БИБЛИЈСКА ЗЕМЉА: Угрожено хришћанско наслеђе Сирије

Поделите:

Сирија данас врви од рушевина које причају приче Новог завјета. Сирија се у Библији помиње 300 пута! У Сирији је настао и сачуван арамејски језик којим је, према предању, говорио и сам Исус Христос. У неколико наставака, представићемо најзначајније хришћанске знаменитости ове свете земље

 Пише: Љубиша Морачанин

Једно од изненађења с којима се сусрећете када прелиставате туристички водич Сирије јесу многе цркве и манастири, чије куполе и звоници с крстом на врху, надвисију квартове Дамаска, Алепа и других градова широм земље, упоредо с витким минаретима џамија, а у неким мјестима су и у већини. Неријетко су црквени торањ и минарет једни уз друге и могу стати у кадар објектива фотоапарата.

Одговор нуде сиријска свакодневица и њена прошлост.

Џамија у Дамаску у којој се налази глава Јована Крститеља

Вјерски објекти једних и других отворени су и за муслимане и за хришћане. У највећим џамијама чувају се дјелови моштију хришћанских светаца, а у неким црквама су посебни простори за молитву муслимана.

Коријени су, наравно, у прошлости. На простору Сирије рођене су многе црквене заједнице и саграђене цркве и манастири, које се убрајају  у најстарија хришћанска здања на свијету. У Сирији је настао и сачуван арамејски језик којим је, према предању, говорио и сам Исус Христос. У Сирији су поникли и из ње кретали у мисионарство у земље Азије и свијета, многи свеци и апостоли, знамените личности хришћанске религије.

Велики дио тог историјског, културног и вјерског наслеђа из раздобља раног хришћанства у Сирији (од првог до петог вијека) сачуван је и дијелом обновљен, али много тога је и уништено у ратним сукобима који на тлу ове прелијепе земље бијесне последњих година.

БИБЛИЈСКА ЗЕМЉА

Познати амерички новинар Брус Фејлер почетком 2000. године пише књигу „Трагом Библије“. Он у некој врсти личног трагања за Богом одлучује да обиђе мјеста која се помињу у пет књига Мојсијевих. Већ на почетку путописа Фејлер каже: „Схватио сам да на Средњем истоку Библија није никаква прича изумљена у глави, нити пука књига што скупља прашину. Она је нешто што живи, што дише.“

Не улазећи у питања (не)вјере, односно онога шта Библија јесте или није, неупитно је да је Средњи исток, како су га назвали европоцентични становници старог континента, изузетно битан за настанак и развој хришћанства. Ако неко ових дана пожели да прелиста, ако не нешто озбиљније, а оно, рецимо, детаљнији туристички водич за Сирију, у покушају да схвати каква је она била прије грађанског рата и још једног безумног рушења и да је сагледа из „мирне“ перспективе, биће изненађен колико је широм читаве земље било очуваних цркава из првих вјекова хришћанства. Сирија ври од рушевина које причају приче Новог завјета.

Црква светог Ананија у Дамаску, једна од најстаријих богомоља на свијету

У Новом завету пише да су се управо у Сирији ученици апостола први пут називали хришћанима. Била је то отприлике средина првог вијека нове ере. Нешто раније, острашћени прогонитељ Христових следбеника, Јеврејин Савле из Тарса, онај који присуствује каменовању хришћана, одлази за Дамаск и на том путу доживљава преображај. Према Новом завјету, Савла односно Павла обасјава заслепљујућа свјетлост и обраћа му се лично Христос. Након овог догађаја, Павле стиже у Дамаск гдје му је саопштено да је богоизабран да шири вјеру. Путује међу многобошце и, као што је познато, постаје једна од најважнијих личности хришћанске цркве. Не мјесту где се апостолу Павлу указао Христос изграђена је црква.

Неко је израчунао да се у Библији Дамаск помиње више од шездесет пута, Антиохија око двадесет, а Сирија, односно њене области, око три стотине пута (територија библијске Сирије је била већа од данашње. У временима када се спомиње обухватала је, у грубим цртама, данашњу Сирију, Либан и мање дјелове Турске и Ирака).

Сирија је важила за важно хришћанско чвориште. Одатле су кретале мисије у многобожачки свијет, ширило се хришћанство, у њој су живели апостоли и врцале су теолошке расправе, развијале су се на плодном тлу и гностичке секте, бујао је манастирски живот, тамо су живјели мученици и аскете о чијем се подвижништву вјековима после писало и причало. Позната и утицајна је била тамошња антиохијска теолошка школа.

Вјера је била толико јака да у Јеванђељи по Матеју стоји да се по цијелој Сирији прочуо глас о Христу и његовим исцељењима. И тада, „приведоше му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бјесомучне и мјесечаре, и одузете, и исцијели их.“ (Овај стих неки су слободније тумачили, сматрајући да је Христос лично обилазио Сирију.) Јевсевије у својој „Црквеној историји“ пише како су 303. године сиријски затвори, иначе резервисани за убице, били испуњени „епископима, свештеницима, ђаконима и егзорцистима“.

Чувених хришћана који су живели у Сирији има много. Међу њима су Свети Ананије, епископ у Дамаску, ученик Исуса Христоса, чија је мисао забиљежена у Јеванђељу по Луки, и који је додиром вратио вид римском војнику Савлу који ће касније постати апостол Павле. Потом, Свети Игњатије Богоносац, антиохијски епископ, који је умро мученичком смрћу растргнут од лавова, припадници антиохијске школе међу којима је и свети Јован Златоусти, који је добио име „Златоусти“ због свог проповедничког дара, касније је био и патријарх Константинопоља (крај 4. века), свети Симеон Столпник који је, према Црквеном предању, живио на стубу високом 36 лаката (око 18 метара), све из жеље да се подвизава и осами (наравно, како то бива, људи су се све више и више окупљали око њега тражећи савете). Умро је средином петог века, а велика црква саграђена је око стуба на којем је живео. У моменту када је завршена, 490. године, била је то највећа хришћанска црква у свету. И данас је очувана и налази се близу сиријског града Алепа.

ИСУСОВ МИНАРЕТ

У многим дјеловима земље могу се наћи рушевине или цркве које још „стоје“ из четвртог, петог, шестог вијека нове ере и, у некима од њих, значајне реликвије. Кућна црква у Дура-Еуропосу сматра се најстаријом црквом на свијету, са најстаријим приказом Христа, из другог вијека нове ере.

Када је ријеч о реликвијама, у џамији Омајада, у главном граду Сирије, налази се, према предању, глава Јована Крститеља, док се један од минарета зове Исусов минарет, јер муслимани вјерују да ће се, када наступи дан страшног суда, Христос ту спустити.

Исусов минарет на џамији у Дамаску

На мјесту гдjе је данас џамија налазио се и Јупитеров храм и хришћанска базилика (када су муслимани ушли у Дамаск, 636. године, источни дио хришћанске базилике су претворили у џамију, док је западни дио остављен и даље хришћанима на коришћење. Овај договор из раног средњег вијека, незамислив за данашње вријеме, трајао је око 70 година). Према исламском предању, када је у осмом вијеку отворен сандук у којем је била глава Јована Крститеља, којег поштују и муслимани, она је била нетакнута временом, још увијек са косом и кожом.

У хришћанском дијелу Дамаска налазе се (и обиљежени су) прозор преко којег је побјегао апостол Павле, бјежећи од огорчених Јевреја љутих на њега што је постао хришћанин, и кућа Ананија, раног хришћанина, који је дочекао Павла у Дамаску…

Свакако није сиријска престоница једини град који се може похвалити богатим хришћанским наслеђем. У Сеиднаји је, на примјер, манастир посвећен Богородици у којем се налази портрет Дјевице Марије који је сликао свети Лука. Занимљиво је да су годинама, у септембру, за празник рођења Богородице, у манастир долазили ходочасници и хришћанске и исламске вероисповести.

Ако би се наставило ка сјеверу земље, путник би наишао на место Малула, претежно насељено грко-католицима који још говоре арамејски, језик Исуса Христа. Ту је и манастир светог Сергеја, римског легионара који је прешао у хришћанство и страдао мученичком смрћу, из четвртог вијека. Према неким информацијама, манастир је био мета сиријских побуњеника, а у околним селима више и нема хришћана.

ДАНАШЊА СИРИЈА

У Сирији, каква је била прије неколико година, живјело је око десет одсто хришћана, а конфесионална мјешавина тамошњих заједница била је невјероватна. Саму хришћанску заједницу чинили су, између осталог: грко-католици (мелкити), Грчка православна црква, Сиријска црква, Јерменска православна црква, Римокатоличка црква у Сирији, протестанти…

Грко-католички патријарх у Сирији изјавио је почетком 2014. да је до тада уништена 91 црква, а 24 хришћанска села у потпуности су евакуисана. Тврди се да су уништене десетине историјских мјеста, да су иконе и црквене књиге или спаљене и поломљене или се, ако су вриједне, препродају.

Православни манастир Светог Ђорђа  из 4.  вијека, 65 километара од Хомса, више пута последњих година  био мета напада сиријских побуњеника, у којима је страдало 11 монаха

Један коптски сајт наводи да је чувена црква у Хомсу, саграђена на мјесту цркве из половине првог вијека, и у којој се чува по предању, дио појаса Богородице, такође добрим дијелом уништена. Крајем августа појавили су се снимци и слике манастира Светог Елијана у Хомсу старог око 1500 година. Данас су од њега остале рушевине. Оно што је још важније, много је страдалих, како међу вишим и нижим свештенством тако и међу вјерницима. Људи које виђамо данас беже из порушених градова у покушају да спасу своје животе, да раде и вјерују слободно.

Мелкитски архиепископ из Алепа је у свом говору у априлу ове године у Њујорку казао: „Деценијама су сиријски хришћани живјели мирно заједно са муслиманском већином која је била толерантна. То је била топла атмосфера међусобног прихватања и пријатељства. Више није тако. У небројеним нападима – од којих је најскорије бомбардовање хришћанске четврти за време Васкрса – уништене су цркве, предузећа и индустрија, инфраструктура и друштвене институције…

Око три милиона Сиријаца, и хришћана и муслимана, од 2011. године је побјегло из Сирије. Хришћанске заједнице су, заједно са другим мањинама, немоћне пред нападима ИСИЛ-а, поготово када су прва мета кампање ‘калифатског’ религијског чишћења“. Говор је започео реченицом: „Сиријски хришћани су у озбиљној опасности и могуће је да ћемо ускоро нестати.“

Седмица

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here