Односи између Срба и Хрвата крајем 19. и почетком 20. вијека су били доста комплексни. Са једне стране имамо заједничко дјеловање ова два народа што видимо из оснивања Уједињене хрватске и српске омладине 1896. и из покушаја помирења српских и хрватских политичких странака 1897, покушаја који су предводили Еразмо Барчић и Франко Поточњак. Срби су као циљ имали очување своје националности и својих права као што је истицање заставе, равноправност цркава и писама, слободу штампе и неке мало конкрентније захтјеве као што је увођење катедре за српску историју на Филозофском факултету у Загребу те кориштење назива СРПСКА, а не грчко-источна православна црква. Међутим, влада је то одбила, а једини од опозиционих канидата који се залагао за Србе је био управо Поточњак. Било је наравно и оних отворених србофоба који су жељели чисту Хрватску . Они су били окупљени око Јосипа Франка и његове Чисте странке права. Анти-српске демонстрације су се десиле у јуну 1899. у Загребу током прославе 50-годишњице Змајевог рада. Франковцима су мете били српски храм, парохијални дом и основна школа. На крају је сама прослава отказана, а Куен-Хедервари је морао обезбиједити 2 чете војника да би се спријечили даљи изгреди.
Све ово је била нека врста предигре за велике демонстрације које су трајале три дана, 1,2. и 3. септембра 1902. Разјарена руља је уништавала српске дућане, станове и установе по Загребу. Главна попришта су били Илица и Прилаз. Вандали су узвикивали погрдне слогане као што су „проклети Власи“ или „они хоће да нас истријебе, бумо им показати чији крух једу“. За Србе није било заштите јер је и сама влада прећутно одобравала испаде. У нередима је рањено око 100 људи, а до сличних испада је дошло и у Славонском Броду и у Карловцу. На крају је дошао нови пук војске, уведен је преки суд и насиљу је дошао крај. Улога Католичке цркве у овим догађајима није баш похвална. Франкова великохрватска идеја је имала подршку и у клерикалним круговима, а ту се истиче врхбосански надбискуп Јосип Стадлер, особа које ће имати учешћа и у анти-српским погромима 1914. Као још један узрок изгреда наводимо и ограничен економски развој Хрватске, а у таквим околностима тражи се жртвено јагње, а то су били Срби. Иако ће се односи Срба и Хрвата донекле поправити што ће довести до стварања Хрватско-српске коалиције, постојање франковаца и старчевићеваца ће умногоме отежати миран суживот два народа. Тезе о некаквој великосрпској идеји тадашње Србије не могу се потврдити било каквим изворима. Иако је Србија као генерални циљ имала уједињење Југословена, поглед српске вањске политике није био уперен на запад, ка Босни и Хрватској, већ ка југу, ка Косову и Македонији.
