Чаша страдања СВЕШТЕНОИСПОВЕДНИКА ДОСИТЕЈА загребачког

Поделите:

Искази сведока

Митрополит загребачки Доситеј, рођен у Београду, 5. XII 1877, увече 7. маја 1941. доведен је у затвор загребачке полиције у Петрињској улици заједно са ђаконом Лазаром Живадиновићем и послужитељем Радомиром Станковићем. Ту исту ноћ претресена је зграда загребачке митрополије и потпуно опљачкана. На сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог, болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Белгијски конзул Г. Арнолд Роберт, који је посматрао митрополита кроз рупу на вратима ћелије, рекао је: „Ну, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде“[1]. Затим су митрополита преместили у ћелију бр. 8. Младић који га је довео причао је да је у пређашњој ћелији митрополит био просто премлаћен од једне јавне женске којој су били обећали да ће је пустити на слободу ако пендрецима истуче митрополита. Она је то радо прихватила и толико га је тукла да је падао у несвест. Кад су га довели у ћелију број 8, он још није био при свести и „повраћао је врло често жуч“. Очевици су причали да је митрополит Доситеј рекао онима који су га били мучили: „Децо, зашто то радите?“. И сами стражари су се над свим тим згражали. Пошто је због батина и мучења изгледао врло рђаво а како усташке власти нису желеле да им умре у затвору, то су одлучили да га пошаљу у Београд. Из ћелије су га извели неки младићи ухапшени због комунизма, пошто га усташе нису хтеле водити. Док је стигао до загребачке железничке станице, митрополит је два пута у ходнику затвора и једанпут на самој станици пао у несвест[2].

После испраћаја митрополита из Загреба, тадашњи шеф усташке полиције у Загребу Божидар Церовски, 24. маја 1941, хвалио се у једном друштву како је у загребачком полицијском затвору био митрополит Доситеј „кога су страшно тукли и чупали му браду“. По причању Церовског „митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд“. У даљем разговору Церовски је казао „да је главно да је митрополит Доситеј отишао жив до железничке станице, а шта ће даље бити са њиме није важно“. Ту своју причу завршио је подругљиво речима: „Сада се митрополит сигурно налази на небу, игра се са анђелима и гледа на нас“[3].

Митрополит Доситеј је 8. маја увече утрпан у воз и послат за Србију. Кад је сутрадан стигао у Београд, одмах је пренет у санаторијум Живковић у улици краљице Наталије, бр. 84. Услед злостављања био је не само физички оронуо већ и душевно потиштен. Детаљно су га прегледали лекари, и то: интерниста др Радмило Јовановић, санитетски пуковник, неуролог др Владимир Вујић, професор Универзитета, хирург уролог др Иво Јовановић, шеф одељења Опште државне болнице и хирург др Војислав Ђорђевић, оператор за општу и мождану хирургију и установљено је да се: „Високопреосвећени митрополит налази у стању тешкога ступора [обамрлости] и психичке дезоријентације: говори тешко, невезано, неразговетно и не реагује ни на какав физички додир, као врео предмет, убод, притисак. Лице му је модро, надувено, покривено пространим крвним суфузијама. Из браде и са главе је чупана коса и та места подливена крвљу. Грудни кош, леђа, рамена и руке покривени модрицама-екимозама и отоцима, зглобови долактица и шака надувени, модри, диформи. Бутине ишаране модрицама, колена отечена и покрети артикулација немогући. Нарочито пада у очи језик који је испао из уста, модар и крвав, здебљао од рана виси кроз разбијане и израњављене десни. Рањеник је фебрилан, показује знаке акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Испитивање рефлекса немогуће, и то ателарних због отока, а зеничних због крвљу подливених беоњача и отечених аркада, које затварају потпуно очне дупље. Доњи део абдомена надувен услед ретенције мокраће. Све наведене спољашње повреде као и унутрашње повреде тешко су трауматичне природе и нанете ударцима тупог оруђа или чупањем, као што је случај са језиком и косом“. Митрополит Доситеј је остао у санаторијуму осамдесет дана на лечењу, али се његово здравље споро поправљало. И кад је изашао из санаторијума, „остале су још увек трајне последице тешко повређеног организма“[4]. Због тешке душевне болести, која је постала неизлечива, митрополит Доситеј није био више способан ни да управља самим собом а камоли својом имовином и да обавља ма какве дужности. Због тога је 1942. године Св. арх. синод морао да га стави под старатељство. После тога митрополит Доситеј живео је још две и по године као тежак душевни и физички болесник, док није 13. јануара 1945. умро у Београду.[5]

Узети на знање извештај комисије одређене да изврши попис заоставштине блаженопочившег Митрополита загребачког Доситеја и све ствари према изложеном списку уступити манастиру св. Ваведење на име накнаде за старање око блаженопочившег Митрополита.

Извештај протојереја Витковића доставити у препису будућем архијереју Епархије загребачке или његовом заменику с тим да овај учини детаљан попис заоставштине која се налази у митрополији у Загребу.

Од централне касе затражити извештај о томе колико износи депозит блаженопочившег и посебно утврдити колико му износе дугови. Из суме депозита исплатити све оно што је дужан остао, а са остатком, ако га буде било поступити по чл. 43 Устава Српске православне Цркве.

О свему овоме спремити извештај за Свети Архијерејски Сабор.

* * * * *

Моје забелешке О Митрополиту Загребачком Доситеју – Митрополит скопски Јосиф

Рећи ћу овде нешто из живота Загребачкога Митрополита мученика Доситеја, човека благе нарави и простосрдачнога, кога су многи несавесници до невероватности искоришћавали, а добри људи волели, поштовали и жалили. Нећу се упуштати у његов ранији живот, навешћу само оно што се с њиме десило од како је доведен из Загреба у Београд, у мају 1941. године. У Београду је из апсане у ул. Краља Александра бр. 5 преведен у санаториум „Живковић“ не знам и по чијем наређењу, а његове жеље и воље није могло бити, јер је био и доцније за читавих 1015 дана у бесвесном стању. Чуо сам да је без одела, веша и обуће, те сам му послао одмах два пара веша и замолио Банатског Епископа г. Дамаскина да га посети и однесе му нешто од свога веша. По повратку са посете Еп. Дамаскин саопштио ми је о жалосном стању Митрополита Доситеја. Сав је испребијан, модар, поднадуо; руке и ноге су му отечене. Жали се да је био мучен и жестоко тучен, показује на рукама ожиљке од синџира и жица којима је био везан. Када га питах ко га је тукао и везивао, умео је само толико рећи: „Они, они проклетници у Загребу“… Тешко мисли, мисли још теже везује и не сећа се прошлости. Не зна да сте му Ви послали веш. Просто изгубљен човек. Треба да га што скорије посетите“. Чим сам од послова стигао, а тада их је било на све стране и сувише, отишао сам да га посетим. У међувремену моје и Епископа Дамаскина посете посетио га је и прота Миливоје Црвчанин, као његов бивши ђак, а потом ревносни сарадник у Прагу (Чешка). Када сам био код Митрополита Доситеја, познао ме је. Зарадовао се моме доласку, плакао је и жалио се на злочиначко поступање „оних из Загреба“ против њега. Још је био сав отечен, а ментално сумњив, иначе миран, али јако заплашен. Није у почетку знао ко му је веш послао, одрицао је да му је Еп. Дамаскин донео две топле кошуље (пиџаме) а доцније тиме се хвалио. Код њега сам затекао две средовечне особе, сестричину по мајци и зета, њенога мужа, како ми они рекоше. Чим су ме срели сакрили су неке флаше са алкохолним пићем. Зато сам им препоручио да Митрополиту не дају никакво алкохолно пиће, јер то лекари забрањују, на шта они реагираше оштро: „Шта знаду доктори“? Човеку треба повратати снагу и отворити апетит“: При поласку скренуо сам болничкој послузи пажњу на ово, а лекаре замолио да и они о томе поведу рачуна и да своју констатацију Митрополитова здравља и стања при пријему у санаториум што детаљније опишу. Доцније, ипак, приметало се да „родбина“ тера своје са разним понудама и место да се Митрополит окрепи и опорави, она доводи његово здравље у питање. Требало је Митрополита спасавати од „родбине“. Пре него би Св. Синод то учинио чујем да је г. Петар Зотас, београдски трговац, приметивши и сам шта „родбина“ и пријатељи у доброј намери, раде с Митрополитом, извео Митрополита из санаториума и сместио код себе у стан. Заинтересовао сам се овим и позвао сам г. Зотаса к себи и тражио објашњење под каквим је он условима узео Митрополита себи, ко је он, шта мисли чинити с Митрополитом и зашто није о свему обавестио Св. Синод. Г. Зотас је објаснио. Мени Митрополит није никакав род, али ми је познаник и пријатељ, учинио је велико добро мојој кћери, примивши се у своје време покровитељства њене уметничке изложбе у Аранђеловцу. Приметио сам да Митрополитова „родбина“ њему не чини добро својим разним услугама, већ штети његовом здрављу, а лекари слабо на то обраћају пажњу, узео сам Митрополита себи из чисто хришћанских пријатељских обзира. Толико сам имућан да то могу поднети без икакве материјалне награде, а у стану имам лекара, г. Урошевића, такође Митрополитова познаника, који ће га лечити о моме трошку. Нисам у почетку знао коме у цркви да се обратим, нисам ни знао какав је у вас ред, зато сам самовласно узео Мгтгрополита себи. Посетао сам Митрополита у стану г. Зотаса и уверио се да му је врло добро у сваком погледу. Сазнао сам и видео да је г. Зотас снабдевао Митрополита свим потребама одела, веша, обуће и другим стварима од „аз до ижице“. Све је ново, све је солидно и првокласно, а по предратним ценама. Тражио сам од г. Зотаса да нам о овој куповини поднесе рачун и каже колику месечну награду тражи за издржавање г. Митрополита. Опирао се овоме, но при моме неотступном захтеву пристао је то да учини. Он је рачуне поднео, а за издржавање г. Митрополита тражио је по 100 дин. дневно, рачунајући ту лекарски преглед и надзор над здрављем г. Митрополита. О свему овоме обавестио сам браћу синодалце, те смо заједнички решили; да се сви трошкови за Митрополита Доситеја исплате из његових личних принадлежности, да се г. Зотасу за Митрополитово издржавање плаћа по 150 дин. дневно за сада, а доцније ова цена повишава према курсу новца и намирница, да се лекови посебно плаћају, а тако и ванредни лекарски прегледи, и да се одреди комисија од два монаха, чиновника синодалне канцеларије, који ће купљене ствари прегледати, као и рачуне и контролисата доцније трошкове око лечења и издржавања Митрополита. Овако се доцније и радило. Синод је био принуђен још нешто да учини. Митрополит Доситеј био је председник Великог Црквеног суда. Међутим, јасно се приметило да он ту дужност не може даље да врши. Зато га је Синод морао те дужности поштедети, а за председника поставити Епископа Тимочког г. Емилијана, редовног члана Великог Црквеног суда. Нешто доцније ова се предострожност Св. Синода показала потпуно на свом месту. – Г. Зотас и његова породица истински се заузимала око лечења Митрополита Доситеја, који је сваким даном давао знаке своје умне поремећености и физичких немоћи […] Све би се то разумело и трпело, вели породица г. Зотаса, али нам досађују неки „пријатељи“ и познаници г. Митрополита […] Био сам образовао лекарску комисију од стручњака психијатара да испитају његово психичко стање. – Лекари из санаториума Живковић, дали су раније свој стручни извештај о здрављу Митрополита Доситеја у моменту када је протеран из Загреба у Живковића санаториум, а ова нова комисија испитала његово ментално стање сада нашла да је ментално – неурачунљив и неизлечив. Оба ова лекарска извештаја, као и доцнији лекарски извештаји о здрављу Митрополита Доситеја, налазе се у архиви Св. Архијерејског Синода […] Архимандрит Висарион (Стакић) кога смо били одредили да стално свакодневно посећује Митрополита Доситеја, прави му друштво и занима га […] Митрополит Доситеј је, вели он очевидац разних нечовештина хрватских власти према Србима па га Хрвати могу убита или од њега узета какву писмену изјаву повољну по њих! Митрополит је толико застрашен од Хрвата! […]

Манастири су најприличнија места за духовна лица. Али, авај! Већина је разрушена и попаљена, а оно мало што је случајно поштеђено, напуњено је избеглицама и избегличком децом; и њима је имовина разрушена, сви су без најпотребнијих угодности за здравога, а још мање за болеснога. Морам на другу страну. Обратио сам се куми Митрополита Доситеја, гђици Мици Јовановић, претседници болнице „Василије Острошки“. Нисам нашао удобно место и прескупо је за једнога Митрополита са платом 10.800 дин. месечно. Обратио сам се управи болнице „Трговачке омладине“. Овде су нам радо изашли у сусрет. Црква им је, рекоше, симпатична са својим држањем. Њој ће изаћи у сусрет и болеснога Митрополита примити као брата. Ту смо га и сместили. Удобно се осећа, али се жалио на слабу храну. Кратко је време онде остао, лекари су констатовали да он није за лечење, њему треба нега, а не лекови. Најпосле га сместимо у женски Манастир Св. Ваведење на Топчидерском брду. Сестре монахиње примиле су га као драгог родитеља, који их је раније у свакој прилици помагао као најрођеније. Дали су му видну, чисту и пространу собу, уз то сталну сестру болничарку, која и дању и ноћу бди над њим као анђео хранитељ. Негују га као мало дете; купају га сваки дан, хране га како лекар нареди. Он им је велика тешкоћа и брига, али и утешна радост! Из Митрополитових принадлежности манастир је примао, најпре 6 па 7.500 а сада 9.000 динара месечно. Ово за сада. У манастиру манастирски лекар уредно врши сваке недеље преглед над болесним Митрополитом, а по потреби и чешће. Наде нема за његово оздрављење, али се све чини да му се пружи све што би му живот олакшало. Ни на какве се болове нарочито не тужи, али стално вене и опада […] Сестрама монахињама за њино усрђе и хришћанску љубав према болесноме Митрополиту нека Господ подари све што би добро желеле.

5/18. септембар 1944. г.

Митрополит Скопски

на дан пророка Захарија Јосиф Београд

Н. зн. Господину Петру Зотасу и његовој породици издали смо нарочиту писмену захвалницу за њихову љубав и усрђе према болесном Митрополиту Доситеју. Бог им за све дао срећу у оба света.[6]

* * * * *

Блажене памјати Митрополит загребачки Доситеј

Дана 13. јануара 1945. год., дође тужан глас у Патријаршију Српску, а убрзо се разлеже и по целој престоници, да се упокојио у Господу Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачки Доситеј, човек великог духа и „равне душе“. Није било човека који га је познавао а да није искрено ожалио овог тако омиљеног и по доброти срца знаног Првојерарха Цркве наше. Штедра и милостива духа беше Блажене памјати Митрополит Доситеј. Когод је долазио у додир са Митрополитом Доситејем, свако је одлазио од њега ободрен, расположен и задовољан са пријемом и сусретом правога Архипастира стада Светосавске Цркве Српске.

Међу својом браћом Архијерејима уживао је велику љубав а код свештенства и подручном му и свеколике Цркве Српске неподељене симпатије и поштовање. Ведар и благ поглед Блаженопокојног Митрополита свакоме је остао у сећању когод је долазио у додир са њим.

Од 1941 године на овамо Блажено упокојени Митрополит Доситеј, тешко злостављан од разјарених Павелићевско-католичких сестара, боловао је тешко и претешко. Тежак и мукотрпан живот проводио је све до смрти своје Блажене памјати Митрополит Доситеј. Али милост Божја никога не напушта! Нађоше се толики пријатељи, а у првом реду браћа његова у Христу на челу с Његовим Високопреосвештенство Митрополитом скопским Г. Јосифом, замеником Његове Светости Патријарха Српског и Св. Архијерејским Синодом, и побринуше се да олакшају тешко стање преболног Митрополита Доситеја. Прво је Блаженопокојни Митрополит Доситеј био на нези у кући честитога Београђанина г. Зотаса и његове породице. Потом су монахиње манастира св. Ваведења на Топчидерском брду у Београду, из велике захвалности за учињена им толика доброчинства, двориле и неговале до издиханија претешко оболелог Митрополита Доситеја. Ту у манастиру св. Ваведења и предаде дух свој Господу Блаженоупокојени Митрополит Доситеј.

Чим је стигла вест о смрти Блажене памјати Митрополита Доситеја, тог истога дана подне Његово Преосвештенство Епископ будимљански г. Валеријан, викар Његове Светости Патријарха Српског, у пратњи придворних монаха јеромонаха о. Висариона и јерођакона о. Прохора, отишао је у манастир, гдје је узео учешћа у преносу тела Блаженоупокојеног Митрополита Доситеја у манастирски храм. Преосвећени г. Валеријан, одмах по преносу одржао је кратак помен над одром Блажене памјати Митрополита Доситеја.

+ + + + + +

У недељу на нашу Нову 1945 годину обављена је, после подне, свечана сахрана посмртних остатака Блаженоупокојеног Митрополита загребачког Доситеја. На опелу чинодејствовали су Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Јован, Његово Преосвештенство Епископ мукачевско-прјашевски Г. Владимир уз садејство осморице свештеника и четворице ђакона.

По свршетку опела с Блажене памјати Митрополитом Доситејем, у име Српске Православне Цркве, опростио се Преосвећени Г. Јован, који је у главном рекао ово:

„Смрт Блаженопокојног Митрополита Доситеја није нас могла изненадити, јер се он на тај пут већ одавно спремао. Па, ипак, када сам ја пре два дана допутовао из Ниша, надао сам се да ћу му моћи испоручити поздрав града Ниша, кога је он толико волео. Нисам ни помислио да ћемо се данас овде састати да испратимо његово трошно тело на онај свет и да му кажемо последње збогом.“

Затим је Његово Преосвештенство описао благотворан и напоран рад и живот Блажене успомене Митрополита Доситеја и окарактерисао га врло лепо рекавши:

„Прва карактеристика нашег драгог Митрополита била је доброта душе и разумевање туђе несреће. Друга карактеристика његова била је, да као Архијереј није био само старешина свом свештенству и љубљеној пастви својој, већ и саветник, учитељ и помагач…“

Потом је Преосвештени Г. Јован опширно описао рад и делање Блаженопокојног Митрополита Доситеја нарочито на хуманом пољу који се простирао на целу Југославију, па отуда и тако велика популарност његова у васколиком народу нашем. Епископ Јован истакао је Блажене памјати Митрополита Доситеја делатност и изван граница наше земље, подвлачећи нарочито рад његов у Чехословачкој и Прикарпатској Русији. Говорећи о великој пажњи и љубави према руском народу коју је гајио Блаженоупокојени Митрополит Доситеј, Његово Преосвештенство Г. Јован рекао је: „Пред покојниковом канцеларијом је у време кад сам ја био секретар Св. Архијерејског Синода било увек много Руса и Рускиња који су долазили да га питају за савет, или да му се обрате с каквом другом молбом. Блажене успомене Митрополит Доситеј био је „мајка Руса“ у Југославији…“

На крају посмртног слова Преосвећени Г. Јован обратио се покојнику овим речима:

„Драги брате Доситеје, дозволи да ти се обратим с једном молбом. Кажи свима који се данас налазе с тобом: Митрополиту сарајевском Петру и осталим знаним и незнаним мученицима, да је Црква наша света остала верна себи и својој животворној вери и да данас окупља око себе паству своју, као што квочка окупља око себе пилиће своје, да их чува, храни и саветује. Молимо те, драги брате наш, не заборави нас у својим молитвама пред престолом Свевишњега!

Драга браћо и сестре, нека је слава нашем врлом покојнику!“

Затим се у име клирика Епархије загребачке с Блаженоупокојеним Митрополитом опростио врло дирљиво прота Лазар Јакшић, парох загребачки.

После су се ређали још неки говорници.

Посмртни остаци су, потом, спуштени у ктиторску гробницу.

+ + + + + +

У уторак 20. фебруара о. г., у цркви женског манастира св. Ваведење у Београду, одржан је четрдесетодневни парастос блажене успомене Митрополиту Доситеју. Прво је одслужена тога дана заупокојена Литургија. Парастос је одржан у 11 часова после Литургије. На парастосу чинодејствовао је Преосвећени Г. Валеријан уз сарадњу дванаесторице свештеника и једног архиђакона.

При крају парастоса протојереј Душан Он. Поповић, парох при цркви св. Марка у Београду,, као ђак богословије за време професоровања Блаженопокојног Митрополита, одржао је врло упечатљиво слово.

Тог истог дана када је одржан четрдесетодневни парастос Митрополиту Доситеју одслужена је заупокојена св. Литургаја и у Придворном храму Патријаршије у Београду. На Литургији чинодејствовао је један новорукоположени презвитер. Одмах после Литургије одржан је и помен. На помену чинодејствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Нектарије.

У Литургији и помену својим присуством узели су учешћа: Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Венијамин и Његово Преосвештенство Епископ мукачевско-прјашевски Г. Владимир.

Врсном Архипастиру Христовог светосавског стада нека Господ да вечан покој и вјечнаја памјат Блаженоупокојеном Митрополиту Доситеју![7]

* * * * *

Изгнанство из Загреба и смрт у Београду Високопреосвећеног Митрополита Доситеја

По доласку из Загреба Митрополит Доситеј је од мучења и злостављања у загребачком затвору тешко оболео. Смештен је прво био у санаторијуму „Живковић“, па код породице Зотас у Косовској улици.

8. септембра 1942. године обављен је од стране четири лекара стручњака преглед и установљено да Његово Високопреосвештенство болује од хроничне и неизлечиве душевне болести „пресбиофреније“ и да је услед тога неспособан за вршење правних послова и да управља својом имовином, те је доживотно упућен на туђу негу и старање. Зато је стављен под непосредно старатељство Светог Архијерејског Синода с тим да Свети Архијерејски Синод води рачуна о свима његовим приватноправним пословима, као што је то већ и чинио. Епархија загребачка поверена је у администрацију Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском Господину Нектарију без права на награду (Зап. бр. 412 из 1942).

По указаној потреби смештен је 6. јануара 1943 у болницу трговачке омладине у Београду (Зап. бр. 5. из 1943).

15. фебруара, пошто му према извештају болнице није било потребно лечење, него само кућна нега, пренет је у женски манастир Св. Ваведења.

13. јануара 1945 упокојио се у Господу у Ваведенском манастиру у Београду и у недељу 14. јануара је сахрањен поред манастирске цркве (бр. 40/зап. 2 из 1945).[8]


[1] Изјава сведочење свештеника Душана Клипе Комесаријату за избеглице.

[2] Др А. Шумановић, исто.

[3] Изјава-сведочење Невенке Покрајац, домаћице из Глине, Београд 26. август 1943. године Комесаријату за избеглице.

[4] Уверење санаторијума „Жнвковић“, дато Светом Архијерејском Синоду, Београд 23. октобар 1942. године.

[5] Др Драгослав Страњаковић: Највећи злочини садашњице (патња и страдање српског народа у НДХ од 1941-1945), Горњи Милановац 1991, стр. 142-144.

[6] Митрополит Скопски Јосиф, Мемоари, Цетиње, 2006. г., стр. 179-185.

[7] Гласник Српске Православне Цркве – 1945 (бр. 4)

[8] Извештај Св. Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941 до 1947 године, Београд 1947, страна 39-40.

Светосавље

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here