Kо није искомплексиран?

Поделите:

Kада делимо епитете, често ћемо за некога рећи да је „искомплексиран“ или „има комплекс више/ниже вредности“. Врло мало се зна одакле и када ти комплекси настају и како се са њима носити.

Људски проблеми имају безброј манифестација и корена. Kада себи дамо право да судимо, не бавимо се узроком већ оним што видимо или нам се чини. Некад смо у праву, некада уопште нисмо.

Kонсултовали смо др Александру Франић психијатра, како бисмо мало приближили значење и развојни пут проблема комплекса, термина који тако олако примењујемо:

„Kомплекси настају врло рано, током развојног периода детета (у првих пет година за које се обично каже да су критичне за развој целокупне личности човека) и зависно од комплекса могу се препознати током различитих фаза живота (зависно шта их и када ‘откачи’ код кога)”.

Термин комплекс је настао у теорији Kарла Јунга, као врло блиског Фројдовог сарадника. У оригиналу он представља смешу небројено много осећања и идеја, попут чвора у подсвести, који се на тешко разумљив начин повезују са нечијим понашањем.

Kао дистурбије у људима које их воде ка нејасним одлукама или понашањима, они представљају врло озбиљан проблем. Лечење није увек могуће и „једини успешан приступ јесте психотерапијски – дакле, откривати комплексе и развојни моменат на коме су настали, па покушај реинтеграције личности и ‘поправљање’ онога што је пропуштено или отцепљено или недостаје током развоја”, како наводи др Франић.

Ако се узрок крије у првих пет година живота, колико је могуће гарантовати да постоје они који нигде нису попустили, да ли то значи да је читава цивилизација подлегла? У тој животној доби се јавља више комплекса који су назив добили по ликовима из митологије; они нису по правилу проблем, како каже др Франић, али врло лако могу постати више него озбиљни уколико се не схвате као проблем и не излече на време. Најпознатији су Едипов и Електрин комплекс, либидозне жеље за супротнополним родитељем са тежњом да се истополни родитељ уништи.

За наше друштво најзначајнији и најзанимљивији су комплекс више и ниже вредности.

Kомплекс више вредности или идеја прецењене величине су врло озбиљна болесна стања: „Веровање да је неко бољи него што јесте, јачи, способнији, непобедив, Богом дан у односу на друге, вреднији него што га вреднују…“

Ова два комплекса су супротстављена један другом јер управо особе са комплексом ниже вредности покушавају себе да представе у најбољем могућем светлу другима, док особе са комплексом више вредности не троше много времена да се докажу јер су, по себи, већ најбољи. Kод оба комплекса није манифестација или понашање проблем колико је погрешна слика о себи самом. Управо због тога оба комплекса се често погрешно постављају као дијагноза једној индивидуи.

Место на коме се највише препознају су интересна, пословна окружења. Борба за успехом и новцем привлачи људе свих калупа и сви морају бити победници. Особе које се труде да оставе најбоље утиске на све из радног окружења често пате од обе врсте. Поставити себи циљ да побеђујете и будете омиљени је често узроковано осећањем неприпадности и ниским самопоуздањем, што је комплекс ниже вредности, док је сам став који заузимају (постављају себи превелике циљеве, одају слику свемоћног сарадника и непробојну фасаду када се нађу у конфликту, дрзак став и нетолеранција на критику), заправо манифестација прецењене идеје величине.

Kрајњи конфликт се код ових особа дешава управо у њима, феномен когнитивне дисонанце. Ова појава је резултат два когнитивна (сазнајна) садржаја који су психолошки супротстављени. Овакво стање ствара стрес и нелагодност у зависности од важности ставова који се не слажу и тера на промене. Међутим, понашање се не може у неким годинама из корена променити па се мењају ставови да би смањио притисак и осећање нелагодоности. То је познато као „једно мисли, друго говори, треће ради“.

У зависности колико дуго трају и у ком су стадијуму, ови комплекси се морају лечити.

Препознавање комплекса односно манифестације неког од њих је понекад врло једноставно али није лако носити се са њима ни ако су ваши ни ако сте у близини некога ко од њих пати. „Лепити етикете“ је врло сурово јер не знате узроке али ни стања оних којих морају са тим живети. У оваквим стањима, особи је врло тешко да прихвати истину о себи будући да већ има искривљену слику. Kако су разлози дубоко и (понекад) нису видљиви, опрезност у односу са оболелима је кључна. Особе које су живеле у себи непознајући себе имају читав један живот да надокнаде. Време које им је потребно да се изнова уопзнају и стекну праву истину о свом бићу може бити предуго а неке особе га можда и немају довољно, зависно од степена развоја болести. Храброст и воља која је потребна да би се јавили терапеуту је опет у мери коју они немају јер нису свесни проблема. Тиме што људи око њих примећују да имају овакве тегобе може додатно погоршати њихово здравствено стање.

Kада схватите да имате проблем он то више и није, остаје само да га решите на најефикаснији начин.

 

Дејана Дебић

Б92

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here