Шта за опозицију значи Београд – Зашто су ту јачи, а који су им пропусти

Поделите:

Истраживање јавног мњења које је недавно обавила агенција „Фактор плус“ показало је да би, ако би се сутра одржали парламентарни избори, владајућа коалиција Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије, Јединствене Србије и ПУПС-а освојила нешто мање од 70 одсто гласова. Ипак, када је реч о београдским изборима, ова коалиција би, према резултатима истраживања, освојила “тек” 47 процената гласова. Зашто је опозиција тако слаба у унутрашњости, односно због чега је практично једино озбиљно њено упориште остао Београд? Ево како то објашњава политички аналитичар Бојан Kлачар у ауторском тексту за „Блиц“.

Увек су београдски избори били мамац за све политичаре. Разлога је бар три: управљање најбогатијим градом, позиција градоначелника је трећа или четврта у хијерархији моћи, а победа може да буде весник значајнијих политичких промена.

И у садашњој кампањи је тако – власт чини све да ту и остане, а опозиција користи и буквално последње адуте да се након ових избора врати у политички живот. Неки опозиционари су се помирили, други се вратили у политику, а трећи направили коалицију против првих и других. Иако је СНС фаворит, ово су избори на којима опозиција може да се нада добром резултату и то по први пут после 2012. године.

Београд у очима (грађанске) опозиције има посебно место и тако је због много емотивних, али и рационалних разлога.

Уочи још једне београдске кампање, добра је прилика да се осврнемо шта то чини опозицију снажнијом у Београду у односу на остатак Србије. Уједно, поменућемо и замке које се на том путу налазе.

Традиција

Београд је традиционално упориште опозиције, а традиција у политици није тек пука форма или украс. Победом на локалним изборима крајем 1996, фактички је отворен пут ка променама које су уследиле четири године касније. После петоокобарских промена, градом су управљале (данас) опозиционе организације све до 2014. године. На београдске изборе ни сам Вучић нема лепе успомене: тесно је изгубио 2004. од Ненада Богдановића, док је четири године касније постао „жртва“ Дачићеве стратегије о сарадњи са ДС.

Факти

Вучић је уз подршку СПС на председничким изборима у Београду освојио 44,03 одсто гласова, што је испод просека у односу на укупне резултате у Србији. Према свим истраживањима, СНС не прилази магичном проценту од 48 одсто колико је без проблема освајао пре две, односно четири године на парламентарним изборима. Ни када се погледају збирни подаци коалиције СНС и СПС не добијамо другачију слику јер се број освојених гласова смањио са 463.978 на републичким изборима 2014. на 403.019 прошле године.

Kомуникација

Грађанима Београда доступније су информације о кампањи, делом због боље пенетрације интернета, коришћења мрежа и доступности кабловских канала, а делом и због интензивније међусобне комуникације и присутности на различитим политичким догађајима и протестима.

Инфраструктура

Слабе организације какву имају скоро сви актери у опозицији са изузетком ДС, могу да покрију релативно малу површину у Београду, док су у остатку Србије готово немоћне да се супротставе СНС.

Kонтрола

Kонтрола избора на сам изборни дан може да буде на далеко већем нивоу у односу на парламентарне изборе – опозиција је способна да покрије највећи број од 1.185 бирачких места и ресурси који су за то потребни су вишеструко мањи у односу на републички ниво.

Профил бирача

Грађански део опозиције може да рачуна на повољнију структуру бирача у урбаним зонама града – средња и средња виша класа, образованији и вредносно ближи нетрадиционалним, некомформистичким, ненационалним и неауторитарним оријентацијама.

Замка

Оно што може да представља замку за опозицију није занемаривање ових чињеница већ њихово некритичко тумачење. Ниједна од горенаведених ствари сама по себи не гарантује успех. Све позитивне ствари не смеју да се гледају ван контекста и отежавајућих околности за данашњу опозицију. А те отежавајуће околности стају у једну реч: промене. Другачији је данас Београд, политички гледано, него онај кога често у својим наступима призивају опозиционари. На 5. октобар се, а то показују истраживања, гледа са много мање ентузијазма него пре десет година. Kлинка која је можда била на очевим раменима на чувеним студентским протестима данас студира или ради и има неке другачије бриге.

Промена дреса

Многи који су били део успеха из прошлости данас су у СНС, зашто и то не рећи. Уосталом, Љиљана Пекић није подржала опозицију и за то није крива власт. Енергија за промене је мања, цинизам и неповерење према политичарима у порасту, а интересовање за политику недовољно.

СНС је данас инфраструктурно озбиљна странка, финансијски стабилна, а опозиција је скоро па дигла руке од прављења озбиљних организација и своју будућност виде у покретима и другим формама меких организација. На тај начин се споро ствара алтернатива. Данас та 2012. година – када је барем шест озбиљних странака нудило алтернативу грађанима и за њу се борило на изборима – изгледа као политички сан.

На крају, ако се дуго гледа у „политичку магију“ Београда или се окренете себи и сујетама, а не проблемима оних којима морате понудити алтернативу, лако се заборави на речи Борислава Пекића да „једна политичка идеја нема другог посредства за реализацију до народа, друштва“ и да „политике нема без оних над којима се води“ (Политичке свеске, 2001).

Блиц

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here