Мени се чини да је код нас, у Србији, а и уопште на Балкану, велики проблем инсистирање на испуњавању форме, а истовремено ретко ко мари за суштину. То је због тога што су нам претпостављени често неспособни и немају појма шта је суштина. Ако не знаш шта се уопште тражи од тебе, ни који је циљ твог звања, увек можеш смислити гомилу споредних правила, папирина и формулара на којима пише да си нешто урадио. Да би себи олакшао посао, логично је да ћеш папирологију препустити онима испод себе.
Не мора се форма увек свести на папирологију, као што се, рецимо, труде да васпитачки рад претворе у 90 посто администрације и 10 посто активног рада са децом. Некад форма може да прими још озбиљнији облик, кад доктори одбију, или чак не смеју да лече оболеле због социјалне неправде или административног пропуста. Наравно, тога има и у судству, полицији, војсци, а приметна је таква појава, нажалост, и у цркви.
Не дозволимо да нас поједе форма. Ако си лекар – лечи, ако си учитељ – васпитај и учи, ако си свештеник – саучествуј и моли се, ако си полицајац – штити и брани, итд. Суштина је увек пре форме, јер форма се увек мења, али суштина остаје иста. Формом се игра ко како стигне, и често у тој неодговорности и глупости искриви наличје истине.
Није мала, ни наивна ствар, ово што се ради у земљи. Престају да важе принципи истине, љубави и поштења и увлаче нас у систем папира и „везе“. Приморавају нас на послушност без размишљања. Свакодневно нас обесхрабрују и убеђују да нисмо у могућности да кажемо „не“. А ми пристајемо, и то због – динара. Због парчета хлеба и обриса сигурности. Буди послушан и не постављај сувишна питања. Такав је систем, не можеш ти, сам самцит, против система. Под његовим си зубом, на његовој си зеници, сваки трен свог битисања.
Систем се може изиграти и он се итекако може променити. Историја то сведочи. У једном датом тренутку било је пуно појединаца који су се усудили, сјединили и променили ствари. Тако да је итекако важно шта једна особа мисли и како се понаша. Једна особа може спасити суштину од форме. Да ме мој први парох није срдачно дочекивао у цркви, после сваке службе звао на сок и често возио кући у суседно село, ја вероватно данас не бих ово писао.
Један човек можда не може променити свет, али може доследно сведочити Истину и Љубав. А то је све што се од њега и тражи. Ниједна форма не може изобличити срце које је верно Истини.
Зато, кад нас следећи пут форма шчепа за гушу, требамо бити мудри. Проценити ситуацију. Испунити форму колико се од нас тражи, али увек испред себе имати суштину. Ако од нас траже да служимо форми науштрб суштине, требамо одбити. Тихо или гласно, скривено или јавно, зависно од ситуације. Али никад и нипошто не треба мирно да дозволимо другима да нас праве будалама.
Марко Радаковић
