Денис Куљиш: Губи ли хрватска влада међународну подршку?

Поделите:

Зашто је хрватска влада тако затечена позивом српском предсједнику Вучићу да дође у Загреб? Ваљда нису прорадили домаћу задаћу – нису прочитали закључке Атлантског вијећа са састанка одржаног у Washington-у прије само два мјесеца. Ондје су дефинирани балкански приоритети, или модалитети америчке балканске политике – прво, превлачење Србије на Запад, друго, нормализација односа између Београда и Загреба. Међу економским приоритетима најважнији је градња алтернативне енергетске инфраструктуре, која ће отклонити руски монопол у испорукама нафте и плина.

Влада је била неугодно изненађена предсједничиним позивом Вучићу, а Америка и Њемачка – нимало, па су то одмах службено подржале дипломатским приопћењима. Атлантско вијеће и иницијатива и јест, заправо, америчко-њемачка алијанска, Deutche-Amerikanische Freundschaft.

Зашто је иницијатива за нормализацију кренула преко Пантовчака, а не преко Маркова трга? Зато што се с хрватском владом ваљда не може нормално комуницирати. Није то само питање отворених канала, него капацитета у пријеносу и поимању политичког садржаја.

Што се тиче курирске службе, Мату Гранића, рецимо, нити чујеш нити видиш, али он сигурно преноси поруке у реалном времену. Hoyt Yee, нови амерички Holbrooke, који је за час ријешио проблем Македоније и врато је у еуроамеричко окриље након краћег лудовања Николе Груевскога, још није именован за специјалног изасланика за Балкан, али бит ће, не постане ли то искусни Боб Гелбард. Bran Hoyt Yee добро је познат у Загребу – био је замјеник велепосланика у Загреб и често је висио у jazz-klub-у испод Градске каване на Јелачић-плацу. Значи, Hoyt сад није могао доћи и као помоћник државног секретара за еуропске и еуразијске земље ауторитативно објаснити како стоје ствари, али није било ни потребно, јер су поруке на Марков трг на вријеме пренесене преко велепосланства у Бузину.

У овом часу за Хрватску су двије ствари најважније – војна интеграција у западну алијансу те сурадња на изградњи нове инфраструктуре за пријенос укапљеног плина (LNG) у Југоисточној Еуропи.

Већ на првоме, показало се да хрватска влада не разумије политичко реконфигуририрање Балкана и еуропског Истока. Умјесто ловачких авиона из савезничких држава, одлучили су прибавити израелске. Израел је амерички савезник, али није дио НАТО-а, што значи да не улази у војне интеграције које су започеле још концем 2015. кад су у Шпањолској одржане големе вјежбе савезничких зракопловних снага те започела изградња зракопловних база, уједначавање доктрине, логистике и опреме. Kључ је те стратегије достизање способности за брзу концентрацију ефектива на предњим линијама обране, значи пребацивање авиона на аеродроме у Источној Еуропи, а сватко упућен у војну проблематику зна да се за сваком зракопловном формацијом и авионом вуче његов дуги логистички ланац – а за ове хрватске егзотичне преграђене израелске канте старе 25 година, морала би се, дакле, осигурати посебна логистика. Тко би је осигуравао? Израел? Што дакле значи тај одабир? Да се Хрватска унапријед исписује из заједничке обрамбене политике за које су се земље НАТО-а и обавезале подићи прорачун на 2% државног буџета, као и сама Хрватска, само што ће она тај вишак новца потрошити на играчке које не намјерава дијелити с другом дјецом!

У погледу другог захтјева, влада је брзински исправно реагирала јер је владин финанцијско-економски сектор под неспосредним утјецајем кругова који омогућују задуживање под повољним увјетима и нормално функционирање државе. Сви финанцијаши говоре истим језиком. Међу њима нема неспоразума. Тако је пала одлука да се промптно разријеше све недоумице око изградње пловећег ЛНГ терминала на Kрку, за који је Унија већ дала више од сто милијуна еура. ЛНГ терминал на Kрку и један двоструко већи у Тракији, на грчко-турској граници, промијенит ће енергетску конфигурацију Балкана и Источне Еуропе. Омогућит ће протјецање плина обрнутим смјером у односу на садашњи једини пут и извор. Тећи ће из Грчке у Бугарску и Србију, те у Мађарску и Аустрију, а из Хрватске, према Мађарској, Словачкој и Украјини – наравно, тек кад се изграде цјевоводи, али изградит ће се, без обзира на отпоре.

Хрватски ЛНГ јако смета Русима. Газпром је преко свог дистрибутера, хрватског подузећа ППД, овладао луком Плоче, гдје се гради засебни мали ЛНГ-терминал, у изравној супротности с политиком Еуропске уније, која захтијева да се власништво енергента, плина, раздвоји од власништва над каналима дистрибуције, јер ће иначе испоручиоци сировине стећи монополски положај. ППД у луци Плоче има номинално само 25% дионица, но проблем је што се не зна тко располаже осталима, јер су похрањене код адвоката. Kад би се то могло дознати било би пуно тога јасније о кабали која управља значајним хрватским ресурсима и има велик утјецај на државну политику.

Наравно, монополски положај управо је оно чему Руси теже, али мање због неких геостратешких амбиција како се то редовито криво тумачи, него прије свега због консолидације профита по вертикали – наравно да не желе продавати голу сировину по волатилним бурзовним цијенама, него би хтјели посједовати све оно што се преко сировине може стећи, од плиновода и повезаних петрокемијских бизниса, до политичког утјецаја који ти омогућује да се наплатиш по премиум-цијенама. Русија више није прва земља комунизма – тамо је комунизам сигурније покопан него ли било гдје другдје, а државни парат, који још од Николе I Романова има обрисе злочиначке организације, сад је срастао с предаторским капитализмом. Умјесто звијезде на кремаљској Спаској капији, могли би мирно поставити златни знак за долар.

Због тих интереса, влада ће бити изложена опструкцији која је већ започела. Фирма ДИОKИ располагала је земљиштем које је потребно откупити за пловећи ЛНГ (само поморско добро није довољно пространо за постављање прикључне апаратуре). Фирма је у сувласништву најнепроничнијег играча хрватске политичке сцене поротеклих десетљећа, фамозног крунског свједока на суђењу Иви Санадеру, г. Роберта Јежића. Наравно, он није довољно јак да заустави владу у њеним наканама, а његов ранији покровитељ г. Славко Линић сад је приватно лице.

Јежић није велик проблем, јер га увијек могу позвати на суд и упитати гдје је оних пет милијуна долара које је према властитим ријечима примио као мито за хрватског премијера, а није их вратио. Зато се г. Јежић измакао овој невољи и продао земљиште једној аустријској твртки. У Аустрији никад не знаш је ли власништво домаће или руско – уосталом, цијела држава је и успостављена Државним уговором из 1955. како би се такве источно-западне операције могле прикрити. Но, како је хрватска влада најавила уредбе са снагом Леx Специалис, ни то неће вриједити, па се већ диже другопозивце, еколошке удруге и инокосне беспосличаре, које је увијек лако фанатизирати против било каквог прогреса (нарочито у жупанији у којој власт комуниста и посткомуниста траје непрекинуто толико дуго да ће концем липња 2019. – ако драги Бог да – премашити досадашњи рекорд који овог часа још држи СССР иако је у међувремену пропао).

Еколози су добра ствар, нарочито у спрези с хрватским новинама у којима Руси и руски изданци имају израван или неизраван утјецај, али сигурно неће бити довољно… Лијепа ријеч и утјецај хадезеовских корифеја из доба туђманизма попут бившег премијера Фрање Грегорића, освједоченог заговорника руских интереса у нафтном и плинском сектору, такођер више не вриједи – те су супструктуре политички мртве као и Удба, те још опстају једино као фантазме које оживљавају десничарску параноју.

Зато не треба искључити могућност да се потегне и најтеже оружје. Најтеже је оружје заправо једна невидљива, софистицирана спона која спаја садашњу владину коалицију, ХДЗ и пола расцијепљеног ХНС-а, њедгову ”државотворну” фракцију. Сурадња је договорена још прије пада Kарамаркове владе, али није реализирана већ и зато што се на Тому Kарамарка сумњало да је ближи МОЛ-у него њиховој конкуренцији. То је придонијело да се ”преслагивање” не пресложи док није дошло до промјене на челу ХДЗ-а, па је десно крило странке стекло аутономију – умјесто да им влада Kарамарко, а преко тога држи владу, било је згодније да они држе странку, а тиме и владу и онога који у њој номинално влада.

Има ли Пленковић заиста власт у странци или нема видјет ће се прије свибња 2018. кад би све припреме за изградњу ЛНГ-а требале бити доготовљене и градња започета. Ако то преживе он и садашња коалиција, бит ће то добар знак, али на његовом мјесту, ја бих се за сваки случај наоколо распитао за могуће аранжмане око преслагивања, или бих направио директни деал с Врдољаком, па што кошта да кошта, трампио бих струју за плин, жртвовао ХЕП и Васу Бркића и екипу истјерао на чистину. Има ли то Пленковић у себи? Чини се мек, али успркос учињеним тактичким грешкама ја га нипошто не отписујем.

www.zurnalist.online

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here