Драгослав Бокан: Нема инстант промена на боље!

Поделите:

ДОМЕТИ ПОЛИТИЧКОГ УТИЦАЈА НЕКОГ ОД НАС

Ми нисмо никакав фактор утицаја, ми обични људи, без хијерархијски организоване групе и додатних (медијских, финансијских) средстава за обликовање најшире јавности. И од нас ништа посебно не зависи, бар не на начин да се (због нас) промени ма шта од националног значаја и стварне важности.

То када будемо схватили, већ ћемо бити бар мало јачи него до сад, бар мало ближи том утицају који нам овако недостаје.

Ничим изазваном надобудношћу и болесним преувеличавањем сопственог (апсолутно непостојећег) значаја на ствари које се крећу попут историјско-политичке лавине, ко зна кад још покренуте, само додатно увећавамо већ ионако превелики хаос и ентропију у ономе што нам се догађа.

Идеја да ће нешто бити тако како хоћемо да се деси (”јер ја то тако желим”) личи на опис детета што мисли да је другима невидљиво чим затвори очи или на незадовољну просјакињу која вас проклиње (сто посто убеђена да ће њене речи имати ефекта по вашу даљу судбину), незадовољна оним што сте јој уделили. И никаква љутња према противничкој страни им неће наудити, нити нама помоћи, ма колико се неки од наших сународница или сународника упињали.

Губљењем осећања за реалност смо аутоматски изгубили и могућност стварних промена, оних за које је потребан стварни (вишегодишњи, трајни) напор и конкретна лична жртва сваког од нас. А пошто је, у нашем случају, истовремено (1918-те) дошло и до губљења осећања за предачке идеале и завете, баш кад и до нестанка чула за практично преживљавање – ствар је постала самоубилачки опасна по даљу судбину српске идеје и место светосавског народа у историји и вечности.
У то се можемо уверити у језивој кулминацији нашег страдања у непоновљиву трагедију све од злокобног стварања Бановине Хрватске (1939) па до убијања српске елите (почевши од краја октобра 1944-те). У тих пет година смо изгубили толико тога да нас векови неће моћи опоравити, нити вратити у оно што смо некада били, пре авантуре нашег југословенско-комунистичког експеримента.

И након свих тих, временом још додатно умножених и повећаних губитака и страдања, и даље нас неко убеђује да наше појединачно мишљење, само по себи, има некакву спољашњу и видљиву снагу утицаја на оно што нам се свакодневно догађа. Све са идејом да и у животу одраслих постоји Деда Мраз и могућност да добијемо (у врећи увезаној црвеном машницом) оно што пожелимо. Уз инфантилну илузију да су нам се 27. март 1941. или 5. октобар 2000. догодили спонтано, тако што нам се као ”догодио народ” (без касније скупо плаћене ”помоћи” са стране).

У том чекању крај јелке (или оџака) да наиђе добри чика из далека са црвеном капом и упрегнутим јеленима пролазе нам деценије, а можда ће и векови. Узалудно и трагикомично.
Зато што се у историји промене ЗАСЛУЖУЈУ УПОРНИМ И КОЛЕКТИВНИМ ОРГАНИЗОВАНИМ И СТРПЉИВИМ РАДОМ. Радом који почиње од нас самих и наше спремности на поправку, побољшање и преображај, па онда и према другима, све до крунске фазе: заједничке обнове друштва и државе, народа и Отаџбине.

Због тога има више вредности обичан фејсбуковски ”лајк” притиснут са поштовањем према туђем мишљењу и знању, до задње секунде одслушана беседа неког од достојних учитеља које смо изабрали по својој мери, поново прочитана родољубива песма (рецимо, Владислава Петковића-Диса или неког из његове генерације) или са вером изговорена молитва од узалудног понављања наших ”неопозивих захтева” или недостојних уличарских џапања по друштвеним мрежама. Зато што се у првом случају нешто реално мења и поправља, а у другом – само понавља до у недоглед, уз неповратно губљење нерава и још преостале наде.

То не значи да се не треба политички (или како год организовати), нити да треба мирно гледати онолику неправду којом нам пркосе сви овоземаљски бездушници и демони како домаћег, тако и међународног поднебесја. И не значи да треба клонути духом или одустати од онога што чинимо ”на ползу Отачаству” (како год умемо и знамо), напротив.

Све треба радити онако како осећамо и разумемо, али БЕЗ ОЧЕКИВАЊА ЛАКИХ И УЛТИМАТИВНИХ ИНСТАНТ-ПРОМЕНА НА БОЉЕ. Треба упорно и свакодневно ходати ка Јеруслиму и бити свестан важности ове наше неодустајне ходочасничке путање, али без погубне, олаке наде да ћемо крајњи циљ нашег пута видети ту одмах, иза прве кривине. Јер нећемо.

И све што урадимо добро, племенито и жртвујући се, све што тако КОНКРЕТНО И ЛИЧНО приложимо на олтар и у ризницу нашег заједничког предања вратиће нам се на најбољи могући начин и без изузетка (на овом или оном свету).
Ништа није узалудно. И зато не смемо потцењивати ниједан добронамерни осмех, дату јабуку, посету болеснику, обилажење старих родитеља, телефонски позив старом пријатељу, обилазак светлих гробова, давање другом предности и скромно одустајање од почасног места на трпези. Нити смемо прецењивати бескорисни вербални кроше или злобни мисаони аперкат којим успевамо само да додатно изнервирамо своје неистомишљенике на друштвеној мрежи, у аутобусу или за породичним ручком.

Ако разумемо шта стварно можемо и колико је важнији реални милиметар од виртуелног километра, већ смо много ближи нашем (и личном и националном) циљу.

Извор: ФБ профил Драгослава Бокана

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here