МИТАР Б. РАДОЊИЋ: Срби и Руси! – шести део

Поделите:

РУСИЈА И БАЛКАН

Царица Катарина II Велика (Софија Фредерика Аугуста од Анхалта Српска) почела је да води активнију политику према јужним деловима царства. На седници царског савета 4. новембра 1768. одређена је руска политика према турском царству. Политика је морала да буде офанзивна да би довела до победе, која би резултирала слободном пловидбом уз градњу утврђене луке на Црном мору. Да би политика према Турској била што успешнија, разматрана је могућност сарадње и координације акција с хришћанским народима на Балкану и Транскавказији. Већ 19. јануара 1769. Катарина II апелује на балканске хришћане у Турској ,,да се буне и дају активни отпор према Турцима“. Ради реализације наведених одлука и сарадње с балканским хришћанима, Грцима, Србима-Црногорцима, Далматинцима гроф Алексеј Орлов послао је емисаре.

Рат с Турском отпочео је 15. априла 1769. преласком Дњестра и нападом на Хотин. Успеси нису били брзи, али беху сигурни и крунисани су победом. Руси су заузели Влашку и Молдавску, а њихова флота је ушла у Егејско и Јадранско море, уз помоћ, први пут у историји, енглеских лађа. Иако се све одигравало на Балкану, није било већих покрета, осим неколико грчких побуна малога обима. Ипак, осетило се на све стране колико је овај рат подигао руски престиж и утицај код хришћана. Нарочито беху забринути суседи Русије, Аустрија и Пруска. Аустрија је нарочито зазирала од руског утицаја у Подунављу и на Балкану и да би га спречила, припремала је 1771. тајни уговор с Турцима. Прва подела Пољске изведена 1772. имала је да задовољи све три заинтересоване државе, Русију, Пруску и Аустрију, извесним територијалним проширењем. Русија је после узалудних покушаја да се нагоди с Турском наставила рат и пренела га на Балкан. Када је турска војска у Бугарској била опкољена, беспомоћна Турска је пристала на мир, који би склопљен 10. јуна 1774. у месту Кучук Кајнарџи. Тај мировни уговор између Русије и Турске имао је велики значај и далекосежне последице по хришћане у Турској, нарочито на Балкану.

У том смислу је најзначајнији чл. 7. уговора који гласи:

Висока Порта обећава сигурну заштиту хришћанској вери и хришћанској цркви, омогућава представницима министарства руског царског двора да под овим околностима искористе, обнове и подигну у Цариграду, како је речено, у члану, 14 цркава чији ће запослени у њима бити уважавани и достојно представљани у складу са суседским поверењем и искреним државним пријатељством“.

Значајна промена догодила се након пораза Турака у руско-турском рату 1768–1774. године склапањем Кучук-Кајнарџијског мира 21. јула 1774. који је у име Руског царства као представник Катарине Велике потписао Пјотр Румјанцев, а у име Османског царства као представник султана Абдул Хамида, велики везир Мехмед паша. Резултати рата били су импресивни за Русију, која се територијално проширила и добила Крим, Бесарабију, Кубан, Азов, Керч, Јеникале, слободан пролаз руских бродова кроз Дарданеле као и ратну одштету у новцу. Изузетно значајно је да је Русија добила право да штити православне народе и амнестију за све Словене под влашћу Порте. Тај мир је створио правни и политички темељ за ослобођење балканских хришћанских народа путем дипломатских акција Русије и могућност да ради на ширењу руског културног и политичког утицаја на територији Турске, а тиме и да делује у правцу Медитерана.

,,Овај мировни споразум представља преломни моменат од којег почиње постепено слабљење Отоманског царства и истовремено повећање утицаја Русије на хришћане у Отоманском царству, нарочито на Балкану. Русија је преко Србије и потврђивала статус велике силе на Балкану и губила га. „Није случајно Петар Велики, гледајући према Медитерану, слао своје људе Србима и и примао српске изасланике у Русији.Те везе су давнашње и дубоке“.(17)

МИТАР Б. РАДОЊИЋ: Срби и Руси! – пети део

Међу балканским хришћанима, нарочито међу Србима, царица Катарина је уживала велико поштовање и славу. Трагове тога налазимо и у књижевним делима и у народној српској песми. Интересовање према Русији је врло велико у делима српске књижевности XVIII столећа која се штампају руском азбуком уведеном у Русији по наредби Петра Великог. Колико је руски култ у то доба захватио целу Црну Гору види се најбоље по полукомичној авантури с пустоловом Шћепаном Малим Рајчевићем. ,,Уз божићне посте 1766. године беше стигао у Махине неки странац, видар“ и то, како по предању бележи књижевник Стјепан Митров Љубиша, ,,го, бос човјек непознатог порекла представљајући се као руски цар Петар III Романов, који се склонио међу Србе Црногорце. Владао је Црном Гором од 1767. до 1773. године, када га је убио његов слуга“. Историјска чињеница је да је цар Петар III био свргнут и убијен 1762. године, а у Црној Гори је била реприза догађаја с козаком Пугачовом који се такође прогласио за цара Петра III.

Војни и дипломатски успеси веома су подигли углед Русије код хришћана. У европском делу Турске православних народа било је више но муслимана, а Русија је добила право посредовања у корист православне цркве, тј. моћно политичко оруђе које је у доброј мери вешто и мудро користила. Русија се након тог мира утврдила на Црном мору, дошла на границу Дунава и прекодунавских кнежевина с Аустријом, изашла на балканску границу. Балкан с разнородним етничким саставом постао је подручје судара три царства, руског, аустријског и турског и три вере, православне, католичке и исламске. Собзиром на географски положај Балкана то се осећало и на Јадрану где је католичка Млетачка република у Далмацији активно радила на сузбијању руског утицаја међу православним Србима. Католички попови слабили су црквене везе и забрањивали допремање руских књига православним Србима у Далмацији. Упорност Срба у отпору Млецима уз помоћ интервенције и посредовања руског двора дала је резултат, те се положај православаца у Далмацији поправио.

Војни успеси руског оружја стварају велика очекивања код свих хришћанских народа на Балкану да ће уз помоћ Русије у борби стећи слободу. То се види из писма који пишу јуна 1789. главари Срба-Црногораца изражавајући наду да неће бити остављени без помоћи: „Кад бисмо имали организацију и џебану (оружје), ми бисмо сву нашу славну српску земљу испод ига вараварскога отели с нашом браћом Србима који се сада налазе наоружани с намјером да ударе на непријатеља са свих страна“.

Царица Катарина II Велика је с аустријским царем Јосифом II Хабзбуршким закључила 1781. Уговор о савезу против Турске. Намера Катарине II била је да дипломатским путем постигне договор о подели балканског дела Османског царства. Тако је 10. септембра 1782. царица Катарина II цару Јосифу II послала меморандум познат као Грчки пројект где је предложила поделу интересних сфера, стварањем нове државе Дакије у коју би ушле Молдавија, Влашка и Бесарабија и Грчке империје с престоницом у Константинопољу, која би била обновљено Ромејско царство, тј. Византија. Дакија под управом Григорија Потемкина требало је да буде тампон држава између два царства, а Грчко царство би добио Катаринин унук Константин чиме би хришћани повратили власт на Балкану.

Турска је објавила рат Русији 1787. у који се 9. фебруара 1788. укључује и Аустрија. Она царском прокламацијом позива српски народ у борбу против Турака ради ослобођења. Рат је довео до широког антитурског покрета код Срба који се стављају под команду Коче Анђелковића, ораганизатора побуне. Брзо се скупило око 1.500 добровољаца (фрајкора) који постижу значајне војне успехе у Поморављу. Цео ослободилачки покрет назива се Кочина крајина, који трпи слом услед пасивности и слабе подршке Аустрије. Један од добровољаца у Кочиној крајини био је и Карађорђе Петровић, будући вођа Првог Српског устанка 1804. године. Рат Аустрије и Турске 17881791. окончан је Свиштовским миром 4. августа 1791. Аустрија је добила неке области преко Дунава у Србији, али се положај Срба није променио, турску власт заменила је аустријска. Свиштовским миром Срби су добили једино амнестије, што је учврстило њихово уверење да Аустрија нема способност ни вољу да их ослободи од Турака и да то једино може да учини једноверна Русија. То сазнање је од фундаменталног значаја за односе Срба и Руса у идућим историјским догађајима. Тај рат је уједно и последњи који је Аустрија с Русијом водила против Турске. Устанички неуспех, као и многи ранији, код српског народа учврстили су идеју о ослобођењу искључиво под вођством и уз помоћ Руса. Руски успеси на војном пољу и руски продор према Дунаву и Константинопољу повећали су углед ње и њене династије међу православним Србима, Бугарима, Румунима и Грцима. Ти народи су се уверили да је Русија једини истински бранилац и заштитник православаца и да једино уз руску помоћ може доћи до њиховог ослобођења. Та се идеја нарочито дубоко укоренила код Срба.

 

Из књиге МИТАРА Б. РАДОЊИЋА: ПОМОЋ РУСА И РУСИЈЕ СРБИМА И СРБИЈИ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here