Dragoslav Bokan: Bog, crkva i sveštenici

Podelite:

Toliki su pogrešni pristupi veri u današnjem srpskom društvu da se, često, sve, očas posla, pretvori u neko od skliskih propadanja u strašni bezdan kakve uobičajene prelesti na ovu ekstremno kompleksnu temu.

Jedan od tih pogrešnih puteva je onaj koji iz odnosa prema Bogu odmah isključuje Crkvu, svete tajne, hrišćanske hramove, sveštenike, mošti i ikone, ispovest i pričešće, post i poslušanje…
Ti navodni „vernici“ što „slušaju ritam kosmosa“ i „osećaju kako trava raste“ su nešto potpuno suprotno jevanđelskom (Novom, Hristovom) Zavetu i ne pripadaju onome što je objavljeno Vaskrsenjem Gospodnjim i Njegovim savetima čovečanstvu.
Ovakvim pristupom se odbacuje i očekivanje Drugog Dolaska Hristovog, i Apokalipsa i Strašni Sud, i prisajedinjenje Gospodu uzimanjem Njegovog Tela i Njegove Krvi…
Sve se tu svodi na neobavezno „osećanje“ da „nešto ipak postoji“, ali da „Bog nema sedu bradu i ne sedi na oblaku“ (kako ovi jednako neuki i nadobudni „vernici“ doživljavaju crkveno poimanje Svete Trojice).

Drugo najčešće duhovno bespuće je vera u Boga i Crkvu -ali sa izrazito nepravoslavnim, protestantsko-moralističkim pristupom sveštenicima i poistovećivanjem njihovih nedostataka, mana i grehova sa „Hristovom Crkvom“. Pa se onda kao „veruje u Crkvu“ kao telo Hristovo i nešto što nas zaista (kroz mistično rukopoloženje protojereja i jeromonaha) povezuje sa Bogom, ali sa nedopustivo olakim odbacivanjem i osudom danas postojećih sveštenika i arhijereja.
Te osude idu do stepena prave pravcate mržnje, sa sve nedokazanim aferama, poluistinama, psovkama i klevetama….
I onda ovi večno smrknuti mračnjaci odbacuju onu jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu – tražeći neku drugu, njima bližu, „pogodniju“ i „čistiju“ varijantu iste. Što se, neizbežno, završava sektaškim udruživanjem u improvizovane zajednice tobože „izabranih“ i „moralno savršenih“. Koje se, onda, kasnije dele na nove i nove i nove (sve sitnije) grupe „istinskih hrišćana“, baš kao u svakoj istoriji protestantskog pogleda na svet. Dok se sve, na kraju, ne raspadne i ne pretvori u tragikomičnu karikaturu istinske Crkve, beskrajno daleko od onoga što ona zaista (treba i mora da) predstavlja…
„Moralizam“ je opasno oružje što, najčešće, ume da neisceljivo i neispravivo iseče svoje korisnike, one što, po pravilu, postaju prve žrtve sopstvenog, nedopustivog svođenja strašnih Hristovih tajni na „pseudo-zilotski“ način nimalo trezvenog i krajnje subjektivnog tretiranja i sramne osude Crkve (i, posebno, njihovog cinično-uvredljivog odnosa prema sveštenstvu SPC).
Pripadnici ove grupe duhovno dezorijentisanih i mržnjom opsednutih Srba ne prezaju od robijaškog rečnika, pa čak ni od psovki na račun srpskog patrijarha, na način koji nema premca ni prethodnika čak ni u vremenima dugih i teških godina komunističkog bezbožništva.
Oni svakodnevno ulaze sve dublje i dublje u greh otpadništva, pretvarajući se od doskorašnjih Hristovih misionara u bezumne i ultimativne protivnike (jedne jedine) Crkve.

Treći od pogrešnih puteva je onaj ropsko-snishodljivog odnosa prema sveštenicima, gde im se ne celiva ruka kao nosiocima i posrednicima svetih tajni (što oni svakako jesu), već kao nekom moćnom i nepogrešivom, svima drugima nadređenom društvenom staležu (što oni nikako nisu).
Ovom zamenom teza prestaje slobodan i normalno-hijerarhijski odnos vernika sa bogoslužiteljima i ideja Crkve se tako pretvara u pasivno prihvatanje datog stanja, uz nedelatan i nekreativni odnos prema sopstvenom mestu u sabornoj zajednici braće i sestara u Hristu.
Tu se zaboravlja da smo svi mi, kršteni vernici – i (potencijalni) proroci i sveštenici i carevi, po Blagodati Božijoj. Da sobom nosimo pečat dara Duha Svetog i živu Ikonu Božiju.
Pa se onda upada u drugu krajnost uobičajene i prejake osude sveštenstva, kroz fanatičnu odbranu ne samo njihovog duhovnog autoriteta i uloge u Crkvi (što moramo da im priznamo i to, kao svetinju, poštujemo), već i kroz besmislenu i pogrešnu ulogu nekakvih „drvenih advokata“ (što ne vide ni ono svima očigledno, a loše i nevrlinsko u pojedinačnim slučajevima određenih sveštenika).
Naše je da razumemo spasonosnu važnost liturgije i pričešćivanja, kao i punu važnost svetih tajni iz ruku čak i sasvim grešnih sveštenoslužitelja. To da njihovi lični gresi nimalo ne umanjuju vrednost i važnost krštenja, venčanja, opela… koje ti (često nimalo idealni pojedinci) vrše. I da su jednako „funkcionalni“ rezultati ovakvog našeg dodira sa svetim tajnama, apsolutno isti kao i kada nas pričešćuje neki savršeno moralni, oboženi i stvarno ohristovljeni pravoslavni duhovnik…
To današnjem čoveku, opsednutom procenjivanjem i osuđivanjem, nije dovoljno jasno, pa zato imamo dva naizgled suprotstavljena pola suštinski iste greške (udvoričkog precenjivanja i ciničnog potcenjivanja svešteničkog moralnog lika)…

Četvrti pogrešni put je razočarenje mnogih među nama u samu ideju Crkve i rečima neopisivu važnost svetih tajni. Situacija gde se vernici samoubilački odriču Boga zbog ne baš idealnog sveštenstva (koje Boga služi, ali ga ne predstavlja – bar ne ekskluzivno).
Nije Gospod s Neba poslao svoje anđele preobražene u ljudski oblik da budu hrišćanski sveštenici, već su to sve naši sunarodnici, živi deo nas i svega onog lošeg i dobrog što nosimo kao pripadnici ove generacije srpske istorije. I ne možemo se (razložnim ili bezrazložnim) razočarenjem u određene pojedince sa mantijom odreći svih i svega što je vezano za Srpsku Pravoslavnu Crkvu u našem vremenu.
To bi bilo kao „bacanje bebe sa prljavom vodom iz istog korita u bunar“…

Peta grupa zalutalih i zabludelih vernika novokomponovane ”Srbije” je ona što i ne razmišlja o svim ovde pomenutim pitanjima. Oni naši sugrađani što se ne pričešćuju i u principu su ravnodušni prema crkvenim i verskim problemima, iako se formalno izjašnjavaju kao „pravoslavni vernici“. Takvih je i najviše (onih koji na televiziji prate prenos liturgije i više su „poštovaoci pravoslavlja“ – „pro-pravoslavni“ – nego istinski, praktikujući i dosledni hrišćani). I oni su, možda, i najmanje opasna nehrišćanska, a, opet, „hrišćanska“ grupa zabludelih vernika (od ovde pomenutih pet), jer ako ne doprinose – makar ne odmažu (ne vode kolebljivce među nama u tragični crkveni raskol ili demonsku „emancipaciju“ od Boga).

Postoji i šesta grupa naših zabludelih sunarodnika, najbizarnija od svih. U njoj su sabrani okoreli ateisti koji se, ironično i bezumno, predstavljaju kao pravoslavni novog doba, strogo uokvirenog diktatima moderne nauke.
Takvi sablasni likovi pominju crkvene dogme i kanone, akrobtski vešto se služe bogoslovskim znanjima u svrhe sasvim suprotne onima iz Hristove novozavetne Objave. Oni su tu da nam daju autogolove i iznutra ruše misiju, ulogu i sam smisao crkve.
Odbijajući nepogrešivost Hristovih reči i dela, ismevajući svako čudo kao „poetsku sliku“ i „književnu alegoriju“, podvrgavajući se najbrutalnijem, ogoljenom materijalizmu i diveći se iz potaje (neki čak i javno) autoritetima duboko ateističkog, bezbožničkog i, često, antihrišćanskog naučnog panteona, ovi novokomponovani „prosvetitelji“ glume „ispravljače anahronih učenja“ unutar pravoslavlja i time nastavljaju onaj dositejevski „beg iz manastira“ i svetosavske tradicije. A sve to rade „pokriveni“ iluzionističkim znanjima i veštinama jedne duboko sekularne varijante hrišćanstva (sličnije protestantskim sektama i etoterijskim grupacijama nego autentičnom pravoslavlju).
Iz ove pseudohrišćanske „pete kolone“ izniču, na našu nesreću, i najliberalniji ekumenisti, neodarvinisti, „teolozi ljubavi (kao natkriljujućeg, vrhovnog i, praktično, jedinog kriterijuma vere)“, levičari, ekstremni reformatori i duhovni egzibicionisti najrazličitijih vrsta…

O onima među nama koji su kroz islam, rimokatoličanstvo… pronašli svog Boga neću da pišem ovog puta. Zato što je tu reč o drugoj vrsti iskušenja, što prevazilaze ovu „ad hok“ pokrenutu temu pogrešnih staza NAŠEG (SVETOSAVSKOG) PUTA…

Isto tako se ovde nećemo baviti ni svim palima u greh, bezdušnima i karijeristima, okorelim prevarantima i snalažljivcima koji se takođe mogu naći među nama (neki i u svešteničkim odeždama i sa episkopskom panagijom na grudima). Pošto oni (pali u nepokajani greh) oduvek postoje i idu bezglavo Judinim strmoglavim putem pravo u pakao, na svoju večnu žalost i nesreću. I ne predstavljaju nikakvu „posebnu grupu“ nepravoslavnih „pravoslavaca“, već trulež i kukolj koji postoji u svakom žitu, od vremena naših protaca, preko našeg vremena, pa do Sudnjeg Dana…
Njihov pad i užasni gresi će ih oterati u prokletstvo i prostor paklenog škrguta zuba, ali oni nisu nikakvi reprezenti ičeg uistinu hrišćanskog, već primeri pale ljudske prirode i dobrovoljnog, delatnog odricanja od sopstvenog spasenja…

Najtragičnije je to da većina naše zabludele sabraće (iz neke od šest ovde pomenutih grupa) one među nama koji brane (nedeljivu i ljudskoj osudi sasvim nedostupnu) Crkvu – našu Srpsku Pravoslavnu Crkvu – automatski nazivaju „plaćenicima beogradske Patrijaršije“, „prerušenim jezuitima“, „papistima“… i kako već, u širokom dijapazonu ovakvih i sličnih pakosnih asocijacija, ličnih uvreda i nepravednih kleveta.
Kao da mi, što nesalomljivo stojimo ispred svoje Majke Crkve i branimo je, to radimo „iz najgorih namera“ i „najnižih poriva“ (sve sa zaverološki pretpostavljenim „sadejstvom sa Vatikanom“).
Katastrofa! I oblik ludila: jedne više nego očigledne kolektivne duševne i duhovne bolesti ovih nesrećnih crkvenomrzitelja…
Neverovatno, ali, nažalost, upravo tako izgleda odnos nepokajanih raskolnika i sektaša sa medenim (ali otrovnim) jezikom prema onima što ih uporno i bratski pozivaju na pokajanje, povratak u okrilje SPC i zajedničku borbu za što bolju sudbinu srpskog naroda. Ali, u okrilju iste Crkve! Samo tako i nikako drugačije.

Umesto stalne kritike i zlobnog suđenja, valja nam da pokušamo da sobom (pokajanjem, pojačanom molitvom, dobrotim, velikodušnošću, bogotražiteljskim podvigom, samousavršavanjem, pomaganjem bližnjima…) i kroz sebe nešto konkretno promenimo, preobrazimo, uzvisimo i popravimo. Svojim primerom, uz sve neophodno strpljenje ovog sveta. U spremnom i verujućem očekivanju nekih mnogo boljih i idealnijih prilika po sve nas (a one će, ako Bog da, doći)…

A do tada je naše da sačuvamo neophodno jedinstvo i izvornu duhovnu snagu Crkve (SPC), jedine još nam preostale otadžbinske, svetosavske institucije. I da iznutra, aktivno učestvujući, pozitivno utičemo na njen izgled i oblik u kome nam se naša Crkva predstavlja i projavljuje.

To od nas zavisi. Od našeg razumevanja neprocenjive važnosti one Crkve koju je među Srbima, jednom za svagda, uspostavio naš „arhiepiskop u večnosti“ pre tačno 798 godina.

P. S.
Ono što se zaista može s pravom (ali bratski i sinovljevski) zameriti našoj Crkvi je to što ne daje sve one važne odgovore na „problematične teme“ i time, nažalost, omogućava da najgori među ”pitačima” (i kušačima) to kobno zloupotrebe i u narod ubace zarazni virus nepoverenja prema sopstvenim duhovnim pastirima – a povodom nedovoljno razjašnjenih odnosa SPC sa Vatikanom i (posebno) papom, socijalnog programa (i društvene solidarnosti) naše Crkve, njene misionarske delatnosti, uloge naših episkopa i istoričara u procesu ocene Stepinčeve rimokatoličke ”kanonizacije”… sve do pitanja „valjevske Gračanice“, sabora na Kritu, sudbine neodarvinista na Bogoslovskom fakultetu i crkvenog kalendara.
Ti odgovori postoje, ali, često, u sasvim neprikladnom obliku i u suviše akademskoj formi, razbacani po raznim crkvenim sajtovima i, najčešće, nedovoljno konkretni.
Kad se ova stvar bude ispravila, sve će, vremenom, doći na svoje i onemogućiće se sadašnje strašne zloupotrebe od strane neumornih i zlomislećih (ali, ne manje, i onih tragično naivnih i pakleno prevarenih) raskolnika i drugih pravoslavnih otpadnika.

P. P. S.
I kad su neki među našim sveštenicima lenji, sebični, nemarni, čak i nedovoljno u veri – svete tajne iz njihovih ruku su neprikosnoveno spasonosne. I to je za nas najvažnije.
Jer taj i takav, širom otvoren Put ka Spasenju vodi samo kraj oltara naše svete Crkve i preko pričešća Strašnim i Veličanstvenim Hristovim Tajnama.
Zato je tako pogrešno i toliko opasno previđati ovu činjenicu.
Kakav je doktor što LEČI i VASKRSAVA je za nas, njegove pacijente, mnogo manje važno od efikasnosti njegovog leka za našu tešku bolest (greha i smrti).

 

Dragoslav Bokan

Fejsbuk

Podelite:

7 Komentari

  1. Dobro je prenijeti ( i ) ovakva do iscasenosti pacificirajuca pisanija; radi
    b i t i onoga „sta nam je“ kakvom-takvom mjerom i reagovati je- ne radi autora ove prijekorno poducavajuce
    Pisanije, vec radi sadrzaja onoga „sta
    nam je“ .
    Autor se, poducavajuci!, stavlja- i to je odsudno- najgresnije!- ( i ) iznad NJega i vidi Ga kao puki, najpukiji pasivitet,
    NJega koji jest SveTvoritelj- Apsolutni Aktivitet. Toliko- rezolutno- o ovome!
    O onome “ sta nam je“- golo ovozemaljsko, a Nebom isteno!- kroz nekoliko upita: u sest grupa- po odnosu spram NJega!- svrsta nas i ne upita se za osnov ovakve, po njemu!, iscasenosti srpskog pravoslavnog naroda; on je, buduci je ( i) iznad NJega, v a n g r u p a n, apsolutna nepomicnost blagodarena moci gledanja nas u g r u p i r a n i h; da li idu zajedno Hristos i vaviloni, neupitno je za autora, na z e m n o m : p a t r i j a r h i vaviloni!-; ako se ovo zadnje zbiva, a zbiva!, ne udara li bas! ono na
    NJega i ne raspolucuje li Hristov Narod na nacin n e s t a j a nj a; da li je Vladika Nikolaj Velimirovic pripadnikom neke od onih sest grupa autorovih- ta!, i protiv Patrijarhove krenu, Ovaj mu se, po Bozjoj Volji, pridruzi; u koju autorovu g r u p u spadaju m l a d i koji ODOSE!- kome li ce Srpska Crkva biti c r k v o m, nadcovjece!?-; vidi li autor ove
    s a m o m u d r o s t i jedan te isti rad Ruske Crkve i Ruske Drzave- muceni
    Narod NJemu da bi priveli!
    I o ovom- zemnom- dovoljno!
    Autoru je da fejsbukuje!

    Koliko li je, spram ove bolesne nirvane, z i v o t a n, bolno upitan sadtzaj kojega, na istu temu, ispisuje Tomislav Kresovic, a netom ovdje na Vidovdanu!

  2. Moje misljenje je da ni u Crkvi nebi trebala da postoji neprikoslovena licnost kojoj se nebi moglo reci,brate ili sestro to sto radis na stetu je tvoju ali moze biti i drugima sa kojima si u duhovnom opstenju.Zar i sam GOSPOD koliko se secam govori sledece :“Ako vidis svoga brata da gresi, prvi put opomeni ga nasamo,a ako te ne poslusa uzmi svedoka sa sobom te ga opomeni,a ako opet ne poslusa iznesi pred Sinedrion, i neka ti bude kao bezboznik ako se ne ispravi“Nisam tacno ovo interpetirao,ali sustina je u tome da smo svi podlozni kritici i ispravljanju,nismo mi nepogresive pape,bilo da smo duhovni pastiri ili mirjani.Svesteno-monaska sluzba je i delatnost-profesija koja moze biti obavljano cestito i valjano dusekorisno u odnosu na verujuce,a moze biti obavljena lose i neposteno i stime i dusegubno u odnosu na verujuce.Imam primer da je izvesni vladika jedom od mojih sinova koji je pripomagao u oltaru preporucivao mu da se pricesti u nedelju izvan posta,na sto mu je on rekao da ne posti redovno i da se nije spremao pokajanjem,postom i ispovescu.na sto mu je vladika rekao da nema veze jer i svestenici se van posta se pricescuju,ali koliko znam moraju postiti sve posne dane u godini.Sta sad reci,dali moze duhovno lice da menja ustaljena pravila-kanone u crkvi,ili je to samovolja i gordost papizma.Ko je doveo do raskola u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi 60 ih godina ,ljudi iz crkve pod uticajem razliticih politickih struja,sto je dovelo do unutar sukoba medju morjanima, i sada se to opet desilo delimicno u Americi i Australiji.Kada se raskol zavrsio pocetkom 90 ih,sve je svima oprosteno,ali mnogi akteri tog raskola pomrli su ne pomireni. Ne treba se odaljavati od CRKVE,ali nesme se nikomu dozvoliti da je iznutra rusi ma ko da je on. po tituli i zvanju.Treba spreciti bilo kakve deobe jer tu najvise strada verujuci narod.Da se pazljivije postupalo sa pojedinim ljudima iz CRKVE nebi sada imali pojavu tzv, Zilotizma, cepanja i stvaranja egzilne eparhija.Od cega su oni pobegli,ja ih ne zastupam,ali tu je bilo dosta arogancije, i pizble od pojedinih vladika koji sacinjavaju sabor,samovoljni su svojim eparhijama,a druge hoce da uvedu u red., a i ovi drugi Srpske inatdzije terali su do kraja.Raskol iz 60 ih bio je uzrocno- posledican komunistickom vladavinom i mesetarenjem unutar CRKVE,a ovaj sadasnji je uzrocno-posledican kapitalisticko liberalnom vladavinom i njihovim mesetarenjem unutar CRKVE.Kako je prvi raskol prevazidjen sa nestankom komunizma,tako ce i ovaj drugi biti prevazidjen sa nestankom liberalnoga kapitalizma.

  3. U koju grupu vernika se ubraja episkop Lavrentije i sveštenici koji
    se papi pokloniše i ruku poljubiše, kao i svi oni koji ih u tome slede –
    ćutanjem, tihim ili glasnim odobravanjem i podržavanjem?
    Takve grupe “vernika“ nema u Bokanovoj klasifikaciji – a zašto???

    https://www.youtube.com/watch?v=l5B310f1N38

    A, tu je i episkop Porfirije!
    Ako se rukovao, nije morao papi ruku da poljubi, zar ne?
    Mizerno!
    https://www.youtube.com/watch?v=mqvf-79QwQw

    I dok Vladika Rade nije hteo ni iz kočije da siđe, i tako pozdravi
    papu /“Pisma iz Italije“, Ljubomir Nenadović/, ove nesreće od
    episkopa i sveštenika, kleče i ruku ljube papi?!
    Baš da se zgroziš!!!

    Dragan Slavnić

  4. Gospodine veleuceni Ja,daleko sam od istine,ali ono sto napisem prosto i jednostavno, dozivljeno,iskuustveno,mozda pogresno ali jasno i glasno.Ja nisam nekakav visokoskolovan da bi se nosio sa vasim mudrorijama,igrom reci,filozozofijom i molio bih te ,Vas kako ti vise odgovara,budi -te konkretnij,kao i neki drugi sto pisu da Vas i mi nepismeni razumemo sta hocete da porucite piscu teksta,onome o kome je rec,ili siroj publici, .Ovako ja prosti mirjanin treba da trazim tolmaka da mi objasni sta je doticni hteo reci.Dali se slaze uz receno ili protivu reci, i sta vrli,jer meni ovo dodje nekako okruglo pa na cose.MOLI VAS UCENI ( bez zelje za ironijom radi mene polupismemoga,a mozda i nekih drugih,niste vi krivi sto sam ja ostao prost),to sto znate i zelite reci,recite onako prosto narodski,da sutra ne bude eto pogresno ste me razumeli,ja to nisam mislio-la.,Reci te ljudi jeste li za ili protivu (drugacije mislite) o tome o cemu se govori,pise.,ja gresan i prost reko onako obicnim jezikom ono sto licno iskusih,i saznah od bliznji svojih,prozivljavajuci vreme,ljude i dogadjaje.,a vi kako hocete.Nemam zlu nameru,niti ironiju verujte ako hocete,mozda ste zaboravili da se narodski izrazavate,kao ovi na televizoru sve nekakvi kol centri,tok sovui,softi itd.Izgleda kao da su svoj Srpski jezik zaboravili,a tudji nisu dovoljno naucili.Sve je to jedna poganstvina,izrodistvina,bljutavo i gadno do povracanja.Ajde necemo sada televizor prekstavati u nekakavu kutiju pokretnih slika,kompjuter-internet u kutiju sve znanja,itd.ali zar juce nismo govorili ,pozivni centar,otvoreni razgovori,ili kako bilo,mekano itd.vec sada se Srbijom uceni mudrjasi u naletu ne zadovoljstva ,mesto „jebem ti“ prolama“fakin“, i druge postapalice,ne svojstvene nasemu narodu i bicu,kao i nekakvi sportovi,kriketi,bumeranzi i druge gluposti kao da mi nismo znali da se igramo ,klisa i palije,luka i strele,pracke,mice, zemljopisa i drugih igara gde se koristio mozak i snalazljivost.Nismo mi nikakva divlja plemena kako nas ova politicka pogan prikazuju u zadnjoh 2 do 3 decenije.,a i tudjini tretiraju.

    • Dragi moj Srboljube,
      Dizvoli mi da ti kazem da su tvoje namjere casne, no metod ti pigresan-
      iz iste “ sredine“ koju, opravdano, kritikujes! U onome sto pisem neces naci n i j e d.n u stranu rijec, odnosnu da nije srpskog govornog tijela i duse, jel’ tako!; a pisati na nacin da “ svako razumije“ implicira da glagol “ pisati“ treba izbaciti iz recnika, time i uz upotrebe, te- nepisati! U svakoj djelatnosti- u
      PISANJU pogotovo- poravnanje po smislu ka n i z e m jest izumiranje, Srboljube; a pismenost nije u kolicinskoj raspisanosti, no u zgusnutosti smislenoga- stremiti je ka visem, a ne traziti da ni z e bude mjerom. Ono sto i sam kritikujes- ponekad sopstvenom mislju sebe pobijajucu- u namjeri ti je da isto ne smije biti nosiocem drustva u kojem zivis, u protivnom karleuse- dakle ono sto i sam kritikyjes- su dovoljne kao nosioci umstvenosti; evo, kako, recimo, da ja zahtevam da moramo svi biti na duhovnom nivou tome bajcetinca zvanog r a k i j a, kako bi
      smo se, bivajuci t o m e , kao t o m e razumjeli!? Zar je uopste u svetomizmu pitrebno razumijevanje, kada se tu nema sta razumjeti, a, tek, o umskom da ne zborim. Svaka nivelacija – eto, strana!?- , a kamoli ispostavlhanjem kao mjerom onoga dolje, recimo tomom rakijom, veliko je zlo svedokom kojega je upravo ono sto i ti kritikujes, Srboljube.
      Namjere casne koje su ti pripadne porodice, dadne li Bog!, duhovno stanje da se mjeri po visem, nikako nizem! Onome prvom- visem!- nije u duhu da bilo koga vidi kao nizeg, no da glupost izvrgne misaonom ruglu, kako bi ruglo, mozda, utihnulo, ako ne i nestalo- dobrim ti je primherom
      na nivou p i s a nj a ruglo, recimo, izvesnog Kolje o nekim tamo UN- ono, Srbolhube, nije pisanje, no ruganje pisanju- u p i s a nj u je, onda, dovoljna zitoradjna ceca; a gdje smo, onda, Srboljube!? Tamo, koje „tamo“ i ti kritikujes, da t o m e
      nebismo bili. Ovo je uglavnom kritika onog m e t o d s k o g kojega ti, gire, nametnu
      Uz topli pozdrav, Spase Uzelac

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here