Бранко Милановић: Абецеда глобализације

0
14
Поделите:

Вероватно не постоји бољи и сажетији опис економских промена, као и политичких изазова, у актуелној фази глобализације од графикона који је познат као „слоновска крива“. На хоризонталној оси приказане су позиције у светској дистрибуцији дохотка (најсиромашнији на левом, а најбогатији на десном крају). Вертикална оса приказује пораст реалног дохотка (у односу на почетне вредности) у последњих 25 или 30 година.

На овде приказаној поједностављеној верзији истичу се три тачке:

На тачки А су припадници азијске средње класе чији су дохоци значајно порасли. У неким случајевима, као у Kини, дохоци су се утростручили или чак учетворостручили.

На тачки Б – где се налазе људи који су и даље богатији од нове азијске средње класе – раста готово да није било: ту су радничка и средња класа на западу.

На тачки Ц, међу најбогатијим људима света, доходак и богатство су више него удвостручени. Графикон је објављиван у бројним варијацијама, уз коришћење различитих извора података, а последња верзија се појавила у Извештају о неједнакости у свету за 2018. годину, где је раст приказан у тачки Ц чак и већи него што се досад мислило.

Главна поука која се из овог графикона може извући је сажет налаз о добитницима и губитницима у процесу глобализације: добитници су глобално најбогатији и становници Азије, а губитници припадници средње класе на западу који су се нашли између чекића конкуренције и наковња равнодушности – конкуренције људи способних и спремних да исте послове раде за нижу надницу и равнодушности богатијих сународника према економским тешкоћама са којима се средња класа суочава.

Полазећи од овог графикона желео бих да бацим поглед у будућност. Покушајмо да замислимо како ће исти графикон изгледати 2050. године. Није вероватно да ће данас богатији део света у долазећим деценијама остваривати стопе раста које достижу азијски џинови – Kина, Индија, Вијетнам, Тајланд, Индонезија. То значи да ће се азијска средња класа полако померати ка десној страни графикона, ка позицијама са вишим дохоцима и ући на „територију“ коју сада заузима средња класа на западу. На глобалној лествици, западне средње класе које су данас груписане око 80. и 90. глобалног перцентила почеће да падају, како њихова места буду заузимале средње класе азијских земаља. Напомињем да за такав сценарио дохоци на западу не морају да опадају: довољно је да не расту једнако брзо као они у Азији. Најбогатији становници запада и даље ће бити у тачки Ц, а у све већем броју ће им се прикључивати (као што већ чине) богати становници Kине и Индије.

Шта би такав пад релативне позиције западне средње класе могао да произведе? Да бисмо то разумели, морамо имати на уму да су од 50-их година до краја 20. века западна друштва (укључујући и радничку класу) имала „привилегован“ положај у односу на остатак света; она су била у вишим сегментима глобалне дистрибуције дохотка. У многим земљама Европе са развијеним системима социјалне заштите чак и најсиромашнији становници припадају квинтилу на врху (20 одсто најбогатијих становника света).

То је западним друштвима осигурало извесну бихејвиоралну, потрошачку, па и политичку хомогеност. Ако западне средње класе склизну наниже, то ће се свакако одразити на хомогеност друштва. Ево примера: за средње, па и ниже слојеве западних друштава сасвим је уобичајено да на годишњи одмор путују у Азију. Али како се Азија буде богатила, трошкови таквих путовања ће постати неприступачно високи и моћи ће да их приуште само богатији људи са запада, као што је данас случај с путовањима у Јапан. У свету међузависности у којем се велики део дохотка троши на услуге, обрасци потрошње ће се мењати у складу са променом релативне позиције на доходовној лествици, а не нужно због сиромашења.

Западна друштва ће почети да личе на оно што данас видимо у Јужној Америци, где постоје богати са дохоцима и потрошачким навикама које их смештају у глобални један проценат на врху, велика средња класа и значајан број људи који су према глобалним стандардима релативно сиромашни, они чији се дохоци налазе испод глобалне средње вредности.

То нас доводи до важног питања: могу ли друштва у којима коегзистирају људи са наглашено различитим нивоима дохотка и потрошачким навикама остати демократска и стабилна? Зар се у таквим земљама неће јавити оно што је некада описивано као болест Трећег света, дисартикулација друштва, поредак у којем најбогатији просперирају и успешно се интегришу у глобалну економију, док нижи слојеви заостају и претичу их средње класе из економија које се развијају? То је, по мом мишљењу, најважније питање које политичари у данашњим богатим друштвима себи треба да поставе.

Текст је писан за Le Monde, 14.12.2017.

Global inequality, 14.12.2017.

Превео Ђорђе Томић
Пешчаник

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here