Тихи културни рат

Поделите:

Пише: АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Србија не може адекватно одговорити на непријатељску стратегију коју не уме ни да препозна

Позната је Периклеова максима да је свако слободан да не буде заинтересован за политику, али да то не значи да ће политика бити незаинтересована за њега. То је први утисак који сам стекао након што сам послушао препоруку Вељка Лалића из уредничког уводника у Недељнику и отишао да одгледам филм The Post (код нас преведен као „Доушник“).

Судећи по реакцијама које сам чуо док сам у гужви напуштао биоскопску салу (у којој је просек година био бар 40), мало ко је схватио у којој мери је филм који су управо одгледали политички интониран у складу са актуелном ситуацијом у САД. Већина гледалаца, од којих су, по слободној процени, бар половина били новинари, упецала се на хиперромантизовани приказ улоге штампе и важности слободе медија у демократској држави попут Америке. А ретко ко је помислио да Америка из 70-тих и ова данашња личе таман колико и тадашњи и данашњи Вашингтон пост или Њујорк тајмс.

Заправо се цео филм своди на обрачун Холивуда са Трампом, у којем се кроз жестоку и слабо аргументовану демонизацију Никсона гађа актуелни амерички председник, упркос чињеници што Никсон није био примарна мета Пентагонских папира – којима се филм бави – већ је штитио државне интересе и интересе својих претходника, директно погођених инкриминишућим открићима америчких медија. О паралелама између Трампа и Никсона посвећени читаоци Новог стандарда углавном већ све знају, највише захваљујући преводима текстова Патрика Бјукенена, човека који је, као важан шраф Никсонове администрације, из прве руке сведочио тадашњим дешавањима.

У једној од најбољих анализа Сорошеве идеологије коју сам имао прилике да читам, енглески новинар Фил Батлер тврди да „сорошевски бренд пропаганде надмашује хитлеровски по томе што преумљује не само масе, већ и интелектуалце“. И у томе се састоји формула успеха данашње америчке меке моћи. Њен вишеформни и нијансирани приступ успева да изманипулише и људе који се обично не пецају на први мамац. Јер неко ко у ери доминације кратких форми уложи интелектуални напор да рецептује индиректне поруке које неки филм носи (плански одрађене тако да просечном гледаоцу делују као суптилне) свакако за себе неће мислити да је жртва пропаганде.

Исто вреди и за књиге, за које британска новинарка Франсис Стонор Саундерс у свом чувеном делу Хладни рат у култури наводи да су још од 1950-их омиљена пропагандна алатка америчких обавештајних служби јер само оне имају моћ да из корена мењају нечије ставове или чак животне (идеолошке) светоназоре. Стога не би требало да нас чуди што се у књизи Мајкла Волфа „Ватра и бес“ – која је почетком јануара озбиљно уздрмала Вашингтон и Трампову администрацију – могу прочитати глупости попут оних да Трамп малтретира кућне помоћнице и пије 12 кока-кола дневно. Кад се таква информација појави на друштвеним мрежама, лако бива одбачена као сирова пропаганда у коју тешко да ће поверовати било који иоле интелигентан човек. Али кад се мноштво таквих бесмислица упакује у књишку форму, одједном добијају тежину малтене доказног материјала.

Управо у тој методологији се крије тајна самонабеђене моралне и интелектуалне супериорности која је типична за просечног поклоника либералног дискурса, како у САД, тако и у Србији и свуда у свету. Сви ти одблесци међународних трендова итекако су видљиви и код нас. Псеудоелитистички карактер глобалистичке културно-медијске стратегије је – у процесу дугог трајања – у Србији створио нешто што бисмо збирним именом могли назвати „Твитер елитом“, односно урбаном поткултуром која Вучића толико очигледно жуља и феноменолошки фасцинира.

Довољно је, рецимо, неко време гледати телевизију N1 да би се схватило како је њен стратешки циљ не само раст утицаја на обликовање дневно-пoлитичких информација, већ и афирмација подобних културтрегера. Тешко да прође дан да се на тој телевизији не појави неки анонимни млади„твитераш“ који добија простор и време да просветли ,,неуки плебс“. Они успешнији, попут Луке Личине, поред вештачки створене популарности која се огледа у више хиљада пратилаца на друштвеним мрежама добијају и прилику за гостовања са, рецимо, Весном Пешић. Тако се њему и његовом културном кругу усађује свест да су део елите, јер ваљда само елиту неко пита за мишљење на телевизији. А елита увек наступа са позиција интелектуалне супериорности. И док си рекао „румунски сценарио“, ударени су темељи за поделу на „крезубе“ и „свезубе“.

На крају се ова готово фабричка производња и индоктриниранација млађих нараштаја, који ће сутра преузети идеолошку штафету од својих ментора са којима данас гостују по емисијама, јасно види у изборним резултатима, као и у предизборним анкетама у којима се обавезно наглашва да „млађи и образовани“ испитаници подржавају лево-либералне кандидате. Фасцинира ме чињеница да је у српским владајућим структурама толико ниска свест о овим процесима, који на дужи рок итекако могу бити веома опасни.

То се можда најбоље видело процентом грађана који су на последњим изборима свој глас поверили Саши Јанковићу, човеку који је Сребреницу отворено назвао геноцидом, рекао да би према Србији био оштрији од Хашког трибунунала и обећао најширу аутономију за Војводину. Добар део тих гласача уопште није знао његове политичке ставове. Једноставно су заузимали стране у дубоком рову културне поделе, заслепљени својим „ехо-коморама“ са друштвених мрежа у којима икључиво одјекују ставови сличномишљеника.

Све ово је тим пре опасно јер је већ сада јасно да је телевизија N1 само ударни ован америчког медијског десанта на Балкан и Србију, а не кључна упоришна тачка њихове регионалне културно-медијске стратегије. У Србију се враћа и дигитално издање BBC-ја, пре неколико дана добили смо и међународно издање Њујорк тајмса на српском језику, а на сва уста се најављују и силни милиони који ће бити уложени у „онлајн медије“ за борбу против „руске пропаганде“. Осим тога, планови о преузимању Гранд продукције (која има огроман културни утицај у Србији и региону) од стране фонда бившег шефа CIA Дејвида Петреуса одавно су реализовани, а исти фонд већ контролише и највећег кабловског оператера (СББ), док је пре пар дана потврђено да преузима и другог највећег телеоператера (Теленор).

Кад су пре 20-ак година спремали стратегију напада на Југославију, Американци су, рачунајући на своју ваздушну супериорност, следили логику да је немогуће борити се против непријатеља ког не видите. Данашња мирнодопска стратегија, која се своди на прекомпозицију културно-идеолошке структуре наше земље, врло је слична. У овом случају, Србија не може адекватно одговорити на непријатељску стратегију коју не уме ни да препозна.

А колико је та стратегија успешна можда најбоље говори чињеница да се на протесту „Косово је Србија“ 2008. године окупило око милион људи. Десет година касније, можете ли да замислите сличан скуп?

Стандард

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here