МОМЧИЛО КРАЈИШНИК: Српску могу да пониште само Срби

Поделите:

Некадашњи председник Скупштине РС за “Новости”: Плашим се да се неки могу продати зарад личних интереса. Муслимани би имали шансу да су 1991. остали у Југославији.

ВИ Срби сте нереални. Има вас највише у Хагу, и кукате… Ми Хрвати, сви до једног из Херцег-Босне, пристали бисмо да потпишемо на по 20 година робије само да смо у Дејтону добили државу као ви Републику Српску.

Момчило Крајишник, некадашњи председник Скупштине РС, овако се присећа речи Слободана Праљка, хрватског генерала који се недавно убио усред хашке суднице, изговорених 2007. године у Схевенингену. Крајишник, у разговору за „Новости“, за себе каже да је политички пензионер, и нема ни најмању дилему да је стварање Републике Српске највећи догађај у блиској историји српског народа. Убеђен је да РС нико не може „украсти“ и „поништити“, и да опасност прети само од Срба, који се, како упозорава, могу продати зарад личних интереса.

* Како гледате на будућност БиХ, односно Републике Српске?

– Муслимани говоре да време ради за њих, али то није тачно. Радило би за њих да су 1991. пристали да остану у Југославији уместо што су одабрали рат. Данас у Босни, према међународном уговору, имате и два народа која су против БиХ каквом је виде унитаристи у Сарајеву. Природно је и нормално да народ у РС гледа у Србију, а Хрвати у Загреб. Босна и Херцеговина је држава која се одржава на силу, а ентитетска граница која је постављена у Дејтону је „психолошко чудо“.

* Један сте од оних који су стварали најмлађу српску државу?

– За настанак РС, имали смо међу „савезницима“ Бога на небу, народ на земљи и Србију, коју је тада водио Слободан Милошевић. О њему морам да кажем да је био велики државник, али и да је био под великом анатемом због рата у БиХ. Нисмо се увек слагали, и то није тајна.

* Како данас гледате на „Дејтон“?

– Заборављају се многе важне ствари. Ми у Дејтон нисмо ишли да нешто дамо, него да добијемо. После офанзиве НАТО, Армије БиХ и Хрватске војске, у јесен 1995. РС је располагала са 43 одсто територије Босне, а ишли смо да добијемо 49 одсто. Зато смо, на инцијативу Милошевића, а уз благослов СПЦ, формирали заједнички преговарачки тим који је имао јавну и тајну агенду. Један од циљева је био и да нам се врати део територије из крајишких општина које су „пале“.

* Дејтонска конференција се, практично, уговарала?

– Пре пута за Америку били смо у Женеви, где смо се договарали о основама за преговоре. Тамо смо из ранијег предлога Контакт-групе потврдили принцип да територија РС мора бити компактна. На столу је било и Овен-Столтенбергово решење, према коме би Сарајево остало као дистрикт са више општина у наредних пет година (а потом би уследио референдум), а на терену би остало стање какво је затечено на крају сукоба. Значи, Илиџа, Рајловац, Хаџићи и други делови града које су контролисале српске снаге остали би у заједничком дистрикту, али са својом локалном влашћу. Такође, РС је требало да добије излаз на море 20 километара од Молуната у Конавлима.

* Како су текли преговори у Охају?

– Милошевић и Туђман, у име Србије и Хрватске, требало је да буду формално покровитељи целог споразума. Ја сам водио преговарачку делегацију РС, и догодило се да нам у једној шетњи пред изношење питања Сарајева приђе Холбрук и пита нас да ли бисмо се задовољили решењем из Овен-Столтенбергове иницијативе, да Сарајево остане дистрикт. Нама се то допало, тим пре јер смо размишљали да Сарајево не би могло да уђе у тих, нама припадајућих, 49 одсто територије. Када су дошле мапе на потпис, видели смо да је Сарајево дато муслиманима, и ја и цела српска делегација нисмо хтели да потпишемо то решење. Зато је испала свађа.

* Ни Хрвати нису хтели да потпишу план?

– Крешимир Зубак га је одбио, а онда су прагматични Американци „притиснули“ Туђмана, и овај је учинио да га Јадранко Прлић парафира у име Хрвата, а у наше име то је учинио Милошевић. Када смо слетели у Београд, сачекао нас је Радован Караџић, који је ставио свој потпис и који је, отприлике, казао да више немамо могућност исправке.

* Како је изгледао повратак у Српско Сарајево?

– Тешко је описати ту муку. Од 1992. до 1995. силан је народ изгинуо бранећи Српско Сарајево, а требало је да им ми кажемо да је одбрана њихових кућа била узалудна. Сећам се тога кроз „примере“: био је један дека у Чекрчићима, на најстрашнијем положају српске војске, који је 1992. остао без обе ноге. Током последње, 36. најстрашније муслиманске офанзиве, од сабораца је затражио митраљез и муницију рекавши: „Ја им не дам!“ Нашли су га после тога мртвог.

Или породица побегла из Коњица 1992. Отац, мати, цурица и дечак настанили су се на Ступу и хтели ту да остану. Током последњих месеци рата отац погине на положају, а мајка теши децу: „Не брините, остала сам трудна, поново ће нас бити четворо!“ Онда удари граната… Погинуше синчић и мајка.

 

 

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here