Данијел Игрец: Шта крије дипломатска офанзива Приштине иза зидина Ватикана?

Поделите:

Када је у питању положај Косова и Метохије званичан став Ватикана је познат – нема (формалног) признавања једнострано проглашене независности. То међутим није била препрека да ватиканска држава са Приштином успостави одређене односе и тзв. Косово почне да третира као де факто независан државни ентитет. О томе довољно говори и чињеница да су за протекле три године највиши представници самопроглашених власти са Косова и Метохије чак четири пута боравили у аудијенцији код „Светог оца“.

Прва је то учинила Атифете Јахјага, тзв. бивша косовска председница и стипендисткиња америчког ФБИ-ја, која је 2015. године приликом приватне посете папи Фрањи изразила наду да ће Ватикан „ускоро признати Косово“. Други који је кренуо стопама Јахјаге био је сам Хашим Тачи, који је свој сусрет са највишим представницима Свете столице у септембру 2016. године искористио како би поново позвао Ватикан да „пружи руку подршке и сарадње народу Косова“ (читај: да пружи легитимитет творевини која је стварана рушењем православних цркава и манастира и безочним уништавањем вишевековне хришћанске баштине на КиМ).

Уследили су трећи и четврти сусрет челника Ватикана и Приштине; трећи доласком Исе Мустафе у Рим крајем 2016. године, а четврти овонедељном посетом Рамуша Харадинаја. Како Мустафа тако и Харадинај искористили су своју посету да понове оно што су већ рекли њихови претходници – да позову Ватикан да „што пре призна државност Косова“ јер је то „неопходан корак за постизање мира у региону Балкана“.

Поставља се питање шта је разлог ових учесталих боравака приштинских сепаратиста у Риму и каква се политичка агенда крије иза тога?

Наивно је мислити да су Рамуш, Тачи, Мустафа и Јахјага потрчали по благослов папе како би уз његову помоћ сачували „хришћанско лице Косова“, како су то истакли одређени албански портали. Да је њима имало стало до хришћанских обележја на Косову они не би предводили хорде исламских терориста који су та хришћанска обележја спаљивали и скрнавили. Разлог њиховог одласка у Ватикан налази се у моћи и политичком ауторитету које институција папе ужива у многим римокатоличким, а пре свега латиноамеричким (и одређеним афричким) државама, које би у случају ватиканског признања Приштине могле да следе политику „Светог оца“ по питању Косова.

Тако би сепаратисти убили две муве једним ударцем јер би промена односа Ватикана према тзв. Косову преко ноћи довела до поплаве нових признања лажне државе, а тиме и до већих изгледа за чланство Приштине у многим међународним организацијама универзалног карактера (у првој врсти у редовима УНЕСКО-а, Интерпола и Генералне скупштине УН-а).

Као ни сваки други ни овај потез Приштине не сме да остане без адекватне реакције Београда. Неодговорно би било остати пасиван и рачунати на „непромењивост ватиканске политике“ према косовском питању због наводно „увек присутног страха“ католичког клера од исламске (албанске) опасности на КиМ. Имајмо на уму да је Ватикан, иако на први поглед можда не изгледа тако, првенствено политичка организација са јасно дефинисаним стратешким интересима на међународном плану, лобистичким упориштима широм света и нимало занемарљивом геополитичком улогом у глобалним превирањима. Ти фактори често су узроковали да муслиманска опасност буде релативизована и доводили до спремности да се са њом кокетира уколико би то допринело реализацији примарног (геостратешког) циља Ватикана – потчињавању православља.

Ако мало завиримо у историју видећемо да „посланство“ Ватикана и даље почива на истим принципима као и у време средњег века, када је „наследник трона Светог Петра“ био на врхунцу своје верске и политичке моћи. Историјски гледано, још Папска држава имала је за циљ постизање принципа католичке универзалности, који се манифестује кроз три сегмента: први се огледа у очувању примата папе у католичком свету, други у афирмацији идеологије (политичког) католицизма у земљама где већинско становништво припада Римској курији, а трећи у доктрини прозелитизма која подразумева наметање католичке вере другим конфесијама. Посматрајући у том контексту однос Ватикана према балканском питању циљ Свете Столице није (био) никаква непознаница. Он је био (и даље јесте) јасно зацртан – изолација и расцепкивање православних земаља у региону и њихово стављање под папино окриље како би се истиснуо утицај највеће православне силе, Русије, из овог дела Европе. Због тога Ватикан и данас стреми ка разбијању православног јединства у региону, а главни вектор његове политике усмерен је на слабљење позиција Србије као највећег руског савезника на Балкану и државе носиоца византијског верског и културно-цивлизацијског предања.

Ватикан тај свој циљ може да оствари на два начина. Први је да настави путем политике која ће бити спремна да уважи одређене интересе Србије као што је случај са одбијањем Свете Столице да успостави пуне дипломатске односе са Приштином. Међутим, та политика у својој суштини садржи опасност да наша држава у замену за даљу подршку Римске курије буде условљена прављењем одређених уступака према Ватикану као што је рецимо реализација папине посете Београду. Такав подмукао приступ без сваке сумње водио би у захлађивање српско-руских односа и узроковао дистанцирање Москве и Београда.

Други начин је да се директно подржи територијално распарчавање Србије и тзв. Косову пружи пуно дипломатско (формално) признање. На тај начин Ватикан би отворено стао на страну косовских Албанаца, чиме би само непосредније показао да по питању Србије следи геополитичку линију евроатлантизма, а при том то свакако не би био први пут да је у реализацији својих интереса Света Столица стала на страну исламског фактора. Историја је пуна таквих примера. Сетимо се само подршке коју је Ватикан током Другог светског рата пружао не само католицима већ и муслиманима у Павелићевој НДХ које су папски изасланици називали „хрватским цвијећем“. Не може се ни мимо чињенице да је у то време у БиХ уз пуну сагласност и благослов Курије деловала и посебна „муслиманско-католичка (хрватска)“ коалиција, која је поново активирана деведесетих година прошлог века, са једним јединим циљем – злочинима, протеривањем и прекрштавањем што више ослабити православни (српски) корпус на Балкану.

Јасно је да Католичка црква заступа и пропагира антисрпско становиште, и то, зависно од околности, једном тихо и дискретно, а други пут директно и без имало увијања. Подсећам да је генерална стратегија Ватикана таква да се са муслиманима може и мора тактизирати и сходно томе са њима, кад год је могуће, избегавати сукоб док су на другој страни православне државе под сталном присмотром и константним нападом. Зато ће у сукобу муслиманског и православног фактора Ватикан увек подржати муслимански, и то без обзира што му његов положај налаже неутралност и без обзира на чијој су страни аргументи. Поједностављено речено, све се врти око процене Римске курије подршка ком фактору ће у датим околностима више допринети њеним геостратешким интересима па сходно томе она у доношењу коначних одлука поступа прагматично. Ово нам најбоље осликавају два историјска примера – први је из 1941. године када је Ватикан одмах након проглашења Независне Државе Хрватске успоставио контакте са врхушком усташког режима иако је правно-формално све време рата одржавао дипломатске односе са југословенском краљевском владом у Лондону. Други пример је из 1968. године када је папа, иако званично потврђујући интегритет СФРЈ сматрао да би давање Албанцима на КиМ засебне републике представљало „акт племенитости, политичке мудрости и далековидости“.

Имајући ово у виду не треба гајити илузије и слепо веровати да ће Ватикан остати доследан у свом ставу да не призна косовску „државу“. О томе да промена његове политике према питању КиМ није никаква „немогућа мисија“ већ сасвим реална могућност која се озбиљно узима у разматрање довољно говоре и сами састанци између највиших представника Свете столице и албанских политичара из Приштине. Уколико у Ватикану процене да поменута политика прећутног условљавања Београда не доноси плодове и да Србију (у замену за званично непризнавање Косова) није могуће натерати да свој верски и културно-духовни идентитет „модификује“ према папском моделу они ће без сумње прибећи другом начину и тзв. Косову признати статус државе, а тиме довести до већ поменутог домино ефекта на пољу међународног признања ове сепаратистичке творевине. Србија зато мора да научи да као што ни папа није „непогрешив“ тако ни политика Ватикана није „вечна и непромењива“, па Света столица, вођена прагматизмом, лако може у непредвидивој геополитичкој игри да подржи захтеве косовских Албанаца.

Београд зато ништа не сме да препушта случају и „пукој срећи“. Битка мора да се води на два нивоа – први, државни, предводила би извршна власт, конкретније српска дипломатија према Ватикану као субјекту међународног права, а други, црквени, предводила би Српска православна црква према Светој столици као заступнику католичког (западнохришћанског) света.

Говорећи језиком конкретних потеза наведено у првој врсти изискује проактиван, усаглашен и координисан приступ српске Цркве и српске државе. Држава би морала дипломатским каналима јасно да стави до знања да је за Београд неприхватљив и недопустив сваки вид пружања легитимитета косовској сецесији. Србија мора да се позове на међународне обавезе Ватикана које се првенствено тичу поштовања њене територијалне целовитости и деловања у складу са међународноправним начелом „добре вере“ (bona fide). „Свака политика која противречи поменутим стандардима подрива темеље историјски и међународно признате српске државности на КиМ и није у духу Резолуције 1244“ требало би да стоји у протестној ноти коју би МИП Србије по хитном поступку упутио у Ватикан.

Док би се држава у својој дипломатској офанзиви ослањала на међународно право и Резолуцију 1244 СПЦ би потенцирала дужност Римокатоличке цркве да се као једна од признатих хришћанских конфесија активно заузме за очување светски значајног хришћанског наслеђа на Косову и Метохији. Наша црква треба тиме да изврши легитиман притисак на Свету столицу, приморавајући је не само да подигне свој глас против уништавања православних (српских) цркава и манастира већ и да свој утицај у свету искористи за њихову промоцију и заштиту. Таква тактика може, у случају да Света столица остане нема на овакве јасне и јавне позиве СПЦ, да послужи за бацање светла на њену истинску политику према Србији и КиМ јер би онда у очима светске (хришћанске) јавности Ватикан био перципиран као страна која подржава радикални исламски фундаментализам. Кључни предуслов за то је да глобална јавност буде упозната са стварним околностима стварања тзв. државе Косово и терором који су Албанци извршили (и даље врше) над споменицима хришћанства на КиМ јер се тиме умањује опасност од искривљања чињеница и манипулације јавним мнењем од стране ватиканског (и албанског) лобија.

Да би ово уродило плодом неопходно је да Србија добије стратегију међународног лобирања са јасно разрађеним системом професионалних лобистичких групација које би у кључним католичким земљама (како ван тако и унутар Европе) утицале да се њихово јавно мнење, а преко њега и део државне политике солидарише са српским народом на КиМ. Тако би српска Црква и држава заједничким снагама и уз помоћ својих међународних савезника (где би Русија и РПЦ одиграле кључну улогу) морале да покрену широку пропагандно-логистичку офанзиву како би што већем броју земаља, пре свега Африке и Латинске Америке предочиле праву истину о великоалбанском тероризму и шиптарским злоделима над Србима и њиховом верском и културном баштином на КиМ.

Србија мора да уважи чињеницу да се на афричком и јужноамеричком континенту налази укупно 75 држава што значи 75 гласова у разним светским телима и организацијама. Тренутно чак 70% тих земаља не признаје тзв. Косово као пуноправну државу али не треба занемарити чињеницу да је у већини тих држава присутан јак утицај Католичке цркве што би се у случају промене става Ватикана засигурно могло одразити и у (аутоматском) преиспитивању њихове политике према Приштини. Тренутно расположење тих земаља као и њихово нимало занемарљиво бројчано стање у међународним институцијама зато представљају велику предност и потенцијал за нашу државу да такву ситуацију искористи за подршку својим интересима на међународном пољу. У том смислу је неопходно да Београд предупреди ватикански утицај и правовремено неутралише могуће негативне ефекте које би потенцијална промена његове политике имала у погледу (брже) међународне афирмације косовске „државности“.

Ако Албанци путем папе покушавају да задобију што већу подршку за своје (дубоко антисрпске) интересе онда је на Србији дужност да учини супротно – да уради све што је у њеној моћи како би осигурала непромењивост става Влада већине афричких и јужноамеричких земаља да ни у ком случају не признају „косовску независност“. Важно је напоменути да домет такве српске дипломатске, пропагандно-лобистичке офанзиве нипошто не треба ограничити само на поменуте државе. Њу је, напротив, потребно проширити и на све оне земље које су иначе признале Приштину али у којима постоје одређени друштвени и политички елементи који су спремни да уваже позиције Србије и чија мобилизација може да допринесе преиспитивању политике њихове државе према питању КиМ.

Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:

2 Коментари

  1. Осман-Ага ти си мераклија
    Осман-Ага ти си севдалија
    ћерка ти је као цвет
    да ти будем зет?

  2. На почетку беше слово….и тако ће и остати! Етимологија: „Атифете Јахјага, тзв. бивша косовска председница и стипендисткиња америчког ФБИ-ја“ или слово „Јахјага“=по хибру „име бога Јехове/Јагове……тетраграмматон….или халлелуИјах…….или срамота да сербски етимолози ово нису објавили….(балега на дипломе…), или Срби да ли вам је јасно како једна полудивља „шоте-хибру=дивља“ шиптарка може бити стипендиста ФБИ!! Своји на своме….Јахјага је чиста чифуткиња-еврејка. цЦЦЦЦЦЦЦЦЦццц, вејк ап чобани!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here