ИДЕНТИТЕТ И ИМИЏ ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА (или зашто је зелена политика, политика без заштитника?)

Поделите:

Овај текст је настао као рефлексија на резултат једноставне онлајн анкете, којом смо, за потребе програма Зелена дебата, питали наше младе суграђане, зашто зелене теме нису важан део предизборних програма или барем део обећања на било ком нивоу избора.

Питање смо поставили, запажајући неприродну несразмеру између предизборног интересовања за ову тему и њеног великог значаја, о коме најбоље говори чињеница да је обухваћена најзахтевнијим и најобимнијим приступним поглављем 27.  Посебно имајући у виду да се трећина законодавстава ЕУ односи на политику животне средине, те да је пред нама политичка обавеза да се у наредних двадесет пет година донесе око 700 прописа и инвестира око 10 милијарди евра.

У тексту VisioNS 2022 – Зелени град https://www.kcns.org.rs/agora/visions-2022-zeleni-grad/?lng=lat  можете сазнати више о програму Зелена дебата,као и о томе  за какву конкретну зелену политику се залажемо. Иако су наше теме превасходно из области културе урбаног живљења, са посебним интересовањем за одрживи развој нашег града, повремено, истина веома ретко, фокусирају се и политичке теме, са жељом да се њима бавимо, колико год је то могуће, на феноменолошки начин.

Коме је до искрене политике нек иде у кафану

Да сам слушао Маришку, ви ретки који ово читате, не бисте за тако што имали прилику. Мој  ђед,  у пуној снази, собом изазван,  донео је, за оно време луду одлуку, да се са државних јасли одметне  у приватлук кафане. На згражавање многих, кратко је, отприлике овако одговарао:  „Коме је до искрене политике, место му је у кафани. Где се говори по слободи и где свако, пре или касније, плати свој цех“. Зато је баба Маришка стално молила: „ Немој сине да живиш од политике и од кафане. Ту је бакшиш ђавоља работа“.

И тако ја постадох Горски. Бавим се зеленим темама, између екологије и одрживог развоја, а то на први поглед, звучи баш безазлено. Откуд онда, питате се ви, редови о идентитету и имиџу политичких странака? Најпре, крв није вода, нарочито кад си политиколог, а потом, ту је и сулуда идеја да се вратим ђедовом бизнису и да можда на челу са неким новим или довољно мудрим старим и ја зарадим зелени бакшиш.  Мислим и пишем, када на то рачунају сви бивши, можда би могао и један будући. Шта је поента овог увода? Да зелена питања траже нове  људе и нове идеје које ће довести до  нужних промена захваљујући којима ће се доћи и до пуног уважавања значаја ове теме и до изборног етаблирања веродостојног заштитника политике животне средине.

Коме је до идеје нек иде у библиотеку  

Али да кренемо од почетка. Политичку странку чини идеја преточена у програм, људски ресурси или лакше речено, кадрови и правила и принципи којима се ти људи воде у својој организацији. Тако гледано, рекло би се да је идеја одраз идентитета, кадрови који је представљају су носиоци имиџа, а правила су ту да та прича потраје. Школски речено, идентитет је слика коју о себи имају чланови једне политичке организације, а имиџ је јавна слика коју о њима имају сви други. Идеална ситуација је када се ове две слике поклапају. Али примера складних слика је тако мало.

Слика прва – хлеба и полувремена

Млад министар у младом оделу, са старим осмехом, удобно залегао у честерфилд фотељу, огледајући се у сјају лака најновијих ципела, сипа мудрости током интервјуа на тему зарада у јавном сектору.  Правичност, једнакост и јавност често су бивали најважнија тема између два фудбалска дербија. У исто време, његова странка, десетине милиона евра са одраних кожа малих корисника, без речи утехе, предаје ловцима на ветрове.  С овим у вези, погледајте анкетно питање и одговор бр. 3.

Слика друга – један дан у Министарству за вапаје и морално згражавање

Један други министар, мање млад, а само за неупућене више свеж, покреће интересантну тему о томе како је продаја и предаја извора минералне воде у руке странаца, равна националној издаји. И то чини, непосредно што је у јавној тишини, смањена накнада за експлоатацију минералних вода тим истим страним компанијама. Уз то прећуткујући, да је не мали број тих извора завршио у страним рукама, баш у време функционерских мандата председника његове странке. Интересантно би сад било прочитати питање и одговор бр. 4 у анкети. Али, лукаво министар рачуна, да свака риба воли причу о води. Каква риба, плава риба. Али о томе мало касније. Интересује вас које министарство води тај министар? Реч је о Министарству за вапаје и морално згражавање. Истина, није сам, ту је и колега по вапају, који не предузимајући ништа, сакривши се иза мудрог Доситеја,  дубоко и забринуто, изражава морални презир према ријалитима.

Зауставићу се на ова два примера дискрепанце на релацији идентитет-имиџ, оба из портфеља власти, само наизглед штедећи опозицију, али само на кратко.

Намерно сам за главни пример узео странку у власти која се као ретко која друга континуирано позива на идеолошки профил, али што је за нашу тему много важније, „газдује“ министарствима са зеленим предзнаком.

Теоријски, разлика међу поменутим сликама уме да буде већа, што је већа циљна група којој се странка или покрет обраћају. Па је тако највећа дискрепанца местимично могућа код највећих организација, оних који су периодично носиоци власти. Логично објашњење каже, да је то због тога, што се обраћају великом бирачком аудиторијуму, веома често, потпуно различитим интересним и културним групама. И ту се наша ситуација не разликује много од ситуације на осталим политичким тржиштима. Ипак, наш специјалитет је одсуство већег броја мањих странака, које имају јасне програмске одреднице и које своје учешће у власти правдају и користе зарад остварења јасно прокламованих циљева. Одсуство доследних, политички самосталних и принципијелних, а при томе успешних зелених странака је у том погледу наш куриозитет. И док је око актуелне власти окупљено пар мањих странака које барем декларативно држи до специфичних циљева на тзв. опозиционом полу, ситуација је разочаравајућа. Углавном политичка прича опште лидерске праксе у несразмери са резултатима и рејтингом лидера. Као да нико не жели сигурних програмских 6% или 9% гласова, већ радије игра на све или ништа. Резултат знамо.

Неспорно је да је светски тренд да политичке странке и не држе до неке посебне идеје, сем до идеје интереса. Општедруштвених, дакако. Или као што рече један некад итекако изабрани, програме ионако нико не чита. А зашто би их читао, кад их пишу ПР агенције, страни или онострани институти. Када уз кадрове веома често иду као гаће уз кокошку. И шта нам онда преостаје? Нема нам друге – коме је до идеје нек иде у библиотеку или нек захтева ново.

Коме је до УРА политике  нек иде на бранцина

У свету, као и код нас, а ми по некимм чудним питањима идемо испред света, странке све мање држе до кадрова, а све више до лидера. Као што странке одвише не држе до правила. А коме је баш стало до унутрашњих принципа, ризикује да буде оптужен за унутарстраначки тероризам или барем ауто-деструкцију. Дакле, већ неко време на нашој политичкој сцени егзистирају многобројне мање политичке организације које имају лидере, али не баш и препознатљиве кадрове, које немају оригиналну идеју, али им је олакшавајућа околност што немају ни принципе. И то функционише. Моћни људи из света бизниса и од међународног политичког утицаја, замисле и креирају коалиције, са програмима и споразумима овереним уз неки бранцин у соли, утопљен у Богдануши или у Вугави, негде између Паклених отока и Свеца.  Мамац је бачен, плава риба се у кампањи роји и рекло би се да и ми имамо изборе као сав нормалан свет. Ипак… Ако негде у нормалном свету и има странака које не држе до принципа и до програма, већ искључиво до емоционалног маркетинга којим бираче хипнотише њихов лидер, биће да су ти лидери победници. На спољном и на унутарстраначком бојишту. Па зар није тако и код нас, питате се. Јесте, али само делимично. Код нас и можда само код нас, постоје странке без аутентичног  програмског утемељења, без елементарног поштовања декларисаних унутарстраначких принципа, са лидерима који су одлучни да изгубе још многе битке и  који сматрају да је сасвим довољно да након још једног пораза издиктирају ПР ађутантима чаробну реченицу ДиктатУРА – У(р)А диктатура! При томе заборављајући да је и диктатура само реч која губи смисао када се неадекватно и неумерено користи.

Али не желе да се помере, нити да шансу барем поделе са новим људима, искусним и образованим, који су између осталог ту, у њиховим странкама ако већ нису побегли. Напротив, једни друге подржавају, а по потреби и по договору и  нападају, час са лева, час са десна, све у зависности од тога коме је припала глава, а коме реп од бранцина. И при томе, без имало кајања, настављају са кандидовањем увек истог и једнако оригиналног програма „Никад ново“, подржани од страначке свите изјавама: није политика за свакога; нема се времена за ново; за политику се човек рађа…

То је главни разлог што ми заправо замало па немамо конструктивну и перспективну опозицију. На нашој политичкој сцени главне улоге имају власти. Садашња са коалиционим прилепцима и бивша, са свим нијансама жуте. Или садашња и будућа, ако сте по карактеру оптимиста. Тако да готово да не постоје мање странке јасне зелене програмске оријентације које би се на различитим нивоима власти принципијелно опредељивале спрам искрене подршке неког већег партнера.

Зашто оволико фокусирам опозицију, а не власт? Зато што је зелена политика по свом карактеру конструктивно опозициона и зато што је мисија слободномислећег човека да спрам власти и опозицији има јасну еквидистанцу. Подразумева се већа критичност према власти, нарочито према њеним конкретним потезима. Али бити критичан према власти, никако не значи бити непријатељ појединаца и странака на власти. Као ни априори бити пријатељ опозиције. Нарочито кад  ништа из својих грешака не жели да научи и када од свих акционих филмова већином обожава онај са само наизглед измишљеним дијалогом – Мирко, пази НОВО!  Хвала Славко. Спасио си ми странку!

Као да се заборавља да опозиција није одраз стања неописиво узвишеног политичког духа, нити је сама по себи одраз било каквог посебног политичког квалитета. Напротив, она је најпре израз постизборне политичке мањине, скуп сертификованих политичких губитника, чија роба није прошла велики тест свежине на све оскуднијој политичкој пијаци. А опозиција ђутуре, било да се ради о предстојећим београдским изборима или било којим другим, чак и кад је победничка, увек је,  пре почетак нових проблема, него решење затечених.

Да закључим, опозиционе странке и покрете чека или јасно програмско диференцирање и профилисање (јасно навијам за нову  зелену опцију) или урнебесни наставак политике са скупова на Јахти.

Аутор: Данило Копривица

kcns.org.rs

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here