Mr Danijel Igrec: „Velika Albanija“ – stvarnost koja se dešava

Podelite:

Priština, 17. februar 2008. godine:

Ulicama drevnog srpskog grada, nekadašnje prestonice kralja Milutina, vijore se albanske i američke zastave. Na trgovima masa kosmetskih Albanaca uz slike Bila Klintona i osnivača OVK, Adema Jašarija, proslavlja odluku tzv. „kosovske Skupštine“ o jednostranom otcepljenju od Srbije. U srcu Srbije, na izvorištu srpske državotvornosti, kulture i duhovnosti rođena je druga albanska „država“ na Balkanu- „nezavisna Republika Kosovo“.

Tirana, 28. novembar 2038. godine:

„Velika skupština albanskog naroda“ svečano je usvojila „Deklaraciju o ujedinjenju istorijskih albanskih teritorija“ u jednu državu. „Kosovo“, Preševska dolina, južni delovi Crne Gore, „Ilirida“ (zapadni, većinski albanski deo Makedonije) i „Čamerija“ (severozapadni deo Grčke) „konačno se oslobodivši jarma susednih naroda“ spojeni su u jednu celinu. Ostvaren je viševekovni san albanskog naroda, stvorena je „Prirodna Albanija“.

Ovo nije isečak iz nekog naučno-fantastičnog časopisa niti još jedna u nizu „teorija zavere„, kako bi pomislili mnogi. Ovo su dva događaja od kojih se jedan već desio i kao takav ostao zabeležen u prošlosti, a drugi krupnim koracima korača ka tome da bude ostvaren u budućnosti. Oba (doduše bez preciznih vremenskih odrednica) jasno nagoveštava i „Platforma za rešavanje albanskog nacionalnog pitanja“ koju je sada već dalekog 20. oktobra 1998. godine usvojila Albanska akademija nauka i umetnosti u Tirani.

Ovo su dve ključne prekretnice u procesu realizacije velikoalbanskog projekta; projekta čije temelje je još davne 1878. godine postavila Prva Prizrenska liga, idejno utanačila i doradila Druga i Treća Prizrenska liga, a sa njegovim ubrzanim ostvarivanjem već krajem 70-ih godina 20. veka krenula albanska „iredenta“ (šiptarski separatisti) na Kosovu i Metohiji.

Gde se „velikoalbanski projekat“ nalazi danas i kakve su realne percpektive njegovog ostvarenja u godinama koje su pred nama? Mogu li „potomci Ilira“ (kako Albance danas lažno predstavlja njihova politička i (kvazi) intelektualna elita) u narednih deceniju ili dve zaista postići svoj „nacionalni san“ i u srcu Balkana stvoriti etnički čistu i homogenu velikoalbansku državu?

Pogledajmo činjenice.

Činjenica je da je „nezavisno Kosovo“ definisano kao prva etapa na putu stvaranja „Velike Albanije„, dok je proglašenje „Prirodne Albanije“ njegova završnica. To svedoči mnoštvo izjava, nacionalnih strategija, rezolucija i deklaracija usvojenih u poslednjih 20 godina od strane albanskih političkih predstavnika u Albaniji, Srbiji, Crnoj Gori, Grčkoj i Makedoniji. Sve to jasno ukazuje na činjenicu da krajni cilj Albanaca – svealbansko ujedinjenje – nije nikakav pusti san odnosno nešto što „lebdi u vazduhu“ već strateški cilj albanskog faktora, stvarnost koja se dešava.

Mnogima je i secesija južne srpske pokrajine 60-ih, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka delovala isto kao što i današnjim generacijama deluje finalizacija velikoalbanskog projekta – nestvarno, nezamislivo, utopistički, kao mit i pusti san Albanaca. Živelo se u (po interese srpskog naroda pogubnom) uverenju da će „bratstvo i jedinstvo“ trajati večno i biti garant trajnog mira među „narodima i narodnostima“ SFR Jugoslavije. Da je ono bilo samo jedna velika zabluda prvenstveno Srba i njihove tadašnje komunističke vrhuške koje je pasivizovalo srpski politički faktor i narodni duh i osakatilo mogućnosti srpske države da (u svoju korist) reši srpsko nacionalno pitanje na Balkanu videlo se i po tome da je samo par decenija kasnije ono što je pre delovalo kao neostvarivo sada ugledalo svetlost dana u vidu nasilnog odvajanja južne srpske pokrajine od njene matice.

Istu funkciju kao nekada komunistička ideološka mantra o „jugoslovenstvu“ danas ima i priča o „evropskim integracijama“ Srbije. I ona služi kao sredstvo pacifikacije srpskog političkog faktora na Balkanu, kao opijum za srpski narod koji treba da mu skrene pažnju sa važnih državnih i nacionalnih pitanja i sve njegove želje i htenja usmeri samo u jednu (politički i ekonomski dokazano propalu) „ideju bez alternative„, ideju evropskih integracija.

Dok Zapad i njemu potčinjene vlasti Srbije sve od 2000. godine, koristeći sva moguća propagandna sredstva, pozivaju srpski narod da se odrekne „istorijskih mitova“ i zbaci teret prošlosti sa svojih pleća kako bi sebi  obezbedio“prosperitet i bolji život“ u „naprednoj EU“ Albanci uz vojnu (NATO agresija), diplomatsku, logističku i ekonomsku pomoć ključnih zemalja te iste EU i HATO-a uveliko rade na ubrzavanju procesa svog teritorijalnog objedinjavanja.

Dok su svi dosadašnji režimi u Srbiji u proteklih 20 godina sve nade polagali u EU, spremni da se zarad nje odreknu državne teritorije i najvitalnijih strateških interesa Albanci nikada nisu bili (niti su) spremni da zarad evropskog puta prave ustupke na štetu svojih interesa. Dok su elite u Beogradu  evropski put Srbije percipirale na makijavelistički način da „cilj (EU) opravdava sredstva (žrtvovanje nacionalnih interesa)“ albanski lideri na evropske integracije gledali su uvek kao na sredstvo za postizanje svojih ciljeva (ujedinjenje pod kapom EU). To potvrđuje i malo more izjava albanskih političara i intelektualaca u kojima se jasno kaže da ukoliko Brisel ne bude sposoban da obezbedi integraciju „albanskih zemalja“ to moraju da učine Albanci sami, a prvi korak ka tome trebalo bi da bude uklanjanje granice između Albanije i tzv. Kosova.

Dok je Beograd gubio dragoceno vreme pokušavajući da se dodvori Briselu albanski političari imali su jasan cilj pred očima; oni cy marljivo sprovodili zadatke koje im je u amanet ostavila Prizrenska liga, politiku teritorijalnog ukrupnjivanja područja naseljenih Albancima. Oni su pomoću svoje brojne dijaspore u ključnim državama zapadne hemisfere i zahvaljujući činjenici da se velikoalbanski projekat pokazao kao zgodno oruđe u rukama atlantista za ostvarenje njihovih geopolitičkih ciljeva zadobili naklonost velikih sila na Zapadu za ostvarenje svojih nacionalnih interesa, dok Srbija ni sada, u trenucima kada su geopolitičke prilike za nju povoljnije, ne koristi dovoljno svoj diplomatski potencijal i vetrove promena koji duvaju u međunarodnoj zajednici za afirmaciju svojih nacionalnih interesa. Naša pasivnost u tom pogledu upravo omogućava albanskoj strani proaktivno međunarodno delovanje i olakšava joj put ka realizaciji svog velikodržavnog projekta.

Konkretnih primera koji ukazuju na to da plan ostvarenja velikoalbanskih pretenzija poslednjih nekoliko godina ide ubrzanom putanjom je nekoliko. Nakon jednostrane secesije KiM Priština je uz snažnu podršku Tirane krenula u učvršćivanje međunarodnog statusa „nezavisne kosovske države“ na šta ukazuje i njeno skoro pa svakodnevno lobiranje da Zapad putem svojih globalnih poluga moći ojača pritiske na one države koje još nisu priznale Prištinu da to učine što pre, uključujući tu i Srbiju. Tzv. kosovsko ministarstvo diplomatije uputilo je krajem prošle godine pismo vladama najvažnijih zapadnih zemalja tražeći da se vremenski ograniči briselski „dijalog“ kao i da on poprimi drugačiji format, čiji jedini cilj bi trebao da bude pismeno priznanje tzv. Kosova od strane Beograda. Ramuš Haradinaj boravio je pre neki dan u zvaničnoj poseti šefu američke CIA-e koji mu je potvrdio da će Vašington ojačati svoje napore na polju međunarodne afirmacije „Republike Kosovo„.

U vidu treba imati činjenicu da se nezavisno Kosovo u očima velikoalbanskih stratega percipira kao „Pijemont svealbanskog ujedinjenja„. Ono danas zapravo igra ulogu predvodnika čitave agende Velike Albanije i zato je neophodno da ono kao takvo što više ojača svoje „državne“ (pre svega vojne i bezbednosno-logističke) kapacitete. Zbog toga separatističke strukture ubrzano rade na formiranju tzv. vojske Kosova koja bi bila usposobljena za vođenje „asimetričnog“ rata (za vršenje subverzija, sabotaža, specijalnih operacija i oružanih pobuna albanskog stanovništva) na teritoriji okolnih zemalja, pre svega Srbije, Grčke i Makedonije. Značajnu podršku u osnaživanju bezbednosnih potencijala Prištini pružaju Turska i Albanija. Priština tako već pargodina šalje svoje vojno osoblje na obuku u Tursku i to u najvećoj tajnosti, dok je na područje KiM sa teritorije Albanije u proteklih par godina prebačeno pedesetak starih tenkova tipa T-55.

Među čelnicima secesionističkih vlasti postoji i tajni plan ofanzivnog delovanja protiv preostalog srpskog stanovništva na KiM sa ciljem njegovog potpunog proterivanja iz južne pokrajine što se uklapa u ideju etnički čiste „Velike Albanije“. Da taj plan nije samo „plod srpske mašte“ već da on zaista i postoji svedoče izjave bivšeg člana OVK, a sada kosovskog poslanika Dauta Haradinaja, koji je u više navrata srpskom narodu na KiM zapretio novim nasiljem i pogromima. O tome takođe svedoći i podatak da je Priština kontaktirala ratnog zločinca Ante Gotovinu kako bi njenim strukturama pomogao da po ugledu na hrvatsku „Oluju“ sprovedu munjevitu akciju i osvoje većinski srpski sever KiM. Da Albanci prema Srbima „moraju“ da primene isti princip kao Hrvati 1995. godine rekao je i sam Ramuš Haradinaj (odmah) nakon izlaska iz francuskog pritvora.

Za razliku od Srba Albanci su uprkos svojim klanovskim i plemenskim podelama ipak u dovoljnoj meri jedinstveni po pitanju svog (velikoalbanskog) nacionalnog programa zbog čega su i motivisaniji za rat kao sredstvo realizacije svojih ciljeva. Za jačanje borbenog duha kod Albanaca pobrinula se Komanda za doktrinu i obukupri Bezbednosnim snagama „Kosova“ koja dva puta godišnje održava kurseve paravojne obuke za srednjoškolce širom KiM.

Pored zaokruživanja pitanja „Kosova“ Albanci ne gube vreme ni u drugim delovima Balkana koji su targetirani kao „sastavni deo Prirodne Albanije„. Dolaskom na vlast proalbanski orijentisanog Zorana Zaeva Makedonija je ubrzanim korakom krenula u implementaciju antidržavne „Tiranske platforme“ koja ppedviđa tihu albanizaciju i federalizaciju ove države sa konačnim ciljem utapanja njenog zapadnog dela u granice velikoalbanske monstrum tvorevine.

Posle učvršćivanja „međudržavnih odnosa“ Skoplja i Prištine otvaranjem novih graničnih prelaza prema KiM i zvaničnom posetom Zaeva samoproglašenom Kosovu usledilo je usvajanje tzv. Zakona o jezicima koji je otvorio vrata ustavnoj dekompoziciji makedonske države u korist albanskih separatističkih zahteva. Cilj Tirane je da infiltrira Albance u sve pore makedonske države i tako iznutra albanizuje Makedoniju jer želi relativno stabilnu Makedoniju radi strateškog povezivanja sa Bugarskom u cilju izolacije Srbije od Grčke i stvaranja uslova za lakšu destabilizaciju juga naše države.

U Crnoj Gori takođe jača (veliko)albanski faktor. Kao i u Makedoniji i ovde je na delu proces unutrašnje infiltracije Albanaca u najvažnije lokalne i republičke strukture i državne institucije. Tako su krajem 2016. godine Albanci uspeli u svojoj višegodišnjoj nameri da podgorička opština Tuti dobije potpunu samostalnost što podrazumeva i pravo Albanaca da određuju i kontrolišu iznos lokalnog budžeta. U aktuelnoj crnogorskoj Vladi Albanci kontrolišu nekoliko ministarskih resora i imaju veliki uticaj na vođenje spoljne politike ove državice koju pokušavaju da usmere u razvijanje što bližih odnosa sa tzv. Kosovom.

Kada je u pitanju situacija u Grčkoj treba istaći da Albanci oblast oko ostrva Krf smatraju ključnom za Veliku Albaniju. Cilj je da sa Krfom i Igumenicom, na kontinentalnom delu Grčke, uz svoje luke Drač i Valonu, kao i crnogorsku luku Bar, na koju takođe imaju pik, mogu da kontrolišu oblast Otrantskih vrata. Ali činjenica je da aktivnosti Albanaca po pitanju internacionalizacije statusa severozapada države do sada nisu bile toliko izražene što treba pripisati kako činjenici da Grčka ima poprilično ozbiljnu vojnu silu tako i odlučnoj nespremnosti Atine da dopusti bilo kakve pokušaje zadiranja u svoj teritorijalni integritet. Međutim, kako u poslednje vreme izveštavaju evropski mediji pojedine zapadne sile zbog sopstvenih geostrateških interesa pokušavaju da slome ovaj grčki otpor. Grčka se tako našla pod pritiskom Vašingtona da što pre promeni svoj stav i prizna nezavisnost tzv. Kosova. U zamenu za tu „uslugu“ Amerika bi kod EU intervenisala da Atina dobije određene ekonomske povlastice, naročito u pogledu vraćanja grčkog duga. Sa druge strane kao dodatan benefit ovakvog poteza Atine navodi se i stvaranje (navodno) povoljnije bezbednosne situacije u smislu smirivanja albanskog faktora na Balkanu. Ono što se ovde međutim namerno previđa je činjenica da svako dalje podilaženje albanskim interesima na Balkanu ne doprinosi neutralizaciji njihovih (velikoalbanskih) težnji. Naprotiv, ono ih samo dodatno stimuliše po već dobro poznatom metodu koji vodi od veće autonomije preko federalizacije pa sve do konačnog cilja – nezavisnosti i ujedinjena u velikoalbansku državu.

Iznešene činjenice jasno ukazuju na to da je realizacija velikoalbanskog projekta u punom toku. „Velika Albanija“ je danas efikasno geopolitičko sredstvo u rukama mnogih velikih država; ona je brana ruskom uticaju u Evropi.

SAD koje danas nisu spremne na neku širu NATO intervenciju na Balkanu poput one iz 1999. godine niti na rat velikih razmera koriste albanske teritorijalne pretenzije kao instrument hibridnog rata protiv Srbije i Rusije. Podupirući albanske secesionističke težnje Amerikanci žele da obnove svoju potpunu dominaciju na Balkanu i zadrže ovaj region u stanju stalnog konflikta niskog intenziteta.

Interes Nemačke je ekonomski prodor ka Jugoistoku Evrope i dalje preko Male Azije na Bliski istok. Ona za ostvarenje te svoje geopolitičke agende „Drang nach Osten“ koristi pre svega ekonomska sredstva, investicione projekte i evropske integracije jer je danas EU, posle izlaska Velike Britanije, pod isključivim ekonomskim uticajem Berlina. Velikoalbanske integracije u tom smislu odgovaraju Nemačkoj pre svega kroz privredno povezivanje Prištine, Tirane, Podgorice, Skoplja, pa i Beograda, preko stvaranja jedinstvene balkanske carinske unije. A u okviru te unije velikoalbanski faktor bi se koristio spolja kao barijera i prepreka ruskom uticaju, a iznutra kao faktor obuzdavanja Srbije.

Velika Britanija u Velikoj Albaniji vidi sredstvo za potpunu eliminaciju Rusije sa Balkana, ali i ujedno sredstvo za održavanje ravnoteže snaga. Turskoj velikoalbanske pretenzije odgovaraju jer svojim pozicioniranjem u njihovom ostvarenju ona vidi šansu za obnovu svog posrnulog uticaja na Balkanu. Naročito posle fijaska politike Bakira Izetbegovića koji polako gubi podršku među Bošnjacima Turska traži svežijeg, energičnijeg saveznika za svoje neoosmanističke ciljeve, a nalazi ga u Albancima.

Zaključak koji se na kraju nameće je očigledan: Tirana kao matica svih Albanaca pored napora da se zaokruži priča oko tzv. nezavisnog Kosova na sve načine pokušava da potencira pitanje položaja albanske zajednice u Srbiji, Crnoj Gori, Grčkoj i Makedoniji i da podstakne njeno što veće uključivanje  u politički život tih država sa ciljem da se to odrazi u sticanju veoma široke teritorijalne i funkcionalne autonomije. Ono na šta Tirana računa je da će tim putem uticaj albanskog faktora u tim državama jačati do te mere da će na kraju Vlade tih zemalja biti ucenjene i dovedene pred srvšen čin – ili sukob većih razmera ili prihvatanje mirne integracije „albanskih teritorija“ u jednu celinu. Na taj način „Prirodna Albanija“ predstavila bi se kao prirodna težnja i rezultat evolutivnog političkog razvoja albanskog naroda što je put koji najviše odgovara i ključnim zapadnim državama sa obzirom na činjenicu da on ne bi podrazumevao nasilno cepanje i razaranje zemalja koje su članice NATO pakta poput Grčke i Crne Gore.

Ukoliko Beograd, Skoplje, Atina i Podgorica budu sve ovo nemo posmatrali i ne budu smogli snage da se kroz zajedničko strateško regionalno partnerstvo suprotstave velikoalbanskom separatizmu dočekaće svoju državnu i nacionalnu propast. Biće u prilici da na sopstvene oči gledaju kako se ostvaruje scenario sa početka ovog teksta – kako Albanci na dan svog najvećeg nacionalnog praznika, Dan zastave (28. novembar), ostvarenom proglašavaju najveću noćnu moru balkanskih pravoslavnih naroda – „Veliku Albaniju„.

Mr: Danijel Igrec

PATRIOT

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here