Дарко Худелист: Зашто је Пашић уместо ,,Велике Србије“ изабрао Југославију

Поделите:

Добити на тацни целу БиХ, средњу и јужну Далмацију и још неке атрактивне делове територија тадашње Аустроугарске није била мала ствар

Поводом стогодишњице настанка Југославије, која се обележава ове године, на хрватском порталу ,,Јутарњи лист“ објављен је текст познатог новинара и познаваоца савремене историје Дарка Худелиста, у коме се он осврнуо на догађаје током и после Првог светског рата, који су довели до стварања краљевине Југославије.

Текст Дарка Худелиста преносимо у целости:

Верујем да је многе изненадио, а можда и шокирао интервју што га је хрватски председник др Фрањо Туђман дао уредници ‘Вјесника’ Јагоди Мартинчевић 1. марта 1992, дакле само месец и по дана након међународног признања Хрватске. Поготово што то није био неки успутни пригодничарски или слављенички интервју, какав би се можда очекивао у таквој прилици, него врло осмишљен јавни иступ у којем је Туђман први пут најавио свој суперамбициозни, рекао бих и животни пројекат духовне обнове хрватског народа, пише Худелист у тексту објављеном на сајту ,,Јутарњег листа“.

Одговарајући на питање уреднице ,,Вјесника“ како он, као председник нетом осамостаљене и међународно признате хрватске државе, гледа на чињеницу да је југословенска идеја потекла управо од Хрвата, Туђман је изрекао неколико врло значајних и за њега можда нетипичних мисли.

Прво, да је у време распада Хабсбуршке монархије готово свеукупна хрватска интелигенција била ,,једноставно опседнута југословенством“, да је та њена опседнутост ,,имала и своје оправдање“, да је уједињење Хрвата са Србијом 1918. ,,спасавало хрватске земље од даљег дробљења и поробљавања“, а онда је томе додао:

– Да није дошло до уједињавања са Србијом, управо би Хрватском западни савезници (мислио је на водеће силе Антанте: Француску, Велику Британију и Русију – оп. а.) платили и Италији и Србији, јер би Далмација потпала под Италију, а Србија би вероватно добила готово све оно што је данас (реч ‘данас’ односила се на 1991. – оп. а.) хтела освојити.

Била је то дијаметрално супотна мисао у односу на ону добро познату и раширену хрватску тезу тужбалицу да су Хрвати у Југославију појурили, и у њој се изгубили, као ,,гуске у магли“.

Нико се тада на те Туђманове речи није ни на који начин осврнуо, као да и нису биле изречене, а онда их је – али тек 2006, дакле деценију и по касније – прокоментарисао историчар Душан Биланџић, у својој мемоарској књизи ,,Повијест изблиза“, рекавши, тј. написавши како ,,Туђман има право кад каже да је био исправан улазак Хрватске у Југославију 1918.“ Но овај пут су и те Биланџићеве речи остале без коментара.

У једном од својих бројних београдских разговора с водећим српским стратегом и идеологом Добрицом Ћосићем, 8. децембра 2008, прочитао сам своме саговорнику те Туђманове речи из 1992, на што ми је он, без пуно размишљања, одговорио:

— Туђман је у праву. С правом је то рекао, јер иначе не би постојала Хрватска. Ако Србима дају море до Сплита, до рта Планка (Ћосић је овде алудирао на територијалну понуду или ултиматум водећих сила Антанте Србији у лето 1915, у јеку Првога светског рата, коју, међутим, председник српске владе Никола Пашић није прихватио – оп. а.), шта би било од Хрватске? Уосталом, Хрватска тада није ни постојала, него су постојале Хрватска, Славонија и Далмација. То су биле провинције Аустро-Угарске.

ДА ЛИ СУ СРБИ ФАТАЛНО ПОГРЕШИЛИ?
Мате Мештровић ми је, опет, у нашем разговору од 24. фебруара 2009. потврдио како је његов отац Иван Мештровић био у оно време пројугословенски оријентсан, да је био ,,јако добар“ с југословенским краљем Александром Карађорђевићем, при чему ми је посебно нагласио:

— И кад је, за време Првог светског рата, Супило дознао да постоје ти тајни Лондонски уговори, настала је фрка, јер су се мој отац и ови други, Трумбић и остали, бојали да ће то, тј. Далмацију, Италија добити, да ће то ићи Италији, и да свакако треба бити са Србима да имаш подршку. Србима је била обећана Босна и део Далмације, а остатак Далмације Италијанима, и то је сада било витално питање – да би се спасли Далмација и хрватски крајеви – да Хрвати буду заједно са Србима, као победоносном државом у Првоме светском рату…

На први поглед изгледа апсурдно да се Фрањо Туђман и Добрица Ћосић у нечему слажу, а још се апсурднијим чини се то да се слажу око мишљења да су од Југославије дугорочну корист извукли Хрвати, а не Срби. Али тај апсурд полако нестаје ако се само мало дубље удубимо у суштину проблема о којем је реч и узмемо у обзир све компоненте које су неопходне за разумевање целине.

У неком стереотипном хрватском размишљању појам ,,Југославија“ се обично везује (само) за Србе, као нешто што је а приори супротстављено Хрватској и хрватству и што иде искључиво на руку Србима. Уосталом, данашња је хрватска држава и настала тако што се издвојила управо из Југославије и то у крвавом српско-хрватском рату, деведесетих.

Историја се, међутим, не састоји (само) од стереотипа, а још мање од погрешних и неутемељених претпоставки. Права и целовита истина гласи да је у данашњој Србији, како међу историчарима тако и међу политичарима, као и уопште у јавности, врло раширено мишљење да је Југославија за Србе била грешка. То јест, да су Срби погрешили, и то фатално, што су уочи, током и након Првог светског рата устрајали на Југославији. За разлику од Хрвата који су, својим уласком у Југославију, изабрали прави и просперитетни пут.

Родоначелник те тезе био је управо Добрица Ћосић, предводник српског интелектуално-опозицијског покрета у СР Србији и СФР Југославији током седамдесетих и осамдесетих, а први пут ју је лансирао у четвртој књизи свог романа ,,Време смрти“, објављеној 1979. Та се теза своди на, по некима прилично идеологизирано, тумачење онога што се догодило – или што се није догодило, а требало је да се догоди – 1915, у, по много чему, кључној години, за Србију, али и много шире, не само у Првом светском рату него и у целом 20. веку. Вероватно нећемо погрешити ако кажемо да је ,,српска 1915.“ кључ за разумевање како српске тако и шире историје 20. века.

Србија је 1915, у другој години Првог светског рата, била на прекретници. Могла је бирати између две опције. Једна је опција била Југославија, а друга нешто што се, већ тада, називало ,,Великом Србијом“. Од свих југословенских народа у том су тренутку само Срби, поред Црногораца, имали своју самосталну државу, Краљевину Србију, док су без своје националне државе били и Хрвати и Словенци и муслимани и Македонци.

А онда се Србима, као на длану, пружила прилика да своју тадашњу у територијалном смислу већ знатно увећану и проширену државу (с Косовом и Македонијом, након победа извојеваних у балканским ратовима 1912. и 1913.) још више, и то добрано, увећају.

КАКО ЈЕ МОГЛА ДА ИЗГЛЕДА ,,ВЕЛИКА СРБИЈА“
Да не би било забуне, а обично је у овак­вим анализама има, бар у Србији, када говоримо о 1915, треба разликовати два посве одвојена и независна догађаја. Али међу којима се ипак може успоставити одређена корелација.

Најпре је, 26. априла 1915, дошло до склапања тајног Лондонског уговора, којим су силе Антанте обећале Италији за улазак у рат на њиховој страни Трст, део словенског залеђа, Истру, северну Далмацију до рта Плоче, те готово сва хрватска острва, осим Крка, Раба и Брача. Једнако као и део албанске територије.

А онда су, већ у августу 1915, те исте силе Антанте и Србији, тј. председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу, понудиле један ,,биг дил“, који је такође требало да иде на штету Далмације. Овај пут је за улазак у рат на страни Антанте требало привући Бугарску па су Савезници пред Пашића изашли с оваквом понудом: ако Краљевина Србија уступи Бугарској целу источну половину Македоније, Антанта ће њу, Србију, добију ли Савезници Први светски рат, наградити стварањем тзв. Велике Србије, у коју ће ући цела Босна и Херцеговина, цела средња и јужна Далмација, Срем, Бачка, северна Албанија па чак, под неким условима, и Славонија – ако по завршетку рата и она падне у руке Савезницима. Овакву понуду од водећих међународних сила Србија није никада добила, откако постоји.

Радило се, заправо, о два меморандума (или две ноте) Савезника упућена Николи Пашићу. Први је носио датум 4. август, а други 16. август 1915. Овај други био је много конкретнији, у територијалном смислу, јер је имао као додатак и једну карту коју је за потребе британске владе, односно британског министра спољних послова сир Едварда Греја, направио Грејев експерт за овакве ствари, британски археолог и етнолог Артур Еванс.

Била је то етничка карта југословенских земаља која је умногоме подсећала на будућу Југославију, али су на њој с неколико полукружних линија биле означене – онако угрубо – и границе будуће, тј. претпостављене ,,Велике Србије“, што су је представници сила Антанте били понудили Пашићу. Тај, други меморандум, од 16. августа 1915, Пашићу је био само прочитан – у Нишу, где се у Првом светском рату налазила привремена престоница Краљевине Србије – док му је импровизована карта ,,Велике Србије“ била само показана. Велике силе о тако осетљивим стварима нису хтеле остављати никакве писане трагове.

Многима би се завртело у глави од такве понуде – добити на тацни целу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију као и још неке атрактивне делове територија тадашње Аустро-Угарске није била мала ствар, напротив – али Никола Пашић се њоме није нимало импресионирао. Управо обрнуто, оценио ју је врло лошом и неповољном, чак гором од аустријског ултиматума, те је изјавио – како је то у својој књизи ,,Никола Пашић, савезници и стварање Југославије“ навео београдски историчар Ђорђе Станковић, ,,да је за Србију боље да часно подлегне непријатељу него да уступањем својих територија под притиском савезника стварно учини самоубиство“.

Пашић се, наиме, ни под којим условима није хтео одрећи Македоније (коју је Србија освојила у Другом балканском рату 1913), а водио је, засигурно, рачуна и о чињеници да би будућа претпостављена „Велика Србија“, по свему судећи, остала и без Баната (све до Београда), којег би Србија, по ултиматуму сила Антанте, требала уступити Румунији.

Никола Пашић је, без много двоумљења, одлучио категорички одбити понуду/ултиматум Савезника, али како је Краљевина Србија била земља с парламентарним системом, ту је његову одлуку требало ратификовати. Тајна седница Српске народне скупштине на којој се о томе одлучивало одржана је у Нишу од 20. до 23. августа 1915.

За време својих београдских истраживања успео сам доћи до записника са те седнице. Он је сачуван у Архиву САНУ. Кључни су били други и трећи дан заседања, 21. и 23. август 1915.

Другог дана седнице Пашић је заступницима српског парламента детаљно елаборирао зашто је он, као председник Владе Србије, енергично против прихватања савезничког ултиматума. Рекао је, међу осталим: ,,Нама се одузима много, и то земље не само неколико пута крвљу заливане, но земље које су по целој прошлости и историји само српске. За накнаду дају нам се опет српске земље, али оне би требало и без досад уложених жртава бити наше“.

А онда се, 23. августа 1915, приступило гласању. Укупно је гласало 127 заступника. Исход гласања био је 103 : 24 ,,за предложени дневни ред“, тј. за одбијање савез­ничког ултиматума – онако како је то предложио, тј. елаборирао Пашић. За Антантину понуду гласала су два заступника Самосталне радикалне странке, два тзв. радикална дисидента, три социјалиста (или социјалдемократа) и 18 либерала, док су 69 од укупно 103 гласа против савезничког ултиматума Пашићу осигурали чланови његове Народне радикалне странке.

ЗАШТО ЈЕ ПАШИЋ ОДБИО ПОНУДУ?
Постоји, заправо, неколико разлога зашто је Никола Пашић понуду сила Антанте о стварању ,,Велике Србије“ одлучио, фигуративно речено, бацити у кош за смеће и препоставити јој југословенско решење, тј. укидање (наравно, не одмах, него по завршетку Првог светског рата) постојеће Краљевине Србије и њену уградњу у будућу југословенску државу. Споменућу њих пет.

Прво, он није хтео дерогирати, тј. поништити већ прокламоване ратне циљеве Србије, формулисане у Нишкој декларацији од 7. децембра 1914. – циљеве у које је, осим саме ратне победе, улазила и идеја о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу након Првог светског рата. Другим речима, поистоветио је решење српског националног питања с питањем уједињења Јужних Славена – иако је данас став већине српских историчара да је то требало да буду два сасвим одвојена питања и процеса.

Друго, Никола Пашић био је опседнут пијемонтском улогом Србије – једнако као и тадашњи регент, а будући југословенски краљ Александар.

Треће, Пашић се није хтео одрећи (источне) Македоније, за коју је много крви било проливено, нарочито у Брегалничкој битки, у Другом балканском рату 1913. То јест, није ју ни по коју цену желео испоручити смртним непријатељима Срба, Бугарима. Пашић је био начисто да би прихватање понуде/ултиматума Антанте значило поништавање резултата и тековина Другог балканског рата 1913.

Четврто, Пашић је био на позицијама тзв. великог националног програма Србије, који је претпостављао обнову некадашње немањићевске Србије (тј. повратак на југ, у Стару Србију), и сматрао је да се може и против Бугарске и против Аустро-Угарске. Сасвим обрнута опција од тога био је тзв. мали национални програм, који је особито горљиво заступао Пашићев претходник на дужности председника српске Владе и творац Балканског савеза из 1912. (по којем је источна Македонија требала припасти Бугарској) Милован Миловановић.

И пето, Никола Пашић био је чврсто уверен да ни у понуђеној, тј. претпостављеној ,,Великој Србији“ – ма како она велика била – не би било потпуно решено српско национално питање. То је нешто шире образложио у својој белешци коју је саставио за посету Русији. Наиме, велик број Срба остао би и даље живети изван те ,,Велике Србије“, западније од њених западних граница (на Банији и Кордуну, у Лици и Далмацији), док би, с друге стране, та иста ,,Велика Србија“ имала чак 40 одсто несрпског становништва.

ЋОСИЋ: ТО ЈЕ БИЛА ТРАГИЧНА ГРЕШКА
Али, све те аргументе Пашића и његових истомишљеника српска национална интелигенција из раздобља СР Србије и СФРЈ, с Добрицом Ћосићем на челу, није прихватала. Напротив, то је прогласила највећом грешком и највећом заблудом у српској политици у целом 20. веку, готово прогласивши Пашића издајником.

Ћосић ми је отворено рекао: ,,То је била трагична и катастрофална грешка! Само је фанатизам национални, фанатизам југословенски, могао одбити овакву понуду сила Антанте! Кад ти нетко нуди крај рата, а пре свега ти испуњава национални програм, уједињење Срба, даје ти Босну као територију, даје ти пола Далмације, решава вечно спорно питање с Бугарима – поделу Македоније, чиме се укида мотив непријатељства између бугарског и српског народа – а ти то овако одбијеш! Видите, да није било те грешке, створила би се апсолутно друга историјска перспектива Србији и целом овом простору. Не знам би ли уопште и (социјалистичка, у Другоме свјетском рату – оп. а.) револуција била могућа…“

Овде је врло важно упозорити и на тренутак у којем су Добрица Ћосић и његови истомишљеници, формулисали овакво своје изразито критичко, па и осуђујуће гледање на Николу Пашића и његов чин из 1915. Било је то у другој половини 70-их, након завршене уставно-правне реформе југословенске федерације и доношења (конфедералног) Устава СФРЈ из 1974.

Српски су национални стратези и идеолози тада ,,израчунали“ да је Србија највећи и једини прави губитник у Југославији (најпре у првој, а онда поготову у Другој, Титовој), а да су сви остали народи у њој профитирали. Она, која је једина пре оснивања Југославије 1918. имала своју националну државу, сада је – у другој половини 70-их – сведена на тзв. ужу Србију, а сви остали југославенски народи, који су пре стварања Југославије могли само сањати о својим националним државама, њих сада имају црно на бело, али и у свакодневној политичкој пракси, и практички су пред осамостаљењем.

Српски су стратези раздобље од 1915. – од Пашићеве кобне ,,грешке“ – до седамдесетих и осамдесетих прогласили ,,изгубљеним временом“ за Србију и српске националне интересе. То је била полазна тачка у формулисању новог српског националног програма, оживотвореног у Меморандуму САНУ из 1986.

У нашем разговору из 2009. српски филозоф, Ћосићев блиски сарадник и један од три главна аутора Меморандума САНУ, др Михаило Марковић политику Николе Пашића прогласио је ,,циничном“, рекавши ми да је Пашић живео у заблуди како ће у новој, југословенској држави Срби имати трајну хегемонију над Хрватима и осталим народима захваљујући неким својим битним, компаративним предностима. Набројао ми је пет тих предности: њихова бројчана већина у Југославији, војска, монархија (јака династија), велике српске политичке партије (које ће побеђивати на свим изборима) и савезништво с највећим силама у Европи (стечено заједничком победом у Првом свјетском рату).

— Е сад – истакао је Марковић — Пашићева је велика грешка била у томе што није предвидео историјске промене које ће с временом настати. Све те предности Срба, које су постојале 1918, с временом су се истопиле, показавши свој привремени карактер.

КАКО ЈЕ УЛАЗАК САД У РАТ СВЕ ПРОМЕНИО?
Свему томе ваља, међутим, додати да у Србији данас постоји врло јака и утицајна струја међу неким тамошњим (критичким) историчарима и интелектуалцима, која се снажно противи томе да се одлука Николе Пашића из 1915. око одбијања понуде/ултиматума сила Антанте о стварању ,,Велике Србије“ окарактерише ,,грешком“. У тај круг, осим већ поменутог Ђорђа Станковића, спадају Дубравка Стојановић и Весна Пешић. Уз начелну напомену да грешка као таква може постојати само у математици и физици, а не и у историји и политици, они, осврћући се на догађај из 1915, истичу у први план три врло значајна момента.

Прво, ситуација у међународној политици и дипломатији у Европи радикално се променила већ након прве две године Првог светског рата па је велико питање, све да је Пашић и пристао на понуду Савезника из 1915, шта би се од свега тога по завршетку рата заиста могло спровести у дело.

Друго, током друге половине Првог светског рата тзв. политика територијалне компензације устукнула је пред новим таласом европских државника и дипломата који нису били склони тајним дипломатским акцијама трговања туђим, углавном југословенским (тада још аустроугарским) територијама. На њихово место дошли су други људи, с посве другачијим сензибилитетом.

И треће, у рат 1917. улазе Сједињене Америчке Државе, а амерички председник Вудро Вилсон 1918. формулише програм ,,14 тачака“ у којем једно од кључних места заузима начело самоодређења, што ће бити један од предуслова стварања нових националних држава на Балкану, односно на територији пропале Аустро-Угарске, наводи се у тексту објављеном у ,,Јутарњем листу“.

Извор Јутарњи лист/Блиц

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here