Обичај отмице девојке, добегавања и домазетства

0
15
Поделите:

От­ми­ца де­во­ја­ка је код мно­гих на­ро­да у про­шло­сти би­ла ре­гу­ла­ран на­чин сту­па­ња у брак, а брач­на ве­за ни­је сма­тра­на пот­пу­ном, уко­ли­ко же­на ни­је при­ба­вље­на от­ми­цом. У мо­дер­но до­ба от­ми­ца је пре­ста­ла да се сматра брач­ном так­ти­ком и по­ста­ла је кривично де­ло.

От­ми­цом се ни­­су же­ни­ли „нај­бо­љи љу­ди, већ, по­нај­ви­ше мом­чад ко­ја не­ма­ју ро­ди­те­ља, или ако их има­ју, а они их не слу­ша­ју, не­го се ски­ћу ко­је­ку­да; а за по­ште­на мом­ка и од по­ште­на ро­да сла­бо ће кад оте­ти де­вој­ку, ни­ти ће та­кви мо­мак оти­ћи у от­ми­цу”. Слично је за­па­жа­ње и Алек­се Јо­ва­но­ви­ћа: „От­ми­ца се до­га­ђа­ла ка­да мо­мак за­про­си де­вој­ку, па му је не да­ду; или кад зна­ју да му је не­ће да­ти. Нај­че­шће су оти­ма­ли де­вој­ке момци си­ро­та­ни без ро­ди­те­ља, или пу­сто­шни си­но­ви ко­ји не слу­ша­ју ро­ди­те­ље, не­го се про­во­де у скит­њи. Мо­мак, по­штен и од до­бре по­ро­ди­це, не иде у от­ми­цу”.

От­ми­ца је још од ра­ног сред­њег ве­ка сма­тра­на за пре­ступ и не­за­ко­нит на­чин сту­па­ња у брак. За­бра­ње­на је још на Че­твр­том васељен­ском са­бо­ру 451. го­ди­не. У Ср­би­ји се от­ми­ца пр­ви пут по­ми­ње у Жич­кој по­ве­љи: „Ако ли се не­ка (де­вој­ка) от­ме од родитеља или од дру­го­га ко­га, то се та­кав има ка­зни­ти пре­ма ње­го­вом чину”.

От­ми­цу је за­бра­њи­вао и Ду­ша­нов за­ко­ник: „Ако вла­сте­лин узме вла­сте­лин­ку на­сил­но – да му се обе ру­ке од­се­ку и нос уре­же. Ако ли се­бар узме на си­лу вла­сте­лин­ку да се обе­си, ако пак узме из свог ста­ле­жа (сво­ју дру­гу) на си­лу, да му се обе ру­ке од­се­ку и нос уре­же”. Не зна­мо у ко­јој ме­ри су ове од­ред­бе по­што­ва­не. Има ми­шље­ња да у срп­ској др­жа­ви кра­јем сред­њег ве­ка оби­чај от­ми­це ни­је био рас­про­стра­њен због прет­ње су­ро­вим ка­зна­ма, а да је по­чео да узи­ма ма­ха па­дом Срби­је под осман­ску власт. Иако је и под осман­ском упра­вом за­бра­на от­ми­це би­ла на сна­зи, ха­о­тич­не политич­ке при­ли­ке и не­по­сто­ја­ње ја­ке цен­трал­не вла­сти до­при­не­ли су ње­ном ши­ре­њу. На­ред­бе про­тив отми­це де­во­ја­ка по­сто­ја­ле су и у Хаб­збур­шкој мо­нар­хи­ји; от­ми­ца је за­бра­ње­на на са­бо­ру у Кар­лов­ци­ма 1726. го­ди­не, а та на­ред­ба по­но­вље­на је и че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је на са­бо­ру у Бе­о­гра­ду. (…)

Ка­ква је би­ла суд­би­на оте­те де­вој­ке? На осно­ву ет­но­граф­ске ли­те­ра­ту­ре мо­же се за­кљу­чи­ти да се рет­ко кад де­ша­ва­ло да се оте­та де­вој­ка не уда за оно­га ко­ји ју је отео. Она је нај­че­шће при­ста­ја­ла на брак са отмичарем, по­што се оте­та де­вој­ка у на­ро­ду сма­тра­ла осра­мо­ће­ном. Уко­ли­ко би она и ње­ни ро­ди­те­љи накнад­но при­ста­ли на до­бро­вољ­но скла­па­ње бра­ка, пре­ста­ја­ла је и кри­вич­на од­го­вор­ност от­ми­ча­ра. Имајући у ви­ду упра­во ту окол­ност, от­ми­ча­ри су се и од­лу­чи­ва­ли да от­ми­цом стек­ну же­ну ко­ју су же­ле­ли. Сто­га су мно­ге оте­те де­вој­ке из­ја­вљи­ва­ле да су дра­го­вољ­но по­шле за от­ми­ча­ре (дра­го­вољ­ни при­ста­нак био је ну­жни услов за скла­па­ње бра­ка), са­мо да би из­бе­гле суд­би­ну „осра­мо­ће­не” де­вој­ке.

По ре­чи­ма Ти­хо­ми­ра Ђор­ђе­ви­ћа, оте­та де­вој­ка „не би се уда­ла са­мо он­да кад би ње­на род­би­на успе­ла да је пре­от­ме, или кад би је власт вра­ти­ла, или кад би њој са­мој по­шло за ру­ком да по­бег­не ку­ћи ро­ди­тељ­ској”. Ме­ђу­тим, та­квих слу­ча­је­ва је у прак­си би­ло мно­го. На вест да је не­ка де­вој­ка или же­на оте­та, ни ње­на породи­ца, ни ње­на род­би­на, ни ње­ни су­се­ди, нит пак др­жав­на власт ни­­су се­де­ли скр­ште­них ру­ку, већ су органи­зо­ва­ли по­те­ру за от­ми­ча­ри­ма. При том ни­је би­ло ва­жно да ли је от­ми­ца из­вр­ше­на од стра­не Ср­ба или Тура­ка. Ипак, сти­че се ути­сак да је мо­ти­ва­ци­ја за­јед­ни­це да по­вра­ти свог чла­на би­ла на­ро­чи­то ве­ли­ка у случа­је­ви­ма от­ми­це од стра­не Ту­ра­ка. По­вра­ћај де­вој­ке у ма­тич­ну за­јед­ни­цу би­ло је пи­та­ње ча­сти, и то не само де­во­јач­ке ча­сти, већ пре све­га пи­та­ње ча­сти за­јед­ни­це – по­ро­ди­це, се­ла, на­хи­је и др­жа­ве, а част заједни­це је у вред­но­сном си­сте­му оно­вре­ме­ног дру­штва за­у­зи­ма­ла мно­го ви­шу по­зи­ци­ју од ча­сти појединца. Осећа­ји ча­сти, са­мо­по­у­зда­ња и до­сто­јан­ства – лич­ног и ко­лек­тив­ног, ко­ји су се раз­бу­ди­ли то­ком уста­нич­ког пе­ри­о­да, ни­­су ви­ше до­зво­ља­ва­ли не­ка­да­шњем ра­је­ти­ну да сво­ју имо­ви­ну по­кор­но усту­пи неприја­те­љу.

Не­ки еле­мен­ти от­ми­це на­ла­зе се и у са­вре­ме­ним свад­бе­ним це­ре­мо­ни­ја­ма. Пу­ца­ње из пу­шке ко­јим сва­то­ви пр­во на­ја­вљу­ју до­ла­зак де­во­јач­кој ку­ћи, а по­том и по­вра­так у мла­до­же­њин дом, оби­чај да сва­то­ви има­ју свог вој­во­ду, бар­јак­та­ра и сл, пред­ста­вља­ју ре­ци­ди­ве не­гда­шњег оби­ча­ја.
По­ред „пра­ве” от­ми­це, по­сто­ја­ла је и тзв. при­вид­на от­ми­ца де­во­ја­ка. Аустро­у­гар­ски по­сла­ник Бус­бек, ко­ји је 1555. го­ди­не пу­то­вао кроз Ср­би­ју, за­беле­жио је је­дан та­кав слу­чај: „У овом зе­мљи (је) оби­чај да кад родитељи већ уго­во­ре све о же­нид­би си­на и кће­ри сво­је, мла­до­же­ња ипак оти­де те невесту кра­дом до­ве­де, упра­во укра­де. Ово, ве­ле, чи­не што се сма­тра да ни­је при­стој­но да де­вој­ка од сво­је во­ље при­ста­не да бу­де же­на”.

Слич­не при­вид­ним су и тзв. уго­во­ре­не от­ми­це ко­је су се из­во­ди­ле по при­стан­ку и на­ро­чи­том до­го­во­ру девојке и мом­ка, углав­ном без зна­ња де­во­јач­ких ро­ди­те­ља. Та­ква вр­ста „от­ми­це”, ко­ја је, да­кле, вр­ше­на са при­стан­ком де­вој­ке, ни­је се тре­ти­ра­ла као пра­ва от­ми­ца.

 

ДОБЕГАВАЊЕ ДЕВОЈАКА И ДОМАЗЕТСТВО

 

„Ста­ној­ка, кћи Ике Ба­ји­ћа из Вла­шког До­ла.., до­бе­гла је по има­ју­ћем оби­ча­ју срп­ском за Ми­лен­ка Алек­си­ћа из истог се­ла”.

Ово је са­мо је­дан из мо­ра из­ве­шта­ја слич­не са­др­жи­не ко­ји су цр­кве­ним вла­сти­ма сти­за­ли из па­ро­хи­ја ши­ром Ср­би­је. За раз­ли­ку од оби­ча­ја от­ми­це, ко­ји је сре­ди­ном 19. ве­ка го­то­во иш­че­зао, и „ку­по­ви­не де­во­ја­ка” – оби­ча­ја ко­ји ни­је не­стао, али је у дру­гој по­ло­ви­ни 19. ве­ка по­чео да гу­би зна­чај ко­ји је не­ка­да имао, оби­чај до­бе­га­ва­ња де­во­ја­ка остао је рас­про­стра­њен то­ком чи­та­вог 19. ве­ка: „Да је у да­на­шње до­ба већ по­ста­ла обич­на ствар, да де­вој­ка иде са­ма, и да је овај оби­чај при­је био ре­ђи, то је сви­ма до­бро по­зна­то”, за­пи­сао је Јо­ван Ми­о­дра­го­вић 1880. го­ди­не.

 

 

Раз­ло­зи за до­бе­га­ва­ње де­во­ја­ка би­ли су мно­го­број­ни. Де­вој­ке су до­бе­га­ва­ле у слу­ча­је­ви­ма ка­да се родитељи ни­­су сла­га­ли са њи­хо­вим из­бо­ром парт­не­ра. Је­дан ло­кал­ни све­ште­ник је то ова­ко обра­зло­жио: „Оби­чај се у на­ро­ду на­шем на­хо­ди, тј. гди мла­ди­ћи же­ле узе­ти – ро­ди­те­љи за­бра­њу­ју, а гди ро­ди­те­љи има­ју во­љу – мла­ди­ћи, пак, не­ће­ду”. И на­ме­сник па­ра­ћин­ски је оба­ве­шта­вао ми­тро­по­ли­та да се „ови слу­ча­је­ви код нас чешће до­га­ђа­ју, тј. са­ме де­вој­ке од­бе­га­ва­ју и ако се не би то за­бра­њи­ва­ти по­че­ло, то ни­јед­на де­вој­ка на леп на­чин, као што ро­ди­те­љи же­ле, уда­та не би би­ла”. Иако су, по уред­би из 1837. го­ди­не, мла­ди­ћи ко­ји­ма су де­во­јач­ки ро­ди­те­љи оте­жа­ва­ли сту­па­ње у брак са њи­хо­вим кће­ри­ма би­ли ду­жни да то ја­ве ло­кал­ним властима, они то ни­­су чи­ни­ли, већ су им де­вој­ке до­бе­га­ва­ле без ро­ди­тељ­ског зна­ња.

Де­вој­ке су до­бе­га­ва­ле и у слу­ча­је­ви­ма ка­да су њи­хо­ви ро­ди­те­љи тра­жи­ли ису­ви­ше ве­ли­ки „дар” од потенцијал­них мла­до­же­ња. У јед­ном из­ве­шта­ју ло­кал­них вла­сти ка­же се да де­вој­ке до­бе­га­ва­ју из раз­ло­га што њи­хо­ви ро­ди­те­љи тра­же на име да­ра и по 10-15 ду­ка­та. (…) Ро­ди­те­љи су, ме­ђу­тим, че­сто са­ми подстицали де­вој­ке на до­бе­га­ва­ње да би из­бе­гли свад­бе­не тро­шко­ве.
Је­дан од узро­ка до­бе­га­ва­ња би­ло је и по­сто­ја­ње не­ке од ка­нон­ских пре­пре­ка за вен­ча­ње, по­пут срод­ства изме­ђу мом­ка и де­вој­ке. Зна­ју­ћи да им цр­ква не­ће до­зво­ли­ти да се ре­дов­ним пу­тем вен­ча­ју, де­вој­ка и мо­мак су до­бе­га­ва­њем на­сто­ја­ли да из­вр­ше при­ти­сак, ка­ко на цр­кве­не вла­сти та­ко и на сво­ју око­ли­ну (уко­ли­ко је би­ла про­тив­на та­квом бра­ку), да им се вен­ча­ње ипак до­зво­ли.
Ро­ди­те­љи од­бе­глих де­во­ја­ка че­сто се ни­­су ми­ри­ли са не­по­што­ва­њем свог ауто­ри­те­та. Сто­га је че­сто долазило до су­ко­ба ме­ђу по­ро­ди­ца­ма, ко­је су по­не­кад има­ле и тра­ги­чан ис­ход: „Но, по­сле ве­ли­ка му­ка би­ва са роди­те­љи­ма, јер­бо не­ће­ду да при­ме сво­ју кћер у сво­ме до­му, но пре­те да уби­ју, што на ви­ше ме­ста до­га­ђа се”.

 

         Александра Вулетић, Брак у Кнежевини Србији

До­ма­зет­ству као брач­ној так­ти­ци при­бе­га­ва­ле су пр­вен­стве­но по­ро­ди­це без му­шких по­то­ма­ка. Ћер­ка (или јед­на од кћер­ки, уко­ли­ко их је би­ло ви­ше) уда­јом не би од­ла­зи­ла у мла­до­же­њи­ну ку­ћу, као што је то ина­че било уоби­ча­је­но, већ је с му­жем оста­ја­ла у оче­вој ку­ћи и на ње­го­вом има­њу. До­во­ђе­њем до­ма­зе­та у ку­ћу поро­ди­це без му­шких по­то­ма­ка ре­ша­ва­ле су пи­та­ње оп­стан­ка и про­ду­жет­ка по­ро­дич­ног до­ма­ћин­ства. Млади­ћи ко­ји су при­хва­та­ли ова­кве брач­не аран­жма­не нај­че­шће су по­ти­ца­ли из си­ро­ма­шних по­ро­ди­ца са ве­ли­ким бро­јем де­це ко­је им ни­су мо­гле обез­бе­ди­ти има­ње нео­п­ход­но за из­др­жа­ва­ње соп­стве­не по­ро­ди­це.
Би­ло је уоби­ча­је­но да се пре сту­па­ња у брак мла­дић и де­во­јач­ки ро­ди­те­љи пред се­о­ским кме­то­ви­ма договоре о усло­ви­ма бу­ду­ћег су­жи­во­та. Нај­че­шће би то био кра­так, усмен до­го­вор – до­ма­зет ће „ући” у девојач­ку ку­ћу и об­ра­ђи­ва­ти има­ње као сво­је, а по смр­ти же­ни­них ро­ди­те­ља има­ње ће на­сле­ди­ти за­јед­но са же­ном.

Уко­ли­ко је по­ро­ди­ца има­ла ви­ше ћер­ки, јед­на је с му­жем оста­ја­ла у ку­ћи, док су оста­ле од­ла­зи­ле у до­мо­ве сво­јих су­пру­жни­ка. По оби­чај­ном пра­ву, са­мо је ћер­ка ко­ја је оста­ја­ла на по­ро­дич­ном има­њу има­ла пра­во наслед­ства. Од­ред­бе Гра­ђан­ског за­ко­ни­ка су, пак, про­пи­си­ва­ле да у слу­ча­ју не­ма­ња му­шког по­том­ства, ћерке рав­но­прав­но на­сле­ђу­ју по­ро­дич­ну имо­ви­ну. Ме­ђу­тим, и по­ред тог про­пи­са, дру­штво се чвр­сто др­жа­ло оби­чај­ног пра­ва.

Уви­дом у исто­риј­ску гра­ђу сти­че се ути­сак да су до­ма­зет­ски бра­ко­ви че­шће до­во­ди­ли до не­су­гла­си­ца у породи­ци не­го што је то слу­чај са дру­гим брач­ним аран­жма­ни­ма. Са­мим до­ла­ском у де­во­јач­ку ку­ћу му­шки ауто­ри­тет већ је био пот­ко­пан. Вла­сни­штво над имо­ви­ном да­ва­ло је же­на­ма осе­ћај мо­ћи, ко­ји су че­сто и јавно де­мон­стри­ра­ле. Та де­мон­стра­ци­ја мо­ћи нај­ек­спли­цит­ни­је је до­ла­зи­ла до из­ра­жа­ја у слу­ча­је­ви­ма брачних не­су­гла­си­ца, ко­је су се че­сто за­вр­ша­ва­ле ис­те­ри­ва­њем му­жа из ку­ће. По­ло­жај му­шкар­ца ко­ји је дошао у же­ни­ну ку­ћу нај­бо­ље опи­су­ју из­ра­зи ко­ји­ма је на­зи­ван – „при­пуз”, „уљез”, „до­шљак”, „удо­мац”, „мираж­џи­ја”, „при­зет”, „при­вод­њак”, „при­зет­њак”, и сл.

 

 

Из књиге Александре Вулетић “Брак у Кнежевини Србији“, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

 

 

 

ИЗВОР: Расен

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here