Vidovdan.org

MikaVeliki -

> Dragi nasi,
>
> Ne možemo još da konfrmamo nas dolazak ovog leta, ali,kako sada
stvari
> stoje, izgleda da ćemo morati da kancelujemo tikete koje smo
bukirali,
> jer nas ubi morgidz za taun haus sto smo skoro kupili. Doduse, za
> tikete imamo, ali ne možemo da skupimo za prezente svima vama i
> ostaloj familiji, a bez toga ne ide da dolazimo jer nećemo da nas
> smatraju za neke bamove, kao sto su pricali za Djoleta i njegove kad
> su svojima doneli po 100 maraka, kako su cip i kako ništa nisu
uradili
> u Kanadi.
>
> Mi tako nećemo. Ili dolazimo kao gospoda, ili nikako. Zato smo se i
> dogovorili da sejvujemo sto možemo vise i da sve odlozimo za sledeći
> vekejsn. Inače, mi živimo dosta dobro. Ja radim ful tajm i još dva
par
> tajma, a Zorica je nasla i treci par tajm (preko vikenda), ali smo
> dobro uskladili sifte pa možemo da se vidjamo svakog drugog vika.
>
> Možda je to malo nezgodno za Rebeku, ali njoj placamo dej ker posle
> skole, a odatle je uzima bejbi siterka i dovodi kuci na spavanje.
Ona,
> iako je mala, razume da mi ovoliko radimo za njeno dobro i da ovako
> mora da bude sve dok ne otplatimo morgidz. Svaki fri tajm koristimo
da
> budemo sa njom, pa smo je tako last samer (ili to bese pretprošlog)
> vodili ceo dan na lejk. Kupili smo joj i hot dog i ajs krim i od tada
> stalno svima prica kako joj je bilo bjutiful. Ja imam dosta posla oko
> taun hausa, (katujem travu, čistim atik) i nekako ugrabim par sati
> dnevno da sređujem bejsment jer hoćemo da ga rentamo i tako povecamo
> inkam.
>
> Kao sto vidite, da je lako - nije, ali kad je covek hard vorker i ako
> dobro isplanira skedzual može sve da uradi. Ja sam lepo doterao
liniju
> na 130 paunda, pa mi se neki nasi dusmani odavde podsmevaju da sam se
> osusio zato što mnogo radim i spavam samo četiri sata, ali to je samo
> zato što oni mnogo dzelos na mene, a i ne znaju da ja uvek ugrabim
bar
> 45 minuta da dremnem u sabveju. Coveku vise i ne treba, a i to je
samo
> privremeno (25-30 godina, dok ne otplatimo morgidz) a posle ćemo da
> uzivamo. Sve je lako kad imaš svoj target. Čuo sam da Djole i ove
> godine ide za stari kraj. Može se njemu kad već deset godina cuci na
> velferu i još vozi picu za kes, a žena mu otvorila bjuti salon u
stanu
> pa ove naše guske navalile ko nezdrave da rade her kat.
>
> Ali, šta im vredi kad ne znaju da invest nego sve spiskaju na
> putovanja i neke druge stjupid stvari. Zato će ceo zivot da budu
golje
> i rentaju apartman, a mi imamo properti i sejving akaunt u banki. On
> stalno mejk fan od mene i prica okolo kako sam ful i ne znam da
živim,
> ali polako, zaigrace mecka i pred njegovom kucom. Ja sam već
obavestio
> revenju Kanada o njegovim biznisima, pa ću da ga pitam kako se živi
> kad bude poceo da placa taksu za sve ove godine. A to što on misli
> kako mi ne znamo da živimo, malo se prevario.
>
> Skoro svaki satrdej uvece ja i Zorica popijemo kejs piva (onaj mali
od
> siks). Doduse, ona popije samo jedno zato što mora na posao od devet,
> ali se zato ja rileks i smazem sve ostalo jer u sandej radim tek od
> osam. Zato, kad ga vidite nemojte ništa da mu verujete šta prica jer
> on nije covek za rispekt. To je rizon sto vam nisam poslao pare po
> njemu, jer znam kako će da kaže da sam cip i da grabim samo za sebe.
> Vi znate da to nije zbog toga, nego zato što sam temporari sort, ali
i
> to je samo dok ne otplatimo morgidz. Posle ćemo svi da uzivamo.
>
> Sa našim ljudima se ne družimo puno jer oni uglavnom vole da juzaju
> one koji su nešto uradili u zivotu, a neće da rade i ostvare svoj
> sukces kad im ova zemlja već daje cens. Dobar sam samo sa jednim
> kolegom koji radi sa mnom u fabrici i vrlo je polajt jer mi uvek
> donosi novine od juče (srpske na cirilici) pa mogu da se upoznam sa
> svakim iventom. Ja sam se nudio da mu dam kvoder, ali on neće ni da
> cuje. Mnogo fini dzentlmen. Iz tih novina i vidim kako se živi kod
> vas, pa sam konkluzn da i nemate bas mnogo cime da se praud. Pritisla
> nemastina i svi kukaju da im stigne help od nas koji krvavo pravimo
> svaki cent. Zato sam i mislio da vam sadzest da prodate to tamo sto
> imate i dodjete ovde, jer bi svima bilo bolje. Pare bismo ulozili u
> morgidz, a dosta bismo sejvovali i na dej keru i bejbi siterki jer
> biste onda vi ker o Rebeki.
>
> Vama bi ovde bilo mnogo najs jer je u nasem nejberhudu jedan veliki i
> lep park gde mozete da sedite po ceo dan, a kad je vinter mi obavezno
> zagrejemo living rum na 18 stepena i milina jedna. Bedrums ne grejemo
> jer je to čist vejsting, a i zdravije je ovako.
>
> Što se zdravlja tiče, mi smo dosta dobro. Zorica se malo zali na
kicmu
> jer na jednom dzobu u verhausu vuce pakete od 90 paunda, a posle kad
> ode na drugi u mit plent ubije je ladnoca iz frizera, pa kaže da
> ujutru ne može da se ispravi. Ali to je samo temporari - do podne,
> posle toga ide ko nova. Ja se pomalo brinem i rekao sam joj prošle
> godine da ide kod doktora, ali ona nikako da nadje tajm. Kaže, treba
> mnogo da se ceka u vejting rum, pa kad to pomnozis sa njenom satnicom
> od sedam dolara ispadne stvarno mnogo, a mi nemamo mani za bacanje.
Ja
> se ponekad osecam dizi, naročito kad zavrsim onu siftu od midnajt,
ali
> to nije ništa sirijus. Svako jutro uzmem jedan mafin za brekfast i
> posle mogu da radim još toliko.
>
> Najbolja stvar koju sam uradio je sto sam bacio cigaretes jer su na
> televizn rekli da su mnogo bed za zdravlje, a i dosta nam je islo iz
> kucnog badzeta. Jedino, još pomalo suspekt u Zoricu jer sam fju tajms
> osetio smok u batrum pa mislim da još uvek sikretli pusi. Ali, neka
je
> dok je ne uhvatim na delu, a onda će da joj zvone usi tri dana.
>
> Razmišljamo i da uzmemo novi kar, ali kad smo videli cene ostavili
smo
> to a fjucur, jer je toliko ekspenziv da je to strasno. Još možemo da
> juzamo ovaj nas stari, samo moram malo da zagitujem ruf jer se Zorica
> stalno zali kako joj curi voda za vrat kad je rejn.
>
> I Rebeka kuka da uzmemo nešto novo na liz jer je sejm od drugarica
> kada je vide u cemu se vozi, ali ne zna dete koliko treba da se sejv
> za ne daj Boze i da mora da se pazi na svaki cent. Normalno, onaj
> Djole kupio novu Tojotu i pre neki dan se dere ko seljak da ga svi
> cuju: „Zemljace, dodji da te malo provozam da vidis šta je masina”.
> Vozaj se ti, vozaj, mislim se ja, a kad ti dodje mantli fi i insurens
> nemoj da dolazis kod mene da ti borou pare. Uopste ne razumem te
ljude
> što ne znaju ništa da sejvuju i koji ne znaju da ovde vredis onoliko
> koliko imaš na akauntu. Samo se plasim da će da im bude tu lejt kad
> saznaju.
>
> Mada, da budem onest, nekad mi padne na pamet pa se zapitam ko je
rajt
> - ja ili Djole? Kad ga vidim kako je smajli svaki dan iako nema
ništa,
> zapitam se da li vredi sto mi toliko vorking hard i šta će da bude za
> koju godinu. Ali onda se setim koliki mi je morgidz i da nema rest
dok
> se on ne isplati pa vise o tome i ne mislim. A posle, kad to finis,
> onda ćemo svi da uzivamo.
>
> Rebeka je veri gud i smart kid, samo ponekad ne možeš da joj objasnis
> kakav je ovde zivot i koliko covek mora da bude kerful, jer za cas
> može da ode u bankropt, a onda ode i taun haus i sve sto si steko.
> Trazi recimo, ponekad picu za lanc ili mek donalds, videla od druge
> dece, i place sto joj Zorica svaki dan salje u skolu hleb i dzem. A
> dzem bas onaj lep, hom mejd, sami smo ga pravili od bresaka sto smo
> last samer nabrali na jednoj farmi. Ali ne vredi. Ne možeš to da
> eksplejn detetu, pa to ti je. Zorica se ponekad sazali pa joj kažem
da
> će tako samo da je pokvari pa ćemo muku da imamo kad bude grou ap.
Šta
> će posle da trazi? Biciklu!!??
>
> Sad je uhvatile neke musice pa kaže kako sve njene drugarice idu na
> pijano, pa hoće i ona. Idi bre dete, mislim se, samo mi još pijano
> treba. To je ovde ekspensiv da se smrznes. Pa gde su pare za ticera,
> za gas, za notne buks... Kostalo bi me tu mac. A opet, ne možeš bas
> detetu ništa da ne pruzis. Ne može ni ono mimo sveta. Zato smo
stavili
> na kalkulator i odlucili da je damo u srpsku skolu. To je mnogo
> jusful, jer ona ne prica naski i to je za nas mnogo pejnful. Jer šta
> je covek bez svog lengvidza? Zero! Srpski mora da se cuva jer smo bez
> njega komplitli lost. Zato će Rebeka od jeseni u srpsku skolu, a ja
> sam se već dogovorio sa ticerom da mu opentam bejsment, tako da ćemo
> da platimo samo manji part. Mada mi ne bi bilo zao ni da platim sve
> kad je to u pitanju. Srpski je za mene svetinja!
>
> Na kraju, sa old best, pozdravljaju vas vasi iz
>
> Toronta

copy

http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/pi ... isma.shtml

Ako narodu, vlasti i politikantima koji žive u Beogradu okupacija latinice ne smeta i ne bune se, da li mi koji ne živimo u Beogradu treba da reagujemo?
Jako mi je zao sto neodgovorno i nezainteresovano gledaju šta im se desava. U ovoj dalekoj zemlji, prva poslovica koju sam naucio glasi:
AKO želiš DA TE DRUGI RESPEKTUJU NAUCI PRVO SAM SEBE DA RESPEKTUJES PA KADA NAUCIS, DRUGI CE MORATI DA TE RESPEKTUJU.
m.

Latinica okupirala Beograd

Ovih dana doputovao sam u Beograd i odmah video mnogo što mi je nerazumno i neshvatljivo. Srbija i Beograd su polatinjeni. Hrvatska latinica okupirala sve prostore i to od natpisa na firmama do šund štampe i šund televizije.
Pri ulasku u Beograd, blizu Lešća, tabla sa oznakom Beograd koja je doskoro pisana ćirilicom, zamenjena je latinicom, i to ne Beograd, nego Belgrade. Hrvatska latinica i Belgrade. I ko ne živi u Srbiji i u Beogradu, ima da se krsti i levom i desnom. Knjaz Miloš reklame na svakom koraku, ali latinicom. Zaštitni znak ćirilični knjaz Miloš je sahranjen. Srbi su ponovo sahranili ime knjaza Miloša.

Gradsko saobraćajno sve više uvodi latinicu. Nije jasno kome oni to ugađaju, Hrvatima i Šiptarima koji i ne dolaze u Beograd. Srbima se uskraćuje ćirilica, koja je i po novom ustavu srpsko pismo. Aerodrom Beograd sav je pod okupacijom latinice. Kad neko dolazi u Beograd iz drugih zemalja odmah će zapaziti da Beograd i Srbija više ne svedoče da je to srpska-slovenska zemlja.
Pre neki dan na RTS-u slušao sam uvaženog profesora koji se zalaže i podržava novi ustav za zaštitu ćirilice. Slobodan Vuksanović, kao i Gašo Knežević, Labus, preko G17 plus i nadalje propagiraju hrvatsku latinicu. Hitno treba smeniti, sve koji u startu - odmah osporavaju novi ustav - odnosno upotrebljavaju latinicu.
Natpisi na Aerodromu „Nikola Tesla” treba da se pišu ćirilicom. Nikola Tesla rodom je Srbin i rođen je u Vojnoj Krajini, a ne u Hrvatskoj koje tada nije ni bilo. Hrvati su pre mesec dana skinuli ćirilično pismo na crkvi u Smiljanu i na taj način još više hoće da dokažu da je Nikola iz njihove lijepe.

U svetu latinicom piše 18-20 odsto ljudi i to katolički svet i niko drugi, sem još poslušnih Srba u Srbiji i Crnoj Gori. Japan, Grčka, sav slovenski narod, muslimani, Arapi. Kina i mnogi drugi pišu svojim pismima i govore svojim jezicima. Taj svet, koji čini preko 80 odsto stanovništva zemljine kugle, može u svet bez latinice. Jezik, pismo i vera, to je lična karta svakog naroda. Za našu istoriju, jezik, pismo i veru, u ratovima je dalo milione života za odbranu ukupne naše istorije i kulture.

Novi „moderni” i poslušni Srbi sve to gaze, a to im se ne bi trebalo dozvoliti nikako. Zakonom treba zaštiti ćirilicu, jezik, veru i ukupno našu istoriju i kulturu. Srpska akademija nauka, udruženje književnika, Pravoslavna crkva, školstvo i drugi nemaju pravo da ćute i da hladnokrvno gledaju inaćenje i asimilaciju srpskog naroda. Narod je mnogo odvajao za sve ove institucije u želji da ima visokoobrazovne ustanove koje će narodu biti nadgradnja. Vrhovni sud treba pružiti zaštitu novom ustavu, koji štiti srpsku istoriju i za koju se se borili Vuk, NJegoš, prof. Lukić i mnogi drugi naši velikani starijeg i novijeg doba. Za tu istoriju proliveno je mnogo krvi i ti novokomponovani i poslušni podrpaši nemaju pravo da to sve gaze.

Autor poznat redakciji

Речник бесмисла
написао: Ранко Томић

Употреба страних речи и њихово претапање у нашу језичку баштину није нова појава, нити је појава која постоји само у српском – сви језици света углавном примају једни од других речи. Но оно што се са српским језиком дешавало највише у време титоизма (мада и пре тога) и што се, нажалост, дешава и данас, појава је која тражи објашњење и, што је још важније, хитно делање.

Речник који је у социјалистичко доба био у употреби готово искључиво за потребе тзв. политичких реферата и којим су се користили тадашњи руководиоци, настао ради тежње да се што више прича, а што мање каже, данас је део изражавања не само политичких руководилаца, већ и обичног народа. Тадашњи властодршци су на време схватили да постоји једна сасвим нетачна, али уврежена слика у људским умовима, по којој је онај ко користи стране речи страшно учен, за разлику од онога ко их не користи. Иако је истина заправо сасвим супротна, те се мора рећи да је онај ко користи стране речи заправо неук, јер не зна ни страни, ни свој језик, постоји још болније сазнање које проистиче из оваквог размишљања, а то је да се заправо мења суштина за форму, те се знањем проглашава исказ, а не његово значење.

Овакво тровање духа и језика оставило је снажне последице по срску културу, те ми данас и даље тежимо за формом, уместо да се боримо да достигнемо суштину, не само у језичком изражавању, већ и у начину на који живимо и на који обликујемо своју свакидашњицу, друштво и државу. Као што смо некад (уопштено говорећи) подражавали начин на који се изражавају титоисти, данас опонашамо економски напредна западна друштва немилице убацујући њихове речи у свој језик. Уместо да се трудимо да попут њих будемо вредни и радни, да устројимо државу и законе тако да буду по мери људског, стваралачког, поносног, поштеног и безбедног живљења и Европе, ми уништавамо основ свога народа, свој језик (заједно са његовим ћириличним писмом) и даље се понашајући исто као и раније. Овиме не да нећемо никад стићи Европу, већ ћемо од ње бити све даље и даље.

Занимљива је појава да се страним речима у нашој средини даје значење које оне у својим изворним језицима немају. Било ми је потпуно немогуће да својевремено једног свог пријатеља убедим да не треба да се „конектује“ на интернет, већ треба да се повеже. Надам се да га је званичан превод Виндоуза коначно разуверио, али он у то време није хтео да прихвати очигледну чињеницу да та енглеска реч има у потпуности исто значење као и, поменута, наша реч. То придодавање или увећавање значења суштински говори две ствари: прво, да људи не познају ни страни, ни свој језик; друго, да страном дају већу (да не кажем готово божанску) вредност него нашем. То потоње није ни чудно, јер су англосаксоци већ више пута и на више начина показали да су бољи од нас – богатији су, утицајнији и војно су нас победили; али и поред тога не мислим да треба да дозволимо да нас победе и културолошки. Дало би се овде вероватно још више спознати дубљим разматрањем подсвесних значења овога што сам навео, но за то нисам стручан, па то препуштам психолозима и душевим лекарима.

За крај, да кажем и шта нам доноси овакво „латињење“: већина страних речи које се немилице убацују у језик је много дужа од одговарајућих наших речи – тиме добијамо написе који су дужи него што би требало, али то је најмање зло; постоји нешто много горе. Погледајмо само чињеницу да смо за готово сваку делатност усвојили засебан језик, само њој разумљив. Да би се потцртала стручност (које можда има, а можда и нема), користе се речи које су разумљиве само стручњацима те области, чак и кад постоје српске речи којима се то исто може рећи. То доводи до општег замагљивања знања, дајући могућност „стручњацима“ да знају мало, а вреде много, уз свођење образовања на учење начина да се знање прикаже, уместо да се усвоји. Маркетинг, нема шта. Овакво поимање знања доноси несагледиве штете нашем друштву, пре свега због нестручности која произилази из оваквог начина размишљања, а затим и због непотребног губљења времена ђака и студената на савладавање гомиле страних израза – уместо да један човек (преводилац) преведе речи онако како треба и да се то уради једном за свагда, па да се знање исказује на језику који је свима разумљив, ми трошимо време хиљада људи на савладавање онога што им је могло бити послужено готово. Није ни чудо што код нас школовање траје дуже него свуда у свету, са слабијим учинком.

Из наведеног проистиче да смо потпуно несвесни ПРАВОГ значења страних речи, њиховог корена и повезаности са остатком језика. Њиховом употребом, ми језик чинимо бесмисленим, јер губимо оне драгоцене „тајне” везе које речи у себи носе. Зар није боље и јасније образовати, него „едуковати“; зар рад владе не треба да буде јаван, уместо „транспарентан“; зар није боље да се обавештавамо јавним гласилима, уместо да се „информишемо медијима“; зар нам требају „лидери“, кад имамо вође; зар нам треба „бизнис“, кад имамо пословање, зар нам треба „менаџмент“, ако можемо да имамо управу; зашто „парламент“, кад имамо скупштину; докад ћемо злочинце и зликовце називати „криминалцима“?

Верујем да ови примери јасно показују све што сам претхнодно навео (ако изузмемо изјаву о дужини превода, за коју је потребно дати примере од неколико реченица, али је овде нагласак на смислености). Зато позивам све људе који говоре српски да то чине обичним српским речима. Можда нам је пријатније да имамо лидера у парламенту (да не би рекли да нас неко води) и бизнис менаџера изнад главе (да не би признали да нашим послом руководи неко други), можда нам је пријатније да будемо неедуковани него необразовани и зато истину скривамо иза неразумљивости. Можда су и комунисти преименовали злочинце, како би показали да у социјализму нема злочина, али можда је име промењено и ради тога да не бисмо разумели шта ти људи заиста раде, па да се онда не бунимо када им се умањују казне и када се на суду ослобађају...

Заборавимо на сујету. Само ако нам је јасна суштина, биће нам јасно и стање у којем се налазимо, а само ако сагледамо свој положај и прихватимо то сазнање, бићемо у могућности да га мењамо. Само ако ствари назовемо правим именима, моћи ћемо да их разумемо. То је једини пут напретка. То је оно што су нам титоисти и њима слични одузели – време је да га вратимо.

BOLJE JEDNA NAŠA, NEGO STO TUĐIH
Izvor: Glas Javnosti, 18.05.2007; Strana: 20

Milka Canić o najezdi engleskih reči na srpski jezik

Mnogobrojne reforme u svim društvenim sferama, prilagođavanje stranim sistemima
i propisima neminovno su ostavile trag i na srpski jezik. Nedovoljna saradnja
sa stručnjacima, kao i nemar odgovornih prema tom problemu, povukli su za sobom
lavinu nove terminologije, koja nije prilagođena srpskom jezičkom sistemu. O
sve češćoj upotrebi engleskog jezika u sredstvima javnog informisanja i govoru
na televiziji uopšte, za Glas javnosti svoj stav iznosi Milka Canić, lektor i
stručni konsultant, koja više od četiri godine vodi računa o regularnosti u
najgledanijem kvizu kod nas, TV Slagalici na RTS- u. Ona proverava tačnost
pitanja i odgovara i brine o rečima u srpskom jeziku. Kroz njene ruke prošlo je
više od hiljadu knjiga iz različitih oblasti, radila je kao profesor srpskog
jezika i napisala pet udžbenika za srpski jezik i književnost. Najnoviji od
njih je "Srpski jezik za strance" (za englesko govorno područje), koji je
izdala sa koleginicom Draganom Ćećez- Iljukić.
Da li se danas na televiziji pravilno govori?
Ima savesnih novinara, čija je dikcija odlična, koji su obrazovani i vode
računa o jeziku. Takvih je, verujte mi, najviše na RTS-u. Mogu poimence da ih
navedem: Nataša Jeremić, Vlada Petrović, Maja Žeželj, Ivona Đorđević i još
nekoliko. Oni su odgovorni, stručni, sigurni u sebe i razmišljaju o onome što
govore. Imamo i novinare koji ne govore savršeno, nemaju dobru dikciju, čak ni
prijatnu boju glasa, ali prave izvanredne reportaže. Kada ih slušate vi se
prosto zaljubite u njihovu reč. To su ljudi iz druge priče kojima je jezik
sredstvo da istaknu neki problem, da otkriju zaboravljene predele i da dočaraju
prave životne priče.
Međutim, govor na televiziji i u ostalim medijima je, blago rečeno, očajan.
Kako komentarišete sve učestaliju upotrebu engleskih reči?
Tehnologija, nauka i Internet učinili su svoje. Uvek se setim jednog francuskog
lingviste koji je rekao: "Mi više nemamo francuski jezik, ili ga imamo vrlo
malo, jer su ga preplavile mnoge engleske i američke reči". Ništa bolja
situacija nije ni sa nama. Engleski jezik preti da postane srpski pod B, a to
znači da ćemo uskoro imati srpski koren reči, a nastavak na engleskom i
obrnuto. Svakoga dana čujemo fešn vik umesto nedelja mode, biznis umesto posao,
no koment umesto bez komentara itd. Pošto je jezik živ i stalno se razvija,
strane reči će uvek postojati u komunikaciji među ljudima. Zadatak svih nas,
koji brinemo o jeziku, jeste ne da zabranimo njihovu upotrebu u srpskom jeziku,
nego da srpski jezik sačuvamo od stranih reči.
Koliko se u sredstvima javnog informisanja pravilno koriste strani izrazi?
Danas postoji nekoliko pravopisa i lektori su na muci da odaberu pravi. Više se
ne zna šta je norma koja se mora poštovati. Veliki problem predstavlja i
izgovor stranih reči, jer naši stručnjaci nisu akcentovali sve reči, niti
propisali pravila za njihovo čitanje i izgovaranje. Najgore je to što smo
engleske reči prihvatili iz mode, i iz naše lude potrebe da se dodvorimo svetu.
Meni se to ne dopada i smatram da je bolja jedna naša reč nego sto tuđih.
Žargon se, takođe, uvukao u govor na televiziji?
Žargon u medijima i javnim institucijama postao je manir, ali ne bi smeo da
bude pravilo. Svaka generacija imala je svoj žargonski govor, njega je bilo i
uvek će ga biti, ali mu nije mesto u javnim glasilima. Pomenula bih i ružne
reči i psovke koje se danas čuju na radiju, televiziji ili čitaju po novinama.
U haosu koji je nastao kada je reč o govoru na televiziji, čija je odgovornost
najveća?
Osim medija, veliku odgovornost imaju stručnjaci za jezik, koji još nisu
odredili šta je u našem jeziku pravilo od kojeg nema odstupanja. Bilo je reči o
formiranju Odbora za standardizaciju, ali ne znam dokle se u tome stiglo. Bitnu
ulogu u očuvanju jezika imaju i roditelji, profesori, autori udžbenika,
prevodioci...
Šta je to što, pored engleskih reči, ruži govor naših voditelja?
Najveća mana je što novinari govore, kao da negde žure. Još ne stignu da završe
jednu reč, već imaju drugu misao, tako da reči jedna drugu sustižu.
Koliko je rada potrebno da bi voditelj mogao da stane ispred kamera?
Po pravilu, svako ko se opredeli za ovaj poziv, mora da prođe jedan opšti test
kulture i da se mesecima priprema i usavršava. Čini mi se da nisu utvrđeni
kriterijumi po kojima se novinari primaju na posao. Na televiziji ima dosta
ljudi, koji ne znaju da izgovaraju pojedine glasove, koji šuškaju, čak i mucaju
ili gutaju samoglasnike i pojedine grlene glasove. Ranije se tome poklanjala
veća pažnja. Pomenula bih da je nekada voditelj bio profesionalno zanimanje,
kojim su se, primera radi, bavili Dušanka Kalanj, Ljiljana Marković, Mića
Orlović i drugi. Oni su se svakodnevno usavršavali i učili pored najboljih
lektora. Danas se malo vodi računa o govoru i pisanju, neke redakcije čak
nemaju lektore.





http://www.glas-javnosti.co.yu/

у вези са одрођавањем од своје традиције и језика је и напуштање старих и традиционалних српских имена


Мој живот у иностранству

Тамо и овде

http://www.politika.co.yu/rubrike/Moj-z ... .1.sr.html

Српско име


Нека од традиционалних женских имена
(извор: svarsenije.org)

Толико лепих српских имена остаје у наслеђе
генерацијама родитеља будуће српске деце
широм света, да им кроз имена пуна историје,
поноса, веровања и обичаја пренесу своју
љубав и дају особине које ће их пратити кроз
живот.

Милош, Мила, Милутин, Милана, Милена, Миљан,
Љуба, Љубинка, Радослав, Радмила, Драган,
Драгица и Предраг само су нека од многих
српских имена која се деци дају због
неизмерне радости родитеља при рођењу
својих анђела.

Срећа родитеља неретко се исказује давањем
имена по воћу, па и животињама и биљкама, па
тако постоје Голуб, Цветан, Цвета, Цветко,
Цветана, Вишња, Дуња, Јагода, Јаблан,
Јабланка, Лабуд, Вук, Вучина, Вучко,
Вучислава, Вукашин, Соко, Јеленко...

Да буду добра, деци се често дају имена као
Благоје, Благота, Благиња, Добрица (м. и ж.),
Добрило, Добра, Доброта.

Жеља да им деца увек буду здрава и јака,
огледају се кроз имена као што су Здравац,
Здравко, Здравкa, Невен, Невена, Гвозден,
Гвоздана и Огњен.

Да буду лепи, ту су Лепоје, Красоје,
Лепосава, Лепава, Дивна, а богати, моћни и
угледни су Урош, Душан, Славен, Владан,
Владана, Бисерка, Бисерко, Златан и Злата.

И сва друга српска имена имају своје
значење, нека објашњавају како или када су
деца рођена (Зоран, Ненад, Божићко), друга су
дата у славу природе (Звездан, Звездана,
Даница) и тако редом.

Свако име је прича за себе, нека од српских
имена су вишеструко старија од многих
земаља које данас постоје на свету. То може
бити само разлог више да ваше дете носи неко
лепо српско име, ма где било.

Кроз историју су познати примери промене
вере припадника разних народа, што насилно,
што добровољно, као и делимична или потпуна
асимилација са туђим народима, вером и
обичајима. Са друге стране, опстанак
српског народа под турском владавином
пуних пет векова, је светао пример, да
уколико постоји довољно јака вера и
традиција - народ, језик и обичаји ће се
одржати, упркос свим жртвама и страдањима.

Процењује се да у свету данас постоји
између два и четири милиона Срба који живе
ван Србије. Свако српско име, било да је дете
које га носи рођено у дијаспори или не, је
корак ка очувању српске вере, традиције и
обичаја. Свако дете које научи или очува
своје знање српског језика представља наду
да ће Србија наставити да постоји кроз
историју и да посрнуће које Србија
доживљава последњих деценија представља
само тренутну слабост.

Данас скоро свако има право да промени
своје име. Неки то раде због тога да би
странцима у чијој земљи живе омогућили да
лакше изговарају наша лепа имена, неки да би
добили бољи посао или да би их више
поштовали у новим срединама. Тако, уместо
имена Јован, имамо „Yovan“ или чак „John“, Сања
– „Sanya“, уместо имена Драган – „Dan“,
уместо Петар често се среће „Peter“ или
„Petter“. Неретки су примери потпуне промене
имена, па се оригинално име више не може ни
наслутити.

Многи нису свесни да се променом имена
одричу дела свог идентитета и порекла. Сви
они дивни разлози давања српских имена деци
са почетка овог текста, падају у воду када
се име промени, како би више личило да
овдашње, туђе. Сваки народ је поносан на
порекло својих имена. Сви се труде да
нагласе своју традицију, зашто би Срби били
другачији?

Бити поносан на своје порекло и на своје име
није грех. Није тешко научити странце да
изговарају наша имена, макар то чинили
често, јер сваки дан срећемо нова лица на
послу и у приватном животу. Ипак је лепо
чути их како су успели да науче наша лепа
српска имена, макар и са нагласком.

Како год да неко промени своје име, уколико
у туђини није рођен или није дошао као јако
млад, никад неће у потпуности изгубити свој
акценат енглеског, немачког или било ког
другог страног језика, у земљи боравка.
Једино се може изгубити осећај припадности
једном народу.

Можда ће ипак и покоја суза да се слије низ
образ кад се посете баке и деке у матици, док
ће с муком покушавати да правилно изговоре
нова, страна имена своје деце, унука и
унучица.

А. Ђелић, Калгари, Канада

[објављено: 11.04.2008]

http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=96607

Press: Kako govore deca u Srbiji?
Petak, 9. maj 2008. 10:12


*Učenici osnovnih i srednjih škola u Srbiji imaju alarmantno siromašan fond reči!* U konstrukciji njihovih rečenica *najčešće se koriste reči i izrazi: brate, smaram se, mislim, ovaj, u fazonu, pali, ekstra...* Profesorka srpskog jezika i saradnik Instituta za pedagoška istraživanja Jelena Stevanović kaže za "Press <http://www.pressonline.co.rs/index.jsp>" da je nivo đačke govorno-jezičke kulture u značajnom padu.

Preliminarni rezultati istraživanja koje su uradili stručnjaci Instituta za pedagoška istraživanja, a koje govori o stepenu razvijenosti govorno-jezičke kulture kod učenika prvih razreda osnovnih škola u Srbiji, pokazuje da *čak 45 odsto prvaka formuliše iskaze koristeći dve ili samo jednu reč*, što nikako nije u skladu s normama predviđenim za njihov uzrast.

Do značajnog pada kulture izražavanja kod učenika, ističe sagovornica "Pressa", došlo je jer oni više ne čitaju ni obaveznu lektiru, sve manje pišu rukom, a vreme provode ispred kompjutera, televizora i uz mobilni telefon.

"Rezultati poslednjih istraživanja pokazuju da su rečenice kod učenika u osnovnim i srednjim školama izuzetno loše. Mnogo lošije nego kod generacija do devedesetih. Konstrukcija im je takva da liči na rečenice u engleskom jeziku, što je nedopustivo. Loša je i upotreba pravopisnih pravila", kaže Stevanovićeva.

U odeljenju sedmog razreda, u bilo kojoj osnovnoj školi u Srbiji, nije teško naći učenika koji će vam u poverenju reći: *"Brate, ja nikada u životu nisam pročitao nijednu knjigu. Uzmem od sestre svesku, prepišem šta mi treba i gotovo. Nekada me profani provale, ali obično mi prođe fora."*

Slično razmišlja i većina srednjoškolaca. Prema istraživanju Instituta za psihologiju, *samo 8,4 odsto anketiranih srednjoškolaca redovno čita knjige*, a njih *37,6 odsto nikada nije kročilo u biblioteku, u koju, kažu, "idu samo štreberi"*.

Rezultati prošlogodišnjeg istraživanja koje je sprovedeno u nekoliko gimnazija u Srbiji pokazuju da *manje od polovine učenika srednjih škola ne čita lektiru*, a da je *više od 50 odsto srednjoškolaca ocenilo obaveznu lektiru kao nerealnu i prevaziđenu*. Osnovcima pak uopšte nisu interesantna dela na kojima su odrastale generacije do devedesetih kao što su "Doživljaji Toma Sojera", "Orlovi rano lete", "Pop Ćira i pop Spira", i jednostavno ih ne čitaju.

*"Ako bi se promenio sadržaj lektire, možda bih i počela da čitam. Šta mene briga za ljubavne jade Ane Karenjine? To me, bre, strašno smara"*, kaže za "Press" Jelena D., učenica drugog razreda Sedme beogradske gimnazije.

Zbog svega toga, učenički rečnik toliko je osiromašio da se njihova svakodnevna komunikacija svela na stalno ponavljanje nekoliko desetina reči.

"Osiromašen rečnik je direktna posledica činjenice da nam đaci ne čitaju skoro ništa ili čitaju jako malo. To je vrlo zabrinjavajuće i za roditelje i za nastavnike. Situacija je toliko loša da bi naša preporuka bila da se u školama posveti posebna pažnja izražavanju učenika i njihovoj govorno-jezičkoj kulturi", kaže Stevanovićeva.

(MONDO)







http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=96471

Alo: Osnovci ocenjuju političare
Cetvrtak, 8. maj 2008. 10:15


Učenici nekoliko beogradskih osnovnih škola, u anketi koju je sproveo list "Alo!", pokazali su zavidno poznavanje političke scene Srbije.

Novinari lista pitali su decu da prepoznaju ili opišu lica sa aktuelne političke scene, ili nabroje one koje poznaju. Rezultati pokazuju da ni deca ne mogu da "pobegnu" od politike.

Osnovci iz prve prepoznaju ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, ali niko od njih nije znao da prepozna ministra energetike Aleksandra Popovića.

Deca se, kao i uvek, uglavnom vezuju za vizuelne karakteristike ljudi. Tako je Aleksandar Vučić (SRS) za osnovce "jako visok i zgodan", ali i "smoren", Boris Tadić (DS) "sed", a Čedomir Jovanović (LDP) "mlad".

Mališanima najčešće smeta izborni marketing jer im, kako kažu, prekida omiljene programe i predugo traje. Ipak, jedna devojčica je prokomentarisala da joj se sviđa spot u kojem se pojavljuje mačka (spot Lige socijaldemokrata Vojvodine - prim. aut.), dok su njeni drugari "glasali" za parolu LDP-a "Širi dalje", a umeju da pokažu i pokret iz spota, ali ni spot SRS-a sa šibicarom "Ima mosta - nema mosta" nije ostao nezapažen.

Klincima se dopada i nastup Biljane Srbljanović, uz obrazloženje da je "jako kulturna osoba", dok su sedmaci kao "najveću facu" prepoznali Aleksandra Vučića, kojeg smatraju "najubedljivijim". I spot predsednika im se svideo, jer je "jedini snimio reklamu sa decom", a i pomogao "nekom dečaku da pokrene bicikl".

Psiholog Zoran Musterović nije iznenađen činjenicom da većima osnovaca poznaje domaću političku scenu.

"Ovakva situacija dosta govori o našem društvu i o tome koliko je psihološki prostor u kom naša deca žive kontaminiran politikom. Za takvu situaciju najpre su odgovorni političari, jer se već godinama susrećemo sa istim nerešenim problemima, a porodica je opterećena političkim odlukama koje su često u vezi s njihovom egzistencijom. Ti problemi se prirodno odražavaju i na decu" zaključuje Musterović.

(MONDO, foto "Alo!")

Значи ,мислим , клинци уопште не знају да говоре.
Мислим мене баш смара брате кад налетим на неке ликове који оно користе само жаргон.
Овај, у опште нису у фазону ,мислим нас старијих ,који не користима баш толико жаргон.
Значи екстра је кад чујем неку бабу како прича на прасрпском оно једва је разумем.
Мислим не смара ме тај народни говор.
Пали брате народњаци су ипак закон.

Баш ми је малопре у гостима био човек који се жали на сиромаштво језика свога сина који искључиво користи жаргон и то баш тих пар речи којима покушава да изрази ама баш све.
Ја да га утешим направим шалу па кажем.
"Ма добро је то ,видећеш,ускоро се више нећемо моћи споразумевати са Хрватима и осталима који су нам ђипили језик, најзад ћемо бити своји на своме"

Он јадан човек уместо да се орасположи оде љут кући.
Ето шта да се ради.

problem prevelikog upliva stranih reci u srpski jezik je stvarno veliki poslednjih godina. dok na filozofskom fakultetu u novom sadu postoje odseci za engleski, istoriju itd. na prirodno-matematickom fakultetu u istom gradu se umesto reci odsek upotrebljava rec "departman"!

a sve cesce na televiziji, pogotovo na "javnom servisu" cujem u vestima rec "akcident" umesto nesreca.

stvarno sta nam sve to treba!

Мислим да су ти департмани присутни на свим факултетима у земљи... а стварно су направили забуну код људи. Али ето и то је ваљда болоњска реформа школства.

U Novom Zelandu,deo liturgije se sluzi na engleskom,stigla naredba!