Вучићеви политички маневри – од Александра Вучића до АВ

Поделите:

Колико жесток би могао да буде предстојећи београдски обрачун владајуће Српске напредне странке и њених противника демократске оријентације, питање је које се природно намеће како се ближе мартовски избори. Нарочито, ако се узме у обзир да суштински по начину рада и урађеног постоји једва видљива разлика између СНСа и њих, част изузетцима. Намеће се питање: да ли је овде реч о потреби истинског изјашњавања грађана, или је све тек покриће за опстанак политичара који кроје судбину Србије протеклих деценија?

Како, наиме, протумачити изјаву Саше Јанковића, лидера Покрета слободних грађана дату 2017.године, да је претендент на место градоначелника Београда Драган Ђилас, својевремено био главни човек СНС-а за организовање изборне крађе. Да ли је то истинска жеља да се победи заједнички противник?

Интересантно, али када је реч о СНС-у главни адут странке биће човек чије име се неће ни наћи на бирачким листићима. Барем не под изборним бројем. Реч је, наравно, о Александру Вучићу, неприкосновеном напредњачком лидеру. А какав је његов статус међу следбеницима најбоље казује то што му више не изговарају ни пуно име из страха већ само иницијале – АВ! Или да парафразирамо Наполеона: „Напредњаци, то је Вучић!“.

Бурна политичка каријера водила је овог правника од раног чланства у Српској радикалној странци и позиције генералног секретара у истој, па преко потоњих најразличитијих коалиција са свима који су икада били на власти, до садашње функције шефа државе.

Као радикал био је министар информисања у влади Народног јединства (СПС, СРС и ЈУЛ) коју је водио социјалиста Мирко Марјановић, и где се „истакао“ увођењем драконских казни за „непослушне“ новинаре. Од тада се памти и његова „претња осветом“ касније убијеном новинару Славку Ћурувији. Од 1998. до 2000. у три наврата је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ. Министарска звања су се низала једно за другим све до коначног распада Југославије (2003).

Амбиције су водиле даље. Неку годину касније уследио је разлаз међу лидерима Радикалне странке и Вучић са Томиславом Николићем формира СНС. Да ли је овај маневар био истинска жеља за истицањем или вешт политички потез, за који су многи спремни да тврде како је, у ствари, реч о пројекту Демократске странке са циљем слабљења Радикала, за сада остаје недоречено.

Након избора 2012.године убрзо је уследило окретање леђа и ментору Николићу и преузимање потпуне контроле над странком. Чудна је то била година, јер је Ивица Дачић говорио док су трајали преговори о формирању Владе, да СПСу нема места у Влади СНС и ДС. Ипак се приклања СПС-у Ивице Дачића, УРС-у Млађана Динкића, Кркобабићевом ПУПС-у и Новој Србији Велимира Илића и још некима и прави Владу. Постаје првипотпредседник, а фактички премијер који почиње са поробљавањем Србије себи и интересним групама.

Председник српске владе постаје 2014, а три године касније и председник државе.

Александар Вучић је дошао на власт на крилима националне реторике. Међутим, остаје нејасан његов невероватан обрт у еврофанатика. Преузима размишљања карактеристична за странке наклоњене безусловној сарадњи са Европском унијом. Многи су спремни да се закуну да је Вучић у тој свој својој жељи да се додвори Бриселу спреман и да жртвује Косово. Запад је у њему добио једну личност која обједињује све оно што су говориле разне проевропске партије.

И сво то време аутократска линија остаје главна карактеристика његове владавине. У складу са скраћеницом – „АВ“.

Михаил Суслов, Патриот

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here