Протојереј Андреј Ткачов: Литургија као општа ствар

Поделите:

При правилном приступу Евхаристији имамо шансу да постанемо велики богаташи. И не само богаташи, него и мудраци, и људи који су се исцелили од многих невоља, и, најзад, наследници будућег Царства

Литургија (Извор: Сајт прот. А. Ткачева)

Разумети литургију као општу ствар, прећи са области филологије на област практичног црквеног живота, зар то није та тачка коју је тражио Архимед? На крају крајева, литургија у преводу и значи „општа ствар“, али у пракси она је дело приватно и лично за сваког ко у њој учествује.

Ствар је, прво, у томе да на литургију многи долазе у зависности од расположења, под режимом „хоћу-нећу“. Али ствар је и у томе да су људи, када долазе у храмове на службе, заузети собом, мислима о својим проблемима или, у најбољем случају, „индивудуалним духовним преживљавањима“.

Такав приступ најважнијој служби налази се у оштром контрасту са смислом литургије као „општег служења“ и литургије као Евхаристије, то јест „благодарења“, које се саборно приноси Богу.

Суштина литургије је таква да је при учешћу у њој неопходно изаћи из оквира ограниченог личног бића, доживљавати свој живот као живот укључен у тело Цркве, стицати искуство саборности. Андреј Рубљов је сликао „Тројицу“ да би се „погледом на Њу победио омражени раздор овог света“. Литургија се служи ради истих циљева. Свето Тројство се на литургији слави ради победе над егоизмом и његовом последицом – раздором овог света.

Почетни напев литургије надахњује нас да благословимо и прославимо нераздељно Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тим напевом се и даје тон целом служењу које следи. То је благодарно служење.

У њему, наравно има места и за наше потребе. „Ћерка се развела од зета“, „син пије“, „треба тражити посао“, „проблеми са станом“, „неко од рођака је болестан“ – таквим и сличним потребама нема броја. Све оне приносе се пред Лице Божије на појачаној молитви – такозваној прозбеној јектенији.

Христос у јеванђелској причи често стаје пред нас окружен гомилама људи. Углавном су то страдалници. То су родитељи болесне деце или господари болесних слугу. То су људи који страдају од крвоточивости, губе, поседнутости. То су блудници и скупљачи пореза који се кају. Они притискају Христа, покушавају да дотакну крај његове хаљине, обасипају га молбама, вичу тражећи помоћ. Својим многократним молбама Црква покушава да ухвати крај Христове ризе, да би осетила „силу која излази из Њега“.

Вреди рећи да смо сви обавезни да се појачано молимо за болеснике, чак и када никог болесног немамо у породици; обавезни смо да се молимо за путнике, чак и када се наши рођаци налазе код куће. То је тај део службе где земаљски бол и земаљске бриге траже задовољење и разрешење у заједничком молитвеном напору. Ти се данас молиш за болесног. Сутра ће се неко други молити за тебе болесног, и доћи ће на тебе ред да се надаш не само снази својих прозби, колико туђој сили љубави и молитве. Црква нас учи да преживљавамо и туђе потребе и много пута понавља: „Рецимо сви из све душе, и од свега ума свога, рецимо.“

Прот. Андреј Ткачов

Без сумње, број молитвеника у храму се у то време многократно умножава бројем који се на служби помиње. И чак при најскромнијем броју богомољаца, број људи који су увучени у кретање ка наступајућем Царству много пута превазилази број оних који стоје у храму. Литургија практично преодолева време и растојање.

Према томе, молитва за различите потребе људске јесте делатна пројава љубави и истовремено покушај да се та љубав појача и умножи. Али те молбе не чине још литургију оним што она јесте. На крају крајева, сличне прозбе за живе и мртве такође се приносе за време различитих молебана и панихида. Дело велике љубави преставља остављање земље са свим бригама и неразмишљање о њој, већ о Богу. Призив на сличан унутрашњи подвиг ми чујемо у Херувимској песми. „Сваку сада животну бригу оставимо“ – слушамо у тој песми.

Бог мисли на све, али нарочито на оне који размишљају само о Њему. Парадоксално, али управо тада, када ми ради Бога, ради мисли о Њему унутрашњим напором вере одсецамо од себе све земаљско, постајемо способни да примимо Божије дарове. Наше прозбе се неће испунити, чворови одвезати, а недоумице нестати када само њима заокупљамо ум, већ када нађемо у себи снаге, Трисвету песму певајући, „сваку сада животну бригу оставимо“.

Поновимо: почевши од Херувимске песме, ми, учесници Божанске литургије, више немамо права да мислимо о нечем „својем“, већ смо обавезни да се усредсредимо на службу, на молитву, на Бога. Одмах после појања и читања Символа вере та мисао ће још једном бити поновљена речима: „Горе имајмо срца.“

Молитва је благодарење. Она је Евхаристија. Од речи „Благодарим Господа“ служба тече ка свом молитвеном врхунцу, ка максимално интензивном искуству сусрета са Господом. Благодарити Богу се може непрестано, и повода за благодарност има много. Али, сабирајући поточиће у велике реке, Црква благодари Богу за две главне ствари – Стварање и Искупљење. Он је све саздао, чиме се пројавила дубина премудрости и силе. И он је искупио пали свет, чиме се пројавила Љубав која се ни са чим не може упоредити. Док пастир приноси благодарење, читајући установљене молитве, људи сједињују свој ум речима које пева хор: „Достојно је и праведно поклонити се Оцу и Сину и Светоме Духу.“ Почетни напев литургије, у којем се Царство Тројице благослови, овде се актуализује. Пошто поклањање Тројици у духу и истини означава већ у извесном степену присаједињење благословеном Царству Тројице.

Затим слушамо Ангелску песму. „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот“. Ту песму је чуо и предао Цркви пророк Исаија. Она је једна од варијанти песама којима се слави Троједини Бог. Ако се присетимо Трисвете песме пред читање Писма, Херувимске песме с њеним „припевањем“, испашће да је литургија слична анђеоској служби која је са небеса донесена људима. С времена на време људи се на служби сједињују с анђеоским хоровима, и на земљи поју Богу оно што му на небу певају бестелесни.

Анђели немају телесних брига, немају стрепње у вези са становањем или храном. Они имају љубав према Богу. Али због тога је велик човек, јер и поред потреба за много чим, он одлаже од себе мисао о бригама, и тежи да слави Бога исто тако чисто и ватрено као анђели!

Служба није само хвала и појање. То је и гозба, трпеза, могућност уживања у „мани скривеној“. Литургија се врши ради приношења Бескрвне Жртве и причешћивања. И овде вреди рећи неколико речи о свештенству.

Без присуства свештеника литургија није могућа. Ако се у храму саберу и стотине најсветијих мирјана, стотине људи надахнутих вером и очеличених у подвижништву. Без јереја они ће моћи да прочитају часове и поју акатисте, моћи ће да проучавају Писмо и говоре Исусову молитву. Али литургију неће одслужити. Биће им, силним и ватреним, потребан свештеник, макар и најслабији и не баш ватрен. У супротности тајне Тела и Крви неће бити.

Али и свештенику су потребни људи. Без парохијана свештеник нема права да служи литургију. Свештеник без парохијана – то је генерал без армије, а људи без свештеника – то су овце које немају пастира. За пуноћу црквеног живота потребан је савез парохијана и духовништва, савез молитве и живота.

Што се тиче литургије, свештенику је веома потребна појачана молитва верника у време важних тренутака у служби. Замислићемо се о следећем.

Молитва није магија, већ живо општење. Магија претпоставља изговарање формула и заклињања, које неизбежно доводе до траженог резултата. Молитва претпоставља прозбу и смирено ишчекивање. „И молимо Те, и призивамо, и преклињемо.“ Врачари су, док изговарају своја заклињања, спокојни. Све ће бити како треба. Онај који се моли, то јест тражи, моли се у страху. На крају крајева, он тражи, а ко тражи може и да не добије. Дар не зависи само од оног који тражи, већ и од Оног који даје.

Морамо се молити Живоме Богу са страхом, са помешаним осећањем благодарности и сопствене недостојности. Може се рећи да та молитва може постати права, она која се приноси буквално први и буквално последњи пут. Управо тако: први и последњи пут! И тако мора да се моли цела Црква.

Веома је важно васпитати парохију на тај начин да се сви после одслушаних Христових речи: „Ово је Тело Моје. Ово је Крв Моја“ почну усрдно молити Богу да пошаље Духа Светог на постављене Дарове. Свештенику је веома потребна та свесна молитвена помоћ, а људима је веома потребно свесно учешће у тајни. Људи могу просто слушати појање: „Тебе појем, Тебе благословим…“ Они могу читати молитву Светоме Духу „Царе Небески“. Они могу у тајни срца својим речима молити Владику да не окрене од нас Своје лице, да не одузме благодат, да се „не прогневи ни мало“. Речи могу бити различите, али сви морају имати исто схватање: ово је врхунац службе, ради овог тренутка смо се сабрали у храм, „благословен грјади во имја Господње“.

Када изађемо из храма после службе на улицу, свет ће бити другачији. Свет се стварно мења после молитава, и човек се стварно мења након Богоопштења. Али све се то не одиграва безусловно. Услов максималне стварности тајни је љубав према Богу и разумевање онога што се догодило на служби. При правилном приступу Евхаристији имамо шансу да постанемо велики богаташи. И не само богаташи, него и мудраци, и људи који су се исцелили од многих невоља, и, најзад, наследници будућег Царства. И то такви наследници који су још овде, у условима странствовања, способни да унапред осете блаженство које је припремљено за изабране.

Са руског: Светозар Поштић

Извор: Стање Ствари

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here