Ћерка Драже Михаиловића: „Одрекла сам се оца када је било најтеже!“

Поделите:

На дан када се навршава 70 година од стрељања Драже Михаиловића, објављујемо сећање новинарке Душке Јованић на први и последњи интервју његове ћерке Гордане коју је забележила деведесетих у малом стану испод Ташмајдана

– Читавог живота била сам маркирана. Удала сам се за једног правника, кратко смо остали у браку, али нисам желела да имам децу, да мој белег на њих не пређе. Још увек се уплашим кад ми неко каже да је својој кћерки дао име по мени. Гордана. Страх ме је да недужној девојчици не избаксузирам будућност – испратила ме је без горчине Гордана Михаиловић, тада крхка госпођа, кратке косе, с топлим, али проницљивим погледом испод наочара, држећи врата гарсоњере тек одшкринута, заробљена у некомфорном гету успомена.

Да ли једно презиме може бити довољно да реконструише њен животни хендикеп, мислила сам одлазећи из историје своје несрећне земље у којој сам већ почела да станујем. Господе, па та, само на први, површан поглед обична жена није извукла корист чак ни од личног сентименталног неуспеха.

Напољу је био један од оних одавно заборављених социјалистичких празника. Више ништа није мирисало на двадесет девети новембар, као да је постојало ефикасно средство за укидање времена.

Година хиљаду деветсто деведесета је неуравнотежено, готово грозничаво наметала брутални темпо савремене стварности.

Како оно што се зове истина, постане лаж, покушавала сам да останем субјективна, бауљајући лево-десно по клизавом терену прошлости, на коме смо све чешће падали.

Враћала сам се од кћерке Драже Михаиловића. Гушила сам се од њене никад испричане приче, али се нисам осећала као детектив историје. Можда зато и није показивала опрезност док смо седеле у тој соби неизговорених речи које ипак нису значиле прећуткивање.

Иако крв није вода (све до сусрета са њом, била сам убеђена да никада нећу признати такав патос), Гордана Михаиловић је годинама упорно избегавала да јавно каже нешто о свом оцу. Једном давно је говорила и било је погрешно. Веровала је да би јој се то опет догодило и свесно се одрекла права на исправку.

– Ја немам морално право да причам о свом оцу кад сам га се одрекла онда када је било најтеже. Једноставно, стављена сам у ситуацију да одржим говор против њега. Нису ме на то чак много ни терали. Довољно је што сам тада мислила као и они. Недавно су ме на радију прозивали као на хиподрому. Јавио се неки човек који је тврдио да је видео моју фотографију у новинама онда када сам држала тај говор. Не зна тачно како је све то изгледало, али је сигуран да сам згранула Београд и да сам била у типичној „мусолинијевској“ пози. Изгледа да је свима дозвољено да промене мишљење. Само је мени то право одузето – изговорила је то као некакву завршну реч у најболнијем процесу генерацијских заблуда, јер је (о) свом оцу судила са непуних осамнаест година.

Више и не памтим како је пристала да ме прими у свој тихи, на известан начин обележени, па можда и упропашћени живот, чије су најбоље године појели руски класици. Биће да им је много веровала. Само један је покушао да је отрезни. У општем метежу после ослобођења, неки добри Рус, писац-аматер је ухватио за руку и научио: „Ово је мала земља, неће вас схватити.“

Одлазила сам код ње данима или вековима, улазећи у тескобни лифт београдског солитера заглављеног испод Ташмајдана и заустављала се на осмом спрату. Становала је у скромној гарсоњери која као да је била сједињена с њом. Седеле смо на класичном каучу у малој дневној соби, али је мој поглед био прикован за велики дрвени орман у ћошку. Да ли је ту сакрила своја сећања? Учинила им је још већу услугу. Ретке породичне фотографије држала је тако високо, да је само уз велике напоре могла да их дохвати.

Она Дражу Михаиловића као четничког команданта није ни упамтила. Он за њу није био ни герилац, ни Робин Худ, ни издајник, ни херој, ни Чича.

После завршетка студија медицине запослила се као медицинска сестра. Стажирала је и специјализирала радиологију и постала лекар на дечјем одељењу болнице на Звездари.

Било ми је потребно само неколико тренутака њене непажње и безрезервног поверења да први пут у свом пакленом новинарском занату тајно укључим касетофон. Нервозно претурајући по ташни, притиснула сам погрешно дугме. На проклетој драгоценој траци зачуо се оштар глас неког раније забележеног туђег разговора. Следила сам се.

– Шта је то? – упитала ме је.

– Диктафон – одговорила сам без плана да се извучем.

– О, Боже драги, па ти то мене снимаш!?

Нисам поновила одговор.

– Хоћеш да ми покажеш како то чудо ради? – уздахнула је.

Остало је кратак садржај трагичног српског романа.

– Тата је рођен 27. априла 1892. године у Ивањици. Мислим да Михаиловићи воде порекло из Санџака. Његов отац је као службеник често премештан из места у место. Рано је остао сироче. Без оца у другој, а без мајке у седмој години. Њега и сестру су у Београду подизале тетке и стричеви. Моја тетка Јелица Михаиловић Блечко била је једна од првих српских жена архитеката. Иако у рату није била ангажована ни на једној страни, чула сам да су је у Ваљеву убили партизани, а нама су рекли да је побегла у непознатом правцу. Отац је после основне школе и шест разреда гимназије уписао Војну академију јер је била интернатског типа. С обзиром да је био без родитеља, хтео је да има плаћено школовање.

Деда по мајци, Јеврем Бранковић био је командант пука у Топчидеру. У његовој јединици служио је и принц Ђорђе Карађорђевић. Мајка Јелица одрасла је у Топчидеру, у кући поред Милошевог конака. Причала ми је да је принц Ђорђе био експлозиван и помало параноичан, мада су га заволели.

Старија сестра моје мајке је студирала архитектуру у Берлину, па је мој деда, за оно доба еманципован и напредан човек, тамо послао и млађу кћерку да научи немачки. Мајка је у Првом светском рату остала удовица, па је моја сестра рођена као посмрче. Са својим првим мужем затекла се у Призрену, где је он напрасно умро, од срчане капи. Онда је она, бежећи од Бугара, пешке дошла у Крагујевац. Не знам тачно како су се она и отац срели, али венчали су се 1920.

Било нас је четворо деце: Бранко, Љубивоје који је умро као беба, Војислав и ја. Живели смо у скромној кућици у Брегалничкој улици на Црвеном крсту. Била је то права периферијска кућа са застакљеном верандом, шпоретом на дрва и собама у које се улазило као у „вагон ли“. Имали смо много љубимаца, мачака и кучића, а отац је у штали држао и свог коња.

Проводила сам обично и једноставно детињство. Када је тата добијао прекоманду, ми га, у највећем броју случајева, нисмо пратили. Увек је водио рачуна да ли неко од нас има двојку. Мене није имао разлога да грди, јер сам била добар ђак.

Не сећам се да се икада са нама шалио. С мајком смо били веома присни. Највише сам се играла са својом браћом, а најблискија сам била са Војом.

Рат је прекинуо те безбрижне дане.

Излетела сам на улицу 27. марта, готово радосна, јер смо сви викали да нећемо Немце, не схватајући да следи језива одмазда. Официри су с једног балкона куће у Средачкој улици држали говор окупљеном народу, помињући пуч. Одједном смо моја другарица и ја приметиле групу старијих студената који су се прикључили демонстрантима, настојећи да искористе гужву и убаце своју паролу: „Савез са Русијом“. Сметала нам је њихова галама, јер смо хтеле да слушамо официре Југословенске војске, а они су их стално прекидали. Када је после неколико дана почело бомбардовање, нисмо могли да верујемо. Били смо убеђени да је у питању војна вежба.

Ускоро је неки фолксдојчер довео Немце по наш црни „шевролет“. Отац нас је тим колима возио по Словенији, а једном смо сви заједно ишли у Ивањицу да обиђемо гробове његових родитеља. Кад смо чули да долазе Немци, ми клинци смо брже-боље сакрили кључеве од аута, а неко нам је саветовао да у резервоар сипамо шећер да кола не би могла да крену. Немци су га ипак коњима извукли.

Они су већ од 1941. почели да упадају у нашу кућу. Вечерали смо кад се појавила њихова војна полиција. Одмах смо устали од стола. Један официр који није скидао поглед с мене, наредио је да се изврши претрес. Успут ме је питао како се зовем и готово шапатом рекао: „И ја имам толику кћерку у Немачкој.“ Дозволио ми је да наставим вечеру, али сам се јогунасто успротивила: „Изгубила сам апетит!“

Испретурали су читаву очеву библиотеку, углавном стручних књига и у једној од њих пронашли његову фотографију у униформи. Немац је био згранут: „Па, он је официр, а ми смо мислили да је хајдук!“

Гестапо је био нешто сасвим друго. Без питања су одвели маму и Бранка.

Када се то догодило, одлучила сам да са својом тетком, мајчином најмлађом сестром, одем код Милана Недића и молим га да се за њих заузме. Кад смо стигле, пришла сам шалтеру и, пошто сам била малог раста, ухватила сам се за ивицу стакленог прозорчића. Рекла сам ко сам и кога тражим. Портир је ставио своје руке на моје, што ме је веома уплашило. Помислила сам да се отргнем и побегнем. Умирио ме је речима да је добио налог да ме одмах пусти код генерала Недића.

Тетка и ја смо са страхопоштовањем ушле у његов велики кабинет. Прилично смотано и муцајући замолила сам га да нам помогне. Ваљда зато што сам била ситна и жгољава, Недић ми се учинио огроман и снажан. Према мени се понашао необично љубазно. Чак топло и пријатељски. Тетки је са дивљењем рекао како му је њен отац био професор у школи. Сетио се и да се бавио иновацијама у војсци, јер је патентирао „пољску покретну кабину за пешадију“. А онда се окренуо ка мени и свечано саопштио: „Ја сам био ученик твог деде, а твој отац је био мој ђак!“

Ипак смо 1942. по налогу Гестапоа пребачени у логор на Бањици.

Господе Боже, што је онај Вујковић био зликовац! Омањи, дежмекаст, зао и ужасно груб. Не зна се ко је био гори: он или плави и кривоноги Немац Кенинг. По читав дан смо ослушкивали пуцње из дворишта. Увек је неко од наших одлазио. Пошто сам била клинка, мене нису много зарезивали. Евентуално сам могла грешком да будем одбројана, јер је и Немцима ваљда било јасно да немам шта да признам. Мајка и ја смо биле у истој соби са Слободом Трајковић, вереницом Иве Лоле Рибара, која је припадала илегалном покрету. Никада нећу заборавити њену крхку фигуру, прозрачни тен и дивну плаву косу која се завијорила на ветру када су је одвели на стрељање.

Хроника најављених смрти је могла да се настави. По изласку из логора, Гордана и Бранко су преко скојевских веза тражили да им се организује бекство из Београда и пребацивање у партизане. Пошто никакав одговор није стигао, повезали су се са четницима и преко њих стигли у Косјерић. Тада су последњи пут видели оца. Септембра 1944. заробили су их партизани. Причало се да је генерал Пеко Дапчевић, кад их је видео, питао шта ће с том децом. „Нису они криви што им је отац Дража Михаиловић“ – кажу да је тада рекао.

Гордана је послата на Сремски фронт, где је рањена у ногу и у болници је остала до краја рата. По ратној легенди, Бранко је у партизанској колони ушао у Кумровец. Њихов брат Војислав погинуо је негде на Зеленгори маја 1945. Кућу на Црвеном крсту Немци су демолирали и опљачкали. Однели су чак и ствари са тавана. Комшије су причале да су немачки војници на камион заденули чак и метлу.

Јелица Михаиловић је само једном посетила мужа у затвору. Разговарали су о Војиној погибији. Дража је на парчету папира нацртао терен и место са свим ознакама гроба.

Гордана је живот наставила са мајком. Као студент била је члан КПЈ. Једног дана, фамозне 1948. позвао ју је генсек и обавестио да је одређена да на првом следећем састанку другарски критикује колегу јер је продавао Гролову „Демократију“ и због тога већ одлежао годину дана у затвору. Требало је и да тражи да се он као непријатељ избаци са факултета. Љутито је устала: „Нисам се пријавила да говорим, али када сте ме већ прозвали, рећи ћу оно што мислим. Ко је нас овластио да правимо хајке на своје колеге? То није посао ни задатак ове партије.“

После кратког времена ухапшена је као информбировка. Упућена је прво у логор у Рамском риту, код чувеног управника Веселина Поповића. Није га упамтила као згодног и лепог човека, можда зато, како ми је описала, „што рам око њега није био баш за гледање“. Доживела га је као иследника који се необично и необјашњиво понашао.

Кад је он побегао у Румунију, команду је преузела злогласна Марија Зелић.

– Тек тада ми је постало јасно зашто ме је Веселин по највећем мразу слао у самицу или би, као случајно, у мојој ћелији заборавио цигарете.

После Голог отока и Светог Гргура зарекла се да више никада неће отићи на море. Када су је коначно 1952. године пустили, сви су се од ње склањали.

– На ходнику факултета се усудио да ми приђе само Максим Штернић. Искрено се обрадовао: „Вратила си се, коначно!“

Једино што је после свега желела било је да је нико не препознаје као Дражину кћерку. Чак ни много година касније, када се о њему почело другачије мислити и говорити, није била сигурна да ли би се с мртвим оцем лакше споразумела.

Тог фебруара 2014. када је отишла, успела сам да замислим како она и њена најбоља пријатељица у „фолксваген буби“ тутње Европом, као Телма и Луиз из седамдесетих. Ко зна, можда се тако враћала на место коме је припадала.

„Била је дечји лекар у мојој основној школи ‘Ђуро Стругар’ на Палилули. Памтим је као дивну и благу особу. Ипак, сви су стално шапатом мрмљали: ово је кћерка Драже Михаиловића“ – написао је Миле Београђанин у једном од многих онлајн коментара.

Такав је живот који је живела Гордана М.

Душка Јованић

Извор: Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here