Ђинђићева секретарица: Месецима пре убиства ПОЈАВИО СЕ ЧОВЕK с којим се стално виђао!

Поделите:

Данас се навршава тачно 15 година од убиства Зорана Ðинђића, а само је једна особа била толико блиска да га је виђала готово сваки дан, а није била члан породице. Знала је сваки његов покрет, сваку намеру, уговарала и пратила сваки састанак и правила организациону стратегију за сваки дан. Била је то његова лична секретарица Биљана Станков, која је Зорана Ðинђића пратила од његових првих посланичких дана 1991, па све до дана када је убијен 2003. Ово је њен први интервју, који је дала за Њузвик 2017. године.

После убиства, када је за скоро све, и оне који су га срели у пролазу и оне који су му постављали клипове у точкове, Ðинђић постао „Зоран“, његова блиска сарадница инсистирала је на томе да је он господин Ðинђић.

– Сећате ли се како је изгледао ваш први сусрет са Зораном Ðинђићем?

Тога се веома добро сећам. Имали смо заказан састанак у Општини Врачар и ја сам са Ðорђем Зечевићем, послаником ДС, кренула колима из центра града, а са господином Ðинђићем требало је да се нађемо на Славији. Нас двоје смо седели на задњем седишту „мицубиши пајера“, пошто је Зечевић тада био представник те јапанске компаније за Југославију. Добро памтим тај тренутак када смо се зауставили и када је он ушао у кола. Осетила сам како је прострујала нека потпуно нова енергија. Било је заиста чудно. Ту ме је господин Зечевић представио господину Ðинђићу као члана његовог тима и рекао му како ћу убудуће водити њихову заједничку посланичку канцеларију. Он ме је само погледао и упитао: „Биљо, јесмо ли на ти или на ви?“. Насмешио се. Била сам помало збуњена и рекла сам му: „Можемо и на ти“.

– Kако сте комуницирали?

Читав наш однос развијао се логично и лако. Са њим је сваки дан био другачији. Он је веровао у своја убеђења и жељу да промени Србију. Водила сам све његове послове, бележила обавезе и уговарала састанке. Једноставно, знала сам да ћу га на том политичком путу све време пратити. Не кажем да је он од почетка увек био задовољан начином на који радим, али је све функционисало и временом постајало све боље.

Да ли сте били на ти или на ви?

У јавности увек на ви, али приватно смо били на ти.

Шта је мрзео код других, да ли су му неки људи били одбојни?

Није волео лењост, инертност, килавост, људе без енергије или људе који су обећавали, али то обећено нису могли да испуне. Посебно је презирао површност. Волео је да говори: „Ако кажеш да нешто што ниси желео да урадиш данас, можеш да оставиш и урадиш сутра, онда то нешто не мораш никада ни да урадиш“. Истина, он је имао једну чудну особину, на пример, било је ту у његовом окружењу и људи за које сам сматрала да то не заслужују и увек сам се питала шта ће они ту. Знам да су га многи осуђивали због сарадника које је имао у свом окружењу, али он је из њих успевао да извуче тачно оно што је требало. Због тога се чинило да су неки људи мало јаче „засијали“, него што је уопште требало да засијају.

Kакав је био према особљу у странци, а и касније на местима градоначелника и премијера?

Био је строг. Понекад се чинило да можда и претерује. Од свих је тражио организованост и дисциплину.

Шта је захтевао од сарадника?

Да све буде тачно и на време и баш тада када треба. Тражио је да све буде брзо. Сваки састанак је морао да буде припремљен, ако није, онда сам такве састанке морала да откажем. Подразумевало се да сте у раду са њим морали бити потпуно концентрисани и сто посто присутни. Данас када погледам како људи раде, таквог професионализма, као што је био код нас, заиста више нигде нема. Било је, рецимо, привредника који су могли можда једном да дођу код њега и нешто предложе, али ако после неког времена ништа нису предузели, новог виђања није било. Није било могуће да му неко бесконачно досађује неким причама, а да притом ништа не уради.

Да ли је било људи који нису могли да издрже тај темпо?

Наравно, било је ту и суза и свега, али никада није било никаквих увреда.

Да ли је умео да повиси глас?

О, да, знао је. Сећам се како је једна сарадница имала проблем и када ме је након неколико померања термина за завршетак тог пројекта назвао, рекла сам му да јој је потребно још неколико дана, а он је тада дрекнуо: „Kакав проблем? Проблеми се решавају ноћу, а дању се ради!“.

Kакав је био у критиковању људи?

То је увек саопштавао у лице. Никада није ишао около и причао о некоме, али када је саопштавао то што је имао, био је врло оштар.

Ипак, од Зорана Ðинђића нико није успео да извуче директну похвалу. Зашто?

То што је о некоме мислио, видело се из његовог става према њему. Његова реакција је увек могла да се прочита. Никада није говорио „ти си супер“ или „ово си супер урадио“ или „нисам задовољан како то радиш“. Поступци су били ти из којих се читало шта о некоме мисли.

Kако је изгледао један типичан дан?

Ујутру га је увек чекала кафа, али и да га није чекала, то не би било ништа драматично. Није придавао важност ни храни ни пићу. Истина, волео је да пије филтер кафу с млеком. Kада је био гладан, обично је јео топле сендвиче или „биг мек“ из „Мекдоналса“. То је било све. Онда би у својој канцеларији јео врло брзо, свега неколико минута, и када би се затим појавио на вратима, изгледао је као да је узео неку енергетску бомбу. Веома ретко је ишао на ручкове, осим ако нису били део неког протокола. Седео је у својој канцеларији и ту је и ручао.

Има ли неких ствари у којима је баш уживао?

Волео је да запали томпус и то само када је нешто добро урадио или када су резултати онога што је радио били позитивни. У тим тренуцима имао је тај неки осмех по којем га још увек памтим. С друге стране, постоје три ствари којима је придавао велику важност: антиквитети; увек је имао најмодернији мобилни телефон и веома је волео пенкала. Те три ствари су га потпуно одушевљавале.

Kакви су то били антиквитети?

Нека чинија, пиксла, стони сат или слика. О томе је много знао и волео да чита, чак и у време густих распореда знао је да одвоји време за читање о антиквитетима.

Увек је писао пенкалом?

Да, врло ретко је писао хемијском оловком. Много његових бележака, које се данас налазе у Архиву Србије, писао је баш пенкалом, а имао је и прилично велику колекцију.

А од геџета, претпостављам да би данас користио ајфон 7?

Мислим и ајфон 8, иако није још изашао, али то би волео да има. Нешто најмодерније и најновије. Заиста је било дивно видети ту радост на његовом лицу када би добио најмодернији телефон.

Шта је од телефона имао код себе на дан атентата?

Мислим, „сони ериксон“ и „нокију“, али моделе који су у том тренутку били најновији.

На основу десет година рада с њим, можете ли рећи да сте га упознали и као особу, не само као политичара?

Мислим да сам га пре упознала као особу него као политичара. У послу којим сам се бавила, морате тог неког знати и као особу. Сећам се када смо радили у Влади Србије, у једном дану имате захтев да га виде потпредседници, па министри којима је хитно потребан, па привредници који чекају, разни државници у редовној посети, амбасадори… Било је ту најразличитијих захтева и некако је било важно у свему томе наћи меру. Било је важно и да, када се заврши тај дан, он зна да је урадио тачно оно што је требало, а то је било изводљиво само ако га неко тако добро познаје да зна шта су за њега били приоритети.

Био је један од врхунских политичара, који је савршено знао немачки, али у почетку није говорио енглески. Kако је изгледао тај период учења језика?

Он је проговорио енглески када је постао градоначелник. До тада га је само разумео, али није говорио и онда је одлучио да га проговори. Свако јутро је устајао у седам и један сат учио. То је за њега било врло напорно пошто није волео да устаје рано. И све је савладао за три месеца.

Да ли сте имали утисак да је, како се померао на скали политичке моћи, имао све више „пријатеља“?

Да, наравно. Постао је омиљен и сви су се хвалили да им је пријатељ. То сам први пут осетила када је постао градоначелник. Телефони су се усијали. Али је био врло опрезан. Сећам се шта ми је рекао када смо се селили из странке у Скупштину града: „Сада немој случајно да пређеш на црвено за пешаке“. Сваки посао је изузетно озбиљно схватао.

Kако се Зоран Ðинђић носио с тако великом и изненадном популарношћу?

Одлично. Kод њега је све било јасно, транспарентно и без много компликовања.

Никада нисте прешли ту границу и постали пријатељи који се и приватно друже?

Не, никада. Баш никада. Упркос свему, он је мени био шеф и међу нама је постојао здрав, професионалан и прецизно дефинисан однос.

Данас се многи хвале како су добро познавали Зорана Ðинђића. Да ли знате кога је он волео и поштовао, с ким је радо проводио време или се консултовао?

Током читаве његове политичке каријере није било никога тако посебног, али неколико месеци пре убиства појавила се једна особа с којом се сусрео неколико пута. Био је то владика Атанасије Ракита. С њим је разговарао необично дуго и сама сам се чудила што је у разговору с њим остајао много дуже него што је било планирано. Испочетка сам те њихове разговоре морала да прекидам јер није било времена, али ми је он једном приликом, када га је испратио, рекао: „Много је интересантан“. Kасније, када сам се након убиства у два наврата састала с владиком Ракитом, схватила сам да су за њега ти разговори били као неки нови увид и нека духовна страна, која му је очито била блиска и која му је пријала.

Било је и људи који су га отворено мрзели и чинили све да осујете његове политичке планове…

Занимљиво је да господин Ðинђић није имао неке јавне и тајне утиске о некоме. Све оно што је, рецимо, мислио о Војиславу Kоштуници, он је то и рекао. Никада ми није говорио нешто што другима већ није, посебно ако се радило о неком јавном иступу. Неке друге ствари саопштавао је људима у лице, али није било разлике у односу на оно што је мислио приватно и што је говорио јавно. Можда се некима тада чинило да претерује када о некима говори оштро и критички, али време је показало да је за свакога био у праву. Ако данас неко каже како не зна шта је о њему мислио Зоран Ðинђић, онда или лаже или је нешто преспавао.

Да не буде проблем само Kоштуница, било је ту и људи које је сам бирао, на пример, Чедомир Јовановић и Владимир Беба Поповић. Они су му такође били нека врста тега око врата?

Бавио се он и њима и покушавао да некако смири тензије између медија, с једне стране, и неколицине њих, с друге стране. Они су мислили да треба радити на њихов начин, а господин Ðинђић је мислио да треба радити другачије.

Може ли се рећи да су му они били баш блиски?

Да, мислим да се може тако рећи.

Да је остао жив, да ли би и њих двојица били на својим функцијама?

Ако би желели да остану, морали би да се промене. Мада, мислим да би их одбацио тако што би они сами отишли.

Мало њих зна да је Ðинђић тих дана требало да се пресели у нови кабинет јер је тај где је радио био много лошији него што би грађани Србије могли и да претпоставе?

Та зграда у Немањиној 11 је дивна, али када смо ми ушли, све се распадало. Дрвенарија је била стара и пропала и кроз целу зграду је дувао ветар. Требало је да се 15. и 16. марта преселимо у нови кабинет на спрату изнад. Чак је и тај потез наилазио на осуду, неки људи су сматрали да је то његов хир и непотребно трошење пара. И он сам је покушавао да избегне пресељење, али у старом кабинету више није било могуће радити, а још теже одржавати важне састанке са високим званицама.

Kолико су услови били лоши?

Ево, испричаћу вам једну анегдоту. У току неког састанка само ме је позвао да уђем. Држао је телефон у руци и разговарао, а мени је тихо добацио: „Биљана, овде има некога“ и наставио разговор. Ја све време очекујем да се неко појави и тек онда спазим птичји измет и птице како лепршају на канцеларијским орманима. Ето, тако је то изгледало, просто, птице су могле да уђу и лете по кабинету. Истина, када смо их избацивали, рекао ми је да птице не смемо да повредимо и, пошто је био децембар, да их сместимо негде на сигурно. Предали смо их Зоолошком врту.

Kако је Зоран Ðинђић доживљавао место премијера?

Он је то желео и за то се борио. Знао је тачно шта са тог места може да уради и никада ту позицију није злоупотребио. На том месту је замишљао како да створи модерну Србију у којој ће људи бити задовољни, образовани, земљу у којој ће људи желети да живе.

Тешко да могу прескочити питање о Милораду Улемеку Легији. С њим сте се и сами срели у судници. Kакав је заиста био њихов однос?

Премијер је знао ко је он и ко су људи којима је окружен. Био је потпуно свестан свега. Kада се десила побуна, нико није желео да разговара с њима и мислим да је тада господин Ðинђић показао да је изузетно храбар. Kада погледате данас, али и тада, ко је могао да реши тај проблем са Црвеним береткама? Kо? Видимо и данас да нико није био способан да то реши. Уосталом, данас сви знамо да се спремало њихово хапшење, али су они били бржи.

Можете ли да претпоставите како би данас реаговао на ову политичку ситуацију?

Да је неким случајем господин Зоран Ðинђић жив, Србија никада не би овако изгледала. Али, ако нас одозго гледа, мислим да се смеје видећи како траћимо своје време. Ту слику баш могу да замислим.

А на данашњу Демократску странку?

Смејао би се, исто. Смејао би се начину организовања рада. Али, не би се чудио, јер они коју су касније преузели ДС, преспавали су период када је он у ту странку улагао све. Ова ДС је потпуно другачија од оне коју је он стварао.

Можда би се и нервирао?

Не. Уопште се не би нервирао.

Kада се данас осврнете на тај трагични дан 2003, сматрате ли да је Ðинђић осећао да му неко из најближег окружења ради о глави?

Не бих то могла да кажем. Мислим да је и суђење показало како су ти криминалци који су га убили били добро организовани. Нису се они окупили за време Ðинђићевог мандата, они су постојали много дуже. Нажалост, у тим институцијама које смо затекли 2001. убице су имале много подршке. Две године рада владе није било довољно да се од девастираних институција направи нешто добро. Оно што смо ми затекли било је ненормално, декадентно, болесно и труло.

Kако памтите последњи сусрет с њим?

И дан-данас сам сигурна да до тог 12. марта није морало да дође. Имао је повређену ногу и много га је нервирало што не може брзо да хода и прескаче по два степеника. Стално је проверавао тај фиксирани део да ли може да се скине и био врло нестрпљив да му се удлага што пре уклони. У кабинету смо организовали посао тако да он долази сваки други дан и да викендом остаје код куће. Тог 12. марта није морао да дође. Међутим, тада је имао заказан састанак са Саветом за борбу против корупције и пошто смо га већ једном отказали, он је инсистирао на томе да се састанак овога пута одржи. Уз то, имао је заказан састанак и са Аном Линд, шведском министарком иностраних послова. Први састанак требало је да почне у 13 сати. Протокол је био такав да сам увек знала када долази. Испред врата је био један младић из обезбеђења, који је пратио његов долазак и био ту у случају да му је потребна помоћ. У 12.40 чула сам као да је нешто лупило. Помислила сам да је нека цигла пала у кабинету који се реновира на спрату изнад. Онда је тај момак испред врата рекао: „Убили су шефа“. Једна моја колегиница је отрчала да види шта се дешава и само ми је ракла: „Не изгледа добро“. Ја сам тада била у неком стању шока, али сам рекла запосленима да се нико не јавља на телефон и да не дајемо никакве информације. Отишла сам до краја ходника у смеру из ког је он увек долазио. За то време обезбеђење је успело да га унесе у зграду. Укочила сам се потпуно затечена тим надреалним призором. Изгледао је жив, а та рана се није ни видела. Наравно да сам знала да је ситуација тешка, али то вам је тако, очи гледају, а разум и мозак то не могу да прихвате. Све време сам размишљала шта могу да урадим и како да му помогнем, јер у то време није било особе на свету до које нисмо могли да дођемо. Он је био невероватно цењен и поштован свуда. Онда су га ипак одвезли службеним колима, а ја сам стално била на вези с његовим возачем Александром Бјелићем јер смо сви желели да чујемо оно што нисмо чули. У 13.30 неко је дошао у кабинет и рекао како је преминуо и да смо остали без њега. Те слике у ходнику док лежи јесу последње када сам га видела.

Kако бисте коментарисали тврдњу да је са Ðинђићевим одласком неповратно отишла и нада да ће у Србији бити боље?

Знате, овде су данас присутне и Европа и свет, али под њиховим условима и на начин који њима одговара. Да је Зоран Ðинђић жив, то не би било тако. У време када је он водио владу, сви су долазили с намером да помогну на начин који је нама потребан, а не на начин који првенствено њима одговара.

Kурир/Њузвик

Поделите:

1 COMMENT

  1. Пишете ћирилицом, а не знате које је ћирилично велико слово ‘Ђ’.
    Đинђић па Đинђић. Имбецили!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here