Хефтали му прсте, жарили цигаретама, цртали по телу слово „У“

Поделите:

Овако почиње своју причу за „Блиц“ Славко Грабовац (71), који је 1992. преживео тортуру и стрељање након заробљавања и одвођења у зграду Скупштине општине Брод.

– Шта да вам кажем. Прошло је толико година, а ја и данас осећам последице. Имам потрес мозга, поломљена су ми ребра, сви зуби су ми избијени. Болестан сам, а они који су криви за то, злочинци који су ми гасили цигарете по слепоочницама, који су ме ударали по глави све док крв није почела да ми лије из уста, носа и ушију, они који су ми претили да ће ме заклати, и данас слободно ходају улицом – разочаран је Грабовац.

Зверски је тучен и мучен, а како прича, током последњих 25 година нико му није покуцао на врата да му понуди ни пет марака или бар да га пита за здравље.

– Живим од 247 КМ пензије. Имам три ћерке, али су се удале, не живе са мном и не могу да ми помогну. Сналазим се како знам и умем – казао је Грабовац, за кога су највеће благо у животу шесторо унучади и двоје праунучади.

– Шта да очекујем? Ако за 25 година ништа по питању мучења и убијања логораша није урађено, заиста не верујем ни да ће се сада нешто променити. На земљи правде за њих неће бити, али нека им бог суди – дрхтавим гласом прича овај 71-годишњак.

Новац за ћутање

Додаје да институције Републике Српске не показују интересовање за преживеле логораше иако, како каже, има и оних који су 1992. страшно мучени, а данас о томе неће да сведоче.

– Узимају мито, па вероватно због тога ћуте – сумња Грабовац, наглашавајући да не постоје паре које би њему „затвориле“ уста.

Још су видљиве рупе од метака на стадиону Фото: приватна архива / РАС Србија
Још су видљиве рупе од метака на стадиону Фото: приватна архива / РАС Србија

Своје мучитеље и данас среће на улици, а један од њих се, како нам казује Грабовац, охрабрио и да га позове на разговор.

Ратни припадник муслиманско-хрватских формација у Броду, Неџад Омеровић, који га је зверски тукао и мучио када је заробљен, недавно му је, тврди Грабовац, нудио 5.000 КМ да на суђењу промени исказ и да га не помиње.

– Позвао ме је у један мотел. Отишао сам и он ми је одмах понудио новац како га не бих помињао у судском процесу, иако ме он након заробљавања мучио и иживљавао се на мени. Рекао је да је био у затвору у Хрватској и да би требало да га спасем да не иде опет у затвор – рекао је Грабовац.

Мајка и брат заклани

Припадници муслиманско-хрватских формација заробили су Грабовца 30. марта 1992. на уласку у Брод само зато што је Србин.

– Заробили су ме Блажан Кљајић и Анте Штуц звани Бритва. Затворили су ме у зграду Скупштине општине, у соби 31. Њих двојица су ме ударали и мучили, а затим су стигли Неџад Омеровић, Дедо Одобашић и Јосип Чичак. Тукли су ме четири дана и четири ноћи столицама, чизмама, избили су ми зубе, исцртавали слово „У“ по мени. Палили су ме цигаретама, хефталицом ми пробијали прсте – испричао је Грабовац.

Фото: приватна архива / РАС Србија
Фото: приватна архива / РАС Србија

Објашњава да је живео добро са комшијама, са свима, и Србима и Хратима и Муслиманима.

– Нисам могао замислити да ћу преживети таква злостављања. Чак сам једног од мучитеља пре рата често частио. Остао сам без имовине за живот, да бих од последица мучења завршио као инвалид са 90 одсто неспособности. И то није све. Највећи злочин су ми учинили када су ми заклали мајку и брата – прича он.

Хрватска војска на подручју Брода

Додаје да му је мајка имала 85 година и слаб вид, због чега се он о њој бринуо.

– Убиле су је „зенге“ – припадници 108. Бригаде Војске Републике Хрватске. За мајчин гроб ни до данас нисам ништа сазнао, а од 11.5.1992. губи јој се сваки траг. Брата Младена (1938.) заклали су у Дервенти  и бацили у заједничку јаму са другим убијеним Србима, која се налазила испод муслиманског гробља. Његово тело је идентификовано. Имао је на себи пиџаму коју смо му снаха и ја у болницу донели – казује он.

На земљи правде за њих неће бити, али нека им бог суди, дрхтавим гласом прича овај 71-годишњак

Присећа се како му је Јосип Чичак, смејући се, након што му је чепом исцртао слово „У“ рекао: „Сад ћу то ножем да искружим и посолим, да будеш усташа“.

– Узео је нож и одсекао ми једну страну бркова, те претећи оружјем натерао да то поједем. Донео је чашу посољене воде и натерао ме да је попијем, те поједем једну покварену рибљу конзерву са четврт хлеба. Цело време мучења, које је трајало свакодневно и по цели дан, до 30. априла 1992, више ми ништа нису давали да једем. Долазили су и други мучитељи, међу којима је био Анто Штуц, звани Бритва, који ми је, псујући четничку мајку, ставио нож под врат. Малтретирао ме, наводно, што нисам удао своју ћерку Елизабету за њега Хрвата. У том моменту у собу је ушао Дедо Одобашић звани Квака и узео нож од Јосипа са намером да ме закоље. Јосип га у тој намери спречио, а он је узео дрвени ражањ и немилосрдно ме ударао по глави. Од тог ударца ми је напукла лобања, а од потреса мозга сам пао у несвест. Када сам дошао свести, осетио сам јаке болове у пределу главе. Био сам сав крвав – присећа се Грабовац стравичних детаља.

Слике мучења не престају да надолазе Фото: приватна архива / РАС Србија
Слике мучења не престају да надолазе Фото: приватна архива / РАС Србија

Тукли су га, како каже и војничким опасачем, свом снагом, док му тело није постало црно. Батине су након тога настављали столицама, ногама, дрвеном вешалицом…

– Нисам могао те муке да издржим, молио сам их да ме убију. Говорили су ми да желе да умрем у мукама, као четник, након чега се ме бацити у Саву – огорчен је Грабовац.

Слобода

Присећа се да му је, како каже, Јосип стављао у уста цев „калашњикова“, а потом напразно шкљоцао.

– Тиме је желео да ме психички дотуче, а није знао да сам чак молио бога да, убиством, овај злочинац прекине моје патње. Трећег априла, око 21 сат, повели су ме у логор на стадион ФК Полет. Сто метара пред стадионом прислонили су ме уз ватрогасно возило. Док сам непомично стајао они су се договарали хоће ли ме ту убити или на стадиону. Пришао ми је један мали усташа, репетирао аутомат и нишанио према мени. Питао ме: „Хоћеш ли да те овде убијем?“ Одговарам: „Радите свој посао“. Ипак су ме одвели пред стадион. Ишао сам по средини улице, а њих 15-ак иза мене, по страни. Залетали су се један по један и тукли ме оружјем по глави и ногама. Викали су: „Ако будеш бежао, пуцаћемо ти у леђа“. Једва сам ходао, вукао сам ногу за ногом, а крв ми је лила низ лице – прича Грабовац.

Сећа се да су га довели до  раскрснице и натерали да иде уз степенице стадиона, те да стане мирно.

Славко Грабовац на месту где су га стрељали Фото: приватна архива / РАС Србија
Славко Грабовац на месту где су га стрељали Фото: приватна архива / РАС Србија

– Злочинци, њих око 8, чучали су поред живе ограде запаљене српске куће. „Вичи како се зовеш, да те твоји четници не убију“, говорили су. Тешко сам изговарао своје име, крв ми је ишла на уста. Псовали су ми мајку четничку и наредили да вичем јаче, и то три пута. Викао сам: „Ја сам Славко Грабовац“, а хрватски злочинци након мог трећег јављања отворили су на мене рафалну паљбу. Пао сам на ходник поред степеница, а потом отпузао у једну мрачну просторију. Мислили су да сам убијен. Чуо сам их: „Убили смо га, **бем му четничку мајку“. У тој мрачној просторији провео сам око пола сата, а потом пузећи кренуо према српској страни. Срби су били с друге стране игралишта, тако близу, а за мене толико далеко. Ушао сам у кућу Јефте Којића, чијег су сина Добривоја заклали, а потом му одсекли главу. У тој кући нашао сам чича Јефту, који ми је пружио помоћ. Дошао је Ђока Максимовић, те ме хитно одвезао у Доње Лијешће. Из Лијешћа ме је Жарко Шукурма одвезао у добојску болницу. Ту сам лечен око 15 дана, а потом у болници „Младен Стојановић“ у Бањалуци – казује Грабовац.

Шетње ноћу

Понавља да су последице мучења велике.

– Моје психичко и физичко здравље је уништено. Добио сам решење о неспособности за рад и војску. Још увек не могу да спавам више од сат-два. Слике мучења не престају. Рано ујутро, око три или четири сата, идем из куће да прошетам. За то време моји крвници мирно спавају. Уништено психичко и физичко здравље не могу поправити. Али, ако ће ово моје сведочење бити опомена Србима, није ми жао што сам све поново преживео – истиче Грабовац.

Он је у Окружном јавном тужилаштву у Добоју дао изјаву у вези са мучењем које је преживео.

– Покренут је поступак против Омеровића и осталих и ускоро би требало да добијемо позив за судско суочавање – каже Грабовац.

Тужилаштво БиХ истражује ратне злочине почињене 1992. године над Србима на више локација на подручју Брода.

 

БЛИЦ

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here