Како је Ђилас угасио дневне новине Борбу

Поделите:

Део отвореног писма, објављеног 5. новембар 2009. Ивана Радовановића, власника и директора дневног листа „Борба“, о томе како су Ђилас и Шапер угасили овај дневни лист.

 

…Чињенице просто, у државном, системском мобингу, престају да буду важне. Престају да важе и закони, било каква правила, па, рецимо и она, која омогућавају свакоме да буде власник новина, све док те новине поштују норме и узусе окружења у којем су. Није тачно. У Србији, власник новина може да буде само држава, и то противуставно (Политика и Новости), могу да буду Беко и Мишковић (Новости, Прес), може да буде и Драган Ђилас (недавно се појавио на Управном одбору Преса, сигурно не као градоначелник), и може да буде свако ко се повинује систему и пристане на правила која тај систем, подземно, намеће.

Свима осталима је, једноставно, забрањено. И ако се усуде против те забране, биће угушени. То се десило, и дешава се и “Борби”. Још када смо у пилот броју објавили рекламе, бесплатне, неких јавних предузећа, звали су нас из једног од њих и рекли – из кабинета је забрањено да дајемо рекламе код вас. Kабинет је онај који припада председнику државе Борису Тадићу, а човек који окреце телефоне је Небојша Kрстић. Исти ће, када “Борба” убрзо после тога почне да излази, наређивати функционерима ДС да не дају изјаве за “Борбу”.

Други пример мобинга, са самог почетка – смс порука коју је главна уредница “Борбе” добила од једног сарадника Срђана Шапера (још је чува) у којој јој врло децидно каже да реклама јавних предузећа за “Борбу” неће бити.

А то је био само почетак. Етикетирање, претње, забране…

Ни једну рекламу било чега што има везе са државом и системом никада нисмо добили. А, на жалост, све има везе са државом и системом.

Зато што маркетиншки монопол у Србији држе Драган Ђилас и Срђан Шапер. Они су највећи трговци рекламама, простором и временом за рекламе, и на “Борбу” су једноставно ставили забрану. И то не само на рекламе у “Борби”. Ставили су забрану и на оно што “Борба” пише. Па се тако десило, када је “Борба” објавила, без иједне погрешне информације, причу о афери “лобиста”, и Милану Петровићу, човеку који има канцеларију у Чикагу, а тајном одлуком владе од Србије добија 80.000 долара месечно, десило се да ни један медији, буквално ни један, није смео реч о томе да објави.

Уредник “Борбе” који је дан по објављивању требало да гостује у јутарњем програму Б92 и прелистава “Борбу”, вече пре тога је позван и гостовање му је отказано.

И сви при том знају шта се десило. О томе колико ће на којем медију да буде реклама одлучују фирме Драгана Ђиласа и Срђана Шапера. Њихов утицај, њихов монопол је апсолутно безграничан. И преко њега врло лако одлучују какав ће програм, какав ће садржај неки медиј имати. Kо не пристаје на то – нема рекламе.

Kо пристаје, пристаје на све. У неким медијима чак су уредници људи који су, на пример, радили, или још раде у Шаперовој фирми.

И то је Србија данас. И у њој се појавила “Борба” са идејом да се бави независним новинарством. И за мање од годину дана излажења објавила више заиста великих вести него било који други медиј у Србији.

И платили цену за то. Услови под којима смо ми штампани били су гори него и за један други медиј у Србији. Примера ради, “Новости” дугују својој штампарији више него десет пута више него “Борба” својој, али несметано излазе.

Исцрпљени вишемесечним мобингом, на крају смо морали да престанемо да излазимо. Без реклама, без икакве помоћи, са најгорима штампарским условима, више нисмо имали ни за шта…

Поделите:

1 COMMENT

  1. Ово да човек не поверује!
    Нама рекли да је он поглавица свих Демократа.
    Светски човек.
    А оно испаде белосветска протува!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here