia: Srebrenica: help for families still awaiting news,” International Committee of the Red Cross, September 13, 1995, цитирано у Edward S. Herman,”The Politics of the Srebrenica Massacre”, јули, 2005.

[iv] The Times of London, August 2, 1995, цитирано у George Pumphrey, “Srebrenica: 3 Years Later, And Still Searching“, једним од класичних текстова о сребреничком миту (постављено, између осталог, на http://www.ocf.berkeley.edu/~bip/docs/k ... _hoax.html).

[v] Chris Hedges, “Conflict in the Balkans: In Bosnia; Muslim Refugees Slip Across Serb Lines“, New York Times, July 18, 1995, p. 7, такође цитирано у George Pumphrey, “Srebrenica: 3 Years Later, And Still Searching“

[vi] ”Predsjedništvo i ratna komanda su žrtvovali Srebrenicu“, Slobodna Bosna.

[vii] Carlos Martins Branco, “Was Srebrenica a Hoax?

Eye-Witness Account of a Former United Nations Military Observer in Bosnia“

[viii] Rooper, “The Numbers Game“.

[ix] Ибид.

........................

Александар Павић: УЛАЗАК У СРЕБРЕНИЦУ - НЕЛОГИЧНОСТИ СА ВОЈНОГ СТАНОВИШТА
http://www.vidovdan.org/article659.html

Александар Павић: ОПШТИ ПОГЛЕДИ НА СРЕБРЕНИЧКА ЗБИВАЊА
http://www.vidovdan.org/article637.html

Izvod iz knjige "Zabranjena Istina o Srebrenici, prirucnik zasnovan iskljucivo na stranim izvorima", autor Aleksandar Pavic, u izdanju IP "Legenda", Čačak

О њиховим књигама више на:
http://vidovdan.org/topic793.html

vasilijeII · **Послато:** Суб Мар 31, 2007 7:43 pm

Aleksandar Pavić

Patriotizam posle Kosova? Možda u nekoj «Drugoj» Srbiji

Zoran Ćirjaković je sada vrlo lepo skicirao put za sva buduća otkidanja srpskih teritorija: ponašaj se nečovečno i zlikovački, u što većoj meri, i sve je tvoje za uzimanje. Jer, Srbija se pretvorila u jedan veliki budistički manastir, u kojem predvodnici naroda hodaju napred sa metlama, da ne bi slučajno neko iz naroda nagazio na nekog mrava, mravlju vaš, bakteriju ili čak i neki dobroćudni virus i večno se istraumirao, a potom i odgovarao pred Tužilaštvom za ratne zločine, koje će postojati dok god je Srba, kolika god im teritorija bila. Mačva i istočna Srbija u Prvom svetskom ratu, NDH i Balističko Kosovo u Drugom, Tuđmanova Hrvatska i Izetbegovićeva unitarna Bosna 1990-ih, i sadašnje NATO-vsko Kosovo: sve je bilo na kraju delotvorno, a toliko toga je još ostalo. Vojvodina, Raška, Republika Srpska, Borski bazen, jug centralne Srbije... toliko još poligona za nove nečovečnosti. I svaki put će upaliti dok, zagledani u svetlu budućnost koja nam se nudi na veoma dugačkom štapu, konačno ne udarimo leđima u zid, iza kojeg već leži neka druga država.

Vizantija je imala Svetu Sofiju, ali i Grčku vatru. Dakle, i to li je hiljadugodišnje pravoslavno carstvo izgrađeno na zločinima? Jeste - ako se veruje izumiteljima Inkvizicije Srednjeg veka i novog Haškog doba. Ali, kako reče Marlon Brando u ulozi pukovnika Kurca u Apokalipsi danas, osvrćući se na licemerje svojih dojučerašnjih ratnih drugova obuzetih žarom čistunstva u cilju zaborava sopstvenih zločina: "Kako se naziva to kada te atentatori nazivaju atentatorom?" Ili, kako se naziva Majkl Polt dok morališe o izmišljenom Račku po srpskoj državnoj televiziji dok vojska njegove zemlje odnosi milionitu žrtvu agresije na Irak?

Ko god se suočavao i sa ustaškim i sa balističkim "junacima" zna da su njihova "nedokučivost" i "neverovatna upornost" onoliko istrajne koliko i prisustvo njihovih pokrovitelja, bilo u vidu nacista, fašista ili natista, njihova hrabrost većinom u neposrednoj srazmeri sa brojem žena, dece, ostarelih i nemoćnih sa druge strane. Neka pita one koji su gonili brojčano nadmoćne šiptarsko-albanske formacije pod kišom Nato-bombi s onu stranu Prokletija, neka pita onih par hiljada koji su oslobodili srpsku Krajinu, a koje su beogradski privrženici mrtvih ideologija i pogrešnih savezništva nisu zauzdali, da li se ti ratovi "nikada ne mogu dobiti". I, pritom, poredjenje sa Paštunima uopšte ne stoji, jer oni jesu bili i ostali hrabri domoroci koji se bore protiv kolonijalnog zavojevača, dok mi ovde imamo posla sa hordama kojima su Turci otvorili vrata radi lakšeg ovladavanja srpskim etničkim i duhovnim prostorom, na kojem njih jednostavno nije bilo pre kraja 15-og veka.

A da je Brankovića bilo, bilo je: nismo svi potpisali i sprovodili zabranu povratka Srba na Kosmet posle Drugog svetskog rata, nismo svi ignorisali neprestani posleratni srpski egzodus sa tih prostora, ili mu čak pomagali pragmatičnom primenom "bratstva i jedinstva" u korist sopstvenog džepa i statusa. Nismo, na kraju, svi uređivali Drugi dnevnik kada je pala Zapadna Slavonija 1. maja 1995. godine, pa tu vest "sačuvali" do 19. minuta, tek pošto su obrađeni svi, ama baš svi prvomajski krkanluci u Srbiji i širom sveta.

Ali, neka nam čak i bude po rečima Dostojevskog: "svi smo krivi za sve". Ne zaboravimo, ipak, da je Hristos iscelio slugu rimskog kapetana zarad vere njegovog gospodara, kome pritom nije rekao da prestane da bude kapetan i vojnik. A da je Jovan Krstitelj, na pitanje vojnika šta treba da čine, rekao: "ne zlostavljajte i ne opadajte nikoga i budite zadovoljni svojom platom". Eto modelo srpske vojske koja će sigurno vratiti Kosovo, u momentu kojeg mi samo budemo izabrali.

Ako hoćemo časno, nebesko ratovanje, a poklonicima Kosovskog zaveta to je jedino i prihvatljivo, možemo čak i da povučemo narod iz enklava na sigurniju teritoriju, damo mu zemlju da obrađuje i buduću vojnu obavezu kao i svim krajišnicima. Možemo i već sad da saopštimo Srbima u Bosni da je ponovo došao onaj nacionalni momenat koji prevazilazi sve privremene, neo-afričke granice na Balkanu, i da svako ko već sad ne najavi spremnost na otcepljenje u slučaju kosovske otimačine nije dostojan srpskog imena koje nosi. Možemo to i još ponešto - tek kao pandan "šiptarskom nezadovoljstvu" u slučaju da Kosovo ne dobije nezavisnost - ali ne treba, ni po koju cenu, da priznamo tu istinsku tvorevinu viševekovnog genocida - inače smo i sami saučesnici, i to u samo-genocidu. Prema turskim defterima, "realnost" krajem 15. veka bila je da je na prostoru Kosova i Metohije živelo preko 95% srpskog stanovništva. Ko smo mi da se odričemo budućih, po nas povoljnijih realnosti?

Za kraj, pitao bih još Čirjakovića čemu mi to treba da se "patriotski okrenemo", okrenuvši leđa onome što je bilo naše u najintimnijem smislu, što nam je oteto? Kojim vrednostima? Ako je to pokajanje, iskupljenje, ako je to otkopavanje istinskih Srebrenica koje dan-danas leže ispod beogradskih fudbalskih igrališta i parkića, ako je to vraćanje svega otetog - i pre 60 i pre 6 godina - onda je to opet prvi korak ka povratku na Kosovo - stvaranje Kosova u svom najbližem, ličnom okruženju, svakog minuta, svakoga dana. Jer, dok mi to radimo, desiće se i napad na Iran, i upotreba taktičkog nuklearnog oružja u "humanitarne svrhe", i nagli padovi akcija na svetskim berzama, i kolaps američkog tržišta nekretnina, pojaviće se, kao pečurke posle kiše, i desetine drugih Kosova, desiće se i neki 12. septembar, verovatno u sličnoj režiji...

Od nas zavisi - da li ćemo biti spremni, šta god se u svetu dešavalo. Tu, naravno, treba verovati i u viziju Vladike Nikolaja sadržanu u "Nebeskoj liturgiji", i u reči usnulog monaha Tadeja, da će "Šiptari zanoćiti na Kosovu ali neće osvanuti". Treba verovati da 300 Izraelaca može da pobedi desetine hiljada Madijanaca ako im Bog kaže da mogu i kako. I to je Kosovski zavet, u kojem ćemo se međusobno prepoznavati i delati. Ako se ne okrećemo tome, onda čemu? "Evropi", zidanoj na bogatstvima otetim od pokorenih naroda širom sveta, na telu bivše Jugoslavije rasparčanom na mastriškom žrtveniku? Pošto se ta krv već osušila a nova, koja se još uvek proliva na Kosmetu, ali i u Africi, leži daleko od vidokruga ovdašnjih "reformatora", to se čak u tim krugovima može proglasiti i "moralnim", čak i "patriotskim". Ali to je već stvarno neka Druga Srbija, s kojom Kosovski zavet nema ništa. I s kojom je dijalog o Kosovu skoro podjednako jalov kao i sa pet od šest članica Kontakt grupe.

29.3.2007.

NSPM

baki · **Послато:** Пон Сеп 24, 2007 12:55 pm

Техно двери за Великог Брата
http://www.vidovdan.org/article839.html

Буш издао хришћане на Косову
http://www.vidovdan.org/article792.html

Интерни немачки документи о Косову
http://www.vidovdan.org/article740.html

Сатанизација партизанске Србије је освета карме
http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika ... _partz.htm

Још мало о релативности морала
http://www.nspm.org.yu/Intervjui/2004_ap_moral.htm

Изван власти и опозиције
http://www.nspm.org.yu/Komentari/ komentari%20a%20pavic1.htm

VUK NA OVCU SVOJE PRAVO IMA – POGOTOVU AKO JE ŽIGOSANA
http://www.nspm.org.yu/koment2006/2006_pavic_karte1.htm

НАТО као колатерална штета
http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2007_pavic4.htm

Тенкови и хулахопке
http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2007_apavic2.htm

KOSMET – PREČI RUSIJI NEGO SRBIJI?
http://www.nspm.org.yu/Debate/2006_KOS_pavic33.htm

Patriotizam posle Kosova?
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_pavic1.htm

PROBIJANjE «DEMOKRATSKE BLOKADE»
http://www.nspm.org.yu/Komentari/2004apavblokada.htm

DŽA(IN) ILI BU?
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_pavic2.htm

DRŽTE LOPOVA, NAJNOVIJA EPIZODA
http://www.nspm.org.yu/koment2006/ 2006_ap_drzte_polova.htm

COBEL, POLT, VORDSVORT - NAŠI SUROVI PRIJATELJI
http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_pavic3.htm

ЈЕДАН ПУТ ИЗЛАСКА ИЗ САДАШЊЕ ВИРТУЕЛНЕ ПОЛИТИЧКЕ СТВАРНОСТИ
http://www.nspm.org.yu/Komentari/ 2004_ap_virtuelna_stvarnost.htm

baki · **Послато:** Чет Окт 04, 2007 3:20 pm

ovaj pavić je prava legenda

Цитирај:

Aleksandar Pavić

Nepravedno optuženi NATO

U stara vremena, kada bi vaspitač nekog mladog princa kraljevske krvi želeo svog učenika da kazni, on naravno nije to mogao da uradi neposredno. Tu je postojao paž, tako da kada bi mlado visočanstvo bivalo neposlušno ili neotesano, njegov pedagog ne bi, na primer, ošamario svog učenika plave krvi, već bi ošamario nesrećnog paža.

Sada se u svojevrsnoj ulozi paža u Srbiji pojavio NATO. Želeći da izrazi svoje duboko nezadovoljstvo američkom politikom prema Kosmetu - ako već ne prema Srbiji u celini - deo vladajuće koalicije, DSS, odvažio se da ošamari američkog paža, NATO pakt. Gospodar se tek ponegde bojažljivo pominje. Dakle, NATO je taj koji hoće da stvori "prvu NATO državu" na teritoriji Kosmeta. Pljas! Više nećemo da imamo ništa s tim NATO-om! A američki ambasador može i dalje da vršlja po Srbiji i bude priman sa osmesima od uva do uva dok govori kako je "najbolje rešenje" da se Srbiji otme deo teritorije, može ispod cene da dobija ekskluzivno zemljište u Beogradu na kojem će da gradi novu ambasadu/utvrđenje dok Srbima predlaže da se odreknu svog hiljadugodišnjeg "balasta". Dakle, paž će dobijati sve žešće šamare, dok će visočanstvo/gospodar bivati sve neotesanije. Nije ni čudo što se stari poredak na kraju ipak srušio.

U svojoj ulozi paža, NATO je kod najvećeg dela domaćeg stanovništva nepopularan još od zločinačkog bombardovanja SRJ 1999. godine, daleko nepopularniji od svog gospodara, koji mu je sve to i naredio. Jer, ne zaboravimo, koliko god bi to hteli svi koji bi, bez obzira na latentne antipatije, ipak da nešto ućare od tih zlih Amera, da je NATO samo izvršitelj političke volje država koje ga sačinjavaju, od kojih je prva među nejednakima SAD. Istini za volju, antipatije mnogih u Srbiji prema nesrećnom NATO pažu sežu unazad i ranije, na primer od sredine devedesetih, kada su prvi put bombardovani položaji Vojske Republike Srpske oko Sarajeva. Ima antipatija koje sežu još dalje, do 1991. kada se Varšavski pakt samoraspustio a NATO, iako bi se dalo očekivati, nije, već je čak, suprotno obećanjima (koja je, opet, davao u ime gospodara) datim prilikom ujedinjenja Nemačke, počeo da se širi na istok, prema Rusiji. A najranije antipatije sežu unazad do samog njegovog osnivanja 1949. kao sredstva za obuzdavanje Sovjetskog Saveza. (Mada su u ta prva vremena stvari bile mnogo jasnije a pojedini političari čak imali i neka uverenja, pa se prozivao i sam gospodar, i pevalo da će "Amerika (i Engleska pride) biti zemlja proleterska".) I sve su to, ako ne sasvim racionalni, onda sasvim opravdani, emotivni ili čak ideološki razlozi za načelno protivljenje ulasku u NATO, poput onog po kojem je svaki protivnik američke verzije militarističkog globalizma apriori protivnik članstva u NATO-u, kao njegove udarne pesnice.

Znači, zna se jasno za šta je NATO, čak i kao puki instrument, odgovoran, i tu nema sporenja. Ima, međutim, još nešto što se nesrećnom NATO-u stavlja na dušu, a to je povezanost sa "reformama" vojske koje se ovde sprovode već skoro sedam godina. Uništavanje vojnog potencijala zemlje i smanjenje brojnog sastava vojske do već opasnih granica nekako se automatski povezuje sa "evro-atlantskim" integracijama, to jest sa pritiscima koje dolaze iz zle NATO alijanse - iako takvu politiku sama NATO alijansa nikada i nigde nije javno proklamovala. S druge strane, primeri Bugarske sa svojih 45.000 vojnika i Grčke sa svojih preko 100.000 - a obe sa približnim brojem stanovnika koji ima Srbija, koja bi da se integriše sa svojih 20-ak hiljada (naravno, "mirovnjaka") - govore u prilog toga da nije nužno ući u, ili biti član NATO-a kao trećerazredna vojna sila. Jer, i elementarna logika govori da bi svaki vojni savez pre u svojim redovima želeo da vidi jaku nego slabu vojnu silu. Osim ako izričito ne kaže suprotno, što ovde nije slučaj.

Dakle, reklo bi se da se sistematsko uništavanje srpske vojne sile - što je u domaćoj javnosti skoro jednako nepopularno kao i NATO-bombardovanje - ipak ne može staviti na teret NATO alijanse (o Partnerstvu za mir da i ne govorimo). U odsustvu bilo kakvih javno proklamovanih zahteva iz samog NATO-a, može se jedino zaključiti da je drastično smanjenje srpskog vojnog potencijala rezultat tajnih ("netransparentnih") dogovora između rukovodstva DOS-a (dok je još bio u opoziciji) i Amerikanaca o tome kako dalje kontrolisati Srbiju i neutralisati njenu prirodnu ulogu na prostoru bivše Jugoslavije čak i posle zapadnog rasturanja te zemlje. Ili, možda čak preuzimanja nekih tajnih obaveza za koje neki izvori tvrde da su sklopljeni još tokom 1990-ih. Dakle, bar kada je reč o pitanjima regionalne bezbednosti i odnosa snaga, čini se da je preovladala (tajna) politika "i posle Tita - Tito" (slaba Srbija, jaka (bivša) Jugoslavija), bez nepotrebnih troškova vezanih za veštačko održavanje jedne Jugoslavije, što je u istinskom duhu ekonomske racionalnosti novog neoliberalizma.

U tom duhu, dakle, treba posmatrati i sve "mirotvornije" izjave ministra odbrane Šutanovca i, u skladu sa tim, treba shatiti da je čak i unutar ''evro-atlantske politike koja nema alternativu'' bilo alternativa u smislu kako tome pristupiti, i da Šutanovac, kao očigledno verni izvršitelj već pomenutih "netransparentnih dogovora" zastupa onu (ali, naravno, ne naglas) po kojoj Srbija treba da se "integriše" kao minorna, vazalna vojna sila, bezopasna za susedstvo ali rasadnik za globalne "mirovne akcije", kao faktor koji ne sme da "talasa" trenutni talasokratski poredak na Balkanu, u kojem za Srbiju ima mesta u granicama sličnim onim iz vremena Nedićeve vlade.

Da se vodila pametnija i, po nacionalne interese korisnija evro-atlantistička politika (ako je već to bio cilj), Srbija je (ako je već htela, što je, opet, posebno pitanje, kao i to da li je to ispravan izbor ili ne) mogla na briselska vrata da kuca sa očuvanom (ili očuvanijom) vojnom silom i iskusnim kadrom prekaljenim u nekoliko ratova. Svaka vojna alijansa bi takvu silu primila širom otvorenih ruku.

Možda bi neki ovde rekli da NATO (tj. SAD) nije ni hteo drukčiju Srbiju od ove sadašnje, slabašne, u svojim redovima. Možda, ali to ne možemo sigurno da znamo, jer takva opcija NATO-u – a ni njegovom gospodaru – nikad javno iz Srbije nije ponuđena. Umesto toga, pod potuljenim izgovorima "transformacije", "reforme", "NATO-standarda" i "integracija", krenulo se - u razoružanje, počev od skoro ushićenog uništavanja protivavionskih raketa od strane tadašnjeg ministra vojnog Tadića, a pod budnim okom tadašnjeg američkog ambasadora Montgomerija. Da li je NATO to od nas tajno tražio, opet ne znamo. Ali znamo da nije javno, i to je dovoljno da teret krivice padne na teret domaćih vlasti - tj. onih u čijim je rukama bilo vođenje odbrambene politike zemlje od 5. oktobra na ovamo. Jer, da se NATO-u jasno i glasno predstavio program srpskog (ili srpsko-crnogorskog) učlanjenja u tu alijansu sa vojskom od, recimo, 70.000 i svom tehnikom koja je tada (pre uništavanja) postojala, NATO bi kao institucija morao da se o tom predlogu javno i izjasni. I onda bi svi bili načisto. (Tome treba dodati da bi anti-srpskoj struji unutar NATO-a bilo mnogo teže da takvu ponudu odbije i da je opravda onim neutralnijim ili (a ima ih) i pro-srpski nastrojenim delovima tog vojnog saveza, koji, iako pod palicom SAD, ipak mora da održava bar privid kolegijalnosti i "demokratskog odlučivanja" unutar same alijanse.) Jer, ili bi se reklo - Da, Srbija je sada demokratska zemlja i jedna demokratska zemlja s takvim potencijalom je više nego dobrodošla u redove NATO, ili - Ne, Srbija prvo mora da se razoruža ("reformiše"), tako da njene snage broje 21.000 vojnika (ili sličan broj), sa toliko i toliko komada teškog artiljerijskog naoružanja, protiv-vazdušnih raketa, aviona, itd. sa toliko "mirovnih trupa" koje treba da šalje u Irak, Avganistan, itd. Zašto tako nešto nikad nije urađeno? Jedini razuman odgovor je da su DOS-ovske vlasti, ili bar jedan deo, prihvatile neke uslove koji nisu bili obnarodovani - ni 2000, ni danas. Ne moramo imati papir u rukama da bi znali šta je prihvaćeno. To se vidi po samoj vojsci. I po tome će se učinku i suditi i svoditi krajnji računi kada dođe vreme.

Dakle, ovde više ne bi smele da se zamenjuju teze – ni id strane novopečenih ''anti-natovaca'', ni od nato-zaljubljenika. Nije '' NATO '' taj koji želi da nam rasparča državu, već je to trenutna administracija SAD, a NATO je samo puki izvršilac. Ako se želi poslati poruka na tu temu, onda se poruka treba poslati na adresu samih SAD, a ne NATO-a, koji nije nezavisan politički subjekat (a u kojem se, da ponovimo, nalaze i zemlje koje su nam prirodni saveznici, ili koje bar ne podržavaju sadašnju američku politiku prema Kosmetu). Jedan oštriji demarš upućen na adresu predsednika SAD, a zatim i proglašenje američkog ambasadora za personu non grata sledeći put kada dovede u pitanje celovitost i teritorijalni integritet Srbije bili bi mnogo delotvorniji od anti-NATO retorike u ovom trenutku (a, po pitanju samog NATO-a, ispravnije je insistirati na referendumu sada, pre nego što bude završeno usvajanje omraženih NATO-standarda, uz prateću, obaveznu stručno-javnu raspravu). Jer, to bi nateralo američko javno mnjenje da se zapita, kako je to ispravno pozivati na rat protiv "islamo-fašizma" na primer u Iranu a u isto vreme ga podržavati na Balkanu (tj. Kosmetu)? To bi bio jedini način da "oštri protesti" srpskih vlasti dobiju i neku delotvornu snagu.

S druge strane, pobornicima NATO-integracija mora da bude jasno da u Srbiji ima dovoljno ljudi koji shvataju da vojne "evro-atlantske integracije" nisu morale da nužno znače i faktičko razoružanje zemlje (baš kao što "evropske integracije" nužno ne moraju da znače potiskivanje sopstvene kulture i dobrovoljno odricanje od svake vrste nacionalnog suvereniteta, a "kapitalizam", "neo-liberalizam" i "nova ekonomija" nisu jednako insajdersko-partijskoj privatizaciji koja se ovde želi prikazati kao "tranzicija"). I da ni u jednoj NATO zemlji ne bi bilo moguće da se sprovodi "reforma" vojske na ovakav način. Koliko god NATO bio loš, njegovi domaći "pobornici" ga čine da izgleda još mnogo gore. Kvare njegov imidž. Nije prvi put da se u Srbiji kao "napredno" predstavlja nešto što bi u "naprednim" zemljama-uzorima bilo nezamislivo.

Dakle, negodovanje (u svim svojim diplomatskim oblicima) po pitanju zapadne kosovske politike potpuno je nedelotvorno upućivati na adresu NATO-a, već, pre svih, na adresu SAD. A negodovanje (u svim svojim oblicima) po pitanju izgleda vojnih "reformi" i strategije odbrane zemlje opet nije delotvorno upućivati na adresu NATO-a, već na adresu onih koji koji su ih sprovodili i (pogotovu) onih koji ih trenutno sprovode. Bez zakonskog ovlašćenja – dakle uzurpacijom. Bez jasno izražene narodne volje. Bez javne stručne verifikacije. Čak i bez javnog zahteva NATO-a. Baš onako kako se u NATO zemljama ne radi - već samo u zemljama koje, posredstvom NATO-a, treba da se kolonizuju. I to je ta "evro-atlantska politika" sadašnjeg ministra odbrane i načelnika generalštaba. Svaka sličnost sa onom pravom je sasvim slučajna.
30.09.2007.

dragance · **Послато:** Пет Окт 05, 2007 1:10 am

Је ли то још један од оних са НСПМ који не воле Калајића?

Varsonufije · **Послато:** Пет Окт 05, 2007 11:37 am

Ко је бре тај Калајић?

dragance · **Послато:** Пет Окт 05, 2007 5:21 pm

То је човек који је сликао у ербраш техници сличне слике онима у Стрипотеци. Писао је чланке за Дугу. У њима је хвалио европску десницу и аристократију, а нападао је масоне, да су они криви за све. Први нас је упозорио да су американци са својом медиокритетском рокенрол културом једнака опасност као вулгарни комунистички материјалисти. Био је и водитељ на РТ Београд, и био је јако пристојан и леп, тако да је покојни Душко Радовић за њега спевао:

Лепи Драгош, баш би славу стеко
ко манекен за "Клуз" или "Беко"

Душко Радовић

dragance · **Послато:** Пет Окт 05, 2007 5:24 pm

Упс, него да се вратимо на тему. Што се тиче Павићевих коментара, највише ми се допао "Џа или бу". Ту се ради о оном Ћирјаковићу, чију малодушност је први уочио и реаговао тако што је заузео правилан став о Косову!

МилеМиле · **Послато:** Пон Окт 08, 2007 8:17 am

dragance је написао/ла:

...Први нас је упозорио да су...

Дај напиши ово до краја

Придружи се недељи борбе против аутоцензуре која претходи недељи борбе против грешака у писању

dragance · **Послато:** Пон Окт 08, 2007 8:27 am

Ево горе, исправио сам.

МилеМиле · **Послато:** Пон Окт 08, 2007 8:32 am

Калајићева критика американизма је вредна сваке хвале. Мислим да људи још увек нису свесни какво су амери са својим капиталистичким идејама зло.

dragance · **Послато:** Пон Окт 08, 2007 8:42 am

Ма у реду, али овде је реч о Павићу, а не о Драгошу.

baki · **Послато:** Сре Окт 10, 2007 7:53 pm

Александар Павић
ЛЕТВА ИМА ДВА КРАЈА
Екстреми не могу једни без других. Једни се другима хране, а уствари и једни и други једу супстанцу друштва - гризући попут штеточина и са леве и са десне стране. Кад прогризу онда се сукобе, а колатерална штета је увек огромна.
Ненад Чанак и његови ''анти-фашистички'' истомишљеници, потпуно убеђени у исправност искључиво својих ставова, прете да ће се са ''фашистима'' обрачунавати летвама, па и горе - говори се о "крви која ће потећи улицама". И, вероватно не марећи за то, отварају Пандорину кутију, спиралу будућег насиља. Јер, неки други, исто толико убеђени у искључиву исправност својих ставова, сутра ће с пуним правом претити летвама и крвљу неким другима - да ли Чанку и његовима, свеједно је.
Нетолерантност у Србију није донео Национални строј. Донели су је они који су певали – и певају – "ко друкчије каже, тај клевеће и лаже" (политичка коректност са калашњиковим у руци), притом задржавајући право да клевећу сваког ко им се не допада - идеолошки или имовински.
Нацизам је тај који је први напао Југославију, дивљачки бомбардујући отворени град Београд 6. априла 1941. Дванаест дана касније, Југословенска војска је капитулирала. Неки се њени официри нису дали, већ су, први у поробљеној Европи - што је документована историјска чињеница ван "друкчије казујућих, клевећућих и лажућих" партијски-одобрених "историја" - дигли барјак отпора на Равној Гори, у мају 1941. За то време је Пакт Рибентроп-Молотов још увек био на снази. Југословенском комунистичком вођству тада наци-фашизам још увек није сметао. Засметао је тек по директиви, после 22. јуна 1941. и почетка нацистичког напада на СССР. Да ли је и сад, можда од неке нове "Коминтерне" која присваја право да смењује "неподобне режиме" свуда у свету, стигла директива за неки нови микро-устанак, па је одједном "баук фашизма", који је можда продукт исте лаборатије, неопходан као потка?
Има историчара који тврде да је и сам Хитлер био подржан од стране одређених међународних кругова, без чије подршке никад не би постао оно што јесте - чак можда истих који су организовали Лењинов долазак у пломбираном вагону на Финску станицу у Петрограду 1917. А сад је право време да се у Србији замути вода.
Огромне су жртве пале у Југославији током Другог светског рата. Оне би свакако биле неупоредиво мање да уже вођство Комунистичке партије није решило да свесно изазива нацистичку одмазду према цивилном становништву, како би оно, отерано у шуму, било лакши регрутни плен за разне "пролетерске бригаде" које су му нудиле уточиште и спас. И ту обичан народ није крив, већ они који су му свесно навлачили окупатора, избеглиштво, беду и смрт на леђа по директиви. Да ли се опет спроводи слична кампања, да ли се наци-фашисти свесно провоцирају и призивају да би било "што горе то боље", да би се неупућени што лакше регрутовали – у редове и једних и других?
Генерал Михаиловић, у складу са договором са Савезницима, решио је да привремено смањи интензитет отпора у Србији, избегавајући репресалије од 100:1 и 50:1, и чувајући снаге за време када ће Савезници извршити десант негде на поробољеном континенту. Други разлог смањења интензитета отпора у Србији био је пребацивање снага у НДХ, да се спречи усташки покољ над српским становништвом. Због мешетарења вођства Комунистичке партије, Михаиловићеве снаге свој наум нису могле да спроведу у дело. Зато су и жртве фашизма у Југославији биле тако велике - да би Комунистичка партија могла да дође на власт. Дакле, да није било наци-фашиста, не би било ни нове револуционарне власти. И ево данас, чим треба стварати неко ново (пред)револуционарно стање у Србији, у помоћ притичу ''фашисти''. Као поручени (?).
Да Ненад Чанак и његове присталице прете летвама истинским фашистима међу шиптарским вођама на Космету, били би много убедљивији у Војводини. Јер то је фашистичка опасност која је много старија, реалнија и доказано смртоноснија од Националног строја. А не видимо ни да су представници Хрватске Странке Права дочекани летвама приликом своје посете Војводини, нити да је Ивана Дулић-Марковић, која се сада оглашава по питању Националног строја, држала летву уместо хладног сокића док је тада седела са нео-усташким Правашима за истим столом. Где нема принципијелности у екстремизму, ту може бити реч само о задатку, злонамерности - или људима ниже интелигенције којима неко вешто манипулише. То није никаква теорија завере, већ обична логика.
А ево којим правцем иде логика коју су покренули Ненад Чанак и друштво. Да ли сутра треба они који су, на пример, и дан-данас револтирани партизанским покољима у "ослобођеној" Србији, они који сматрају да је идеологија одговорна за смрт на десетине милиона људи у СССР-у и другим земљама током 20. века да се маше за летве сваки пут када неки неокомунисти - или "партизанска деца" (како се Чанак декларише) - хоће негде да марширају? Или можда треба претити летвама свим садашњим присталицама Нато-пакта, за којег се аргументовано може тврдити да је чизма новог глобалног корпоративног фашизма? Свима који кажу да треба, Чанак и слични су својим понашањем дали за право.
Исувише дуго у овој земљи главну реч воде разноразни "чувари истине". Од њих и њиховог духовног потомства највећим делом и извире све оно што се може називати истинским "говором мржње". Њихове фракционашке борбе и дан-данас оптерећују политичку сцену Србије. Притом је занимљиво да нека "партизанска деца" попут Чанка за изворну појаву ''фашизма'' криве Слободана Милошевића и Миру Марковић, људе беспрекорног партизанског педигреа. Очигледно се, кад се жели замутити вода, без фашиста не може, макар их и измишљали. Само још једна потврда да екстреми хране једни друге - поготову када су на сличним задацима.
Нити су они који су бацали каменице нити они коју су марширали у Новом Саду 7. октобра 2007. суштина Србије. Такви су само већ предуго најгласнији. Ко им је главни уредник - за то још нема конкретних доказа. Али да жели овој земљи добро - не жели. У тај матрикс Србија не сме да упадне. Нема разлике између ''фашиста'' и ''анти-фашиста'' који користе исте методе и исти речник.
9. октобар, 2007.

baki · **Послато:** Чет Окт 11, 2007 3:23 pm

ovo je odlican tekst

nada · **Послато:** Чет Окт 11, 2007 6:05 pm

"Дакле, да није било наци-фашиста, не би било ни нове револуционарне власти. "
A ova recenica na sustinski nacin precizira problem. A to znaci da iza cele pometnje stoje KOMUNISTI.
Zato o tome treba javno i govoriti. Komunisti su problem koji rusi srpsko jedinstvo i srpsku drzavu.

Vidovdan.org

Александар Павић

Ко је OnLine