Сима Аврамовић: Више смо изгубили село него наше Косово

Поделите:

Замрзавање конфликта је једна теорија, а друга је да време не ради за нас. Нисам сигуран која је од те две ствари исправна. Можда нешто између

Србија и Република Српска формираће заједничко тело које ће бринути о остваривању основних људских права, пре свега Срба у Босни и Херцеговини. Мешовито тело бринуће о очувању идентитета српског народа и неговању српске културе, нарочито језика. То је предвиђено тзв. Декларацијом о српском народу, која је већ написана и биће представљена на Сретење – открива, за „Новости“, проф. др Сима Аврамовић, декан Правног факултета Универзитета у Београду и један од аутора Декларације.

Он објашњава да ће то формално бити анекс Споразума о специјалним везама Србије и Републике Српске, који би био правно обавезујући, а не само списак лепих жеља.

Осим писања Декларације, ангажовани сте последњих недеља на још једном послу – кампањи за београдске изборе. Због чега сте ушли у политичку арену?
— Кажу да је политика борба интереса умотана у привид борбе за велике принципе. Но, на локалним изборима мање је ,,у игри“ политика као идеологија, а више је у питању борба за животне ствари које се директније дотичу појединца. Једина идеологија у коју верујем је идеологија рада, и желим да помогнем у њеном афирмисању. Желим да допринесем новом односу према граду у коме сам рођен и који неизмерно волим, који је за релативно кратко време уз велики труд почео да се претвара у светску метрополу.

По чему то судите?
— Фасаде којих сам се доскора стидео су почеле да откривају лепоту старог Београда, израстају нови хотели и проточне модерне саобраћајнице, уређени су паркови, нестају окови шина око Саве, расте један нови Београд на води – и све то, уместо на похвале, наилази на ниподаштавање. Знам да је критика, а код нас и завист, порез који успешан човек плаћа јавности, како је говорио Свифт. Али желим да се чују и другачији гласови, и као што волим да стимулишем рад својих студената, тако хоћу да подржим велике напоре уложене у рапидну трансформацију мог града, који морају да се наставе.

Зашто сте подршку дали баш листи Александра Вучића?
— Пре свега због чињенице што га знам од студентских дана, и њега и добар део људи око њега који су изашли из колевке Правног факултета. Александра се сећам као једног од најталентованијих студената генерације, који је био упадљиве појаве и широког образовања, енергичан и сигуран у себе, вредан и успешан. Те његове квалитете очигледно препознају данас и водећи светски државници, због чега је Србија постала дестинација на коју радо долазе највећа имена светске политике. Такви резултати су плод огромног прегалаштва и изузетне интелигенције.

— Из моје школе су изашли и Никола Селаковић и Марко Ђурић, који су као студенти били победници на такмичењу у беседништву и још тада показивали колико су храбри, мудри, колико имају квалитета, и беседничког и људског.

Чим је објављена листа, на друштвеним мрежама почели су покушаји дискредитације људи који су се на њој нашли. Да ли сте спремни да поднесете прљаву кампању?
— То сам већ доживео као декан у време штрајка студената, када се писало да сам тукао студенте, или да сам другом приликом рекао да је Вучић најбољи студент свих времена… Одавно сам се анестезирао на спиновања. Мислим да народ уме да препозна шта је истина, шта је злонамерно извртање, а шта конструктивна критика. Њу треба примити стојички, извући искуство и мењати се.

На који начин ћете, после избора, остати у политичком животу?
— Прво треба скочити па рећи хоп. Видећемо како ће се ствари развијати. За мене је приоритет да се настави узлазна линија и града и целе економије.

Као правник, укључени сте и у унутрашњи дијалог о КиМ. Пре неколико дана академик Никола Хајдин изјавио је да је Косово пропала ствар. Слажете ли се са њим?
— Косово је наш трајни проблем, који се неће лако решити. Политика малих корака је оно што нам доноси озбиљне изгледе на успех. Један од њих је, само примера ради, реституција црквене имовине, снажење наших енклава и манастира, по моделу Свете Горе. Српске светиње на Косову су, са Светом Гором, Јерусалимом, Меком и Ватиканом, пето свето место које је препознала европска јавност. Модел заштите подразумева да је имовина неприкосновена, да се покрећу газдинства у оквиру наших манастирских поседа. То би људима обезбедило већу сигурност и приходе, а светиње учинило местима живе религије, а не тек дестинацијама повременог ходочашћа. Врло је важно и враћање наше популације, а и то што је наталитет већи него у остатку Србије. Ми смо много више изгубили наше село него што смо изгубили Косово.

Како тумачите то што на друштвеним мрежама и у медијима сви политичари причају о косовском питању, а већина њих је игнорисала позив да се укључи у дијалог?
— Занимљиво је да нико не зна какав је могући исход будућих преговора, али сви су већ против. И најдеснији и најевропскији део Србије кажу ,,то ништа неће ваљати“. Преговори о Косову су ход по жици на висини од сто метара и тешко је држати баланс, а лако је седети доле и викати ,,уа“. Основни проблеми нашег друштва су нерад и критизерство, као наш национални спорт. Вишак цврчака и мањак мрава је реалност у којој живимо. Ко ради и ко нешто предузима изложен је критикама и једва се чека његова грешка. То је дестимулативно и зато у политици нема много људи који би у њој требало да буду.

Мислите ли да се о Косову треба изјашњавати на референдуму?
— Морамо да знамо како дише овај народ. Вучић је најавио и светским лидерима да ће косовско питање на крају доћи на референдум. На крају крајева, то је питање и његове политичке судбине. Он је очигледно спреман да на коцку стави своју политичку каријеру кроз референдум о Косову.

Да ли је идеја о ,,замрзнутом конфликту“ погрешна?
— То је једна теорија, а друга је да време не ради за нас. Нисам сигуран која је од те две ствари исправна. Можда нешто између. Више осећам него што могу да тврдим да је одлагање унедоглед врло опасно, јер ће Косово почети да се празни. Довољно је једно убиство попут убиства Оливера Ивановића да људи одлазак виде као решење. Ту се мора наћи пут између Сциле хитрих потеза и Харибде ишчекивања промене светске констелације.

Деценије сте провели на Правном факултету. Да ли су се генерације промениле?
— ,,Болоња“ није донела велики бољитак академској заједници, и то коначно увиђа цела Европа. Нису криви студенти, већ наше помодарско заљубљивање у ,,Болоњу“. Ми смо од ње узели више онога што доноси лежерност у студирању, а не и оно што значи озбиљност. У свакој генерацији има бар десетак одсто бриљантних студената, али је укупан проценат квалитетних студената мањи него раније. Порасле су просечне оцене, а критеријуми су снижени.

Да ли су и факултети по гаражама, кафанама, на ливади, купљене дипломе и хиперпродукција доктората утицали на то да млади изгубе веру у праве вредности?
— Тржиште рада ту полако уводи ред. Послодавац не гледа да ли је неко с приватног или државног факултета него прави озбиљну селекцију и запошљава најбоље, а то су најчешће кандидати са државних факултета. Не интересује их диплома, него ниво знања и радне навике.

Приватни факултет у Србији постоје дуже од две деценије. Да ли су унапредили или вратили корак уназад високо образовање?
— Велики број приватних факултета је сам себе компромитовао управо зато што им је основни мотив не преношење знања, него зарада. Спуштањем критеријума и отварањем ,,шалтера за продају диплома“ чак и по најмањим варошицама, сами су себи прилепили етикету ,,кеш енд кери“ универзитета. Срећом, има и часних изузетака.

НЕЗРЕЛА ПОЛИТИКА ХРВАТСКЕ
Како тумачите протестну ноту Хрватске поводом изложбе о Јасеновцу у УН?
— Веома ценим гест председника Вучића, који се поклонио жртвама у Сребреници. Како год да се и то извртало и тумачило, у питању је вилибрантовски чин, признање да свим жртвама треба поклонити дужно поштовање. Ако то није у нечијој свести исферментирало, онда је таква политика незрела. Чињеница да је Хрватска ушла у ЕУ охрабрила ју је да се тако понаша, уместо да буде супротно. Ипак, сама чињеница да је та изложба одржана говори да је цела међународна заједница препознала ко ту ради оно што је прихватљиво, а ко се понаша некоректно.

НАРУШЕНА АУТОНОМИЈА
Академска заједница бурно је реаговала на нови Закон о високом образовању, који већу моћ даје извршној власти. Да ли је аутономија универзитета нарушена?
— Закон је понајвише изазвао незадовољство јер је променио састав тела која одлучују о животу високошколских установа, о акредитацији, и увео више представника које бира извршна власт. То оставља утисак пољуљане аутономије универзитета. Она мора да се брани, али нећемо је одбранити само структуром чланова једног тела. Мање је важна игра бројева, важније је какав је квалитет и интегритет њихових чланова, нарочито оних које бира академска заједница. Од тога ће нам зависити високо образовање. Структура Националног савета за високо образовање је највише нарушена, а ту се одлучује о најважнијим питањима. Отуд постоје озбиљне иницијативе да се у првим следећим законским изменама та одредба модификује.

Разговарао И. Мићевић

 

Извор Вечерње новости

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here