Анђелка Васић: Еропска Унија у 19. и 21. веку

Поделите:

 

Током мог одрастања, од како је дошла „демократија“ после 2000-те, променио  се велики број влада, министара и неколико председника. Сви они су се у идеолошком и политичком погледу разликовали, бар се нама тако чинило на почетку.

Но упркос свим тим променама, једна идеја остала је иста и није се мењала свих ових година, а то је да „Србија нема другог пута сем европског пута и пута у Европску унију“. Цела та прича, да ће нам бити боље кад будемо члан „европске породице народа“ вртела је се у круг непуне две деценије, а иста се врти и данас. Србија, као и до сада, испуњава све захтеве „пријатеља са Запада“, чак и онда када је то у супротности са њеним националним интересима. Од нас се тражи много, а за узврат нам се даје мало или пак ништа. А зашто је њихов однос према нама тако бескрупулозан? Зашто се од Бугара, пре уласка у ЕУ, није тражило све оно што се тражи од нас? Да ли је то због наше непослушности деведесетих или пак нашег отпора западњачким завојевачима или је у питању геополитичка логика која са нама и нема много везе? Од нас се тражи потпуно одрицање од Косова. Ако испунимо и последњу ставку коју траже од нас, хоће ли се њихов однос према нама променити? Неће.

Као илустрација за овај став ми је послужио историјски догађај који је познат као „Тајна конвенција“ између Србије и Аустроугарске. Тајном конвенцијом, коју је потписао кнез Милан Обреновић, одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији. Идеја је била да Србија окрене леђа Русији и да огранички своју спољну политику на Беч и друге западне престонице. Да се у тексту не спомиње кнез Милан и Аустроугарска, никад не бих рекла да је упитању 1881.г. Пре бих помислила да је у питању неки од безброј споразума које је Србија, од 2000.г па до данас, потписала са европским и НАТО званичницима. Не бих ми пао на памет период владавине династије Обреновић, јер ми је то некако далеко, било је пре више од 130. Година. Али кад се погледа са ове дистанце и упореде неке ствари, поставља се питање да ли је се уопште ишта променило?

Такође је као „награда“ године 1882, за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић бива крунисан за краља, а Монархија је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину. Сада, више од једног века касније, то може и овако да се каже: Године 2013, као „награда“ за потписивање Бриселског споразума Александар Вучић бива постављен за председника владе, а Европска унија је обезбедила да све чланице прихвате Србију као „главни фактор стабилизације и мира у региону“ и кандидата за чланство у ЕУ.

Међутим која је разлика између положаја у ком се налазио кнез Милан 1881.. и у ком се налази председник Александар данас 2018.? Од Вучића се тражи признање Косова и Метохије, упркос резолуцији 1244 Савета безбедности и Устава Републике Србије, чиме би, уколико се одрекнемо једног дела наше територије, добили шансу да будемо део „велике европске породице“. Колико сам разумела, то је последњи услов који Србија тренутно треба да испуни. Након тога, више препрека и проблема нема или их неби требало бити. Одрицањем од свете српске земље добијамо место које заслужујемо, тако бар кажу. Али да ли је заиста тако?

За разлику од председника, кнез Милан није имао „проблеме“ са Косовом. Оно је тада, па све до Балканских ратова, било под окупациом Османлија. Значи Србија је била без Косова, а Обреновићи ипак зависе од Аустроугарске. Оснивач Либералне странке, Јован Ристић, потписује споразуме за изградњу железница, од чије користи има Монархија, а „проблема“ са Косовом нема. Склапају се Трговински уговори, који забрањују Србији извоз робе ван Аустроугарске, а „проблема“ са Косовом нема. Привреда је подчињена вољи Велике силе и Србија мора да слуша, иако „проблема“ са Косовом нема. Та Европска унија 19. Века није дала Србији место које јој припада, упркос томе што ју је наводно штитила од продора Османске империје и што „проблема“ са Косовом нема. Она на Србију гледа као на своју колонију, иако „проблема“ са Косовом нема. Да ли је поглед и ове садашње Европске уније исти?

Па јесте, јер је она заправо претеча Аустроугарске по много чему, која није у потпуности нестала после завршетка Првог светског рата. Она је само променила своје име и свој начин приступа, али њени освајачке тежње према Балкану и истоку остале су исте.

А где смо ми после више од једног века? Е ми смо отприлике на истом месту где нас је и оставио кнез тј. краљ Милан Обреновић.И после свих страдања, од Јасеновца и Јадовна, Олује и Бљеска, па све до косовских погрома, ми се не померамо, већ упорно тапкамо у месту. Многи у Србији живе у заблуди, може се рећи већина наше „елите“, да ће нам бити боље признањем независности Косова и Метохији и да је ћемо решавањем „последњег“ датог услова бити једнаки са другим чланицама и несметано ићи ка „европској будућности“.

Зашто је то заблуда? Па зато што последњег услова нема. Њега ће бити тек онда када и нас више не буде било. Када од Срба остане само прича и песма.

Анђелка Васић, студент

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here