Војкан Главинић: Тржиште и странпутица

Поделите:

И док се на неке друге теме у медијима појављују информације које пролазе одређене филтере, на жалост када је у питању економија, најчешће нема никакве провере и контроле. У великом броју случајева се ни информације не преносе тачно, већ онако како је новинар „чуо“ или „схватио“.
Али, медији су посебна тема и њима ћу се можда бавити нешто касније.

Србија и даље већински мисли, ако је судити по вестима, изјавама одговорних, маин-стреам медијима, њиховим аналитичарима, да је најтежи део посла када је реч е о економији – да се нешто произведе.

Није.

Одавно није.

Најтежи део посла је да се нешто пласира на тржиште и да производ нађе крајњег потрошача.
Данас све може да се произведе. Познато је на пример да се 3Д штампачима већ праве делови за авионе.

Да се разумемо, без озбиљне производње нема ни озбиљних економија. Производња подразумева средства, ресурсе, знање, иновативност, технологију,… Али производње чега? Онога што може да се прода, онога где можеш у односу на друге да произведеш што ефикасније и јефтиније.

Србија има компаративну предност у аграру. Положајем, климом, близином највећих тржишта, плодном земљом, рекама, традицијом у производњи,…
Зато би неко рекао да је производња хране оно у шта треба улагати, у чему смо потенцијално најбољи.

И нису далеко од истине (не улазећи тренутно у друге индустрије попут ИТ и осталих услужних делатности).

Да би та производња на крају циклуса била високопрофитабилна, производи пољопривреде треба да се пласирају као финални производи, а не као сировине, што је најчешће случај.

Боље је продати сир него млеко, боље је продати месо него кукуруз и соју, још боље месне прерађевине од меса.

Да би пољопривредни производи могли да се пласирају , као производи, а не као сировине, кључну улогу требало би да има прерађивачка индустрија.
Али шта да се производи и коме да се продају и којим каналима да се дистрибуирају производи?

Одговор и на једно и на друго питање даје тржиште.

Kоје тржиште?

Kада је у питану храна, јасно је да њу купују крајњи корисници. Од њихових потреба, жеља, новца са којим располажу, али и навика и маркетинга зависи које ће производе купити. Kада су им доступни.

Храна се по правилу крајњим корисницима продаје у малопродајним објектима. Логично је да је за сваког произвођача локално, домаће тржиште најбитније, јер ту познаје навике потрошача, постоје одређене традиције, трошкови дистрибуције би требало да су нижи, улагања у маркетинг по јединици продате робе,….

А шта је Србија урадила са тим тржиштем, кључним за њен развој?

Препустила га је странцима.

Стратешки потпуно погрешно и дугорочно погубно за домаћу индустрију.

Зашто?

Страни малопродавац имају своје добављаче. Приватне робне марке се производе тамо где постоји економија обима. Постоје специјализоване фабрике на њиховим домицилним тржиштима којима је једини производ у ствари робна марка трговца. Сутра када нпр Лидл буде дошао у Србију, а у њему највећи део полица заузима његова робна марка, највећи део тих производа биће из фабрика неких његових већ постојећих добављача који исте производе раде и за остала тржишта на којима је Лидл присутан. Биће веома мало места за домаће произвођаче.
Доласком Лидла неће порасти домаће тржиште. И даље ће приближно исти број становника имати на располагању приближно исту количину новца.
Са обзиром на то да ће у наредних неколико година Лидл по приходу постати најмање трећи малопродајни ланац у Србији по величини и да ће имати годишње приходе који премашују 200 милиона ЕУР, то ће значити да ће приближно толико смањити део колача(тржишта) који узимају други, а самим тим смањити могућност произвођачима из Србије да пласирају своје производе на тржиште које би требало да је највеће и најјаче за њих.
И наравно, није то никаква грешка Лидла. Они ће се свакако трудити да имају и домаће добављаче, свакако ће покушати, ако ни због чега другог, онда због ПР-а да имају нешто већи број производа из Србије, али Лидл, као и свака компанија на првом месту гледа свој интерес. Имаће оне производе на којима може више да заради. ЦСР активности (друштвена одговорност) којима ће свакако показивати да је интегрални део нашег друштва, може да обави и на други начин.

Није ово прича о Лидлу, та компанија је узета само као очигледан пример. Ово је прича о домаћем тржишту.

Домаће тржиште најзначајније је за наше, домаће компаније. На њему оне расту, на њему махом пласирају производе, на њему стварају брендове, тестирају, греше, преживљавају, постају успешне,…

На домаћем тржишту наше компаније имају све могуће врсте предности у односну на стране – логистику, познавање тржишта, навика потрошача, мање трошкове дистрибуције, јер су им производни погони у Србији,… Требало би да имају и одређене предности код локалних власти у смислу боље сарадње и координације, неку врсту заштите, јер би држава свакако требало да воде рачуна да се не увози оно што сами можемо да произведемо,…

Kажем требало би, а код нас то најчешће није случај.

Kреатори наше економске политике, али и јавног мњења полазе од улоге потрошача. Потрошач жели и хоће да што јефтиније плати оно што купује и ту је његов интерес…
Овде ћу стати, јер ће то свакако бити тема неког новог текста, јер сви смо ми потрошачи, али исто тако морамо да зарадимо наше плате негде.

Тема овог, а и свих осталих текстова јесте тржиште. Али не из оног угла из којег на тржиште гледају сви новокомпоновани и тврдокорни неолиберални економисти, као врховног судију свега, који одлучује да ли ћеш успети или пропасти. Већ тржиште из угла регулације, контроле и заштите тржишта, јачања тржишта и наше економије. Јесам присталица јачег регулисања тржишта.

Свакако то не значи да сам присталица петогодишњих планова и централног управљана тржиштем.

Никако.

Покушаћу аргументима да покажем какво смо тржиште, у ком правцу идемо и зашто идемо, како то раде други и зашто су толико успешнији од нас. А готово да нема другог тржишта у Европи за које можемо да кажемо да смо ми успешнији и бољи по перформансама .

Имамо свакако светле примере. Али они су изузеци, а не правило.
Инциденти, а не производ систематизованог рада. Упркос условима и систему, а не као део система.

Тржиште је генерално погрешно гледати искључиво као место за пласман. На њему се и набавља, развија, што сировина, што технологија, што радна снага и кадрови. На њему се зарађује за плате, трошкове и инвестиције и даљи развој.

Величина тржишта зависи од куповне моћи, а куповна моћ од висине зарада коју привреда може да избаци, од цена, а зараде и цене зависе од тога колико привреда акумулира профита који онда улаже у нове технологије и људске ресурсе. Акумулација зависи и од пласмана. А пласман од величине тржишта.

И овде почињемо нови исти круг.

Величина домаћег тржишта требало би да представља основну снагу за домаћу привреду, домаће компаније и домаће производе. Требало би да представља потенцијал за развој, требало би да представља и одскочну даску за пласман производа на остала, најпре околна, а касније и она удаљена тржишта.

Требало би онда да је фокус сваке економске политике управо на томе. Али на жалост, ми годинама радимо на томе да то тржиште препустимо другима, да га потпуно отворимо, да радимо све супротно од онога што раде велики.

Да радимо све оно што велики желе од малих – њихове ресурсе и тржиште за пласман својих производа. Радимо све да би заувек остали мали.

На жалост у таквој ситуацији инфраструктура која се гради више ће служити за то да нам лакше и јефтиније други доставе своје производе, а у ситуацији у којој немате конкурентну привреду, тим аутопутевима, пругама и са аеродрома ће у другом правцу одлазити оно највредније што имамо – едуковани и млади људи, они који не виде своју будућност у таквом окружењу.

Домаће тржиште је најзначајније за домаће компаније, домаћу економију. А пошто смо и пољопривредна земља, тржиште везано за храну, односно тржиште малопродаје хране јесте у том смислу најзначајније.

Малопродајни ланци данас воде битку око контроле трошкова. Успешнији је онај ко има мање трошкове пословања у односу на остварени промет.

Промет готово искључиво зависи од правог одабира артикала који се стављају на полице супермаркета. Ако немамо јаке домаће брендове, у правом смислу те речи, онда је свеједно чије ће производе ставити малопродавац на полице. Из угла потрошача, што јефтиније то боље. Из угла малопродавца то мало другачије изгледа, али о томе неком другом приликом. За сада ћу трећи само да гледају да што више форсирају своје приватне робне марке и да што више смање утицај брендова.

Домаћи произвођачи у таквој утакмици имају мало шансе. Kако да парирају са ценама оних који производе 50 или 100 пута више од њих? Где да пласирају своје производе ако малопродавац већ има своје дугогодишње добављаће? Шта он то може више да понуди малопродавцу него што може нека мултинационална компанија?

Цену?

Или да прихвати да даје екстра рабате, толике да после пар година нема никаквог интереса да даље сарађује са малопродавцем? Да добије позиције у продавницама веће него што је његово тржишно учешће? Може али то кошта. Што већи малопродавац то већа цена.

Kада нема домаће трговине, јасно је да су шансе локалних добављача минималне. Kада нема ни заштите од стране државе, шансе су никакве.

За тржиште је везана свака прича о популационој политици наталитету, помоћи младим родитељима, култури, образовању, здравству, платама, пензијама,…

Економија без тржишта не постоји. Без економије нема ничега осталог. Све се своди на пуко преживљавање.

Препустили смо тржиште у сваком смислу и направили кључну грешку. Препуштамо га и даље.

Што би неко рекао – незаустављиво срљамо у пропаст.

vojkanglavinic.wordpress.com

Поделите:

3 Коментари

  1. Тржиште хране јесте и биће највећа превара
    све док западноевропске земље буду давале
    подстицаје својим пољопривредницима.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here