ХРВАТСКИ СЦЕНАРИСТА И ПИСАЦ О ГЛОГОВЦУ: Био је ђаволски духовит. Онако како то само најбољи знају

Поделите:

Анте Томић: Упознали смо се прије десет година, једне љетне вечери у Мотовуну, кад је с Олегом Новковићем, Миленом Марковић, Снежаном Богдановић и Уликсом Фехмиуом дошао представити филм “Сутра ујутру“

НЕ можете ни претпоставити какав је ужас кад лош глумац говори нешто што сте написали. Ништа вам не може тако уништити вјеру у себе, потакнути вас да се упитате зашто радите то што радите, засрамите се да сте се икад икоме представили као писац. Сироче чита ваше реченице и оне из се његових уста руше на под између вас и трзају се умирући, а ви укочени од нелагоде мислите: “Зар сам ја ово написао? Исусе, гдје ми је памет била? Испричајте ме, идем се један час објесити за каиш у купаоници”.

Сретна је околност с лошим глумцима да они на концу и сами некако схвате да су безнадни случајеви те се, као и сви други безнадни случајеви, упишу у ХДЗ, а ХДЗ их стави за управитеље казалишта или директоре драме.

С друге стране, кад добри глумци читају ваше дијалоге, то је најљепша награда вашем послу. Текст изненада оживи, па и ако је штогод, објективно, у њему слабије. Све одједном има смисла, сумње вам се распрше. Све што каже даровити глумац је складно, ријечи му лагане као лептири лепршају у топлом зраку, а ви се на сусједној столици, обамрли од блаженства, смијешите као дебил.

Као сценарист и казалишни писац ја сам имао невјеројатну срећу. Неколико стварно великих хрватских, српских и босанских глумаца почастили су ме играјући ликове које сам створио, својом су чудесном игром испуњавали моје срце захвалношћу. Већина њих данас су ми драги пријатељи, али неће ми замјерити ако речем да је Небојша Глоговац био најбољи. Он ми је дао што ми ниједно књижевно признање није могло дати. Не кажем зато што је он умро, него заиста, никад ја нисам био тако добар писац него кад ме је Небојша Глоговац говорио. У реду, и Ксенија Маринковић, али она је једна друга прича.

Упознали смо се прије десет година, једне љетне вечери у Мотовуну, кад је с Олегом Новковићем, Миленом Марковић, Снежаном Богдановић и Уликсом Фехмиуом дошао представити филм “Сутра ујутру“. На хотелској тераси читаву смо се вечери смијали његовим шалама, а ја се више нисам могао сјетити зашто тај сјајни тип није играо у “Караули“. Памтио сам како смо покушали, али не и што је тада било криво. Што год, морали смо се негдје поновно срести, неизбјежно.

И онда, негдје почетком 2015., чини ми се, Рајко Грлић га је пробно снимио за улогу Вјеке Краља у “Уставу Републике Хрватске”. Кад ми је показао снимку, ја сам се, душе ми моје, препао. Кад сусједу Србину каже да су Срби коров, Краљ је у Глоговчевој интерпретацији спокојан, благ, готово њежан. Истина, све је то стајало у сценарију, али нитко га није тако добро прочитао, тако аутентично приказао како се зло каткад може чинити добронамјерно и безазлено, како је мржња у нашем свијету саморазумљива, свакидашња, банална. Тек сам гледајући Глоговца заправо схватио какво смо чудовиште направили и лагано се најежио од њега.

ЗАДНЈА РУКА НА САЛАШУ

На Салашу 137, у Ченеју код Новог Сада, гдје смо у свибњу дошли написати задњу руку сценарија, Рајко му је дао улогу, а ја сам ускоро схватио да је још много тога што о нашем јунаку Вјекославу Краљу уствари нисам знао. Краљ је отпочетка био протурјечан, састављен од погрешних дијелова и у сваком се тренутку могао распасти, а Глоговац га је играо природно, истинито и живо, с хаљином, најлонкама и периком, са свим његовим достојанством и трагедијом. Направио га је пред нама на читаћим пробама тако увјерљиво да смо остајали без ријечи. Он је био тај хомосексуалац и трансвестит, загребачки буржуј, сноб, шовинист, неугодан, одвратан, али опет некакав несретни, рањени човјек што тако чезне за љубављу да ће расплакати осјетљивије гледатељице.

Ово посљедње тотално ме запрепастило јер никад нисам имао таквих амбиција. Ја сам клаун, жеља ми је насмијавати пучанство, а да би нетко због мога јунака, и то једнога усташе у штиклама, могао плакати, била ми је красна новост.

Нашли смо се точно за годину дана поновно на Салашу 137 пријатељима показати готов филм и по њиховој згранутој тишини након пројекције схватили да смо, тај пут изнимно, успјели. Дружили смо се касније у дворишту под стаблима ораха, а Небојша Глоговац нас је забављао глумачким анегдотама о Зорану Радмиловићу, Бори Тодоровићу, Драгану Николићу… Причао је на један начин који касније ни не покушавате поновити јер знате да је то нека усмена вјештина која тражи особит дар и безбројне попијене ракије у казалишним бифеима. Био је ђаволски духовит. Онако како то само најбољи знају, као немарно и нехотично. Невиђена битанга. У једном је тренутку био шутљив и озбиљан, а тренутак касније насмијешио се полустиснутим очима. Цијело му се лице одједном разведрило. И обично сте тек тада схваћали да вас је зајебао.

КУ*ВЕ ЕНГЛЕСКЕ, НЕ ДАЈУ ПАРЕ

Глумци каткад знају бити напорни. Претјерају у својој жудњи за аплаузом, за љубављу и прихваћањем. Небојша Глоговац био је потпуно другачији, он се није трудио. Или се барем тако чинио. Био је, као, повучен, одсутан и незаинтересиран, али бисте га на крају завољели и прихватили више него иједнога који се убио да вам се допадне.

“Устав” је на јесен 2016. кренуо освајати награде на свјетским фестивалима и пунити домаће кинематографе, што су појаве које се само ријетко догађају истовремено, а ми смо схваћали да је то нешто што у будућности свакако морамо покушати још који пут. Рајко, он и ја задњи пут смо се видјели у прољеће лани, у дорћолском Кројачу, његову омиљеном кафићу у Улици Жоржа Клемансоа, покрај бензинске пумпе, и ту се, ведри и оптимистични, све лијепо договорили што ћемо и како ћемо.

Затим сам га још једном чуо, крајем рујна, кад је “Устав” на лондонском Раинданцеу узео три награде, за најбољи филм, сценариј и глумца. Враћао сам се те вечери у хотел дрхтавих руку и мокре кошуље, још у шоку због чињенице да сам три пута морао излазити на позорницу и непознатим људима говорити нешто на енглеском, кад ми је дошла порука:

“Да ли је новчани део моје награде код тебе? Небојша Глоговац, глумац из Панчева.”

“Ку*ве енглеске, не дају паре”, одговорио сам му потиштено.

“Завуци руку у статуету. Мора да има нешто, мајку му!”

Тада сам га морао назвати. Био је управо с театром на некаквом америчком гостовању, мислим да је рекао Бостон. Разговарали смо угодно и необавезно можда и двадесетак минута, ја с хрватског мобитела у Великој Британији, а он са српског у Сједињеним Америчким Државама. Па кад питају од чега је човјек умро?

Напокон, прије двадесетак дана дошао је глас да је болестан. Но на телефону је дјеловао зачуђујуће расположено. Ма, јест, рак, објаснио је, али блажи облик. Ништа страшно. То се данас лијечи, за мјесец и пол, два најкасније. Једнако је рекао и Рајку и ми смо се обојица умирили, увјерени да ће бити добро, и тек смо касније од других сазнали како је ствар заправо потпуно другачија, коначна и страшна. Бит ће ваљда да њему несретнику нису рекли како је близу крај, али нагађамо и да нам је можда легендарни српски глумац Небојша Глоговац напросто одглумио како је све океј. Била је то његова задња велика улога, да му се пријатељи не брину.

Аутор: Анте Томић (Јутарњи.хр)

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here